Dok gledamo zvezde, mi ih ne vidimo u njihovom trenutnom stanju. U stvari, posmatramo ih na osnovu svetla koje tek sada dospeva do fotoreceptora naših mrežnjača. Ikar, najudaljenija zvezda od nas (za koju znamo), nalazi se na rastojanju većem od devet milijardi svetlosnih godina.

Zapanjuje pomisao da je ta zvezda mogla da se pretvori u supernovu još pre nekoliko miliona godina, a mi to i dalje ne bismo znali, jer će svetlo iz te supernove do nas stići tek za nekoliko miliona godina.

U stvari, neće ― jer nećemo biti živi da to svetlo ugledamo. Baš šteta.

Da se vratimo na planetu Zemlju, na naše prepucavanje i čarke. Kosovska i srpska vlada nalaze se u zavadi zbog kontrole nad zloglasnim severom. U stvari, precrtajte to što sam rekao. Vlada Srbije takvu situaciju predstavlja samo u svojim kontrolisanim medijima, u očajnom pokušaju da pokaže da odnosi prevagu u ovom sukobu. Sve veći broj dokaza i zdrav razum govore nam da to ni izdaleka nije tačno, ali koga briga za dokaze i zdrav razum?!

Istina je ta da srpska vlada postepeno povlači svoje institucije sa Kosova, a ponajviše iz njegovog severnog dela. Pošto ovde živim ceo život ― i planiram da ovde ostanem u doglednoj budućnosti ― čini mi se izuzetno važnim da iznesem svoje mišljenje o tome kako Srbi na Kosovu, a posebno oni na severu, proživljavaju svoje dane.

Kako se mrze sloboda i demokratija

Kao prvo, većina mojih sunarodnika, posebno starije generacije, veći deo svog slobodnog vremena provode prilepljeni za televizijske ekrane, pasivno upijajući informacije o tome kako smo po milioniti put rasturili Albance ili kako je Srbija visokopoštovana država koju svi u svetu vole, te da najnovija situacija u odnosu na srpske registarske tablice ne predstavlja nacionalno poniženje, nego trijumfalnu pobedu.

Kao drugo, brojni Srbi i dalje žive u nepotkrepljenoj iluziji (ako su sve iluzije nepotkrepljene) da će Srbija eventualno da preuzme kontrolu nad Kosovom. Ne samo to, nego samo što nismo!

Kao treće, obični građani srpske nacionalnosti koji ne veruju da su svi Albanci čisto zlo primorani su da se pravdaju svojim sunarodnicima za ovakve svoje stavove. Ako ste Srbin, onda treba da mrzite sve one razbojnike koji zauzeli našu svetu zemlju Kosovo i Metohiju.

Kao četvrto, nikoga ne boli briga za optužbe o nameštenim izborima u srpski većinskim sredinama. Najgore je to što se od nas očekuje da se ne bunimo i uživamo u vožnji dok nam se društvo pretvara u autokratski džumbus bez trunke demokratije ― premda nam je iz bezbroj studija poznato da despotska vladavina dovodi do goreg opšteg stanja za sve ljude (uključujući i same despote).

Onespokojava me to što izgleda da smo se navikli da mrzimo sve one koji žele da budu slobodni i koji žude za demokratijom. Počeli smo da se gadimo demokratije.

Ali tu nije kraj sage.

Ničija zemlja

Pošto kosovske vlasti praktično ne nude nikakve garancije za pristojan životni standard, lokalno srpsko stanovništvo prepušteno je samo sebi.

E sada, pre nego što bilo ko zablebeta da smo zaslužili sve što nam sleduje, i to “zbog politika Slobodana Miloševića”, hajde da raspakujemo tu besmislicu.

Moji vršnjaci i ja bili smo premali da ostvarimo pravo glasa devedesetih godina, pa tako ne vidim otkud to da bi nas neko mogao smatrati odgovornima za zločine Miloševićeve klike. Ne znam kako to zaslužujemo osionu, sveprisutnu diskriminaciju koju nam priređuju kosovske institucije, u šta spadaju sistemsko kršenje prava na jezik, ograničena sloboda kretanja i upitna svakodnevna bezbednost, posebno za povratničke porodice južno od Ibra.

Na sve se ovo dosipa namerno neznanje i nemar kosovskih zvaničnika i službenika u institucijama naspram uslova u kojima lokalni Srbi žive. Moji vršnjaci i ja ne zaslužujemo da nam se sve ovo događa. Isto tako, ništa od toga ne zaslužuje ni moj dvogodišnji sin kada bude odrastao, čim nauči da čita, piše i komunicira sa drugima.

Nikada dosad nisam osećao da me baš niko ne predstavlja, da niko nije moj predstavnik. Nikada do sada. Kako to?

Kao prvo, Beograd izdaje srpske pasoše svojim građanima koji žive na Kosovu, ali su ovi suštinski bezvredni (pasoši, ne građani), jer je za putovanje u inostranstvo sa njima neophodna viza. Međutim, ostatak srpskog građanstva uživa u svim prednostima bezviznog režima u odnosu na EU. Konačno da imamo nešto zajedničko sa drugim građanima Kosova ― suštinski beskorisne pasoše.

Kao drugo, pošto imamo duple opštinske organe ― one koje finansira Srbija i one pod upravom kosovskih vlasti ― koji paralelno funkcionišu na istoj teritoriji, razumno bi bilo očekivati dvostruka ulaganja u putnu infrastrukturu, duple prednosti demokratskog društva i duplo svega onoga što je u pratnji toga. Nažalost, to nije tako, jer dve vlade stalno svaljuju krivicu jedna na drugu, što nas smešta u neprekidni ciklus okrivljavanja u kom se jedva šta uradi kako bi trebalo.

Treće, kao neko ko u Severnoj Mitrovici živi već 30 godina (što je ceo moj dosadašnji vek), očigledno mi je da kosovska vlada nema nameru da integriše ljude koji žive na severu ― njih, suprotno od toga, naizgled isključivo zanima kontrola nad teritorijom koju nastanjujemo. Drugim rečima, nije da su nam nešto posebno naklonjeni (ako mi ne verujete, pogledajte upade specijalaca i uznemiravanje meštana).

Ali šta su oni nama uradili

Da stavimo sve to postrani, neizmerno me nervira kada čujem da neko kaže da je samo jedna strana propatila u sukobima na Kosovu; da čak i da je bilo civilnih žrtava na drugoj strani, to se pravda nekim sumanutim razlozima; kao i da naša strana ama baš nikada nije počinila nikakve zločine.

Zapanjen sam zbog toga što je nekima i dalje teško da priznaju da su žene (i muškarci) silovani, civili ubijani ili nestali, da su kuće paljene do temelja i čitave zajednice isterane sa svojih ognjišta. Meni nije teško da poverujem u bilo šta od toga, jer ne nosim teret onih koji su ta zlodela počinili.

Samo oni treba da iskuse neprospavane noći za ono što su učinili, samo njih treba primorati da plate za ono što su uradili. Zašto ja da nosim istorijski teret za ono što je pripadnik moga naroda učinio kad sam imao sedam godina? To se na mene ne odražava ni najmanje. To je njihova odgovornost, to su njihove noćne more, a ne moje.

Bilo kako bilo, za dva društva koja obitavaju u 21. veku, mi zaista imamo neke dogme koje liče na one iz 12. veka.

U tom smislu, nekoliko puta sam bio u poseti Francuskoj i Nemačkoj. Zaprepastio sam se kad sam saznao da su uspeli da mračnu prošlost ostave iza sebe i nastave da žive normalno, posebno u pograničnim područjima u kojima Nemci tečno govore francuski, a Francuzi koriste besprekoran nemački.

Sa višemilionskim žrtvama u bezbroj ratova, kako su to oni uspeli da prevaziđu prošlost, ali nama to ne polazi odruke? Zašto su u tome toliko bolji od nas?

Na njihovu sreću, oni su razumeli argument o nesnošenju odgovornosti za greške i zločine svojih predaka.

Dvostruki život

U svojoj knjizi “Prosvećeni svet”, kognitivni psiholog i psiholingvista Stiven (Steven) Pinker tvrdi da se ljudska civilizacija ubrzano i suštinski bespovratno razvija u proteklih nekoliko stotina godina. U stvari, on iznosi argumentaciju u prilog tezi da je sada najbolje vreme za život od nastanka čovečanstva i da većina zemalja polako ali sigurno izlazi iz jame siromaštva, političke izolacije i ljudske zaglupljenosti.

Moram da se zapitam: Odnosi li se ovo na sever Kosova? Nešto nisam uveren. Premda još imamo dvostruke institucije (opštinske, poreske i druge) koje finansiraju Beograd i Priština, to ne znači nužno da imamo i dvostruki red i zakon. Iako ne plaćamo račune za struju i vodu, kao ni porez na imovinu, sve to nas košta na sledeći način: slab napon zimi, restrikcije u vodosnabdevanju leti i nekontrolisana gradnja.

Od zjapećeg izostanka političke odgovornosti, preko neučinkovitosti pravosudnih institucija, do ogromne rupe koju nazivamo zdravstvo i prosveta, mi ― narod ― ispaštamo zbog svega toga. Mi trpimo posledice, a trpeće ih i naša deca ukoliko se nešto hitno ne preduzme.

“Dosta buncaš, Stefane”, možda ste opravdano pomislili. Ali ipak moram da postavim pitanje koje se samo nameće: Ako živimo u susedstvu najprosperitetnije i najrazvijenije grupe nacija, to jest EU ― i ceo svet je predodređen da radikalno napreduje u predstojećim decenijama, kako to tvrdi Stiven Pinker ― da li je onda bitno šta će nam pisati na ličnim kartama? Jer, u tome je poenta, zar ne? Čiji grb, čije registarske tablice i lična dokumenta ćemo mi, severnjaci, da koristimo. Nije stvar u našem blagostanju ili životnom standardu, već u simbolima i sistemima.

Dobro, hajde da to razmontiramo.

Ako se moja prava poštuju, ako mogu slobodno da govorim svoj jezik, ako se službenici u institucijama ne prave Englezi kada ih zamolim da mi se obrate na srpskom, ako smatram da je zakon jednak prema svima i da me društvo tretira fer i pošteno ― da li je onda zaista bitno hoće li na mojoj ličnoj karti da piše “Kosovo” ili “Srbija”? Naposletku, da ne zaboravimo da većina ljudi na zloglasnom severu već poseduje lične karte i ostala dokumenta koja izdaju obe vlade.

Sve me to navodi na poruku koju željno želim da prenesem našim dragim vođama (svaka aluzija na Kim Džong Una je slučajna):

Okončajte više taj posao, ljudi. Postignite pravnoobavezujući sporazum ili nemojte, ali nam kažite šta nam to kuvate. Umorni smo od života u ovom večnom limbu. Dakle, molimo vas da nas u vašoj beskrajnoj mudrosti ostavite na miru.

Das Ende

Dosta više sa društvenim i političkim prilikama i neprilikama.

U prilogu se nalazi krajnje rešenje mnogih naših preovlađujućih boljki:

• Bezvizni režim za sve stanovnike Kosova.
• Neograničena trgovina i finansijska razmena između svih u polumračnim vilajetima zvanim Srbija i Kosovo.
• Bez granica i međa.
• Bez punktova na Jarinju, Brnjaku ili Merdaru.
• Bez dvostrukog administrativnog maltretiranja u režiji dveju vlada.
• Bez specijalnih jedinica i barikada.

Za kraj, da se vratimo na naš inicijalni argument:

Pre oko 60-70 miliona godina, dinosaurusi su nesmetano lutali Zemljom. Svetlost koja se tada od Zemlje odbila tek sada stiže u daleke galaksije, što suštinski znači da stanovnici nekih udaljenih planeta uživaju u prizoru biljaka i životinja koje su ovde odavno izumrle.

Iskren da budem, draža mi je ta panorama od one na kojoj se kosovska i srpska vlada rvaju nad ozloglašenim severom, sasvim nesvesni beznačajnosti njihove kavge u beskrajnom svemiru. Usudio bih se da kažem da su mi te napredne civilizacije draže od ovih naših!

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.

Ovaj lični stav je prvobitno objavljen na veb-sajtu Nove društvene inicijative u okviru njihovog ciklusa tekstova pod nazivom Kosovski kolektiv, dok se ovde, na Kosovu 2.0, publikuje uz dozvolu.

Objavljivanje ovog ciklusa tekstova radi se u okviru projekta koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a. Stavovi izraženi u ovoj seriji tekstova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD), Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) ili Vlade SAD.