Klimatske promene danas su više nego očigledne i ne postoji deo planete koji nije iskusio neke od direktnih ili indirektnih posledica ovog procesa.

Dugotrajni i intenzivni toplotni talasi, probijanje različitih temperaturnih rekorda, intenzivnije i duže suše, razornije poplave, razornije oluje, šumski požari, porast nivoa okeana, degradacija ekosistema… Sve to samo su neke od posledica klimatskih promena. Zbog razornih vremenskih ekstrema ljudi napuštaju svoja mesta stanovanja, a ekstremni vremenski događaji sve češće dovode do direktnog stradanja ljudi.

Sve navedeno kao da polako postaje svakodnevica, a dva su razloga za ovo “novo stanje” koje sve veći broj nas, sve češće, opravdano naziva klimatskom krizom, a ne promenama.

Prvi razlog je čista fizika, odnosno fizički zakoni koji definišu stanje klime na planeti Zemlji. Planeta Zemlja u svojoj atmosferi između ostalog ima i takozvane gasove staklene bašte. Oni kroz ovaj efekat zadržavaju deo energije koja dolazi sa Sunca i omogućavaju da površina planete bude relativno topla. Odgovarajuća temperatura planete jedan je od osnovnih preduslova da na njoj buja život. Da u atmosferi nema ovih gasova, planeta bi bila hladnija za 30 stepeni.

Činjenica je da porastom koncentracije nekog od gasova koji doprinose ovom efektu dolazi do poremećaja prethodnog balansa, što posledično dovodi do zagrevanja planete. Od početka industrijske revolucije, ljudi su za potrebe proizvodnje energije, sagoreli velike količine uglja, nafte i gas. Sagorevanje fosilnih goriva u prošlosti nam je omogućilo da proizvodimo veći deo energije koja nam je bila potrebna i koja je bila jedan od osnovnih oslonaca za konstantan i ubrzan razvoj društva, posebno u tehničko-tehnološkom smislu.

Međutim, sagorevanjem ovih goriva osim proizvodnje energije, dolazi i do emisije različitih gasova i čestica. Emitovane čestice i neki od gasova narušavaju kvalitet vazduha. Pored tog negativnog efekta, ovo sagorevanje dovodi i do emisije ugljen-dioksida, koji ne narušava kvalitet vazduha, ali remeti efekat staklene bašte jer je taj gas drugi najvažniji gas u smislu njegovog doprinosa pomenutom efektu.

Naše emisije ovog gasa su tokom poslednji sto i nešto godina, a posebno tokom poslednjih nekoliko decenija bile toliko velike, da smo u atmosferi, koncentraciju ugljen-dioksida povećali za više od 50%. To je posledično dovelo do zagrevanja planete i danas je planeta zaista toplija, i to za nešto više od jednog stepena, u odnosu na period pre industrijske revolucije.

Takođe, za razliku od drugih gasova i čestica koje se emituju tokom sagorevanja fosilnih goriva i doprinose zagađenju vazduha, ugljen-dioksid ima jednu drugu “nezgodnu osobinu”. Kada ga jedanput emitujemo u atmosferu ostaće u njoj skoro pa zauvek.

Proces uklanjanja ovog gasa iz atmosfere je veoma spor i počinje fotosintezom, tokom koje biljke ovaj gas vezuju, a završava se formiranjem fosilnih goriva, koja nastaju od istih tih biljaka koje su gas vezale.

Proces formiranja, recimo uglja, od umrlih stabala jeste proces koji se dešava na geološkim vremenskim skalama koje su merene razmerom dužine naših života, beskonačno duge. Jednostavno, kada ugljenik koji je pod zemljom oslobodite tokom sagorevanja i “stavite” ga u atmosferu, u njoj će ostati veoma dugo.

Ovo je veoma važna činjenica, jer kada jednom povećate koncentraciju ugljen-dioksida u atmosferi i zagrejete planetu, ona će ostati toplija hiljadama godina u budućnosti, čak i ako prestanete da emitujete ovaj gas. Ukratko — nema nazad.

Drugi razlog zašto je planeta danas toplija u vezi je sa time kako funkcionišu naša društva, odnosno sa tim koliko su ona komplikovani sistemi u kojima donošenje kolektivnih odluka ne zavisi samo od činjenica koje su nam na raspolaganju.

Naime, sve ključne činjenice i znanja o tome da se svet zagreva i da ovo zagrevanje vodi ka intenziviranju i povećanju učestalosti vremenskih i klimatskih ekstrema poznate su već decenijama unazad. Takođe već decenijama unazad sasvim je jasno da ukoliko ovaj proces želimo da zaustavimo moramo prestati da dodajemo ugljen-dioksid u atmosferu. Međutim i pored tih činjenica koje su već decenijama pred nama, veoma je malo urađeno da proces klimatskih promena zaista bude i zaustavljen.

Upravo iz tog razlog ono što se trenutno dešava sa klimom nije nikakvo iznenađenje za klimatologe i one koji su bolje informisani o ovom problemu. Jednostavno, sada samo možemo da konstatujemo da su naučna predviđanima iz prošlosti postala naša realnost. Da bismo bolje razumeli decenije ovog skoro pa neshvatljivog nečinjenja, vratimo se na sam početak.

Još u prvoj polovini devetnaestog veka, naučnicima je bilo jasno da je planeta topla zbog postojanja efekta staklene bašte. Sredinom devetnaestog veka jasno je detektovano koji su to gasovi koji učestvuju u ovom efektu, pa se čak i spekulisalo da povećanjem koncentracije nekog od njih, recimo ugljen-dioksida, može doći do zagrevanja planete. Ove spekulacije bile su opravdane s obzirom na to da su već tada fosilna goriva bila u upotrebi.

Prvi naučni rad koji je pokazao koliko se planeta može zagrejati ako se duplira koncentracija ugljen-dioksida objavljen je na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. U prvoj polovini dvadesetog veka naučnici su prvi put procenili prosečnu temperaturu planete i pokazali da je porast temperature prisutan. Tada je takođe objavljen i prvi novinski članak o ovome problemu.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka objavljeni su naučni radovi koji su nedvosmisleno pokazali da dalje dodavanje ugljen-dioksida u atmosferu vodi ka zagrevanju, čije će konsekvence biti jasno vidljive u narednih nekoliko decenija.

Japanski meteorolog Suki Manabe dobio je 2021. godine Nobelovu nagradu iz fizike upravo za jedan od tih radova, u kojima je detaljno opisao proces globalnog zagrevanja koji nas očekuje.

Već početkom osamdesetih godina, klimatolozi su javno istupili sa najavama da nas posledice daljeg zagrevanja vode u sigurnu destabilizaciju klimatskog sistema i da je potrebno reagovati odmah, s obzirom na to da napuštanje osnovnih izvora energije — a to su ugalj, nafta i gas — kao i prelazak na alternativne, nije lak zadatak i zahteva decenije.

Krajem osamdesetih počelo je međunarodno konsultovanje o tome kako da se pristupi ovom problemu. Prvi međunarodni sastanak na kome je pokrenut proces međunarodnog pregovaranja o rešavanju klimatskih promena održan je 1995. u Berlinu, a sastankom je predsedavala Angela Merkel. Prvi međunarodni sporazum o klimi je usvojen 1997. u Kjotou, ali već nekoliko godina kasnije bilo je jasno da će dogovor propasti.

Sledeći sporazum u koji su polagane nade pripremljen je za potpisivanje 2009. godine i trebalo je da bude usvojen u Kopenhagenu. Nažalost ova konferencija završila se neslavno bez usvojenog sporazuma. Konačno, sporazum, koji je danas na snazi, Pariski sporazum, usvojen je tek šest godina kasnije.

Ove godine biće objavljen prvi presek implementacije Pariskog sporazuma koji su potpisale sve zemlje sveta, a samo tri ga nisu ratifikovale u svojim parlamentima. Nažalost, i pre objave ovog izveštaja znamo da smo još daleko od ispunjenja ciljeva koji su u sporazumu definisani, kao i da sve zemlje sveta u ovom trenutku i dalje nisu spremne da sporazum implementiraju na način kako je njime to definisano.

Ovaj, biću slobodan i reći, turoban niz neuspeha i polu-uspeha da se proces klimatskih promena zaustavi podjednako je važan kao i sami fizički zakoni o kojima je bilo reči u prethodnom odeljku. Upravo zato danas svedočimo razornim posledica klimatskih promena.

Ako sve ovo znamo, između ostalog kao i to da su naučnici pre više decenija predvideli ove klimatske promene, da li možemo pogledati u budućnost i videti šta nas to očekuje u narednih nekoliko decenija? Odgovor je potvrdan, a jedan od najvažnijih aspekata “gledanja u budućnost” jeste da ona nije determinisana, već da u značajnoj meri zavisi samo od nas, naših izbora i odluka.

Vratimo se pomenutom Pariskom sporazumu iz 2015. godine. Prema ovom sporazumu sve zemlje sveta odlučile su da porast prosečne globalne temperature, koji je trenutno nešto veći od jednog stepena, treba zaustaviti na granici od dva stepena, ali i da treba uložiti dodatne napore da se porast temperature potencijalno zaustavi na 1.5 stepeni.

Granica od dva stepena postavljena je kao zahtev da bi pri ovom dodanom zagrevanju od jednog stepena, u odnosu na sadašnjih jedan stepen, klimatski sistem Zemlje ipak ostao dovoljno stabilan kako bi i društvo i priroda imali šansu da se prilagode novoj klimi.

Naime, analize pokazuju da u klimi koja je toplija za 2 stepena u odnosu na pre-industrijski period, rizici od negativnih uticaja koji su u najvećem broju povezani sa povećanom učestalosti i intenzitetom ekstrema, ipak mogu biti umanjeni kroz proces prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Ukoliko bi ovu granicu prešli, proces prilagođavanja bi bio daleko teži, ali takođe bi značajno bili uvećani rizici od prelaska takozvanih tačaka preokreta — trenutaka kada čitav proces može izaći iz okvira u kome naše delovanje ima očekivane efekte.

Jednostavno rečeno, ako pređemo neke od ovih tačaka, klimatske promene bi na neki način bile van naše kontrole.

Iz ovog razloga sporazum predviđa i ambiciozniju granicu od 1.5 stepeni jer u slučaju da se na ovoj granici zaustavimo, mogući izazovi i neizvesnosti bili bi značajno manji. Da bismo ostvarili ovaj cilj zaustavljana porasta temperature, ono što je potreno jeste da prestanemo da dodajemo ugljen-dioksid u atmosferu, odnosno da napustimo ugalj, naftu i gas kao primarne energente i to u narednih tri do četiri decenije.

Razlog zbog kog je ovako mnogo vremena potrebno da se pomenuti energenti napuste jeste složenost tog procesa — nije moguće u svega nekoliko godina efikasno implementirati alterantivna rešenja na celom svetu. Međutim, ono što moramo znati, a u šta većina i dalje nema poverenja, jeste to da je ovaj proces moguć i da sva tehnička i ekonomski isplativa rešenja za ovu transformaciju već postoje.

Drugačije rečeno, svet u kome se sva potrebna energija proizvodi iz obnovljivih izvora energije, vetra, sunca i vode, ne samo da je moguć na tehnološkom nivou, već je ekonomski opravdan. Dugi niz godina izgovori za prelazak na obnovljive izvore zasnivali su se na tome da su u pitanju tehnologije u razvoju, kao i da postoje ekonomska ograničenja za njihovu implementaciju. Opravdanja su išla u pravcu toga da su ovi izvori nepouzdani i “preskupi”.

Oba ova izgovora danas više ne stoje. Sasvim je jasno da postoji dovoljno potencijalnih kapaciteta da iz ovih izvora možemo podmiriti potrebe za svom potrebnom energijom, kao i da su ovi izvori danas ekonomski isplativiji.

Danas je cena proizvodnje energije iz obnovljivih izvora niža od cene proizvodnje energije iz konvencionalnih izvora. Ove ekonomske prednosti postaju još jasnije ukoliko uzmemo u obzir gubitke i štete koje potencijalno možemo trpeti u klimi koja je toplija od dva stepena.

Dakle, najoptimističniji ishod za budućnost je svet u kome više nema fosilnih goriva, ali u kome je klima toplija za jedan dodatni stepen. Ovo dodatno zagrevanje posledica je trenutno mogućeg kompromisa, usled nečinjenja u prošlosti. Ukoliko se ostvari optimistički scenario, dodatno zagrevanje od jednog stepena ćemo videti u naredne tri decenije, ali ono će se na tom nivou i zaustaviti.

Alternativa ovome svetu je svet u kome fosilna goriva ostaju dominantan izvor i u daljoj budućnosti.

Međutim, u tom “fosilnom svetu” štete i gubici zbog negativnih posledica vremenskih i klimatskih ekstrema prevazilaze naše kapacitete za prilagođavanje, a društvo može skliznuti u spiralu konstantnog “krpljenja rupa” umesto razvoja koji bi trebalo da podrži prevazilaženje već postojećih problema, kao što su ratni sukobi, glad, siromaštvo ili nejednakost među ljudima.

U svetu u kome danas živimo, nažalost, već ima dovoljno problema pa deluje zaista nepotrebno da ga opterećujemo još jednim, ozbiljnim izazovom kao što su klimatske promene.

O klimatskim promenama, posebno u medijima najčešće se govori u trenucima kada smo “ponovo iznenađeni” razornim efektima oluja, poplava, požara i vrućina, a komunikaciju najčešće prate mračne slike budućnosti. Međutim budućnost nije određena na ovaj način.

Trenutak u kome se trenutno nalazimo ključan je u smislu izbora. Izbor postoji, i mora nam biti jasno da nismo osuđeni, a posebno ne buduće generacije, na život u svetu kome današnji ekstremi postaju normalnost, a ne izuzetak. Dakle pitanje je izbora, a odluku koju možemo doneti, pomoći će nam da klimatsku krizu zamenimo šansom, da svet koji je pred nama bude bolji i sigurniji za sve.

Naslovna fotografija: Michele Cooper/DPIE via CC.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.