Sreda je veče, i iznenada postajem svesna da se nalazim u prepunom baru u 1:30 ujutru, i to u Prizrenu. Britanski post-punk svira u pozadini, atmosfera je živahna, a ljudi su ljubazni. Društvo mi pravi grupa s kojom sam doputovala. Svi smo srpske nacionalnosti, ali izgleda da to nikoga ne zanima.
Stigli smo ranije te večeri i imali taman dovoljno vremena da ostavimo prtljag i brzo nešto prezalogajimo pre nego što smo otišli na projekciju dokumentarca u Kino Lumi. Raspored nam je bio prenatrpan, baš kao i sam Prizren tokom Dokufesta. Ipak, to mi nije smetalo. Bila sam željna da istražim sve — festival, Prizren i samo Kosovo.
Odmah po dolasku, nestao je moj strah od toga što sam daleko od Novog Sada i što govorim srpski, jer sam primetila prvu sličnost između Albanaca i Srba: i jedni i drugi vole da se hvale da su dobri domaćini. Moja prva interakcija sa lokalcima bila je s vlasnikom hostela. Razgovor sam započela na engleskom, a onda me je pitao odakle sam:
“Ah, pa iz Vrbasa. To je blizu Novog Sada.” (Planirala sam da lažem o tome odakle sam, ali iz nekog razloga jednostavno nisam mogla.)
“Novi Sad?! Pa zašto ne pređemo na srpski!”
Iskreno, nisam imala pojma da ljudi ovde koji su rođeni osamdesetih i ranije govore srpski. Takođe, tokom putovanja me je pomalo iznenađivalo to što sam sve vreme govorila srpski, a da na to niko nije obraćao pažnju. Moj doživljaj tokom ovog boravka nije ni izbliza ličio na ono što nam se servira u srpskim medijima.
Reč “Kosovo” najčešće sam viđala u frazi “Kosovo je Srbija”, ispisanoj grafitima na mnogim zgradama i kućama, ili na majicama koje najčešće nose mladići i stariji muškarci.
Kao 24-godišnjakinja koja je odrasla u jednom gradiću na severu Srbije, moj pogled na Kosovo uglavnom je bio oblikovan medijima i propagandom. O ratovima koji su se dogodili tokom raspada Jugoslavije devedesetih nismo učili, i svaki diskurs je bio uglavnom jednostran. Reč “Kosovo” najčešće sam viđala u frazi “Kosovo je Srbija”, ispisanoj grafitima na mnogim zgradama i kućama, ili na majicama koje najčešće nose mladići i stariji muškarci.
Novi pogled na Kosovo
Najviše sam saznala o ratu na Kosovu tokom studentskih dana. Sve je počelo s dokumentarcem Ognjena Glavonića “Dubina dva”, koji govori o pokušajima skrivanja tela albanskih civila nakon masakra koje su počinile srpske snage Slobodana Miloševića. To me je podstaklo da nastavim da istražujem, čitam i gledam sve što mogu da pronađem na internetu.
Tako sam naišla na intervju sa Zoranom Raškovićem, bivšim pripadnikom srpske paravojne formacije “Šakali”, u kojem je govorio o masakrima u selu Ćuška. Tako sam pronašla i publikacije Inicijative mladih za ljudska prava i OEBS-a. Naravno, i dalje svakodnevno učim o tome kroz medije kao što su KoSSev i BIRN. Međutim, iako sam se ponosila time što znam obe strane priče, zapravo nisam bila toliko upoznata sa trenutnim političkim stanjem na Kosovu.
Putovala sam u Prizren sa Heartefactom, multidisciplinarnom organizacijom koja je prvenstveno pozorišna grupa. Još u julu su objavili otvoreni poziv za organizovano putovanje na Dokufest. Oduvek sam želela da posetim Kosovo i konačno sam dobila priliku. Poslala sam svoj CV i motivaciono pismo, i nedelju dana kasnije izabrana sam zajedno sa još 10 osoba. Naša grupa se uglavnom sastojala od studenata/kinja i mladih ljudi koji se bave umetnošću, medijima i društvenim naukama.
Osim što su nas vodili na filmske projekcije, Heartefact je organizovao i sastanak sa organizatorima/kama Dokufesta, Lindom Gashi, Albom Cakalli i Samirom Karahodom. Sastanak je održan u kafiću u dvorištu bioskopa Lumbardhi, jedne stare, oronule zgrade izgrađene 50-ih godina. Vlada je pokušala da sruši zgradu dva puta, 2007. i 2014. godine, kako bi napravila parking, ali su se stanovnici pobunili protiv rušenja. Ove male, ali važne pobede građana ostavile su me bez daha: uspeli su da preguraju taj kamen preko brda. Kako nam je Bengi Muzbeg, šef filmskog programa i arhiva u Fondaciji Lumbardhi, kroz šalu rekao: “Nismo dozvolili kapitalistima da pobede!”
Mnogi od nas su, iz neznanja, mislili da ljudi na Kosovu imaju iste probleme kao i mi.
Za većinu nas koji smo došli sa Heartefactom, ovo je bila prva poseta Kosovu i imali smo mnogo pitanja. Kako je naš razgovor sa organizatorima/kama festivala počeo, shvatila sam koliko je srbocentričan zapravo moj pogled bio. Mnogi od nas su, iz neznanja, mislili da ljudi na Kosovu imaju iste probleme kao i mi.
“Kako to mislite da nemate problema sa cenzurom?”
“Kako to mislite da imate kreativnu slobodu i još dobijate sredstva od države?”
“Kako to mislite da ovde imate drugačiju politiku?”
Shvatila sam koliko zapravo malo znam.
U Srbiji sam posmatrala diskurs o Kosovu kao način političara da izbegnu druge važne teme. To je tema zaglavljena u vremenu i prostoru, i kad god treba da se fokusiramo na budućnost, vlada poteže “kartu Kosova”. Mnogi su umorni od te teme i večitog nedostatka njenog rešenja, ali je ona i dalje polarizovana među Srbima. Imam osećaj da u Srbiji imamo mnogo tema koje nas dele i usporavaju naš napredak.
Otkrivanje kosovske realnosti
Razgovarajući sa organizatorima/kama festivala i Vatrom Abrashi, suosnivačicom Autostrada Hangar-a, jedine institucije savremene umetnosti u Prizrenu koja je takođe nevladina organizacija, stekla sam utisak da u kosovskoj politici ima više jedinstva. Sve strane su vođene istim ciljevima, bez obzira na političku ideologiju — da Kosovo postane zemlja koju će svi priznati i koja će se pridružiti EU. U tom smislu, politika na Kosovu deluje progresivnije i usmerenija je ka budućnosti, dok je politika u Srbiji već neko vreme zaglavljena u istim kolosecima.
Takođe, nisam uopšte znala koliko je stanovništvo Kosova mlado. Kosovo ima najmlađu populaciju u Evropi, sa 31% stanovništva mlađim od 18 godina, dok je Srbija jedna od najstarijih, sa prosečnom starošću od 43,8 godina. Razlika u godinama bila je očigledna na mnogo načina. Radnim danima, barovi i kafići su bili puni: prepodne bi tu sedele porodice, a kasno uveče mladi, koji bi ponekad sa sobom poveli i svoje bebe.
Bilo je pravo zadovoljstvo biti okružena tolikim brojem mladih — energija je bila snažna, a grad pun života.
Sreda uveče u Prizrenu bila je dinamičnija od vikenda u Novom Sadu. Razumem da sam tamo boravila tokom Dokufesta, ali su barovi u Prizrenu i radnim danima radili do 2 ujutru, dok se petkom u Novom Sadu sve zatvara već u 1 ujutru. Bilo je pravo zadovoljstvo biti okružena tolikim brojem mladih — energija je bila snažna, a grad pun života.
Povratak u Novi Sad bio je pomalo depresivan, jer sam sada još više primećivala koliko su ulice prazne posle 10 uveče. Ipak, vratila sam se s perspektivom koju nikada ne bih stekla putem medija i sa senzibilitetom koji samo stvarno životno iskustvo može da stvori. Možda je to način da krenemo napred: da mladi/e Kosovari/ke i Srbi/pkinje odu i vide kako druga strana živi, učeći više jedni o drugima.
Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0
