Ne sećam se koliko sam tačno imao godina, verovatno sedam ili osam. Bio sam u supermarketu i moj tata je hteo da kupi novi telefon.

Razgovarao je sa prodavcem, ali nije razumeo neke tehnikalije, jer je posedovao samo osnovno znanje italijanskog jezika. Stojao sam pored njega. Bilo mi je jasno šta se dešava i uskočio sam u razgovor između njega i prodavca. Zahvaljujući mojoj intervenciji, sve je proteklo glatko. Tata je kupio novi telefon i kući smo se vratili srećni.

Tada sam počeo da verujem da sam superheroj. Malac koji ume da razume i da se poveže sa svima, sa Albancima i Italijanima. Maleni superheroj koji je znao kako da popravi svaku situaciju kojoj je bio neophodan neko ko ume da se snađe sa oba jezika. Nije bilo nikoga sličnog meni, što će reći da je tačno da sam superheroj.

Dok sam kao dete migranata odrastao, svakodnevno sam morao da rešavam slične situacije. Toliko su postale učestale da sam se navikao. Što sam bio stariji, to sam bolje razumeo da sam oličenje mosta. Prestao sam sebe da nazivam junakom i počeo da se oslovljavam sa ‘most’. Moj zadatak je bio da povežem dve kulture kojima sam pripadao.

Međutim, postojao je jedan problem: Bilo je teško povezati ove dve kulture.

Nisam odustajao od pozitivnog stava. Obećao sam sebi da ću obaviti zadatak. Obećao sam sebi da ću uraditi sve ono što su od mene tražili roditelji; učiću, nikad neću da pravim probleme, naći ću posao i dostići cilj koji su mi oni odredili: bolju budućnost. Mislio sam da je to najbolji način da se zadatak obavi.

Uradio sam sve i postigao rezultate koji su mi ranije bili nezamislivi.

Međutim, nažalost, sa punih 28 godina shvatam da je parola “bolje budućnosti” bila samo lepa parola i ništa više od toga.

Jasno mi je da je generaciji naših roditelja najvažnija stvar — njihova čast, a ne naša sreća. Jer, nema tog postignuća i ostvarenja koje je bolje od toga da imaš ćerku ili sina koji se ponašaju u skladu sa pravilima albanske kulture.

Kulture koja sugeriše da moraš pronaći partnera Albanca ili partnerku Albanku; kulture koja zahteva da osnuješ porodicu. Kulture koja ti sudi ako nemaš sina, zbog čega neke žene izvršavaju selektivni abortus. Kulture koja sugeriše da je žena sporedna osoba koja prvo pripada svom ocu, a zatim suprugu. Kulture koja potpunu kontrolu nad ženom predaje muškarcu. Kulture koja ti sudi za svaku odluku koju doneseš.

Možeš da budeš najuspešnija osoba na svetu, ali oni koji rade iste stvari kao i njihovi roditelji, koji ih prosto-naprosto kopiraju, koji nikad nisu pokušali da urade nešto drugačije ili bolje, e pa, to su oni koji sve “rade kako treba”. To su pravi uzori, jer čast i razglabanje rođaka i ljudi iz tvoje zajednice — to je bitnije od tvoje sreće. Treba da budeš kao oni koji prate kulturne norme, a ne da budeš svoj. 

U razgovoru sa sunarodnicima i pripadnicima drugih nacionalnosti odraslih u okruženju sličnom mom, shvatio sam da me niko nikad nije pitao kako se osećam. Kakav je bio taj život? Kakav je osećaj kada je čovek superheroj ili most? Niko me nije pitao, jer niko nikada nije razumeo moju ulogu u svemu tome. Siguran sam u to da isto važi za sve ostale koji su odrasli u okruženju koje je slično mom — to je nepodnošljiv pritisak koji čovek trpi.

Umesto toga, pažnja je uvek bila usmerena na samo jednu stvar: “Šta će ljudi da kažu.”

Većina mojih sunarodnika širom sveta nema slobodu da bira kako će živeti. Znaju da bi mešoviti brak, seksualna orijentacija ili životni izbori mogli da se smatraju sramotnim, pa bi, posledično, uništili čast porodice.

Ima taj neki osećaj koji sam povremeno osećao dok sam bio mlad: Moja ideja sreće menjala se u zavisnosti od toga gde sam se nalazio.

Van kuće sam mogao da se bavim čime sam hteo i da budem istinski srećan. Čim sam zakročio u kuću, morao sam da promenim svoju ideju sreće i da se prilagodim svojoj kulturi. To znači da sam morao da prihvatim da postoje stvari koje nikada neću moći da imam. Kao kada je čovek siromašan i zna da nikada neće moći nešto sebi da priušti.

Jasno mi je da je generaciji mojih roditelja stvarno teško. Teško je zamisliti da ćerka ili sin ne žele da imaju porodicu, da se venčaju za nekog ko ne pripada našoj kulturi ili pak žele da žive život koji se sasvim razlikuje od roditeljskog.

Našoj generaciji sigurno lakše pada nepoštovanje istoimenih pravila. Mi smo odrasli u sasvim drukčijem istorijskom periodu. Niko od nas nije živeo pod okriljem režima, kao što je slučaj sa našim roditeljima.

Takođe mi je jasno da bi, kada neko pita svoje dete da prevede dokument ili doktorsku dijagnozu, to moglo da se odrazi na način da se roditelj oseti neadekvatnim ili osramoćenim — ne bih da zaboravim sve žrtve koje su naši roditelji podneli i sve muke koje su zbog nas istrpeli.

Poznato mi je kako rođaci osuđuju porodicu u kojoj žive ćerka ili sin koji se drugačije ponašaju. Poznato mi je da je našim roditeljima izuzetno teško da slušaju i prihvate te osude. Osećam da generacija naših roditelja ne može da pretrpi toliku “sramotu”.

Međutim, jasno mi je i da deca moraju da budu hrabra ako žele da donose sopstvene životne odluke.

Ako sanjaju da imaju dete koje ponavlja sve ono što su oni radili, onda su besmislene sve žrtve koje su podneli za našu dobrobit. Ako “bolja budućnost” predstavlja samo parolu koja se koristi u blizini rođaka i gostiju, onda se pitam zašto da odam priznanje svoj muci kojoj su bili izloženi.

Kada shvatite da kultura, čast i ponos imaju prednost u odnosu na vašu sreću, tada se polako razgrađuju sve vaše nade i želje za budućnost. Od superheroja postao sam most. Dostigao sam taj nivo da sam poverovao da me je ogroman rad na sebi doveo do toga da postanem most koji je sposoban da savršeno poveže ove dve kulture. Bio sam preponosan.

Međutim, to nije dugo trajalo. Taj osećaj se prosto pojavio i ja sam sada umoran od toga. Više ne osećam most u sebi. Osećam da propadam kroz prazan prostor između dva sveta, a taj most koji sam izgradio gubi se u daljini, pa osećam da ništa ne može da me zaustavi.

Mislim da nikad više neću pokušati da obnovim taj most — na izmaku sam snage. Jer, izgradnja tog mosta krade snagu, a svaka obnova oduzima mali delić mene. Svestan sam toga da će moje odluke da povrede nekoga, i to svaki put kada pokušam da nađem sreću, da iskoristim životne prilike i pronađem svrhu života.

Stalno se prisećam tih dana kada sam se osećao kao superheroj. Zavidim sebi. Tada sam bio presrećan i preponosan. Sada osećam da sam dosta vremena protraćio ni za šta. Da li je sve to vredelo? Možda je trebalo da izaberem albanski način života. Možda bi sve bolje proteklo i možda bih sada bio srećniji.

Umesto što mučim muku sa krizom identiteta, što ne znam ko sam i ne razumem samoga sebe. Svestan da verovatno nikada neću ostvariti svoju ideju sreće.

Nemojte da patite u samoći

Ako osećate da ste očajni ili depresivni, nemojte da patite u samoći.

Na Kosovu možete da pozovete Životnu liniju (Linja e Jetës) između 18.00 i 02.00č, anonimno i bez ikakve osude, na 0800 12345.

Podrška slična ovoj dostupna je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i brojnim drugim evropskim zemljama (pogledajte ovde), u Sjedinjenim Državama (pogledajte ovde), Kanadi (pogledajte ovde) i u mnogim drugim zemljama širom sveta (pogledajte ovde).

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.