U nedelju popodne, ispred Hitne pomoći u Uroševcu, dva muškarca su ostavila beživotno telo devojke. Još jedan smrtni slučaj.

U nedelju popodne telo osamnaestogodišnjakinje ukazivalo je na zlostavljanje i povrede koje su joj nanete dok je mučena dva dana zaredom. Ili su to makar dani za koje znamo. Još jedno ubistvo.

U nedelju popodne objavljena je informacija da je Marigona mrtva, iako su joj telo i glas već oduzeti: bila je beživotna od prethodnog dana. Još jedan femicid.

U nedelju, 22. avgusta, zlostavljano, šikanirano, beživotno telo osamnaestogodišnje Marigone dovezeno je nakon dvodnevnog mučenja; bila je mrtva već ceo jedan dan; preminula je usled posledica polomljenih udova; ostavljena u uroševačkoj hitnoj pomoći. Osamnaestogodišnju Marigonu su, navodno, ubili njen partner i njegov saučesnik. Mučena je i ubijena jer je bila žena.

Smrt. Ubistvo. Femicid.

Cele nedelje svi smo prožeti pomešanim osećanjima — bes, ljutnja, šok, srdžba, ogorčenje. Osećanja pomešana sa bolom.

Sa bolom zbog toga što se puko postojanje žena kontroliše i nadzire ne samo tako što ih društvo sprečava da u njemu budu ravnopravni, već posredstvom neprestanog nasilja nad njihovim telima i umom, sve dok ne nastupi smrt — i to samo zato što su žene. U pitanju je bol koja proističe iz toga što su ženska tela često predmet zlostavljanja, šikaniranja, silovanja i mučenja zato što neki muškarci pogrešno shvataju svoju čast. U pitanju je bol koja potiče od toga što se životi žena gase u društvu koje toliko toleriše i pravda nasilje da se ono normalizuje — u toj meri da žene mogu da budu ubijene samo zato što su žene.

Marigona nije prvi primer femicida na Kosovu, a verovatno neće biti ni poslednji. Od 2017. do 2020, minimum 74 žena su ubili njihovi muški partneri ili rođaci, i to često nakon što su ih prethodno zlostavljali, pretukli, silovali ili mučili. Otprilike, jedna žena mesečno. Samo zato što su žene.

Diana Kastrati, Valjbona Marku, Klara Marku, Donjeta Pajazitaj, Antigona Morina, Zejnepa Beriša, Dafina Žubi, Sebahata Morina. Ovo je tek jedan deo spiska žrtava. Svi znamo da postoji i duži, nenapisani spisak žena koje su trenutno na meti zlostavljanja i nasilja u sopstvenoj kući.

Žene se stalno bune i organizuju proteste. Žene tvrde #nijednaviše, iako sa skrivenim strahom i spoznajom u sebi izgovaraju da će još jedna biti ubijena, da će još mnoge druge biti ubijene. Sama Marigona već spada u one koje pripadaju grupi “nijedna više”, iako smo se prethodno izjasnili da ih više neće biti.

Međutim, izgleda da ovaj put postoji i jedna novina – veće negodovanje, žustriji zahtev da sudovi budu odgovorniji; isti oni sudovi koji su dozvolili ovoj dvojici sa teškim krivičnim prijavama — u koje spada i pokušaj ubistva (jednog osumnjičenog) i više od 135 krivičnih optužbi (drugog osumnjičenog) — da se slobodno kreću. Sada su, navodno, počinili ubistvo, što treba da nas podseti da je većina žrtava femicida ranije nadležnim institucijama prijavljivala svoje potencijalne ubice.

Izgleda da se ovaj put mnogo više insistira na tome da se osude svi koji pokušaju da opravdaju ili relativizuju femicid, bilo da je u pitanju pojedinac ili državna institucija.

Negodovanje je sada intenzivnije delimično zbog toga što i same žene neprestano protestuju, prijavljuju nasilje, dokumentuju zlostavljanje i preispituju represiju. Većina gorepomenutih žrtava prijavila je svoje potencijalne ubice nadležnim institucijama, neke po nekoliko puta.

Međutim, ipak se dešava da se osobe osuđene za teška nasilna dela osuđuju na kratke kazne ili im se slučajevi pak razvlače u sistemu, kao što se desilo sa navodnim Marigoninim ubicama. Oni koji poseduju dosjee zlostavljačkog ponašanja, nasilja i pretnji smrću, predstavljaju ogromnu opasnost po žene, ali ih pravni sistem ne tretira kao opasne. Tužioci i sudije koji nikako da počnu da poštuju zakon i koji donose odluke na osnovu svojih patrijarhalnih stavova nikada nisu trpeli posledice nemara i nerada, pa ni za krivicu koju snose za neprestano ubijanje žena, i to samo zato što su žene.

Navodne Marigonine ubice — Dardan Krivača (Krivaqa) i Arber Sejdiju (Arbër Sejdiu) — proizvod su našeg društva. Oni su proizvod strogih normi koje određuju porodične odnose, gde se dečaci i muškarci valorizuju, a devojčice i žene podređuju i potčinjavaju. Oni su proizvod prosvetnog sistema koji kod dečaka uliva osećaj superiornosti i povlašćenosti, a kod devojčica inferiornost i sumnju u sebe.

Oni su proizvod državnih institucija koje zanemaruju nasilna dela i tako postaju nesvesni zaverenici u prošlih i budućih ubistava žena. Oni su proizvod tužilačkih narativa u kojima se “ljubomora” ističe kao opravdanje i motiv, što je tužilaštvo uradilo i u Marigoninom slučaju. Kao takvi, tužioci normalizuju nasilje, a sudije to potvrđuju kada izreknu minimalne kazne supruzima koji su ubili svoje žene, kao što je bio slučaj Zejnepe Beriša (Zejnepe Berisha).

Oni su proizvod ekonomskog sistema koji je podjednako patrijarhalan po tome kako povlašćuje muškarce, dok istovremeno ometa žene da nađu i zadrže radno mesto. U pitanju je porodični sistem koji ženama negira imovinska prava. Oni su proizvod medijske kulture koja veliča hipermaskulinitet, kontinuirano održava netrpeljivost i daje prostor onima koji omalovažavaju žene i ono što one proživljavaju.

Premda žene jesu žrtve, one se nalaze i na čelu protesta. One prijavljuju nasilje, one zahtevaju veću odgovornost i polaganje računa. Iznova i iznova. Međutim, ne samo da ih društvo izneverava, već ih i krivi za to što, navodno, ćute.

Dakle, sve je više nepomirljivih žena koje se bune i viču, staloženo se protiveći. Situacija prerasta u pobunu koja je odavno trebalo da se desi.

Ova pobuna nam pomaže da stvari pogledano izbliza i jasnije. Jasno je da su počinioci u sebi gajili osećaj da je patrijarhat imun.

Dardan Krivača i Arber Sejdiju osećali su se dovoljno komotno, dovoljno samouvereno, da prosto dovezu Marigonino telo do bolnice, kao da se neće suočiti ni sa kakvim posledicama; sve zbog patrijarhalnog imuniteta koji u sebi nose.

Nakon dvodnevnog mučenja, ostavili su je mrtvu u bolnici, kao da su predavali predmet koji im više nije potreban. O čemu su razmišljali? Možda da je nekako još živa? Čini se kao da je njihova poruka bila sledeća: “Evo tela. Više nam ne treba, nismo odgovorni za ono što sledi.”

Kako budemo čitali nove informacije o uzroku smrti, a sigurno su u pitanju pojedinosti koje će nas dodatno razbesneti i uvećati nam bol, neki bi mogli da ovaj slučaj predstave kao individualni čin brutalnosti. Pojedinci bi čak mogli da opravdaju počinioce, kao da nekako i negde postoji razumni motiv koji je bio pokretač brutalnosti. Tužilaštvo je to već učinilo kada je “ljubomoru” navelo kao motiv u Marigoninom slučaju.

Pobuna kipti. Kolektivna i odgovornost državnih organa, pojedinačna zavera i krivica društva — svi mi smo saučestvovali u Marigoninom ubistvu, u smrtnim ishodima mnogih žena pre nje i mnogih ubuduće.

Oni koji previđaju Marigoninu smrt ili nisu zainteresovani za poslednjih 48 sati njenog života doprinose širenju aktuelne epidemije femicida.

U nedelju, 22. avgusta, izmučeno, beživotno telo osamnaestogodišnje Marigone dovezeno je ispred bolnice u Uroševcu, nakon dvodnevnog zlostavljanja i lomljenja udova; situacija je toliko teška da su je članovi porodice jedva prepoznali. Na dan kada je tamo ostavljena, već je bila mrtva ceo jedan dan.

Zamislite tih 48 sati. Zamislite sve one sate koji su im prethodili, a o kojima ne znamo ništa. Zamislite šta se trenutno dešava drugim ženama, onima koje bi mogle da postanu sledeće žrtve.

Femicid — muškarci ubijaju žene samo zato što su žene. To nije definicija iz rečnika nego stvarnost koju živimo.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.