Prošle godine stigla je vest. Nakon 25 godina, konačno ćemo moći da putujemo u Šengen zonu bez ograničenja. Ali, iskreno, moja najbolja drugarica i ja u početku smo bile vrlo skeptične. Život u političkom pejzažu Kosova nas je naučio da ništa nije sigurno.

Oduvek smo volele putovanja. To nas je i zbližilo. I kad kažem putovanja, zapravo mislim na ideju putovanja. Pravile smo liste svih zemalja koje bismo želele da posetimo i mesta koja bismo volele da istražimo, ali duboko u sebi, obe smo znale da je to samo san. Čak su mi neki ljudi govorili da se to nikada neće desiti jer živimo na Kosovu, i da su putovanja privilegija rezervisana samo za ljude sa Zapada.

I do neke mere, to je bilo tačno. Ne može svako ko živi na Zapadu priuštiti putovanja, naravno, ali ako imaju novca, ne moraju brinuti o ostalom. Njihovi pasoši su mnogo “jači”.

Nasuprot tome, mi na Kosovu smo živeli u izolovanoj zemlji. Nije bilo nemoguće putovati van Kosova, ali je cela procedura bila iscrpljujuća. Takođe, bilo je veoma skupo i, osim ako ste bogati, nije imalo smisla aplicirati za vizu, čak i ako ste planirali da putujete samo s jednim rancem na leđima kroz Evropu.

Put u Prag prekinut

Pre par godina ukazala nam se prilika da šest meseci studiramo u jednom od najlepših gradova Evrope, Pragu. Čim smo dobile mejl o prijemu, počele smo da planiramo sve što ćemo raditi i mesta koja ćemo posetiti: Karlov most, Praški dvorac, prelepu Nacionalnu biblioteku Klementinum, Astronomski sat i još mnogo toga.

Međutim, odlazak tamo nije bio jednostavan. Iako smo išle na studentsku razmenu i aplicirale za studentsku vizu, procedura je bila komplikovana. Osim svih dokumenata koje smo morale da prikupimo i dodatnih troškova, morale smo ići u Skoplje da bismo aplicirale, jer se češka ambasada za Kosovo nalazi u Skoplju, a ne u Prištini. Čak i kad je sve bilo u redu, morale smo čekati još dva meseca da bismo dobile odgovor od ambasade.

Ipak, odlučile smo da nam to ne pokvari raspoloženje. Sa studentskim vizama u rukama, počele smo da planiramo prolećno putovanje iz Praga u Italiju. Nismo ni slutile da sudbina ima druge planove za nas.

Nekoliko nedelja nakon što smo konačno stigle u Prag, svet se našao u karantinu. Naše zabrinute porodice zvale su nas i molile da se vratimo pre nego što bude prekasno. Putovanje u Italiju nije se moglo realizovati, grad kojem smo se toliko radovale pretvorio se u grad duhova, a naša predavanja, koja je prvobitno trebalo da se održavaju u prelepim prostorijama Karlovog univerziteta, sada su prešla online — ali Prag je i dalje bio očaravajuće lep.

Bile smo odlučne i uverene da čak ni pandemija COVID-19 neće moći da pokvari naše iskustvo. Nekako, bez gradske buke i gužvi turista, Prag je izgledao još lepše. Šetati praznim ulicama, prelaziti Karlov most, nas dve same, činilo je grad intimnijim. Imale smo osećaj kao da je Prag samo naš.

Kad smo se vratile sa razmene, osećale smo se zarobljene, kao i većina mladih ljudi na Kosovu. Na neki način, bilo je ironično koliko smo se izolovano osećale kod kuće. Faktički, čitavo vreme u Pragu provele smo u karantinu, ali tamo smo se osećale slobodno. Možda je razlog bio taj što smo znale da je karantin privremen, dok se izolacija naše zemlje činila beskrajnom, sa neizvesnošću kada ćemo opet biti slobodne da putujemo.

Rime, stižemo ti!

A onda smo prošle godine dobile vest i sve se promenilo. Konačno ćemo moći da putujemo bez viza. Stigao je januar 2024. godine i ljudi su krenuli da bukiraju letove, putuju ili odlaze u posete rodbini širom Evrope. Moja najbolja drugarica i ja odlučile smo da sačekamo malo pre nego što isplaniramo svoje putovanje, kao da smo prvo želele da vidimo kako će drugi proći. Ubrzo smo krenule u akciju.

Odabrati Italiju kao destinaciju bila je laka odluka, ali izabrati koji grad posetiti bilo je teže. Glavni grad, iako malo zvuči kliše, činio se najlogičnijim izborom. Kako nam je ovo bio prvi put u Italiji, Rim je ispunjavao sve naše zahteve: romantičan i umetnički šarm, prelepa arhitektura, drevna istorija i toplo vreme. Rezervisale smo letove, organizovale smeštaj i napravile spisak svega što želimo da radimo. Na njemu je pisalo:

• Šetati
• Šetati
• Šetati

Neki ljudi se žale na aerodrome i na to koliko je naporno leteti, ali meni, ponovo sesti u avion i otići u novi grad bilo je pravo uzbuđenje. Let je bio kratak i prošao je za tren. Bile smo ushićene, ali i nervozne u isto vreme.

Stalno sam razmišljala o svemu što bi moglo da pođe po zlu. Iako sam znala da je to iracionalno, bila sam preplašena da će nas u bilo kojem trenutku neko zaustaviti i vratiti nazad, jer možda nismo ispunile sve protokole, ili možda pogranična policija nije obaveštena i neće prihvatiti naš pasoš, ili će možda zatražiti dodatne dokaze — sredstva, osiguranje, smeštaj, povratne karte — i ako nešto nedostaje, neće nas pustiti da prođemo.

Nisam mogla da se oslobodim toga. Bila sam toliko navikla na izolaciju, da je to što je sada bilo moguće delovalo kao san. Rekla sam drugarici da ne mogu da se uzbudim i prihvatim da je stvarno dok ne stignemo u hostel. Stigle smo neposredno pre ponoći, prijavile se, platile gradski porez i odmah otišle u našu sobu. Osećajući olakšanje što je najteži deo bio iza nas i da smo stigle bez problema, uzdahnula sam sa olakšanjem. Legle smo, ali nijedna od nas nije mogla da zaspi. Smešeći se od uha do uha, pričale smo o svemu što ćemo posetiti u naredna dva dana dok nismo zaspale.

Bila je još zima kada smo otišle, ali Rim je bio topao i sunčan. Sa dobrom vremenskom prognozom, započele smo naše putovanje. Dok smo peške išle ka centru grada, često smo se zaustavljale kod nasumičnih katedrala i crkava ili umetničkih dela skrivenih u uglovima.

Pred našim hostelom pružao se pogled na Porta Maggiore. Posle kratke šetnje od 40 minuta stigle smo do Koloseuma. Pešačile smo još malo kada su se pred nama ukazale rimske ruševine i Kvirinalska palata. Na sva ostala prelepa mesta nailazile smo slučajno: Španske stepenice, Četiri fontane, Fontana di Trevi. Grad je jednostavno prepun istorije i umetnosti, tako da je bilo nemoguće skrenuti u pogrešnom pravcu.

Moj omiljeni deo, osim umetnosti i arheologije? Pa, veličina svega i ogromni zeleni prostori, nešto što bi nam u Prištini zaista dobro došlo. Očekivano, čule smo dosta albanskog jezika, pa je u tom smislu bilo kao da smo kod kuće.

Na povratku, niko nas nije pitao za pasoše ili vize. Skenirale smo karte, dobile pečate u pasošima i to je bilo to. Ovog puta, međutim, povratak na Kosovo delovao je drugačije. Bile smo kod kuće, ali već smo pravile planove za sledeća putovanja. Ko bi rekao da se snovi mogu ostvariti?

Svi putevi vode u…

Uskoro ću leteti iz Prištine ka nekom drugom evropskom gradu sa svojim najboljim drugaricama i drugovima, spremna za novu avanturu i istraživanje lepota nove kulture.

Na pitanje “Da li bih to preporučila i drugima?”, čitateljke i čitaoce K2.0 bih zamolila da mi daju još malo vremena da dam odgovor. Dajte mi još malo vremena da putujem, pa ću vam se javiti s listom svih najboljih mesta koje treba posetiti i stvari koje treba uraditi.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.