Već osmu godinu u Prištini, 8. juna 2024. godine, organizovana je Parada ponosa kojoj je prethodila nedelja ispunjena raznovrsnim umetničkim i kulturnim aktivnostima, nekonvencionalnim aktivizmom i zabavom. Parada je na javni marš izvela stotine ljudi, pripadnike/ce LGBTIQ+ zajednice, saveznike/ce i političke predstavnike/ce. U dobro koordinisanom koraku na Trgu Zahir Pajaziti, političari/ke nisu oklevali/e da predvode šaroliku masu, noseći glavni transparent parade sa natpisom “Bili smo i bićemo”.

U međuvremenu, Qerkica, ikona transrodne zajednice, predvodila je marš svojim razigranim plesom ispred prvog reda u kojem su se političari/ke nalazili/e, iznenađujući ih ponekad zbunjujućim pogledima. Ovakvi trenuci pratili su marš do platoa ispred Nacionalne biblioteke, gde se marš završio, političari/ke otišli/e, a žurka počela.

Do ovog trenutka, čini se da je to radosna panorama proslave postojanja i ljudske raznolikosti, u solidarnosti, zahvalnosti i potpunom suživotu. Ali ako zavirimo malo dublje iza svetlucavih fotografija, iza ovih slika nalaze se prave priče o preživljavanju u nepovoljnim uslovima.

Političari/ke su sa svakim korakom nosili/e ne samo težinu i boje parade, već su na svojim ramenima imali i palestinsku zastavu i pozive za slobodu i zaustavljanje genocida izraelske vlade nad palestinskim narodom

U dubini mase skriva se i strukturalna diskriminacija, pravi borci i borkinje marginalizovanih zajednica, koji/e moraju sami/e da popunjavaju sistemske praznine uprkos troškovima koje donosi preopterećenost poslom, mentalna iscrpljenost ili nedostatak institucionalnog priznanja. Ovih osam godina javnih manifestacija kroz parade, izazov nije bio samo suočavanje sa kolektivnom diskriminacijom, već i edukativna metamorfoza odozdo-nagore.

Pre izlaska političara/ki na ulice 2024. godine, postojali su dugogodišnji aktivistički napori da se postigne javna i politička podrška. Do pre nekoliko godina, fokus je još uvek bio na oklevanju da zgrada Vlade zasvetli bojama LGBTIQ+ zastave u znak solidarnosti sa zajedničkim naporima. Stoga, da bismo shvatili pravi sjaj prvog reda, moramo pogledati tamo gde pada njegova senka i gde se ređaju slojeviti problemi, u srcu mase i ljudskih priča koje su naša svakodnevica.

Tamo gde svetlo ne dopire

Nije kasnio na naš sastanak, iako mi je rekao da je morao da požuri kako bi stigao na vreme, jer je čuvao decu nekome iz porodice. Seli smo u “Bubble”, kafić koji već dve godine pruža sigurno utočište za queer zajednicu u Prištini. Sa njim, čak i teški razgovori postaju lagani, ne opterećujući sagovornika/cu. Naš razgovor je tekao prirodno, dotičući se dešavanja 2023. godine, govora mržnje i zločina iz mržnje prema LGBTIQ+ osobama, temama u kojima je i sam bio direktno uključen.

Kao trans muškarac, Lendi Mustafa je kontinuirano bio žrtva nasilja. Ispričao mi je o incidentu u novembru 2023. godine, kada su ga nakon širenja mržnje po društvenim mrežama napali i pokušali pregaziti automobilom usred dana u Prištini. Međutim, taj incident, koji je prijavio policiji, nije jedini među njegovim prijavljenim slučajevima.

“Ne samo za sebe, već i za druge pripadnike/ce zajednice, često smo odlazili/e sa dosijeima i prikupljenim činjenicama, jer su neki slučajevi nakon prijavljivanja ostali nezavršeni zbog nedostatka dokaza”, kaže on.

Slično, iz Centra za jednakost i slobodu (CEL), organizacije koja se bavi pravima LGBTIQ+ zajednica, izveštavaju da je tokom 2023. godine bilo desetine prijavljenih slučajeva govora mržnje, narušavanja privatnosti, nasilja i diskriminacije. Takođe, članovi/ce zajednice su te godine tražili pomoć od CEL-a u pravnom gonjenju prekršaja koji su ostali nerazrešeni u bezbednosnim i pravosudnim institucijama, kao i u slučajevima kada je Agencija za civilnu registraciju odbila da promeni ime i oznaku roda LGBTIQ+ osobama.

Ovakve sabotaže u pravosudnom sistemu koje pripadnici/ce LGBTIQ+ zajednica doživljavaju, stvaraju nesigurnost i demotivišu celokupni duh prijavljivanja nasilja, dok istovremeno naglašavaju strukturnu diskriminaciju, produbljujući sukrivicu pravosudnih institucija. U međuvremenu, CEL priprema izveštaj koji će osvetliti specifičnosti sistemskih praznina u tretmanu slučajeva koje prijavljuju LGBTIQ+ pojedinci/ke.

Tako, između traumatičnih događaja i pretnji po život i mentalno blagostanje, građani/ke poput Lendija često moraju sami/e da vode istragu kako bi validirali svoja iskustva, nasilje i zločine protiv njih. Samo na taj način, čini se, prijave žrtava mogu pridobiti dovoljnu pažnju i postati od “značaja” kako bi se dalje institucionalno procesuirale.

“U početku mi je delovalo smešno, želeo sam da verujem da se radi o jednom uličnom psu, da mi se pas popišao ispred ulaznih vrata stana. Je l’ tako? Dok mi nije palo na pamet da je za ulazak u zgradu gde živimo potrebno imati čip”, priča Lendi o svojim iskustvima sa mržnjom.

Ovog puta primetila sam gorčinu u osmehu koji je pokušao da mi pruži, kao da je želeo da pokaže da je prevazišao to iskustvo posle ovih ponovljenih uvreda. Dok je mahao rukom u vazduhu, gotovo kao da je pokušavao da otera senku oblaka koja je prekrivala istoriju njegovih događaja, shvatila sam da ga takvi incidenti prate još od kada je otvoreno progovorio o svom rodnom identitetu. Objašnjava da su ovi činovi nasilja bili višestruki i nimalo sporadični. Već u prvim danima boravka u sadašnjem stanu, komšije koje opisuje kao “grupu mladića” trudili su se da mu ne pruže ni trenutak mira, upućujući mu poruke mržnje sa balkona, ostavljajući mu poruke na vratima, pa čak i urinirajući na njegovom pragu.

Kao da to nije bilo dovoljno za Lendija i njegove queer prijatelje/ice, mržnja se ispoljila i prilikom osnivanje “Bubble Pub-a”, gde je, kako Lendi kaže, jedan stanar zgrade pokušao više puta da pokaže svoju moć sabotirajući aktivnosti bara, isključujući im vodu ili okupljajući “ostale siledžije iz kraja” kako bi ga zastrašio.

“Srećom, u početku kada je proradio “Bubble”, onda kada je bilo potrebe, policijska jedinica u Prištini bi došla u roku od nekoliko minuta i to je pomoglo da ih iscrpi, jer nisu imali izbora nego da nas ostave na miru”, priča on. “Mi smo oduvek tu i nastavićemo da budemo. Ali nam nije ni na kraj pameti da ćutimo i trpimo. Dokazali/e smo da smo jači/e, jer smo preživeli/e sve. Nadamo se da ćemo imati veću podršku i ozbiljnost od institucija koje su u obavezi da nam garantuju sigurnost i zaštitu.” Svoje priče povezuje sa pitanjima o strukturnoj represiji, ulozi države u ljudskim pravima i viziji zemlje u kojoj bi on i ostale marginalizovane osobe osećale zaštitu.

Ljudska prava da, ali ne i za najmarginalizovanije

Dok je za ljude poput Lendija stvarna zaštita od strane države još uvek samo pusta želja, predsednica zakonodavne komisije za ljudska prava i rodnu ravnopravnost, Duda Balje, koristi svoju poziciju moći kako bi se pozivala na pravo na drugačije mišljenje i protivila legalizaciji brakova između osoba istog pola putem Civilnog zakonika. Ironično, ona sama svojim ponašanjem legitimizuje kršenje ljudskih prava.

Na oštre kritike Blerta Morine, aktiviste, trans muškarca i direktora CEL-a, tokom jednog od javnih televizijskih sučeljavanja, Balje odgovara nipodaštavački, izjavivši da komisija koju ona predstavlja obavlja važan posao na drugim poljima. Dok Balje u potpunosti negira građanska prava na dostojanstven tretman i ravnopravan pristup u civilnom i pravnom životu, tokom 2023. godine, u najmanje tri (poznata) slučaja je iz LGBTIQ+ zajednice zatražena pomoć od CEL-a u procesu dobijanja azila i napuštanju zemlje.

Šta ovo govori o klimi u društvu po pitanju različitosti, demokratije i ljudskih prava na Kosovu?

Prošlo je više od dve godine otkako je Civilni zakonik dostavljen Skupštini Kosova i nije usvojen, i čini se da još uvek nema napretka u njegovom razmatranju. Ova odlaganja su praćena uvredljivim tonovima i jezikom od strane poslanika/ca vladajuće koalicije i opozicije, punim oštrih kritika prema LGBTIQ+ zajednicama. Čuvari društvenog morala, u ovom slučaju u vidu donosilaca/teljki odluka i isključivo heteronormativnih vlasti, protive se članu 1138, koji omogućava legalno sklapanje brakova između osoba istog pola.

Polarizacija javne rasprave u Skupštini Kosova ne događa se u vakuumu, ali odlaganje zakona pokazuje konzervativni duh koji dominira na najvišem nivou narodnog predstavništva.

Filtriranje onih koji mogu da uživaju svoja prava ili onih koji zbog prava ili njihovog nedostatka trpe posledice zbog “drugačijeg mišljenja” u demokratskom sistemu od strane parlamentarne većine je kontradiktorno. Tim pre što ono održava zastarele patrijarhalne strukture u organizaciji političkog i društvenog života, kroz nadgledanje postojanja osnovnih prava i njihovo ograničavanje na račun marginalizovanih. Dakle, status kvo zahteva reprodukciju ovih heteronormativnih izveštačenosti kako bi se očuvale privilegije većine koja je tradicionalno na vlasti.

Priča se nastavlja: besposličari/ke, političari/ke i homofobi/ke

U ovih osam godina projekcija svetla i senke — malo toga se suštinski promenilo. Svetlo koje se manifestuje kao javni otpor, artikulacija i solidna organizacija zajednice, i dalje guše senke politike koja ne dozvoljava da se naruši arhaični poredak. Prisustvo i šetnja političara na paradi, pretvoreno u “atrakciju” za građane i građanke i fotografije momenta, neće sprečiti skretanje pažnje i polarizujuće diskusije u virtuelnom svetu od strane homofobične vojske politički militantnih boja.

Diskriminatorni diskurs, jezik i prakse podstiču zločine iz mržnje, kada zakonodavne inicijative, država i mediji tome doprinose stvaranjem klime u kojoj manjka javna i strukturna podrška. Ovakvi uslovi omogućuju prisustvo jezika mržnje koji kanališe javne polemike, što zatim dovodi i do direktnih fizičkih napada na pojedince/ke iz LGBTIQ+ zajednice.

Iako je fizičko prisustvo zvaničnika/ca važno da se javno pokaže podrška, trenutna situacija sa ljudskim pravima na Kosovu otkriva da vladajuća kasta, uprkos svojoj moći, ne uspeva da okupi dovoljno volje među onima koji bi trebalo da budu najemancipovaniji u vođenju državne politike i time osiguraju suštinske promene.

Deo iste medalje je i četvrta vlast: tradicionalni i društveni mediji, koji u želji za pružanjem jeftinog spektakla masama generišu brze reakcije, ali zapravo uzrokuju dugoročne štete. Nisu dovoljne samo vesti i fotografije sa parade, dok se ostatak godine plasira diskurs pun predrasuda, kroz upotrebu lažne satire (bulinga), lažne ironije (podsticanja mržnje) i lažnog drugačijeg mišljenja (nasilja).

Homofobična bujica virtuelnih komentara tokom Nedelje ponosa, medijska polarizacija i neuspeh institucionalne podrške, doveli su do toga da se nasilje materijalizuje i u javnim akcijama, kao što se desilo prošle godine sa Anibarom u Peći i Dokufestom u Prizrenu, kada su ta dva festivala u svojim gradovima postala meta organizovanih homofobičnih napada.

Ove godine, samo dan pre parade, znak simbolično preimenovane ulice koja se ukršta sa početkom šetališta u “Trg ponosa”, a koja je taj dan obojena duginim bojama, uništen je. Škrabotine sa govorom mržnje, koje nisu ostavile nijedan estetski trag prethodno ispisanih poruka o pravu na zauzimanje javnih prostora i od strane građana iz LGBTIQ+ zajednica, mogu se shvatiti kao manifestacija čitave plejade homofobije negovane u javnim institucijama.

Ipak, brza mobilizacija kvir zajednice, koja je ponovo izlila svoju ljubav na ulice, dovela je do ispravke vandalizovane površine, trijumfujući nad mržnjom i omogućujući ponosno i zajedničko koračanje u znak ljubavi.

Tamo gde postoji otpor prema napretku, potrebno je napraviti mesta za sumnju i suštinske promene, sve dok homofobija ne prestane da utiče na državne odluke i dok se ukorenjene prakse nasilja ne iskorene. Dok ne naučimo više iz međusobne solidarnosti, praksi međusobne saradnje i slavljenja različitosti kao vrednosti, a ne kao anomalije. Tek tada možemo govoriti o zdravijem društvu i poboljšanju uslova za uživanje života u jednakosti, slobodi i napretku u zavisnosti od ličnog potencijala, mogućnosti i zasluga.

Baš kao što su se posle kiše tokom Parade ponosa pojavile dugine boje i mi se svi tome zajedno radovali i slavili, isto tako možemo zamisliti budućnost u kojoj ima mesta za sjaj svake nijanse u potpunom sazvežđu boja u svetu — za svakog/u pojedinca/ku i sve nas zajedno.

Naslovna slika: Armend Nimani / Prishtina Pride.

Ovaj članak je nastao na osnovu medijskog monitoringa koji je sprovela Mreža za izveštavanje o različitosti, uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Kosova 2.0 i ne odražava nužno stavove Evropske unije.