Nedavno sam pronašla knjigu za decu “Poduhvat Snežane: deca okrenuta prema NOVOROĐENČETU”. Kroz izmišljene likove, ova knjiga oslikava ključna politička dešavanja duž kosovske staze ka nezavisnosti.

Snežana je glavni protagonista i ona personifikuje Međunarodnu zajednicu. Njena misija je da pomogne deci — koja predstavljaju narod Kosova — da prođu tri faze da bi postali “slobodna zemlja”.

Ona u prvoj fazi pomaže deci dajući im hranu i odeću. Druga faza se tiče “unapređenja države”. A u trećoj fazi, pre nego što ih napusti, postavlja uslove koji će im omogućiti da postanu “dobra država za sve koji u njoj žive, bez izuzetka” i država koju vode sama deca.

Slični narativi su se manifestovali u tome kako se #Kosovo10 obeležava. Od kosovskih ambasada koje postavljaju objave na društvenim mrežama o tome kako proslavljaju “nezavisnost naše mlade države” do državnih i vladinih lidera koji nazivaju nedavno osvojene sportske medalje “poklonima za 10. rođendan Kosova”. Kao dodatak ovome, ovogodišnje povećano prisustvo inostranih novinara, donelo je i pitanje upućeno meni – da li će Kosovo nastaviti da bude nezavisna zemlja i da li bi trebalo to da ostane.

Čitanje takvih priča nije nužno novina u pogledu toga kako su narativi o Kosovu često etablirani. Reč je o nastavku pojma o NOVOROĐENČETU — odnos između ‘nastavnika’ i ‘učenika’, ‘roditelja’ i ‘deteta’, ‘spasioca’ i ‘žrtve’, ‘znalca’ i onog koji je ‘nesvestan’.

Sve ovo vreme, u realnosti, Snežana nije otišla, deca se svađaju zbog igračaka i poklona, a država nije postala “dobro mesto za sve”.

Jedna tačka gledišta ovoga ima veze sa onim što svi ovi narativi imaju zajedničko — svi pokušavaju da liše Kosovo i, što je važnije, građane bilo kakvog osećaja delanja, bilo individualnog ili kolektivnog. A delanje je ključno ne samo za to kako pojedinac sebe definiše u društvu, već i za njegovo učešće u oblikovanju društva.

Dakle, kako se 10. godišnjica Kosova obelažava, prirodno je da porazmislimo o tome šta je prošla decenija značila, donela i šta nije uspela da isporuči.

U jednu ruku, postoje zarobljene institucije i ovo se stalno ponavljalo. Snimci prisluškivanja iz 2016. bili su samo potvrda već prihvaćene istine u javnosti, gde se pokazuje kako su državne institucije i agencije koje nude usluge od osiguranja vozila zelenom karticom, preko energetske infrastrukture, do poreske uprave, bile nadohvat ruke onima koji su bliski institucijama.

Ali, s druge strane, osećam kako me je posebno privuklo da se osvrnem na načine na koje je diskurs o državnosti zarobljen u istoj meri. Prečesto se o državi govori kao o vladi; vlada se percipira kao vlast; a pojedince u institucijama (predstavnike, zastupnike) nazivamo vladarima.

Na ovakve izraze možemo gledati kao na jezik koji jedva da opisuje etablirane prakse. To znači i da je država postala sinonim za načine političkog establišmenta i političke klase. Internalizovanje i prihvatanje ovakvih značenja može da rezultira ‘legitimizovanjem’ ili ‘normalizovanjem’ ovakvih praksi i to čak utiče na naše međusobne odnose, sa institucijama, pa i na to kakva se odgovornost od njih traži i da li se uopšte zahteva. Ako ne preispitamo izraze koji se koriste i ako ne budemo sebe podsećali na suštinu onoga što jedna država predstavlja, onda rizikujemo da, kao građani, budemo proglašeni krivima za raspad iste te države.

Naišla sam nedavno na primer jedne takve situacije, dok sam podnosila dokumenta za polaganje vozačkog ispita u jednom odeljenju Ministarstva saobraćaja. Posle čekanja duže od pola sata u redu koji je bivao sve duži jer šalter nije bio otvoren na vreme, pokucala sam na staklo šaltera u nadi da će me neko čuti. Kada se službenica pojavila i kada sam je upitala zašto pružanje usluga još nije otpočelo i kada će početi s radom, ona mi je odgovorila: “Uskoro će stići; zauzeti su to ljudi. Oni su visoki državni zvaničnici”.

Pa, u stvari, oni su državni službenici — odgovorila sam joj. Ali čak i da jesu ‘državni zvaničnici’, njihova obaveza i odgovornost bi i dalje počivali na istom mestu — u odgovornosti prema građanima.

Dakle, iako je najčešća kolokvijalna kritika ta da “ovde država ne postoji”, hajdemo se prisetiti toga da se država određuje po svojim građanima i a njena suština jeste građanstvo. Ovo ne može selektivno da se čita, tumači ili praktikuje, kao što je to često slučaj.

U tom smislu, prečesto se čini da je Ustav prihvaćen kao incidentni ‘pravni dokument’ koji je prosto birokratski uslov za postojanje države koja želi da bude nezavisna. Suviše se retko na Ustav gleda kao na osnovu na kojoj se država uspostavlja — gde su pravda i ravnopravnost osnovne vrednosti koje svi poštuju i vode se njima.

Najviše krivi za ovo jesu oni koji bi trebalo da nas vode svojim primerom. Umesto toga, oni se okupljaju u odama (oda, tradicionalna soba u Albaniji) i slave iz vatrenog oružja kada bivši ministar saobraćaja bude oslobođen optužbi za korupciju. Posle predstavljanja svog uskogrudog, ograničenog shvatanja toga kako bi albanski muškarci ‘trebalo da se ponašaju’, premijer opravdava njegovo ponašanje, kao odgovor na kritike, na ovaj način: “Pa, oduvek je deo naše tradicije da se puca kada se slavi”.

Ovakva izjava premijera ne samo da potvrđuje nemarne radnje, već se on prilikom davanja izjave ponaša kao da ima pravo da određuje šta tradicija znači.

Ali građani, a posebno današnja omladina, ne žele da voze automobil bez vozačke dozvole ili da putuju bez osiguranja zelene kartice, ili da u svom džepu nose pištolj da bi prošli kroz gusti saobraćaj. Oni žele da ih Ustav zaštiti, na osnovu pravila i standarda kao i vrednosti zasnovanih na principima pravde i poštenja.

Promena u mentalitetu je sve primetnija. U više navrata sam nedavno čula mlade kako govore ovako nešto: “Možemo li da prestanemo da pričamo o 1999. i ratu? Hajde da pričamo o nečemu pozitivnijem!”

Ovo je obeshrabrujuće i govori o kolektivnom neuspehu da se plasira narativ o prošlosti koji priznaje patnju, dok se istovremeno utabava staza za pravedniju budućnost. Najveću odgovornost za ovo ima politička klasa iz proteklih 20 godina. Plasiranjem samo jednog narativa o prošlosti kako bi se pridobio samopripisani legitimitet za vlašću u sadašnjosti, oni su ovaj narativ lišili svakog značenja i mladi ljudi danas imaju problem da se poistovete sa istim.

Istovremeno, postoje drugi načini na koje se mladima osporava sloboda na snove, tako što se ograničavaju na granice države koja ima 1.8 miliona ljudi.

Ambasade Kosova u Francuskoj i njihove kolege u Prištini odlučili su da ponude privremeno rešenje za omogućavanje građanima Kosova da posete Pariz 17. februara — na virtuelan način. Oni to nazivaju “Teletransportom” i postavljaju ekrane u centralnim ulicama da bi dozvolili građanima u svakoj zemlji da se sretnu — uz obećanje da će im ovo “omogućiti da vide i pozdrave prolaznike ili da zakažu virtuelni sastanak sa prijateljima i porodicom koji žive u Francuskoj”.

Za generaciju građana Kosova koja je izolovanija od bilo koje prethodne, čiji se zahtevi za dobijanje vize stalno odbijaju u ambasadama, ovo nije ironija, već uvreda. Iako svaki francuski ili ‘evropski’ građanin može prosto da se ukrca na avion i poseti Kosovo, ovo isto pravo se negira građanima Kosova.

Kosovska omladina je pokazala da neće samo da prihvati činjenicu koja joj se servira. Tu je nova generacija koja teži preispitivanju svega što joj se upućuje. Oni ne učestvuju u nekim diskusijama samo da bi popljuvali državu i njene mane, već ulaze u rasprave da bi svojim kritikama doprineli unapređenju te iste države.

Nezavisnost se ne određuje samo po granicama države, već i po traženju i stvaranju prilika za pojedinca i društvo. Upravo je ova vrsta odlučnosti ta koja čini jednu državu državom.

Da se vratimo onoj knjizi, gde se priča završila 2008, “deca” su obećala Snežani da će izgraditi “dobru državu za sve koji u njoj žive”. To je greška u priči. “Deca” nije trebalo to da obećaju njoj, već sebi — i jedni drugima.

Dakle, na 10. godišnjicu, građani su protagonisti i oni vraćaju sebi ulogu koja im pripada. Kako država ulazi u drugu deceniju, borba se više ne svodi samo na narative o tome kako smo ovde stigli, već kuda se dalje krećemo.

Mislim da jedan način da se to uradi nije samo osvrtanje na 17. februar kao dan državnosti, već kao Dan Republike.

Jer, na kraju krajeva, neko drugi bi mogao da bude upamćen u istoriji po tome što je proglasio nezavisnost, ali on neće biti upamćen po oblikovanju Republike. Ovo drugo zavisi od svih nas. K

Naslovna ilustracija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju