Nedavni navodi o korupciji unutar Misiji EU za vladavinu prava na Kosovu (Euleks) koje je dao bivši predsednik sudskog veća u ovoj misiji, Malkolm Simons, šokirali su celu kosovsku javnost i čak međunarodnu zajednicu.

Simons je 16. novembra razgovarao sa poznatim francuskim dnevnim listom Le Mond, rekavši da korupcija postoji u samom središtu ove misije, i da je ta organizacija sklona da se u nju meša politika. “Ne želim više da učestvujem u ovoj farsi”, tvrdi Simons.

Euleksova reakcija je bila hitra. Istog dana je izdato saopštenje misije u kom se tvrdi da je Simons u protekloj godini bio predmet niza istraga Euleksa po pitanju “ozbiljnih navoda”. Ostali navodi o Simonsu su se kasnije pojavili u štampi, gde stoji da ima lažan doktorat i da nema pravničke kvalifikacije.

Ovaj slučaj odzvanja od prethodnog incidenta drugog britanskog tužioca, Marije Bami, koja je otpuštena iz Euleksa avgusta 2014, navodno nakon što je optužila ovu misiju da ignoriše korupciju i da je kriva za uzimanje mita. Kasnije je tvrdila da su pokušali da protiv nje podignu optužnicu, što je kulminacija onoga što ona opisuje kao trogodišnju kampanju u kojoj se teži da je se zaustavi da razotkrije “kulturu korupcionaštva”.

U oba slučaja, ovi navodi su nedokazani i motivi nejasni, ali i Bami i Simons su doprineli narativu da je misija koja je poslata da se bori protiv korupcije možda i sama upletena u nepravično ponašanje, te su pružili neki upliv u ono što se često percipira kao hermetički zapečaćena institucija.

Pomoć u uzbunjivanju

Neki smatraju da su i Bami i Simons upitni uzbunjivači, ali da li postoji savršeni uzbunjivač? Savet Evrope definiše uzbunjivača kao “osobu koja prijavljuje ili otkriva informacije koje predstavljaju pretnju ili štetu po javni interes u kontekstu svog radnog mesta, bilo da je reč u javnom ili privatnom sektoru”, ali je ovaj koncept teže opisati u stvarnosti nego što je to slučaj sa objašnjenjem na papiru.

Pored svakog krupnog čina uzbunjivanja, navodi i reperkusije uslede, od Edvarda Snoudena do Džulijana Asanža. Dok su neki žrtve nepravednog otpuštanja i klevetničke kampanje, uvek će biti pojedinaca koji će pokušati da zloupotrebe koncept uzbunjivača, da ne služe interesu javnosti, već svojim interesima.

Tmina u kojoj se nalaze Euleksovi slučajevi ne bi trebalo da obeshrabri potencijalne uzbunjivače na Kosovu. Primeri priznatog uzbunjivanja na Kosovu su danas retki. Dok su javni istupi protiv korupcije zastupljeniji, godine 2015. je bilo samo tri slučaja u kojima su ljudi tražili pravnu pomoć.

Zakon o zaštiti doušnika usvojen je tek 2011, dok je jezik kojim je pisan problematičan, jer reč “doušnik” kod građana Kosova ima negativnu konotaciju. Na Kosovu pre rata 1999, “doušnici” su smatrani onima koji su služili režimu i često se o njima govorilo kao o špijunima represivnog režima. Ožiljci iz prošlosti su i dalje prisutni, jer ljudi oklevaju da javno denunciraju pogrešne oblike ponašanja u institucijama ili firmama koje nanose štetu interesu javnosti.

Zakon o zaštiti doušnika nije samo problematičan zbog jezika kojim opisuje uzbunjivače. On nije ni u skladu sa standardima Saveta Evrope i Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP).

Iako ESLJP razlikuje uzbunjivanje i zaštitu svedoka, aktuelni kosovski zakon o zaštiti doušnika ne pravi ovu razliku. Mnogi kritičari kažu da zakon mora da pretrpi značajne izmene kako bi se uzbunjivači osetili osnaženo da istupe javno, a da su pritom zaštićeni.

Kada je zakon usvojen, nisu održane dodatne rasprave u skupštini, što dovoljno govori o posvećenosti zakonodavaca uzbunjivačima na Kosovu. Ovakav stav postoji uprkos činjenici da, ako se efikasno upotrebe, uzbunjivači mogu da budu najefikasniji način za borbu protiv korupcije i zloupotrebe položaja.

S druge strane, količina slučajeva koji koriste zakon ne predstavlja realnu meru uzbunjivanja, jer često ima pojedinaca koji istupe javno, ali nisu sigurni kako da najbolje ostvare svoja prava. Ovakvo stanje stvari je rezultat slabe kampanje informisanja po pitanju potencijalne upotrebe Zakona o zaštiti doušnika za one koji su uzbunjivači, kampanje koja skoro ne postoji, što je dovelo do toga da ljudi nemaju informacije o svojim pravima u ovoj oblasti.

Član 3 zakona navodi da se nikakve disciplinske mere ili kazne ne mogu preduzeti protiv zaposlenog koji podeli sa javnošću informacije od javnog interesa. Ako se dobro upotrebi, ovaj statut bi mogao da ohrabri zaposlene u privatnim i javnim institucijama da otkriju pogrešne vrste ponašanja ili korupciju u svojoj instituciji.

Kosovske institucije bi trebalo da igraju ulogu ohrabrivanja uzbunjivača, dok bi trebalo pokrenuti kampanje podizanja svesti kako bi uzbunjivači bili glasniji i osećali se zaštićenije. Pod hitno se moraju realizovati inicijative izmena aktuelnog Zakona o zaštiti doušnika koji nije u duhu najboljih evropskih praksi.

Nije preterano reći da će samo ohrabrivanjem uzbunjivača da istupe javno i pružanjem zaštite istima postojati efikasan način ozbiljne borbe protiv korupcije u kosovskim institucijama, kao i u privatnim kompanijama.

Fotografije: Majljinda Hodža / K2.0.

Ovaj članak su napisali novinari Kosovo2.0 u sklopu projekta Europskog centra za štampu i medijske slobode, kofinanciranog od Europske Komisije. K2.0 je ECPMF partner u ovom projektu. Sadržaj teksta je u potpunosti odgovornost projekta i ni na koji način ne odslikava stavove Europske Unije.