Prvog oktobra 2021. godine, moj dan je počeo u četiri ujutru, kada sam se probudila i zatekla mamu u kuhinji kako priprema tostove koje ću spakovati i položiti u ćoškić svog ranca.

“Nikad se ne zna koliko će put da traje,” rekla mi je dok je pažljivo uvijala kriške hleba. “Do Poljske je dug put.”

“Mama, imam još jednu molbu,” rekla sam kroz smeh, dok sam iza leđa izvadila svoju “bebu,” lutku iz detinjstva, koju sam skrivala u rukama.

“Ako je ponesem sa sobom, imaću uvek deo porodice uz sebe,” objasnila sam joj.

“U redu, samo da joj zašijem nogu,” rekla je i uzela lutku iz mojih ruku da popravi deo koji se gotovo odvojio. Dok je šila, neprestano me je savetovala da je dobro čuvam u koferu i da je ne zaboravim u Poljskoj, gde ću provesti pet meseci nakon što sam dobila stipendiju Erasmus+ programa za peti semestar osnovnih studija iz novinarstva.

Do šest sati ujutru bili smo na putu iz Đakovice ka prištinskom aerodromu. Na ulazu u aerodrom srela sam Donjetu, još jednu studentkinju koja je dobila istu stipendiju — obe smo išle u grad Vroclav.

Nakon zagrljaja i serije fotografija sa porodicom, pored oproštaja i želja za srećan put, dominirali su beskrajni mamini saveti. Govorila mi je da budem oprezna i da ostanem uz Donjetu u svakom trenutku.

Bilo je to prvi put da putujem u stranu zemlju. Kao jedina ćerka i najmlađa u porodici, ovo je bio i najduži period koji ću provesti daleko od porodice ili bliskih rođaka, zbog čega je mama bila zabrinuta.

Kako bismo izbegle emocije, Donjeta i ja smo se trudile da ne gledamo uplakane oči svojih porodica. Iz daljine smo im uputile poslednji pozdrav tog dana, mašući im s aerodromskih vrata, budući da su tada još uvek bile na snazi mere protiv pandemije Covid-19, pa im nije bilo dozvoljeno da uđu unutra.

I tako smo krenule na naš prvi let.

Dug put, koji je kratko trajao

Čim smo kročile na aerodrom, dočekao nas je niz procedura, za neke od kojih sam bila donekle pripremljena, jer sam nekoliko dana pre polaska proučavala uputstva na internetu. Međutim, dok smo prolazile kroz svaku proceduru, jedna briga me nije napuštala. Svakog trenutka sam proveravala džepove i torbu, plašeći se da sam možda negde na aerodromu zaboravila novčanik, pasoš, potvrdu o vakcinaciji protiv Covida ili druga važna dokumenta.

Nakon svih provera i kontrola, počele smo da se šetamo po aerodromu, posmatrajući sve oko sebe — prodavnice poklona i suvenira, muziku i obaveštenja koja su stizala sa svih strana, uniforme čuvara i osoblja za letove, avione koji su uzletali u nebo i spuštali se na pistu.

Došlo je vreme za naš let. Sele smo u avion i pratile stjuardese dok su nam pokazivale izlaze u slučaju opasnosti, način vezivanja sigurnosnog pojasa, upotrebu kiseoničkih maski, sigurnosnih prsluka i postupke evakuacije u hitnim situacijama.

Kada su se motori aviona uključili, buka se proširila svuda, ispunjavajući svaki kutak kabine dubokim zvukom koji mi je izazivao pomešana osećanja — malo strepnje, malo adrenalina i mnogo znatiželje. Dok smo se pripremali za poletanje, blagi drhtaj prošao mi je kroz telo, a srce je počelo ubrzano da kuca.

Avion je krenuo velikom brzinom po dugoj pisti, i svaka sekunda činila se kao da nas sve više povlači ka nebu. U jednom trenutku osetila sam snažan pritisak koji me je zalepio za sedište; točkovi su se odvojili od piste, a odmah zatim javio se osećaj praznine u stomaku. Znala sam da nema povratka — ostavljali smo iza sebe tlo i sve poznato, prelazeći u sasvim drugi, nebeski svet.

Što se avion više podizao, Donjeta i ja smo se sve čvršće držale za ruke. Sa osmehom na licu, pitale smo devojku pored nas da li se vidi da nam je ovo prvi put u avionu.

“Pa, pomalo,” odgovorila je kroz smeh. “Ali ne brinite, svi reaguju ovako prvi put,” dodala je, kao da nas želi ohrabriti.

“Vidi, stjuardese dele i hranu, hoćeš nešto da uzmeš ili si ponela da jedeš?” upitah Donjetu.

“Dva sendviča sam ponela, ali su se izgnječili, izgledaju kao papuče,” odgovorila je, nasmejavši nas i na trenutak skrenuvši pažnju s ove strašne i istovremeno prelepe avanture.

Što smo više leteli, gradovi, polja i sve ispod nas postajali su sve manji. Uobičajeni detalji stopili su se u daleki, magloviti mozaik. Pred nama se otvorilo nebo, beskrajno plavo, dok su oblaci izgledali kao da samo lebde u vazduhu, tako mekani i beli, spremni da ih dodirnemo.

Novi svet

Posle dva sata leta, probudio me je glas pilota koji je najavio da ćemo za nekoliko minuta sleteti u Berlin. Na aerodromu u Berlinu, za razliku od onog u Prištini, albanski jezik se gotovo nije čuo, jer su se preplitale desetine drugih jezika. Natpisi i obaveštenja na svakom koraku više nisu bili na albanskom. To je stvaralo atmosferu koja nas je podsećala da smo stigle na novo, nepoznato mesto.

Stale smo u red za putnike iz zemalja koje nisu članice Evropske unije. Tu se albanski mogao čuti češće. Tamo smo upoznale i jednu devojku sa Kosova, kojoj su putovanja u Nemačku bila sasvim uobičajena stvar. Nakon pasoške kontrole, krenule smo za njom prema metrou.

Tu smo shvatile da nas čeka duži dan nego što smo planirale.

Prvo, zaboravile smo da uzmemo kofere, misleći da još nismo stigle do tog dela aerodroma. Posle nekoliko minuta ispunjenih brigom i stresom, lutajući po aerodromu, uspele smo da objasnimo situaciju osoblju, koje nas je uputilo do dela za preuzimanje prtljaga.

Kako je većina kofera izgledala vrlo slično, uplašile smo se da je možda došlo do zamene.

Ali kada sam otvorila jedan od džepova i ugledala svoju lutku iz detinjstva, osetila sam ogromno olakšanje.

Kupile smo karte za vožnju metroom. Još jedan način prevoza koji sam isprobavala po prvi put. Dok je metro jurio, pred nama su se smenjivale visoke zgrade sa lepim fasadama, zidovima prepunim grafita koji su pričali različite priče, i uske ulice pune života.

Devojka sa Kosova je izašla na svojoj stanici. Mi smo nastavile do naše. Počele smo da tražimo mesto gde možemo da kupimo karte za Poljsku i sprat sa platformom na kojoj ćemo čekati voz. Železnička stanica u Berlinu bila je smeštena unutar velike zgrade sa više spratova, što je predstavljalo pravi izazov jer nismo imale pojma gde da čekamo voz.

Hladno oktobarsko vreme dodatno je otežavalo sve. Tokom četiri sata čekanja na voz koji nas je vodio u Vroclav, osećale smo se izolovano od svega — bez interneta da kontaktiramo porodicu, da im kažemo dokle smo stigle.

Teške torbe nisu nam dopuštale da se prošetamo do kafića koji su bili na drugim spratovima stanice. Pored toga, da anksioznost bude još veća, bojale smo se da ne propustimo voz, što bi nas ostavilo zatočene u tom mestu i bez ikakvih opcija. Samo smo brojale minute.

Ali, imale smo nešto što nas je podsećalo na toplinu doma. Moji tostovi u džepu ranca i Donjetini sendviči. Dok sam jela i osećala ukus doma, setila sam se reči moje majke tog istog jutra, od kojeg je sada delovalo kao da su prošle hiljade i hiljade sati: “Nikad se ne zna koliko će put da traje.”

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.