Gani Šehu (Shehu), predsednik Atlantske asocijacije Kosova, obratio se 24. marta emotivnim pismom američkom predsedniku Džo Bajdenu (Joe Biden) sa zahtevom za premeštanje Specijalizovanih veća Kosova (SVK) iz Haga na Kosovo.

U svom pismu, gospodin Šehu se priseća kakvu je ulogu predsednikov sin Bo Bajden (Beau Biden) igrao u izgradnji pravosudnih institucija na posleratnom Kosovu. Potom podseća predsednika Bajdena na njegovu blagonaklonost prema bivšem lideru Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Hašimu Tačiju (Hashim Thaçi), protiv koga je u SVK-u podignuta optužnica za ratne zločine.

Zahtev gospodina Šehua da izmesti SVK zasniva se na tvrdnji da je sud trenutno predmet pokušaja zloupotrebe određenih država-članica EU, s namerom da podriju odnose Kosova i SAD. Premeštanje Veća, kako tvrdi gospodin Šehu, pospešilo bi nezavisnost i dozvolilo Kosovu “da samo zadovolji pravdu i upravlja pravosuđem”.

Njegov zahtev nije novina u krugovima kosovske elite. Političari sa raznih strana političkog spektra u više su navrata pozivali na lokalizovanje SVK-a na teritoriju Kosova. Međutim, šta bi ova lokalizacija podrazumevala? I, što je još bitnije, da li bi se ovim premeštajem pospešio ili sputao rad SVK-a?

Premeštaj SVK-a u teoriji

Istorijat međunarodnih tribunala poznaje činjenicu da su oni osnovani sa namerom da kazne počinioce i pomire zaraćene strane, to jest narode i zajednice.

Pomirenje je krajnji i često nedostižni reper tranzicione pravde; ono obuhvata prevazilaženje negativnih osećanja i okupljanje ratom razorenih zajednica i društava.

Da bi pomirenje uspelo, lokalno stanovništvo treba da preuzme kontrolu nad mehanizmima zaduženim za zadovoljenje pravde. To je zato što se samo pomoću inkluzije pogođenog društva u procese tranzicione pravde nešto zaista može promeniti. Pod tim se podrazumeva učešće lokalnih grupa i osoba, kao što su organizacije civilnog društva, na suđenjima tribunala.

Međutim, ranije ustanovljeni međunarodni tribunali, poput Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR), posvetili su neznatnu pažnju pomirenju i više se usredsredili na kažnjavanje.

Hibridni karakter SVK-a intencionalno je kreiran na način da popuni neke nedostatke ovih međunarodnih sudova. Tačnije, jedan segment kontrole lokalnog stanovništva nad celokupnim procesom ustupljen je stranim državama.

Premda institucionalni sastav hibridnih sudova nije uklesan u kamenu, već se o njemu odlučuje na ad-hok bazi, poznata su dva zajednička imenioca koji utiču na funkcionisanje hibridnih tribunala: da su smešteni u zemlji nad kojom imaju nadležnost i da je njihovo osoblje sastavljeno od domaćih i stranih državljana.

U slučaju SVK-a, nije ispunjen nijedan od ova dva uslova. Uprkos tome što se zasniva na domaćem zakonodavnom sistemu Kosova, veće i dalje, u prvom planu, funkcioniše po principu rada na daljinu.

Prema tome se, u teoriji, čini da držanje suđenja na licu mesta (bilo delimično ili u potpunosti) i dovođenje kosovskih državljana da rade u osoblju predstavljaju razumne zahteve naspram SVK-a, posebno ako ova institucija tvrdi da joj je stalo do lokalnog stanovništva. Izgleda da je ova tvrdnja trenutno utemeljena više u rečima, nego u delima. Iako u SVK-ovoj misiji stoji da posebnu pažnju obraćaju na učešće lokalnog stanovništva u datom procesu i da to pokazuju i u terenskim aktivnostima, čini se da je u pitanju samo fasada.

Rad SVK-a se dosad najviše vrteo oko kaznene pravde, to jest oko kažnjavanja (osvrtanjem na prošlost) koje treba da bude srazmerno počinjenim zločinima. Štaviše, očigledno je da SVK nije uspeo da stvori ni privid podrške kod naroda koji se nalazi u njegovom delokrugu rada, što govori o izostanku interesovanja za lokalno stanovništvo i njegove potrebe.

U svojoj kratkovidoj potrazi za “velikim igračima” koji su, navodno, po ko zna koji put uspeli da se istrgnu iz šaka međunarodne pravde, čini se da je SVK izašao iz okvira svojih širokih ovlašćenja u pogledu promene etabliranih normi i pomirenja kod naroda i zajednica pogođenih sukobom.

Praktični problemi premeštaja

Priča o relociranju SVK-a na Kosovo uznemirila je glavnu tužiteljku Ekaterinu Trendafilovu, koja smatra da je u pitanju pokušaj da se podrije sudski postupak. Sa tužilačke tačke gledišta, ovakvo mišljenje Trendafilove ima realno utemeljenje.

Ako bi se veća izmestila, brojne potencijalne opasnosti mogle bi da osakate njihovu retributivnu funkciju, posebno ako bi ovaj premeštaj podrazumevao početak rada državljana Kosova u strukturama SVK-a.

Kao prvo, dugi istorijat zastrašivanja svedoka na Kosovu mogao bi da spreči buduće svedoke da istupe. SVK već sada mora da sanira štetu nastalu zbog neovlašćenog objavljivanja dokumenta iz septembra 2020, čime je uzdrmano poverenje aktuelnih svedoka i zasigurno podstaknuto nastajanje novog talasa skepse naspram sposobnosti suda da zaštiti svoje svedoke. Premeštanjem veća dodatno bi se unazadilo ovo poljuljano poverenje i sputao rad SVK-a.

Kao drugo, SVK sa sedištem na Kosovu mogao bi da se nađe na meti istoimenih postupaka za proveru koji prožimaju domaći kosovski pravosudni sistem. Tužilački sistem i pravosuđe na Kosovu ne ulivaju veliko poverenje građanima ove zemlje, a usled sveprisutnog uverenja da su ove institucije ispolitizovane i prožete korupcijom. Ako bi se SVK relocirao, postupak provere bi mogao da postane nejasan i netransparentan na isti način na koji je to sada kosovsko domaće sudstvo.

Uprkos izazovima stavljenim pred njegove retributivne funkcije, premeštanje SVK-a u ovoj fazi ne bi rezultiralo nikakvim značajnijim pozitivnim promenama u pogledu pomirenja na terenu.

Teorijski gledano, ako veća dođu kući, i bukvalno i metaforički, kosovski Albanci bi mogli da povećaju kontrolu nad njima i uticaj na njih, premda to u praksi nije tako prosto.

Trenutno se smatra da je sud nametnut spolja, jer je njegovo osnivanje podstaknuto međunarodnim pritiskom, a ne zahtevima lokalnog stanovništva. Štaviše, institucionalni sastav veća, to jest njihovo međunarodno osoblje i lokacija u Hagu, učinili su da se ona odrode od interesa i zahteva domaćeg stanovništva.

Naposletku, najveća zamerka kosovskih Albanaca naspram veća jeste nepravednost njihovog mandata, čiji je cilj da isključivo procesuira veterane OVK, a istovremeno se ne interesuje za nekadašnje članove srpske vojske i srpskih paravojnih formacija.

Fizičkim premeštanjem suda svakako bi se razrešile nedoumice u vezi sa zadovoljenjem pravde na daljinu, ali bi se teško uklonila percipirana pristrasnost ove institucije i ne bi se apostrofirale brige onih koji su sumnjičavi naspram temelja na kojima sud počiva. Indikativno je to da bi stepen podrške većinskog kosovskog albanskog stanovništva ostao na minimumu, što je još jedna opasnost.

Isto ovo se može reći za srpsku zajednicu, koja je već uveliko skeptična prema sposobnosti suda da zadovolji pravdu tako što će optužiti određene osobe. Premeštajem suda na Kosovo ove brige ne bi nestale, posebno zato što se trenutno optuženi — Hašim Tači, Redžep Seljimi (Rexhep Selimi), Kadri Veselji (Veseli) i Jakup Krasnići (Krasniqi) — kao bivši članovi OVK, i dalje smatraju nerazdvojnim delom oslobodilačke borbe kosovskih Albanaca.

Lekcije koje SVK treba da nauči

Imajući u vidu širok spektar prepreka s kojima bi SVK na Kosovu morao da se suoči, za premeštaj u ovom trenutku postoje male šanse. Štaviše, svi budući potezi SVK-a sa sobom nose ozbiljna ograničenja, pošto elementi koji se nalaze u srži njegove zanemarljive popularnosti služe kao stubovi na kojima SVK počiva, na kojima počivaju veća i njihov mandat.

Međutim, zahtevi za relokaciju treba da posluže kao podsetnik sudu da postoji realna potreba kosovskog stanovništva da uspostavi suverenitet nad procesima tranzicione pravde koji se dešavaju pod njegovim imenom, što bi i sudu išlo u prilog.

Premda SVK malo šta može da učini da reši najveće probleme koji se odnose na njega, mogao bi bolje da apostrofira fenomene manjih razmera, kao što je izostanak informacija o funkcionisanju ili slaba zainteresovanost javnosti. Sud može da pospeši rad drugih inicijativa na terenu ili da u njima učestvuje, a u nadi da će stvoriti sveobuhvatnu strategiju za pomirenje na Kosovu. U tom smislu, SVK može da poboljša kvalitet svojih terenskih aktivnosti i učestvuje u kreiranju celishodnijih oblika tranzicione pravde.

Kao prvo, sud bi mogao da prilagodi svoje terenske aktivnosti na Kosovu. Iako je SVK svakako stavio veći naglasak na terenski rad nego njegov prethodnik, MKSJ, ove aktivnosti su ograničenoga karaktera kada je u pitanju realan uticaj na kosovsku javnost. U stvari, uprkos brojnim terenskim aktivnostima koje SVK sa ponosom nabraja na svom veb-sajtu, nekontrolisano širenje lažnih informacija o sudu i nizak stepen svesti o mandatu suda prisutni su svuda.

Da bi se među kosovskim građanima ograničilo plasiranje dezinformacija o sudu, neophodno je preduzeti dva inicijalna koraka: kao prvo, podrobnija obuka domaćih organizacija koje prate sudske postupke; i drugo, veći naglasak na radionice i dvosmerne informativne sesije, gde prisutni mogu da dobiju informacije od predstavnika SVK-a i da iznesu sopstvene zahteve.

Treba imati na umu da se primarni činilac odgovoran za minimalni efekat terenskih aktivnosti SVK-a odnosi na odsustvo podrške kosovske vlade. U ovom trenutku je u zemlji na snazi pi-ar vakuum, jer niko sa političkim kredibilitetom na Kosovu nije spreman da bude zagovornik rada SVK-a na domaćem terenu.

Imajući u vidu da je podrška kosovske vlade od presudnog značaja za društvene promene koje veća obećavaju, potrebna je čvršća i konstruktivnija saradnja između veća i vlade. U tom pogledu, SVK treba da bude proaktivniji u dijalogu sa vladom i u pospešivanju učešća državnih organa u kosovskim inicijativama za tranzicionu pravdu.

Na kraju, SVK bi imao koristi od pružanja podrške svrsishodnijim oblicima tranzicione pravde. Glavni deo aktuelnih inicijativa na temu prošlosti i pomirenja naroda na Kosovu predvode akteri iz civilnog društva, sa neznatnom podrškom državnih institucija. Štaviše, na Kosovu ne postoji sveobuhvatna nacionalna strategija za suočavanje sa prošlošću fokusirana na žrtve, što umnogome ometa rad aktera tranzicione pravde na terenu.

SVK bi igrao važnu ulogu u kreiranju istoimene strategije tako što bi pružio podršku institucijama da unaprede svoj rad, a isto bi se odrazilo na nevladine organizacije i ostale zainteresovane strane koje se trenutno suočavaju sa prošlošću na Kosovu. Isti efekat bi se postigao organizovanjem konsultacija širokih razmera sa žrtvama i etničkim zajednicama.

Da bi bili što efikasniji, mehanizmi tranzicione pravde moraju da usvoje princip odozdo-nagore, gde se naglasak stavlja na žrtve i preživele. Prema tome, saradnja sa kosovskim stanovništvom na domaćem terenu treba da bude prioritet SVK-a, jer je to prvi korak ka iole smislenom procesu pomirenja.

Naslovna ilustracija: K2.0.