Prvi poklon koji sam dobio bio je maska. Dobio sam poklon pre nego što sam imao u glavi koncept poklona, pre nego što sam saznao da sam dobio poklon, pre nego što sam znao šta je poklon i čak pre nego što sam znao da li želim poklon.

Kako god. Važno je to da, sa mojom svešću o tome ili bez nje, prihvatio sam taj poklon i živeo dugo s njim. Toliko dugo da sam shvatio šta pokloni predstavljaju i toliko dugo da čoveka ne usrećuju baš svi pokloni.

Da skratim priču, bila je to maska koja će me štititi od drugih, a najviše od mene samog. Moj rođendan nije istog dana kada je i Noć veštica, pa čak i da jeste, siguran sam da Noć veštica nije tako popularan događaj koji bi mogao da zakloni takvu svečanost.

Moja maska je srasla za mene. Dobro mi je pristajala, uprkos činjenici da je moje lice mnogo drugačije od onoga kako je bilo dok sam bio beba. Maska je menjala oblike i razvijala se. Nekada sam se teško nosio s tim. Bilo je vrlo ubrzano i efikasno — ponekad sam ostajao bez daha, pokušavajući da svoj tempo prilagodim maskinom. Tako smo razvili čudnovat odnos. Prvo je srasla sa mnom, pa sam onda ja srastao s njom.

Ali je ‘dobar deo’ taj što nisam bio sam. Iza sebe sam imao celu vojsku koja mi je pomagala u tome da održim vezu sa maskom. Mladi i stari, oni su svakodnevno i posvećeno ovo radili. Vremenom sam shvatio da maska predstavlja bitan simbol nasleđa. Ono je prosleđivano od mog oca, dede, pradede i svih koji su rođeni pre mene. Međutim, u tome nisu učestvovali oni koji su rođeni posle mene.

Čak i u kontaktu sa prijateljima koje sam sticao, maska je bila prva stvar koja nam je bila zajednička. Čak su i moje prijateljice imale maske, iako su bile sasvim drugačije od mojih. U nekom trenutku mog suživota sa maskom, saznao sam da nisam imao vremena da razmišljam o maskama mojih drugarica, jer je napor koji sam uložio u vođenje brige o svojoj maski učinio da prosto nemam vremena i posvećenosti za njihove maske. Ne treba se šaliti s maskom.

Maska je bila deo mog bića vrlo dugo… toliko dugo da je naš ‘razvod’ bio užasan, bolan… toliko bolan da sam se osećao nago čak i kada sam bio obučen.

Nisam mogao da preživim bez nje. Prošlo je toliko vremena da nisam mogao sebe da razaznam odvojeno od nje, nisam poznavao osobu koja me je gledala u ogledalu. Toliko vremena je prošlo da, kada sam je skinuo, sastali smo se i hladno promrmljali jedno drugom, “Drago mi je što smo se poznavali”.

Razdvajanje od maske

Morao sam da držim tu jadnu stvar kraj sebe — ne jadnu zato što je bila usamljena, već zbog toga što je bila devastirana tako dugo — svuda gde sam se kretao: kod kuće, dok sam jeo, dok sam gledao televiziju, kada sam razgovarao sa sestrama i roditeljima, kada sam pričao sa susedima, kada su naši rođaci bili u poseti, dok sam se izležavao, kada sam hteo da pijem vodu i da jedem, kada je trebalo da otvorim vrata, kada je trebalo da pozdravim osobu koja kuca na vrata, kada sam iscepkana drva morao da nosim na šesti sprat, kada su mi roditelji kupovali igračke ili odeću, dok sam se igrao sa drugovima po komšiluku, kada bih pao… da, čak i kada sam padao i kada sam osetio bol, molio sam se da mi ne krene suza, ta suza koja je očajnički vapila da se pojavi u oku, ali neće se to desiti pred mojim prijateljima. Suze i grimase su nanele najveću štetu obliku moje maske, a to nikako nije bilo prihvatljivo.

Sećam se kada se isto to desilo jednom mom prijatelju pre nekoliko dana. Dosta se povredio kada je pao. Toliku je bol osetio i toliko uzviknuo da mu je maska naprsla. Bio nam je veliki prijatelj, ali nam je dao dovoljno materijala za sledeća dva meseca da mu se izrugujemo toliko da je morao da ostane kod kuće duže vreme. Maski je trebalo dosta vremena da se oporavi i da se vrati u formu.

Bilo kako bilo. Da se vratimo na vreme kada sam pao. Bila je to najveća sramota koju je neko mogao da iskusi, makar u ono vreme. Progutao sam suze i bol. Čak sam i skupio snage da o tome zbijam šale, na račun bola i načina na koji sam pao. Ali nisam mogao. Bilo je to mnogo veće od moje sposobnosti da obmanjujem. Zubi su mi krckali dok sam stisnuo vilicu vrlo snažno, samo da ne bih ispustio neki zvuk. Dok sam stojao, moji prijatelji su mi u šali rekli: “Ma, ajde, ustaj. Nije ti ništa”.

“Ne, dobro je. Nije mnogo bolelo. Ajde da se igramo”, rekao sam im u brzini, ali me je glas odao, a jedva sam stojao na nogama. Ta igra je bila predugačka. Moja želja da se negde sakrijem i da isplačem svoju bol delovala je nedostižno. Postigao sam poslednji gol i otišao kući. Očistio sam nogu koja se do tada zaprljala i nikome nisam rekao za to. Moj otac je hteo da meni uvek bude dobro, pa sam ga poštedeo ovih vesti koje bi označile da nešto nije u redu sa mnom.

Svi su mislili da je maski i meni dobro zajedno. U stvari, i sam sam tako mislio. Toliko nam je dobro bilo da sam ponekad hteo da odem tako daleko i dozvolim maski da spadne, pa da se onda pretvaram da nisam video kako je spala. Hteo sam da odem na neko mesto na kom nijedno živo biće ne bi moglo da pronađe moju masku.

Prosto sam obožavao šetnju kraj reke u mom malom gradu. Umeo sam brzo da trčim i to sam radio. Ne znam zašto sam mislio da će brzina da otopi moju masku. Trčao sam kada sam bio besan. Nisam mogao da znam da li su mi suze potekle niz obraze zbog jakih vetrova, hladnoće… ili tuge koju sam osećao u sebi… tuge koju ni sam nisam mogao da prihvatim, jer bi se maska razočarala u mene. Kada bih se rastužio, reagovala je negativno, pa mi je tako dala snage da pobegnem od svoje tuge. Brzo je sasušivala moje suze i onda se lepila poput lepka za moje lice.

Čoveče, kako dobra maska! Nije dozvoljavala da neko primeti moju tugu. Ona je branila moju moćnu poziciju i hrabrost. Trebalo bi joj pozavideti.

Maska je bila sa mnom čak i noću, kada sam bio sam i kada sam razmišljao o “strahu”… sam… naravno, nisam bio sam. Iza mene je bila senka, glas maske. Dakle, sada nas je bilo troje. Kako sam mogao da se plašim? Kako sam mogao da budem usamljen kada sam stalno bio u nečijem društvu? Da sam samo mogao makar jednom da se osetim usamljeno.

Glas maske, najuverljiviji glas koji postoji, rekao mi je da sam muškarac i da muškarci ne poznaju strah, da ne postoji ništa uzvišenije od muškarca. Niko nije mogao da se suprotstavi muškarcu. Muškarac je na samom vrhu. Muškarac. Ja sam bio muškarac koji je s maskom razgovarao o muškim stvarima, a ona je bila ponosna na mene. Bio sam muškarac čije je srce jako tuklo, muškarac koji je pokušao da smiri sopstveno srce… toliko sam ga smirio kako ne bi uznemirilo masku. Maska nije htela da prekida pušenje cigara radi tamo nekih otkucaja srca. Muškarac ne bi trebalo da posramljuje svoju masku.

Nisam skidao masku čak ni kada sam razgovarao s drugima, kada sam pohađao školu i kada su me drugari tukli. Da, tukli su me, a ja sam, kao muškarac, morao da priznam da je bilo drugih koji su bili jači od mene, prema stavu maske. Morao sam da priznam da je bilo drugih kao što sam ja, nižih i slabijih, ali je i to bila neka prednost.

Koliko god da sam bio svestan toga da je bilo drugih koji su bili snažniji od mene i koliko god da sam znao čime će rezultirati moje učešće u tuči muškaraca, maska mi je govorila da moram da zaštitim svoju čast i suprotstavim se svima koji bi mi nešto rekli, onim što nađem oko sebe, ili da ih makar uvredim, čak iako sam licem okrenut ka podu. Morao sam da budem stamen kao pravi muškarac i da im kažem da neću da odstupim.

Narednog dana, prekriven modricama, ali prepun neprocenjivog ponosa, čuo sam kako mi drugi govore: “Uopšte ih se nisi plašio”. Razmišljao sam, pre tuče, da je bolje istrpeti udarce nego da vam neko sledećeg dana kaže: “Uplašio si se, pobegao si”. Bio sam izubijan, ali sam ostao muškarac. Ponosan.

Jednog dana, kada su dva brata htela da me prebiju, udario sam ih stolicom, a oni su mi se osvetili pretukavši me teško. Ponovo sam bio junačina. Junak! Heroj ničega. Ali, ipak, heroj. Nikoga nije bilo briga za moje rane i rane drugih.

Jednog dana sam pozvao sestre kako bi uplašile nekoga ko me je pretukao. Zaboravio sam masku u veš-mašini i ona se skupila. One su došle i dobro ga zaplašile da me ne bi opet tukao.

Trebalo mi je dosta vremena da masku vratim u pređašnju formu. Ostao sam bez nje nekoliko dana. Kada sam bio bez nje, bio sam i bez svojih prijatelja. Bio sam bez svoje maske, ali sam trpeo nepodnošljivi smeh svih ostalih. Onda sam morao da razmišljam o tome kako ću se sledećeg puta odbraniti.

Nisam mogao da kažem tati — on se često jako ljutio. Na kraju sam stekao jednog prijatelja koji je bio četiri godine stariji od mene i trenirao sam s njim. On je razumeo moj problem i dozvolio mi da treniram neko vreme s njim. On je imao mnogo tegova i opremu za trening, toliko da smo kod kuće napravili našu teretanu. Trenirao sam svakoga dana. Moje telo se nadograđivalo svakoga dana. Novonastali oblik moga tela omogućio mi je da se hvalim pred prijateljima, jer sam sada mogao da se zaštitim kako valja.

Maska mi je ponosno aplaudirala i svakog dana se sve bolje oblikovala. Nikada nisam bio bez nje. Čak ni kada sam počeo da prodajem cigarete da bih izdržavao porodicu. Čak ni kad sam razgovarao sa pekarom. Nisam ostajao bez nje čak ni petkom, kada sam odlazio u kupovinu. Čak ni kada sam slušao muziku ili pratio teletekst za RTS, ili kada sam čekao da počne neki film za muškarce, akcioni ili horor. Maska je odabrala, umesto mene, ono što preferiram od filmova. Nisam morao da se mučim s tim.

Hrana je bila moja Ahilova peta. I dalje je to. Morao sam da sačekam dok moja majka završi s kuvanjem… često mi se činilo da njeno kuvanje predugo traje, pa sam počeo sam da kuvam… i to pre nego što ona spremi obrok. Sve sam više voleo da kuvam. Ponekad, kad nikog nije bilo kod kuće, kuvao sam za sebe. Maski se nije dopala kombinacija dima cigare i isparavanja hrane.

U svakom slučaju, maska je mrzela to što sam kuvao — da budem precizan. Nije joj se dopalo kuvanje, a jednom početniku, kakav sam bio, to je teško padalo. Kuvanje mi je postalo navika, navika koja se nije dobro svršila. Završila je tako što sam imao problema s roditeljima, i ne, nisam ništa zapalio.

Mnogo sam voleo bele konje. Ne znam zašto. Kasnije, što je čudno, rečeno mi je da ću, kada budem odrastao, baš kao i svaki muškarac, otići u vojsku. Takođe, rekli su mi da mi tamo, verovatno, niko neće dati belog konja, jer sam uradio nešto što muškarci ne bi trebalo da rade, obavljao sam ‘kućne poslove’, što nije moj posao.

Maska je zastala u uglu i smejala se što je jače mogla. Složila se sa užasnim rečima mojih rođaka. Besnik će da dobije crnog konja, zato što je kuvao. Sva ta hrana je u mom stomaku napravila rupu. Došlo je vreme da za belog konja žrtvujem ovo što sam voleo da radim. Nikada više nisam obavljao ‘kućne poslove’. Radio sam to da bih dobio konja, ali i zbog maske, sa kojom sam se ponovo, posle nekog vremena, zbližio. Maska se pomirila sa mnom, ali ja nikada nisam s njom.

Ovako sam živeo sa maskom. Često smo bili u opasnosti, ali nisam mogao da se zamislim bez maske. Da li bih bio svoj bez maske? Da li bih postojao bez maske? Moj odnos sa maskom je postao tako jak da nisam mogao da se zamislim bez nje. Mislio sam da sam ja maska.

U srednjoj školi sam preživeo još jednu bitku sa maskom. Moji drugari iz odeljenja su povremeno vozili kola svojih roditelja. Obožavali su automobile. Dok su oni više voleli eksterijer, mene su privlačili motori. Bio sam fasciniran načinom na koji funkcionišu. Ponekad su me vozali u kolima svojih roditelja.

Vozio sam se kod jednih, pa kod drugih. Potom sam im razbio rutinu i to nije prošlo neprimećeno. Nisam imao vozačku dozvolu i nisam voleo da uzimam kola; ali niko nije mogao da odoli mojim prijateljima. “Besnik, zašto nisi uzeo Audi svog oca?” Svi su me gledali, čekali su da reagujem, kao da ću da im sročim budućnost planete Zemlje. Rekao sam, malo nespretno: “Pa, ja ne volim vožnju i mom tati su kola potrebna za posao”.

Maska nije mogla više da istrpi. Ona je spakovala svoju odeću u torbi i odlučno je namerila da me ponovo napusti. Drugari su mi stalno govorili: Ma daj, Besnik. To je Audi. Isti kao svaki drugi automobil. Znaš li kako ćeš lepo izgledati u Audiju, jer si nizak? Učiniće da izgledaš veće. Kao pravi muškarac. A tek brzina. Idi po automobil i prestani da se šegačiš. Uzeo sam kola, odvezao ih do škole i maska i ja smo pobegli a da nam nije zafalila ni dlaka s glave.

Maska me nije napustila čak ni kad sam završio srednju školu i kad su svi počeli da me usmeravaju ka boljoj budućnosti. Davali su mi različite ‘opcije’ dok sam razmišljao o budućoj karijeri, kada sam razmišljao o osnivanju porodice. Govorili su mi kako treba da očuvam svoj maskulinitet, koliko dece treba da imam, kako treba da ‘kontrolišem’ svoju ženu.

Budućnost nije bila oslobađujuće iskustvo za mene. Stalno sam se borio za kiseonik i razmišljao sam o tome… Morao sam sa svojom maskom da se krećem tim putem. Maska je bila ukroćena, ali je i dalje bila tu, a ja sam morao da je nosim časno. Trebao mi je kiseonik. Čini se da moja pluća nisu dobijala dovoljno vazduha duže vreme i izgledalo je da su prestala da pružaju otpor. Osećao sam se kao da umirem.

Moji snovi se nisu uklapali u ono što je moja maska diktirala. Počeo sam… počeo da sumnjam u sposobnost maske da određuje dobro i loše za mene. Upisao sam se na fakultet, morao sam sam da kuvam, da se brinem o sebi, da čistim za sobom… Morao sam da shvatim koliko to zamara moju majku i moje sestre, devojke koje su nas služile, pristalice maske, one koji slepo veruju svojim maskama.

Ljubav. Da, počeo sam da volim. Znam da sam prekasno pomenuo ovu reč. Ljubav. I dalje se osećam kao da bi trebalo da uzviknem ovu reč, jer je dosad nisam dovoljno izgovarao. Znao sam da muškarci moraju da se žene, jer je to njima bila obaveza, dok je ljubav namenjena samo devojkama. Imali smo dosta posla, imali smo budućnost, imali smo obavezu da izdržavamo porodicu, jer žene to nisu mogle da rade, jer su one imale druge dužnosti.

Dakle, da skratim, ljubav nije bila za muškarce koji su nosili maske. Nismo imali vremena za ovo torokanje. Bilo kako bilo, ja sam se, kao muškarac, zaljubio. Da li je ljubav osećanje namenjeno muškarcima? Počeo sam da se bojim. Strah. Novo osećanje. Priznajem da je reč o osećaju koji sam i ranije iskusio, ali sam ga toliko potiskivao da sam u jednom trenutku ubedio sebe da uopšte ne postoji.

Ovaj prokleti strah je, kako se ispostavilo, problematičan. Posle straha, došla je tuga. Toliko sam se rastužio, da sam se rasplakao. U sebi sam čuvao previše suza. Silovito sam plakao. Plakao sam onoliko dugo koliko je moja duša plakala. Više nisam mrzeo sve oko sebe i pred sobom više nisam imao zavesu “muškarca”. Počeo sam sve da volim (ponovo sam postao dete, ili još preciznije, kada sam napunio 20 godina, iskusio sam zakasnelo detinjstvo) i sve je delovalo prelepo. Prelepo? Ni ta reč nije za muškarce. Muškarci bi trebalo da kažu ‘dobro je’ ili ‘nije loše’.

To nije sve. Moja maska je počela da zaudara od smrada. Ona nikada nije pobegla. Suze, znoj, radost, ljubav, ljutnja i krivica su bili maskin toksični materijal. Maska se slomila i, kao što Koen kaže, svetlo je počelo da ulazi kroz pukotine. Nikada nisam ni pomislio da ću osećati toliku sreću zato što se nešto lomi. Sada sam dobio priliku da sam diktiram svoje akcije, svoja osećanja i svoje ponašanje.

Oslobođen sam. Rođen sam, bez maske. Onda, dok su tvrdili da mi čine uslugu, ljudi su pokušali da mi vrate masku kada sam napunio 20 godina. Nisu mogli da me trpe bez maske. Maska, koja bi me zaštitila od mene samog, odgurnula me od mene. A sada, bez maske, morao sam da platim cenu i istrpim kaznu. Poslednji pokušaj maske… njene poslednje reči su bile ‘geju, ženo, slabiću, luzeru’… ali su to bile i poslednje reči kreature koja nije imala šansu da preživi, pa joj se nisam smejao, samo sam joj dozvolio da ode bez mnogo buke.

Ta smirenost bila je moj maskulinitet. Jer, moj maskulinitet je mirnodopski. Moj maskulinitet nije u suživotu sa povlasticama koje su nam date zato što smo muškarci. Moj maskulinitet nije u suživotu sa nasiljem. Moj maskulinitet ne podrazumeva da ću da budem nemi posmatrač. Moj maskulinitet znači da ću da budem aktivan i osvešćen. Moj maskulinitet poznaje ljubav i oseća je sve do neba. Moj maskulinitet poznaje ljubav i žrtvuje se za nju. On poznaje ravnopravnost i zalaže se za istu.

Jer, ovo je maskulinitet koji sam izabrao, a ne onaj koji je izabrala moja maska. Na kraju krajeva, mi smo mnogo više od šačice povlašćenih ljudi koji nikada ne postupaju van zadatih naređenja.