Šta mislite, kakve ekonomske posledice ima to što većina žena – koje danas čine 50% globalne radne snage – doživljava neku vrstu seksualnog uznemiravanja na mesečnom nivou? Koliko nas ovaj društveni fenomen zapravo košta kao ljudski rod? Kako pogađa pojedine zajednice u odnosu na druge? Kako utiče na mene i moje odnose? Kako utiče na Kosovo, moj dom?

Ova pitanja mi se vrzmaju po glavi dok vezujem patike za još jedno trčanje. Po struci sam ekonomistkinja i poslovna konsultantkinja, u slobodno vreme feministička fotografkinja i strastvena trkačica.

Takođe sam 28-godišnja žena, odrasla i trenutno zaposlena na Kosovu. 

Zahvaljujući poslu i istraživanjima, živela sam u mnogim zemljama (Jordan, Južna Afrika, Esvatini, SAD, UK, Izrael, Palestina, Avganistan, Švajcarska, Kenija), što mi je omogućilo da uporedim različite vrste i učestalost uznemiravanja. Odgovore na ova pitanja nazvaću porezom na uznemiravanje. 

Smatram da je važno razmišljati o ovom “porezu” iz dva razloga. Prvi je lična cena koju plaćam kao žena i načina na koji to oblikuje moje odnose. Drugi se odnosi na to koliko ovaj problem, po mom mišljenju, košta određene zemlje više nego druge u smislu ekonomskog učinka i društvenog napretka. Što se prvog tiče, verujem da treba da pokrenemo novu diskusiju o ravnopravnosti u prijateljstvima, partnerskim odnosima i profesionalnom okruženju. Kada je reč o drugom, fokusiram se na Kosovo, jer smatram da nas ovaj problem ozbiljno sputava kao društvo.

U ovom tekstu pokušaću da spojim lično iskustvo s empirijskim pristupom, oslanjajući se kako na sopstvene doživljaje, tako i na podatke koji pomažu da sagledamo širu sliku. Ovo radim potpuno svesna činjenice da bi dublja analiza zahtevala mnogo veći uzorak i stotine sati intervjua. Da imam više vremena, tekst bi bio čvršće utemeljen na podacima – recimo, kroz anketu širom Kosova kojom bi se procenili doživljaji i simptomi. Idealno bi bilo čak uporediti rezultate s drugim zemljama. Međutim, takvi podaci još ne postoje, niti ovaj tekst ima za cilj da ih ponudi. Zato vas jednostavno pozivam da moje iskustvo posmatrate kao okvir za razmišljanje o efektima ovog problema – više kao eksperiment koji želi da istakne jedno važno pitanje.

Razumevanje poreza na uznemiravanje

Prošlog meseca, na istoj stazi na kojoj planiram da trčim danas, jedan biciklista me je zgrabio za telo dok je prolazio pored mene. Prvo mi je dvaput naišao u susret – najpre spreda, potpuno me šokirajući. Zatim, dok sam još bila zbunjena, prošao je ponovo, ovog puta me zgrabivši s leđa i ostavivši me da se od šoka tresem u žbunju.

Dok se smejao i udaljavao, moje telo je još pokušavalo da shvati šta se upravo dogodilo, dok mi je mozak panično tražio način da reagujem. Da vrisnem? Da pobegnem? Da ga jurim? Da ga prijavim? Kome? Kako? Nažalost, dok su mi se oči punile suzama, a telo mi podrhtavalo, shvatila sam da u tom trenutku gotovo ništa nisam mogla da uradim – osim da se priberem i nastavim dalje.

Nije prvi put da mi se nešto slično desilo, a verovatno ni poslednji. Prema mom iskustvu, u takvim situacijama gotovo da nemaš mnogo izbora. Ustaneš, otreseš lišće s odeće, obrišeš suze i sramotu koja ti se lepi za kožu – i nastaviš dalje. Dan se ne zaustavlja zbog toga, sastanci moraju da se održe, rokovi da se ispoštuju. Kao žene u ovom svetu (ili bilo ko drugi ko doživljava uznemiravanje – ja uglavnom govorim o ženama, ali ovo iskustvo nije samo naše), primorane smo da sve to ostavimo iza sebe i nastavimo dalje, same nesvesne kako će se sve odraziti na nas u danima koji dolaze.

Upravo ove simptome želim da analiziram u pokušaju da proučim i definišem “porez” koji plaćam. Identifikovala sam pet načina na koje uznemiravanje utiče na moju sposobnost da radim, što u suštini znači da me ono na neki način opterećuje. Ti načini su: 1) gubitak fokusa tokom važnih sastanaka, 2) strah koji me sprečava da idem u prodavnicu ili na javne događaje, 3) besane noći, 4) nemogućnost da se skoncentrišem na jedan zadatak jer mi je telo u stalnom stanju pripravnosti, 5) potencijalno me odvraća od vežbanja ili izlazaka napolje kada sam sama.

Svaka od ovih posledica ima ozbiljan dugoročni uticaj na moje zdravlje i sposobnost da doprinosim društvu i ekonomiji. One me zaista koštaju.

Naravno, postoje i drugi, etički aspekti – bol, pravo na telesnu autonomiju i ljudsko dostojanstvo – ali ovde se fokusiram upravo na ovih pet konkretnih uticaja i na to kako oni direktno utiču na moju sposobnost da budem aktivna članica društva i produktivna učesnica u ekonomiji. U tom smislu, ovo predstavlja ne samo individualni trošak za svaku ženu, već i ekonomski gubitak za celo društvo.

Događaj koji sam opisala desio se pre nekoliko nedelja i više me ne hvata jeza kada biciklista prođe pored mene, niti poskačem od straha kada neko prođe blizu, kao što je to bio slučaj prvih dana. Ipak, tačno pamtim mesto gde se dogodilo i ponekad mi odvlači pažnju dok slušam audioknjigu tokom trčanja.

Šta sam zapravo doživela? Oko 72 časa akutnih simptoma, uglavnom iz ovih pet kategorija. Od tada, naišla sam samo na neumesne komentare i sviranje automobilskih sirena, koji sada nemaju veliki uticaj na mene, kao ni na bilo kakav fizički napad. Uspela sam da napravim solidnu distancu od tog događaja, pa sada mogu da razmišljam o načinima kako bi ova pojava mogla da se meri. U kontekstu radne snage, možemo li otprilike izračunati koliko nas kao društvo košta ovaj porez na uznemiravanje? Konkretnije, koliko košta moju zemlju, Kosovo?

Na Kosovu smo, u realnim okvirima, prošli kroz kroz veliku liberalizaciju rodnih uloga nakon rata 1999. godine – danas imamo žene u parlamentu, na tržištu rada, u visokom obrazovanju. Međutim, još uvek nismo uspeli da se oslobodimo skrivenih, ali veoma stvarnih manifestacija patrijarhata, kao što je ovaj porez na uznemiravanje.

Hajde da napravimo malo računice zajedno:

Zarađujem pristojno. Kao konsultantkinja i frilenserka, sa master diplomama sa Oksforda, moj potencijal zarade po satu – ili, drugačije rečeno, kvantifikacija vrednosti mog doprinosa društvu – prilično je visok. U jednom mesecu, kada saberem koliko uznemiravanja pretrpim i koliko ono rezultira u 5 suptilnih simptoma kvantifikovanih gore, procenjujem da me to košta oko 6,5 sati radnog učinka nedeljno. U toku jednog meseca, uz pretpostavku standardne radne nedelje od 40 sati, to znači da gubim ukupno 26 sati produktivnog rada mesečno. To je gotovo šestina mog mesečnog doprinosa privredi.

Ako radim 48 nedelja godišnje, to znači da godišnje izgubim 312 potencijalnih radnih sati – samo zbog mog iskustva sa uznemiravanjem.

Hajde sad da pogledamo širu sliku: prema podacima Agencije za statistiku Kosova iz 2023. godine, na Kosovu je zaposleno 117.900 žena. To čini svega 20% populacije, što je, nažalost, jedan od najnižih procenata u svetu. Ako sve zaposlene žene na Kosovu doživljavaju slične posledice uznemiravanja, to znači da ova pojava privredu naše zemlje godišnje košta – 312 sati × 117.900 žena – više od 36 miliona izgubljenih sati produktivnog rada. 

To nipošto nije zanemariva brojka.

U realnim okvirima, ovo je značajna cifra koja ima veliki uticaj na bruto domaći proizvod (BDP). Sada da razmotrimo ovo u komparativnim okvirima. Da budem jasna, nijedna zemlja na svetu nije potpuno oslobođena od patrijarhata ili efekta ovog “poreza”. Ipak, iz mog iskustva, intenzitet se razlikuje od zemlje do zemlje. 

Uzmimo Švajcarsku kao primer jednog od konteksta sa najnižim nivoom uznemiravanja u svim zemljama u kojima sam boravila. Smatram da sam tamo plaćala oko 1,25 sati nedeljno za porez na uznemiravanje. To je 5,25 sati manje nedeljno, što znači 21 sat manje mesečno, odnosno 252 sata manje godišnje nego u mojoj zemlji.

Čak i ako su moje brojke samo procene i postoji određena varijacija, one i dalje ukazuju na ogroman problem i podstiču nas da postavimo ključno pitanje: koliko su zemlje sa jačom patrijarhalnom stegom zapravo unazađene? Šta je to značilo za njihov napredak u poslednjih deset godina? I šta će značiti u decenijama koje dolaze, kada sve više žena bude ulazilo na tržište rada, a BDP sve više zavisio od doprinosa oba pola?

Ova ideja mi je prvi put pala na pamet pre godinu dana. Prvi put sam bila u stabilnoj i predanoj vezi, delila svakodnevni život sa muškarcem – živela u istom stanu, razmenjivala detalje dana, podržavala njegov posao i obrnuto.

U to vreme bila sam angažovana od strane jedne od najvećih svetskih filantropskih organizacija, razvijajući okvir za efektivno doniranje, vodila sopstveni tim i generalno bila pod velikim stresom. Plaćala sam dve trećine naše stanarine i bila definitivno “ona koja donosi hleb na sto”. Vremenom mi je postalo jasno koliko često, dok mu prepričavam dan, moj deo uključuje priče o tome kako me je neko pratio dok trčim, nazvao “kurvom” na ulici ili buljio u mene u kafiću. Kao pokvarena ploča, moje rečenice bi se završavale sa: “ali onda sam morala da promenim lokaciju jer xxx nije skidao oči sa mene” ili “pokušavala sam da se opustim nakon tog intervjua odlaskom u teretanu, ali sam završila tako što su me isterali iz sale za dizanje tegova.” Ili, (što se jednom zaista desilo) “morala sam da ustanem od stola u radnoj prostoriji da bih izbegla da slušam kako jedan muškarac, koji je sedeo naspram mene, govori svom timu da uspeh žena zavisi od toga koliko su dobre u krevetu.”

Dočekavši kraj dana, seli bismo da večeramo, a zatim bih samo slušala sebe kako se ponavljam, iznova i iznova, pričajući mu kako sam bila duboko usredsređena, pokušavajući da rešim neki intelektualni problem, i kako bi me samo nečiji dodir, pogled ili glas upućen mom telu u tom trenutku potpuno izbacili iz takta. Pogodila me je činjenica koliko me je to zapravo koštalo – kako finansijski, tako i u pogledu moje produktivnosti.

Sada, nakon što smo izvršili poređenje i videli kakav uticaj ovo ima u različitim zemljama, hajde da razmotrimo kako ono utiče na međuljudske odnose na mikronivou i na koje načine može oblikovati naše razumevanje rodne pravde i ravnopravnosti u odnosima, od osobe do osobe.

Kao žene, u ovim tzv. “vremenima jednakosti”, stalno nam govore da ne smemo dozvoliti muškarcima da plate večeru, da nam pomognu sa kupovinom, ili očekivati da nas odvezu do aerodroma itd. U teoriji, to je zato što živimo u svetu jednakih mogućnosti, gde svako zarađuje za sebe i pravično deli troškove i rad — i sama sam verovala u ovu ideju godinama.

Međutim, s vremenom, razmišljajući o “porezu na uznemiravanje” i primetivši da su moji kolege i partneri muškarci izuzeti od njega, shvatila sam da mi niko ne može nadoknaditi ono što svakodnevno plaćam samo zato što sam žena. Štaviše, o ovom problemu se uopšte ni ne razmišlja.

Zar ne treba da razgovaramo o ovome kada procenjujemo jednakost i raspodelu troškova? Svake nedelje gubim 6,5 sati zbog ovog “poreza”. Dakle, ne samo da zarađujemo manje na globalnom nivou, već moramo da radimo dodatne sate kako bismo nadoknadile te gubitke i postigle isti rezultat. Šest i po sati nedeljno je više nego dovoljno da se očisti kuća, ode po nekog na aerodrom ili obavi kupovina. U smislu preraspodele, ako zaista želimo da govorimo o “jednakosti”, smatram da treba da se vodimo činjenicom da je nekome prošla nedelja bez da je doživeo uznemiravanje.

Ili, ako pomnožimo moj prihod po satu sa 6,5, dolazimo do iznosa koji lako pokriva račun u restoranu, vožnju taksijem ili angažovanje osobe za čišćenje. Možda bi trebalo da preispitamo način na koji delimo obaveze i kako shvatamo jednakost, s obzirom na to što nam ovaj kratki pregled “poreza na uznemiravanje” jasno pokazuje.

Nemojte me pogrešno shvatiti – ne iznosim ovo s namerom da svoje odnose svedem na proračunatu razmenu “dugova i potraživanja”. Apsolutno ne želim da pojam “poreza” bude prisutan u prijateljstvima, partnerskim vezama ili profesionalnim odnosima. Ti odnosi treba da budu zasnovani na poverenju, međusobnoj podršci i poštovanju ljudskog dostojanstva. Jednostavno, razmatram ove brojke kako bi nam pomogle da promenimo način na koji razmišljamo o “jednakosti” u svetu u kojem uznemiravanje još uvek postoji. Da li smo zaista jednaki ako, samo zbog našeg identiteta (bilo da smo žene, starije osobe ili ljudi različitih rasa i društvenih slojeva), plaćamo različitu cenu za uznemiravanje?

Pokret MeToo je istakao ovaj problem. Sada vas pozivam da proširimo ovu diskusiju – da ne ostane samo na podizanju svesti, već da razmislimo o tome kako zapravo plaćamo ovaj porez i kako možemo da promenimo naše ponašanje.

Kosovo moje drago, hajde da iskorenimo ovaj mehanizam koji nas stalno nazaduje i da ponovo vratimo milione izgubljenih radnih sati.

A mojim muškim kolegama i prijateljima koji ovo čitaju – možda je potpuno u redu da ponekad vi platite račun, pređete duži put da ispratite prijateljicu do kuće ili očistite kuću svojoj partnerki. To je vaš način da, makar na ličnom nivou, doprinesete preraspodeli tereta “poreza na uznemiravanje” koji žene plaćaju svakog dana – čak i kada na papiru zarađujemo isto.

Naslovna slika: Elena Gallina.