Džemajl Jašari (Xhemajl Jashari) je oduvek sanjao da postane lekar. Dok je stasavao u komšiluku — u blizini uroševačke autobuske stanice — gajio je želju da bude od koristi svojoj zajednici i uvek je bio nepokolebljiv u tome da brani svoje poreklo.

Nikada nije krio svoju etničku pripadnost, čak ni neposredno po završetku rata, kada su manjine uveliko bile podvrgnute nasilju, a posebno Romi, Aškalije i Egipćani. On nikada nije odustao, čak ni kada su ga prozivali zbog zajednice iz koje potiče.

“Nikada nisam odbacio svoj identitet”, kaže Jašari, tridesetjednogodišnjak i otac muškog deteta. “Čak ni kada su nas prilikom upisa u školu pitali kako se izjašnjavamo, uvek sam isticao da sam Rom. Ipak, poznato je da su romska deca, zbog svoje nacionalne pripadnosti i boje kože, često žrtve vršnjačkog nasilja u školi. Takva ubeđenja nanose im štetu, jer su oni mali i ovakvo ponašanje utiče na formiranje njihove ličnosti kasnije u životu.”

Po završetku rata, njegova porodica je prodala svoju kuću, preselivši se u multietničko naselje Salahana (Sallahane) na obodima Uroševca.

“Oduvek sam obožavao školu”, kaže Jašari, noseći naočare i sedeći na terasi kafića Dojčland. Jašari je proglašenje kosovske nezavisnosti smatrao prilikom da ispuni svoj san. Teško se živelo i sedmočlana porodica je preživljavala od male plate koju je zarađivao njihov otac radeći kao službenik u opštinskoj samoupravi. Dok je pohađao srednju školu, Jašari je počeo da radi kao medicinski tehničar, obavivši obavezni pripravnički rad u zdravstvenim ustanovama. Tako je počelo njegovo putovanje ka ostvarenju sna — da bude u službi naroda.

“Moja želja je pak bila da postanem lekar”, kaže Jašari, koji je 2013. upisao Medicinski fakultet Univerziteta u Prištini. Međutim, finansijski problemi primorali su ga da se ispiše, ali on nije odustao od medicinskog mantila. Dok se priseća ovih teškoća, namršti se na tren i uzme dim cigarete. Čim dim izađe, na licu mu se pojavi osmeh.

“Život je to”, kaže Jašari, koji i posle ogromnih prepreka pokušava da gleda na pozitivnu stranu. U većem delu razgovora na licu je nosio osmeh, što je oličenje njegove snage koja ga već 11 godina održava u neumornoj borbi za zasnivanje radnog odnosa u zdravstvu.

Otkako je 2012. završio srednju medicinsku školu, Jašari je u nekoliko navrata radio na zameni u privatnim klinikama i lokalnim zdravstvenim ustanovama, ponekad uz pomoć nevladinih organizacija. Volontirao je u zdravstvu, u nadi da će mu to iskustvo pomoći da zasnuje radni odnos tamo.

Međutim, konkursi su se otvarali i zatvarali, ali Jašari nikada nije dobio ponudu za posao. Nisu ga angažovali ni u uroševačkoj bolnici, niti u domovima zdravlja. Vrata su mu otvorili tek posle 11 dugih godina čekanja. Januara 2023. počeo je da radi kao medicinski tehničar u hitnoj pomoći, i to u bolnici u Gnjilanu.

Za razliku od Jašarija, koji je dočekao ostvarenje sna nakon jedne cele decenije, Egzonu se, sa njegovih 20 i nešto godina, nije ukazala prilika da ostvari svoj san — da postane arhitekta.

“Moj otac i moja majka su mi pričali da, kada nije bilo igračaka za igru, uzimao sam cigle i kamenje iz dvorišta i gradio nešto”, kaže Egzon, sedeći u kafiću u centru Uroševca, okružen visokim stambenim blokovima izgrađenim u vreme najnovijeg građevinskog širenja. “Vidite li kako zgrade nemaju privlačni dizajn? Liče na šibice, sa malim balkonima na koje mogu da stanu samo dve osobe.”

Egzon je 2009. napustio školu u 10. razredu i odustao od sna da će postati arhitekta. Nije imao dovoljno dobre ocene da bi mogao da upiše srednju stručnu školu.

“Imao sam loše ocene jer sam morao ocu da pomažem u krčenju šume, a motorna testera mi se čak javljala u snu. Nisam hteo da upišem trgovinsku školu”, kaže on. “Napustio sam školovanje i počeo ocu još više da pomažem. Svako dete je pomalo pomagalo. Jedno sa kolicima na pijaci, drugo je skupljalo limenke, samo da bismo preživeli.”

Egzon je povremeno radio kao nosač. Subotom, na pijačni dan u Uroševcu, koristio je kolica za prenošenje robe koju bi kupile mušterije — od pijace do automobila ili njihovih domova, naplaćujući 2-3 evra po turi.

Egzon (pseudonim koji nas je zamolio da koristimo i tako sakrijemo njegov identitet od njegovog poslodavca) već tri godine radi kao konobar. Danju radi u kafiću, a noću u jednoj velikoj sali za svadbe u predgrađu. “Na redovnom radnom mestu imam platu od 350 evra, bez bakšiša”, kaže. “Noću, dok radim u sali za svadbe, zaradim između 40 i 45 evra, bez bakšiša. Ali ponekad, kada imamo goste na svadbi kojima se svide žestoka pića i ja ih pritom dobro uslužim, onda dobijem 60 ili 70 evra sa bakšišom.”

Uprkos lošim uslovima rada, konobarski posao je bezbedniji od drugih poslova koje je Egzon obavljao.

“Dok sam pohađao osnovnu školu, često sam išao sa ocem da motornom testerom sečemo drveće”, priseća se. “Nije samo stvar u tome što sam bio dete i što je rad bio naporan, već što sam vrlo lako mogao da ostanem bez šake ili ruke. Sada znam da mom poslodavcu nije stalo do mojih prava, ali makar su plate veće. Moja majka se više ne brine za mene, da li ću da se vratim kući živ i zdrav.”

Od cele osmočlane porodice, Egzon je jedini zaposleni sa punim radnim vremenom. Do pre 5 godina, njegova porodica je bila korisnik državne socijalne sheme, prema kojoj je finansijska pomoć pružana porodicama u kojima niko nije radio. Egzonov otac i njegov mlađi brat i dan-danas rade kao drvoseče, dok njegove dve starije sestre povremeno rade kao čistačice.

Iako Egzon radi već tri godine, on nema radni ugovor. Prema Zakonu o radu, to znači da su njegova radna prava prekršena, što je čest slučaj u ugostiteljskom sektoru na Kosovu.

Egzonovo odbijanje da otkrije svoj identitet iz straha da će izgubiti posao govori o tome koliko je teško raditi u ugostiteljstvu. Vlasnik kafića, koji je odbio da ga pomenemo poimence, kaže da se — iako ima radnike Rome, Aškalije i Egipćane — trudi da tu činjenicu sakrije od javnosti. Plaši se da bi mogao izgubiti mušterije ako bi ova vest dospela u javnost; za to krivi diskriminatorske stavove među građanima.

“Predlažem da se ne bavite ovom temom jer će se tako samo dodatno zakomplikovati integracija ovih poslotražilaca”, navodi vlasnik kafića. “Znate kakvi smo mi Albanci. Mi smo zadovoljni uslugom koja nam se pruža i etnička pripadnost onoga koji služi nije toliko bitna. Ali ako se to obznani u javnosti, onda će se mušterije razbežati iz kafića, i to samo zato što imate radnike Rome i Aškalije.”

Slabo plaćeni poslovi

Skoro je nemoguće da prođete pored kafića na Kosovu, a da pritom ne vidite oglas sa natpisom Potrebni radnici. Manjak radne snage uglavnom se veže za migracije. Loši radni uslovi — dugo radno vreme, nepostojanje ugovora i niske ili neredovne isplate zarade — samo su neki od uzroka iseljavanja mladih. Tako je nastao jaz na tržištu rada.

Ovaj jaz predstavlja šansu za mlade Rome, Aškalije i Egipćane, koji se odavno suočavaju sa diskriminacijom i marginalizacijom u društvu i na tržištu rada.

Statistička agencija Kosova (ASK) ne poseduje podatke o zaposlenosti Roma, Aškalija i Egipćana, ali po svedočenju organizacije Roma Versitas Kosovo, stopa nezaposlenosti u ovim zajednicama iznosi čak 40%. 

Prema rečima predstavnika ASK-a, stopa nezaposlenosti na državnom nivou je u prvom kvartalu 2022. bila 16,6%. Podaci ASK-a ne preciziraju koja je etnička pripadnost nezaposlenih, pa je tako teško prikupiti pouzdane podatke — a pošto su ugostiteljstvo i maloprodaja na Kosovu uglavnom neformalnoga karaktera (radi se na crno).

Pojedini zaposleni i poslodavci koje smo intervjuisali nisu hteli javno da govore, ali su nam u poverenju priznali da oni sada zapošljavaju veći broj pripadnika manjinskih zajednica samo zato što postoji manjak radne snage.

Jusuf Azemi, direktor Nezavisnog sindikata privatnog sektora na Kosovu, kaže da je primetio porast broja radnika iz manjinskih zajednica.

“Sve to proističe iz nedostatka radne snage. Oni će sve više učestvovati na tržištu rada i to je sasvim normalno”, kaže Azemi, kome je drago što su poslodavci u relativno kratkom periodu počeli da zapošljavaju radnike bez obzira na njihovu etničku pripadnost.

Danuš Ademi (Danush Ademi), zamenik gradonačelnika Uroševca i član aškalijske zajednice, kaže da brojni Romi, Aškalije i Egipćani rade po robnim kućama i u restoranima, ali primećuje da su uslovi rada loši.

“Ne možemo reći da oni nisu zaposleni”, kaže Ademi. “Ali vidim da su im plate vrlo niske. Ne znam za ostale, ali onima sa kojima sam razgovarao plata se kreće od 230 do 250 evra za čistače i čistačice; to je katastrofa.”

Prema Ademijevim rečima, a koji je i sam 12 godina bio poslanik u Skupštini Kosova, znatan broj mladih iz manjinskih zajednica je zaposlen kod privatnika posredstvom opštine. “Ali mi ne možemo da utičemo na visinu zarade. Kada poslodavac vidi da zaposleni dobro obavlja radne obaveze, onda bi trebalo da poveća platu zaposlenom”, kaže on. “Mi imamo porodice o kojima treba da se brinemo. Ako imate platu od 250 evra, onda idete da radite jer nemate drugog izbora. Ali ako imate platu od 500 evra, onda je to drugačije, jer u tom slučaju svojevoljno odlazite na posao.”

Prosečna plata novozaposlenih u ugostiteljstvu iznosi između 250 i 350 evra. To je niže od 401 evra — državnog proseka iz 2022. godine.

Usled diskriminacije u kosovskom društvu, Romi, Aškalije i Egipćani često se smatraju jeftinom radnom snagom. Poslodavci ih često zapošljavaju da obavljaju slabo plaćene poslove koji se izvršavaju u kratkom vremenskom roku — tj. nesigurne poslove na crno.

Jašari je član Opštinske komisije za zajednice, čiji je cilj da se zalaže za prava i interese manjinskih grupa. Prema njegovim rečima, iako je sada veći broj radnih mesta dostupan pripadnicima manjina, visoka stopa nezaposlenosti i loši uslovi rada sugerišu da oni ne znaju kako da zahtevaju ravnopravan tretman i moraju da prihvate svaki posao koji im se nudi. “Neki nemamo taj komfor da biramo koji ćemo posao raditi. Najbitnije je da imate platu, da biste obezbedili hranu za porodicu”, kaže Jašari.

Po njegovim rečima, u Uroševcu oduvek postoje Romi koji rade u institucijama i oni koji obavljaju teške fizičke poslove. Međutim, u poslednje vreme svedočimo primetnom rastu onih koji rade u drugim sektorima. “Kada sa njima provodim vreme, oni mi kažu: ‘Čistim kafić, radim kao konobar, na kasi, kao pomoćnik kuvaru’”, podvlači Jašari.

Niska stopa zaposlenosti takođe proističe iz niskog stepena obrazovanja usled finansijskih problema.

Etleva Zeneli, projektna menadžerka u Kosovskom centru za rodne studije (KGSC) sa sedištem u Prištini, kaže da je ljudsko pravo na osnovnoškolsko obrazovanje neostvareno kod velikog broja Roma, Aškalija i Egipćana.

Medicinski tehničar Jašari kaže da romski roditelji često uzimaju svoju decu iz škole da bi im pomogla u raznim poslovima.

“Imao sam obrazovanu i umetnički potkovanu porodicu. Moj otac nas je podsticao da učimo tako što nam je govorio da će nam kupiti kebab ako dobijemo dobre ocene. A deca obično vole kebab”, smeje se Jašari. “Romsko dete nema ni 50 centi da kupi čips, dok ostala deca kupuju hranu koja košta dva ili tri evra. To dete će se loše osećati jer ne razume finansijsku situaciju u svojoj porodici. Neophodne su kampanje za podizanje svesti.”

Egzon se često stideo u osnovnoj školi jer nije imao ni jedan jedini cent u džepu, dok su njegovi drugovi iz razreda kupovali da jedu i piju pre početka škole i tokom pauze za ručak.

“Znate onu izreku ‘možeš da gledaš, ali nije za tebe’, pa sam samo gledao”, kaže on. “Ali uvek sam imao ponekog prijatelja koji mi je davao nešto da se ne bih osetio izopšteno.”

Zeneli kaže da bi, pored obrazovanja pripadnika ovih zajednica, trebalo sprovesti kampanju za podizanje svesti. Prema njenim rečima, tržište rada na Kosovu i dalje je nesigurno i diskriminatorsko prema ženama i LGBTQ+ zajednici, kao i prema Romima, Aškalijama i Egipćanima.

Stopa zaposlenosti među ženama na Kosovu vrlo je niska, tek 17%. Istraživanje koje je sproveo KGSC navodi da je stopa zaposlenosti kod Aškalijki, Egipćanki i Romkinja tek 8%.

Prema rečima Etleve Zeneli, kombinacija rasizma i seksizma učinila je da Romkinje, Aškalijke i Egipćanke spadaju u najdiskriminisanije grupe na Kosovu. “Ove žene se suočavaju sa dvostrukom diskriminacijom — zato što pripadaju manjinskoj zajednici i zato što su žene. One se nalaze u daleko osetljivijem položaju u poređenju sa ženama iz većinske zajednice i sa muškarcima iz manjinskih zajednica”, kaže ona.

Diskriminatorske institucije

Fljorim (Florim), koji je od nas tražio da umesto njegovog pravog imena koristimo pseudonim, počeo je pre šest meseci da radi za proizvođača nameštaja iz Uroševca. Ovaj mladi Rom ima 20 i kusur godina, poreklom je iz uroševačkog sela, a obećana mu je plata u iznosu od 250 evra. Ipak, isplata njegove zarade više puta je odložena bez ikakvog obrazloženja.

“Nije samo stvar u tome što mu daju malu platu, već ona i kasni zato što on nije Albanac”, tvrdi njegov otac. “Rekao sam mu da bude strpljiv i da sačeka dok ne nauči zanat. Treba imati u vidu da mnogi radnici odlaze, pa će tako kasnije moliti moga sina da se vrati, ako on to uopšte bude hteo.”

Fljorim spominje kako ga na radnom mestu često vređaju na rasnoj osnovi, nazivajući ga pogrdnim imenom mađup.

“Ponekad se šefovi prema meni ne ophode onako kako se ophode prema mojim kolegama Albancima, jer ja nisam kao oni”, kaže Fljorim.

Sociolog Kuštrim Bekteši (Kushtrim Bekteshi) kaže da svi moramo da uvažimo činjenicu da rasizam prema Romima, Aškalijama i Egipćanima zaista postoji. “Vidimo to u vređanju na njihov račun, u korišćenju uvredljivih naziva; tako društvo iskazuje svoj stav prema Romima”, kaže Bekteši. “Ne samo da ih ne tretiramo onako kako treba, već su oni izopšteni sa tržišta rada.”

Čak se i kvalifikovani radnici iz ovih zajednica suočavaju sa problemima na tržištu rada. U ranim posleratnim godinama, malo je ko iz ovih zajednica imao fakultetsku diplomu neophodnu za zasnivanje radnog odnosa u državnoj službi. Međutim, otada je broj visokoobrazovanih porastao, dok ih na radnim pozicijama nema više nego ranije.

Prema izveštaju organizacije Glas Roma, Aškalija i Egipćana, u kosovskim opštinama je 2019. radilo ukupno 277 Roma, Aškalija i Egipćana. Od tog broja, 123 je bilo zaposleno u državnoj službi, 95 u prosveti, 35 u administraciji i 24 u zdravstvu. To znači da oni čine tek 0,35% od ukupno 79.000 radnika u državnoj službi, prosveti i zdravstvu.

Prema podacima ASK-a, aškalijska zajednica čini 0,9% stanovništva na Kosovu, egipćanska zajednica 0,7%, a romska 0,5%. Ustav Kosova garantuje zaštitu i ljudska prava manjinskim zajednicama, u šta spadaju i poslanička mesta u Skupštini Kosova. Prema slovu zakona, Romi, Aškalije i Egipćani korisnici su afirmativnih mera u sferi zastupanja svojih zajednica u centralnim i lokalnim institucijama vlasti.

Premda su manjinske zajednice zastupljene u institucijama poput Skupštine Kosova, one su ispodprosečno zastupljene u opštinama. Na primer, Opština Uroševac nije ispunila neophodni minimum kada je reč o zastupljenosti manjinskih zajednica u opštinskim službama, jer ta brojka treba da bude srazmerna njihovom populacionom udelu na teritoriji opštine.

Erdžan Galjuši (Erxhan Galushi), poslanik u Skupštini Kosova iz redova romske zajednice, kaže da se Romi mukotrpno bore za radna mesta usled političkih uticaja i društvene stigme.

“Mogu samo da kažem da nam je vrlo teško, uprkos tome što znatan broj mladih iz romske zajednice ispunjava kriterijume za zaposlenje”, kaže Galjuši. Vlada je počela da sprovodi nekoliko inicijativa u cilju otvaranja novih radnih mesta, poput inicijative Superpuna (Superposao, prim. prev.) — ova inicijativa daje mogućnost zaposlenja mladima koji nikada ranije nisu radili. Druga inicijativa je Vlada u službi porodice, koja teži da zaposli jednu osobu iz svake porodice u kojoj nema zaposlenih. Galjuši pozdravlja ove inicijative, ali kaže da su one nedovoljne da bi se zadovoljile potrebe romske zajednice.   

“Ja sam to izneo i na Skupštini Kosova. Potreba da se zaposle manjinske zajednice, posebno Romi, treba da bude prioritet zbog velike nepravde s kojom se oni suočavaju kada je reč o zaposlenju u posleratnom periodu”, kaže Galjuši.

Putujući često kolima između Uroševca, Gnjilana i drugih mesta, Jašari je uveren da nepostojanje političke volje otežava da on dobije redovno zaposlenje u javnim institucijama.

“Na kraju krajeva, oni uvek zapošljavaju one koji imaju jaku vezu kod političara”, podvlači on. Jednom ga je direktor bolnice ubedio da ne uloži žalbu pošto je odbijen na konkursu, uz obećanje da će “za dve nedelje biti novog konkursa”. Novi konkurs se nikada nije realizovao. Tada mu je postalo jasno da mu se ovolika nepravda priređuje upravo zbog njegove etničke pripadnosti.

“Oduvek se jasno izjašnjavam ko sam i nikada ne krijem svoj identitet, ali iskren da budem, nekoliko puta sam zapao u očaj kada sam znao da sam bolji kandidat za posao, kada sam znao da zaslužujem taj posao, ali da ne mogu da ga dobijem”, priseća se svoje jedanaestogodišnje borbe za zasnivanje radnog odnosa u državnom zdravstvu. “Oduvek sam znao da me neko diskriminiše. Nekoliko puta sam pitao članove porodice: ‘Zašto neće da me prime, zašto se ovo desilo?’”

Razočaranje usled višestrukog odbijanja učinilo je da Jašari razmotri opciju nepominjanja svog identiteta u konkursnom formularu. “Ponekad sam sebi govorio, ako se ne izjasnim ko sam, onda ću imati više uspeha. Ali onda bih pomislio, kako da kažem da sam neko ko nisam? Svakako da je bilo trenutaka kada sam zapao u očajanje, ali to je kratko trajalo”, naglašava on.

Sociolog Bekteši kaže da se još mnogo toga treba uraditi da bi se ubrzala integracija marginalizovanih zajednica. “Neophodna je integracija u institucije, ali ona nije dovoljna”, kaže. Prema njegovim rečima, društvena integracija — koja podrazumeva međusobnu saradnju svih zajednica — predstavlja sporiji i teži proces, ali je neophodna.

Otvaranje većeg broja radnih mesta za Rome, kaže on, dovelo bi do formiranja pozitivnijih stavova prema njima. Ako poslotražioci iz manjinskih zajednica učestvuju u tržištu rada, društvo će njihovo zaposlenje gledati kao nešto normalno, dok se trenutno na njihov radni angažman “gleda kao na izuzetak”, kaže Bekteši.

Migracija i diskriminacija

Ako se ne poprave radni uslovi i druge okolnosti koje narušavaju zdravlje zaposlenih, migracija u evropske države postaće jedina nada kosovskih Roma, Aškalija i Egipćana.

U subotu, sredinom jula, u naselju Salahana može se videti živopisna scena. Kafići u glavnoj ulici prepuni su ljudi i svakojakih dešavanja, dok saobraćaj zagušuje uski put preplavljen automobilima sa tablicama iz zapadnih zemalja.

“Svako domaćinstvo ima sestru, brata ili nekoga drugog ko radi u inostranstvu i pomaže porodicu”, kaže Jašari, misleći na dijasporine doznake. Dok je kao medicinski tehničar radio za 250 evra, razmatrao je i da okrene leđa Kosovu. “Sa 200 ili 250 evra nisam mogao čak ni da pokrijem troškove hrane i putovanja, ali nisam hteo da napustim svoje roditelje.”

U proteklih nekoliko godina migracija je umnogome pogodila ove zajednice. Iako tačne brojke nisu poznate, procenjuje se da više od 100.000 Roma, Aškalija i Egipćana sa Kosova sada živi van zemlje. Prvi veliki progon se desio tokom rata na Kosovu, 1998. i 1999. godine.

Od završetka rata naovamo, prisilna migracija je nastavljena smanjenim intenzitetom, ali je pojačana nakon martovskog nasilja 2004. godine. Nakon davljenja trojice albanskih dečaka u Ibru kod Mitrovice, kosovski mediji su neosnovano tvrdili da je dečake u reku pojurila grupa Srba. To je dovelo do nemira u kojima su napadani Srbi, njihovi domovi i srpske kulturne ustanove na Kosovu; u nemirima je 19 osoba poginulo, bilo je stotine povređenih, kuće su spaljene i hiljade su raseljene. U ovim nemirima su na meti napada bili i Romi, Aškalije i Egipćani (kao i njihovi domovi), što je dovelo do novog talasa iseljavanja.

Migracija je ponovo dostigla vrhunac 2014. i 2015. godine, kada je oko 10.000 Roma, Aškalija i Egipćana napustilo Kosovo u roku od samo nekoliko meseci. Između 2012. i 2015. godine, više od 130.000 ljudi je otišlo sa Kosova, pritom aplicirajući za vizu u Zapadnoj Evropi — uglavnom zbog finansijske situacije.

Azemi kaže da, iako su poslotražioci i radnici fizički smešteni na Kosovu, oni stalno razmišljaju o tome kako da odu odavde.

“Manjak radne snage biće još veći s obzirom da je 50% odlučilo da ode zato što ih na radnom mestu ne tretiraju kako treba. Čak ni 24 godine posle rata, oni ne žele da radnicima omoguće minimum životnog standarda”, kaže Azemi. On smatra da će mnogi poslodavci morati da zatvore svoj biznis nakon ukidanja viznog režima.

“Stanje je teže nego što o tome možete pročitati u medijima. Ubeđen sam da 90% poslodavaca nema zaposlene sa odgovarajućim veštinama i znanjima. U stvari, najveći gubitnici biće sami poslodavci, jer će sposobni radnici koji umeju da upravljaju mašinama otići odavde”, kaže on. “Deluje kao da je sve ovo učinjeno sa predumišljajem, jer je glavni cilj bio da se radnici potčine ekonomski i društveno, iako su samo hteli da se obrazuju i da stvore povoljne životne uslove svojoj porodici.”

Prema Azemijevim rečima, mnogi iščekuju januar — kada će biti ukinut vizni režim za Kosovo. “Nije stvar u tome da oni ne vole Kosovo, već će otići u potrazi za boljim životom, za boljim poslom, jer niko neće da radi za dnevnicu od 3-4 evra. Poslodavci treba da obrate pažnju jer januar brzo stiže.”

Jašari deli ovo mišljenje.

“Članovi manjinskih zajednica”, podvlači on, “ali i većina na Kosovu, oni razmišljaju o tome kako da odu odavde, u potrazi za boljim radnim uslovima i boljim životom.”

Naslovnica: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ovaj članak nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Zaštita i unapređenje prava na radu ugroženih grupa na tržištu rada”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije, ATRC-a i BIRN-a Kosovo.

Zašto je navedena ova klauzula?