Otac ponovo u Nemačkoj
Otac je prvi put putovao avionom početkom 1985. godine. Privremeno je napustio svoj školski dnevnik koji je vodio kao učitelj po selima Prizrena i uputio se u Švajcarsku. Budući da je bio jedini koji je radio u osmočlanoj porodici, koja je uključivala i mog dedu i baku, ostao je devet meseci u Švajcarskoj, nadajući se da će nekako uspeti da pomogne svojoj porodici koja je živela u teškim uslovima u Uroševcu, gde je dotad obrađivao zemlju. Iako je odrastao i školovao se u najmlađem gradu na Kosovu, otac je veoma dobro poznavao kako da obavlja zemljoradničke poslove. Naše naselje je tada bilo prigradsko područje grada i većina porodica je držala stoku i obrađivala zemlju u svojim rodnim selima.
“Nisam mogao duže da ostanem jer si mi nedostajao. Nisi imao ni godinu dana kada sam otišao”, rekao mi je otac kada sam ga pitao zašto se vratio odatle.
“A kako da ostane u Švajcarskoj bez mene koja sam mu spremala pite da ponese na put i da ih jede sa svim učiteljicama i učiteljima po Brezovici i Prevali”, zadirkivala ga je moja pokojna majka. Tata se samo smejao.
Posle devet meseci u Švajcarskoj, vratio se svom školskom dnevniku na Kosovu.
U međuvremenu, 1990-ih godina, kada je opstanak postao težak pod represijom koju je na Kosovu vršila Srbija, mnogi Albanci su napustili Kosovo i otišli u evropske zemlje, često prelazeći i peške granice zemalja bivšeg komunističkog bloka — granice prekrivene snežnim planinama i hladnim rekama. Otac je dva puta ilegalno otišao u Nemačku u periodu od 1992-1995. Noćio je i na pločicama hodnika policijske stanice u Češkoj, ali se ipak uspeo prošunjati kraj slovačkih, čeških i nemačkih graničara da bi vozom stigao do Diseldorfa.
I otac se konačno vratio na Kosovo krajem 1995. godine, a hiljade Kosovara je ostalo u Nemačkoj, dok su neki od njih omogućili i drugim članovima porodice da odu. Kosovska dijaspora u Nemačkoj je tokom godina rasla i danas broji oko pola miliona stanovnika Kosova. Desetine hiljada su otišle kao izbeglice tokom rata na Kosovu, poput mog brata Fatona, nedelju dana pre početka NATO bombardovanja 24. marta 1999. I on je ilegalno prešao granice zemalja koje su nekada bile deo istočnog bloka, kako bi stigao u Nemačku. Drugi su otišli da započnu novo poglavlje života nakon oslobođenja zemlje, poput moje dve sestre Seljvije i Sanije, koje su u prvoj deceniji 2000-tih avionom odletele za Nemačku nakon što su se venčale i tamo osnovale porodicu.
Faton, Sanija i Seljvija su, svaki put kada bi dolazili na odmor na Kosovo, uzalud molili oca da ispoštuje predugu proceduru za turističku vizu kako bi ih tamo posetio. Kako bi ponovo posetio Nemačku.
“Ne brini, tata je 1985. otišao u Švajcarsku sa radnom vizom i prešao u Nemačku dva puta ilegalno tokom 1990-ih”, pokušavao je otac da završi sa temom o vizama tokom njihovog letnjeg odmora kod nas.
Međutim, bake i dede uvek popuštaju pred zahtevima svojih unuka. Otac je ove godine ispunio želju Fatonovog sina Eljdija koji je želeo da mu deda bude specijalni gost na velikoj zabavi za njegov peti rođendan. Eljdi je 2024. godine napunio pet godina, što je, ispostavilo se, godina kada je, nakon 24 godine od završetka rata na Kosovu, Evropska unija konačno ukinula vizni režim za građane Kosova da putuju u Šengen zonu. Preduge procedure izdavanja viza, u koje se otac nije želeo upuštati, konačno su se završile. Ja nisam planirao da im se pridružim zbog obaveza na poslu, ali je otac već odlučio za obojicu.
“Ne bojiš se valjda da letiš sam”, zadirkivao sam ga. “Nije mi prvi put da letim, nego Faton je rekao da će ti poslati karte na Viber”, odgovorio je. On ne koristi pametne telefone koje mu brat i sestre posebno šalju kako bi razgovarali preko besplatnih aplikacija. Jer inače, da bi razgovarali s njim, troše dodatni novac pošto ga moraju zvati na broj.
Dana 24. januara ove godine, zajedno sa mojim ocem, otputovali smo u Diseldorf, koji je kod nas poznat kao grad u kojem se nalazi dijaspora iz Uroševca.
Otac je ponovo nakon 39 godina ušao u avion, spreman da se vrati u Nemačku posle 28 godina.
“Ne možeš pobeći od pekare čak ni u avionu”
Službenici za bezbednost prištinskog aerodroma i granična policija se uz puno razumevanje ophode prema starijim i mlađim putnicima koji putuju po prvi put. U januaru je veliki talas građana Kosova vraćao svoje dugove članovima svojih porodica u inostranstvu. U avionu, tri žene u četvrtom redu sedišta vade bureke iz torbe.
“Ne možeš pobeći od pekare čak ni u avionu”, provociram ja svog oca koji će napuniti 71 godinu, pošto i dalje radi kao vozač za jednu pekaru u našem naselju u Uroševcu. “Eh, da nam je tu i Zogi”, odgovara mi misleći na vlasnika pekare.
Osim što smo imali po flašu vode, sa sobom smo u avion poneli i knjigu eseja kosovskog slikara i pisca Redžepa Ferija “Sat s kukavicom”. Novinarska radoznalost mi je odvlačila pažnju i nije mi dozvoljavala da se skoncentrišem dok sam pokušavao da čitam u tom velikom prevoznom sredstvu. Ipak, potrudio sam se i sve jače mi je za oko zapadao po koji upečatljivi izraz Ferija. Međutim, pomalo sam čitao, pomalo gledao okolo, a pomalo se prisećao. Kakav otac, takav sin — i ja sam izbegavao procedure za podnošenje zahteva za vizu i nisam putovao avionom još od juna 2014.
Dok je otac dremao, ja sam pokušavao da opravdam odluke i iskušenja njegove generacije. Pogotovo ona iz 90-ih. Prisećao sam se sve jasnije tih godina jer sam tada bio osnovac. I dalje nas prate kao senke, kako tokom sunčanih dana, tako i tokom onih sa mračnim oblacima. Ne mogu da ih se otarasim. One su izvor mojih unutrašnjih sukoba i pomirenja na tom dugom putu ka slobodi.
„Posle svakog rata, Albancima se rađa mrtva sloboda”, jedan je od Ferijevih izraza, koji vešto izigrava društvo, a pre svega tu koruptivnu slobodu koju su nam doneli “plemeniti patriote”, kako Feri naziva političku klasu koja je preuzela vlast nakon rata 1999. godine, koja je kritike o načinu na koji je vodila vlast pokušavala da obezvredi pozivajući se konstantno na svoj neosporivi doprinos tokom rata.
Nisam više fokusiran na čitanje.
Tokom 90-ih, region Balkana je prolazio kroz teška vremena. Nakon ukidanja autonomije Kosova u okviru jugoslovenske federacije 1989. godine i otpora Albanaca na različite načine, Vlada Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem pojačavala je represivne mere protiv njih. U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost od Jugoslavije uoči početka rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine.
Na Kosovu su albanski radnici napuštali svoje poslove, a prosvetni radnici su oformili svoj sopstveni paralelni sistem obrazovanja. Otac je bio među onim zaposlenima koji su napustili svoje radno mesto u znak otpora prema tadašnjem nasilju koje je postajalo sve veće.
“Slušajte momci, gore od toga svakako nije moglo da bude. Pa bismo govorili: ‘Šta snađe i ostale, dobro je došlo i u našu kuću’”, odgovorio je otac kad god bismo ga pitali zašto su doneti takvu odluku.
Otac je počeo da radi u prosveti 1974. godine. Nekoliko godina je radio po planinskim selima kod Suve Reke zajedno sa svojim bratom Redžepom, po kome je kasnije meni dao ime. Njegova smrt u 25. godini života od raka 1980. godine bila je težak udarac za oca. Imao je još dva brata i dve sestre s očeve strane, ali mu Redža nije bio samo brat, nego i prijatelj. Čak i baka kaže da je Redža, koji je bio mudriji od svih, ali i čovek snažnog karaktera, mom ocu bio oslonac. Otac je tek poslednjih godina počeo da priča o Redži.
Otac je i narednih 16 godina radio kao učitelj u osnovnoj školi u selu Ljubižda kod Prizrena. Iako je svakodnevno putovanje od Uroševca do Prizrena i nazad bilo izazovno, učinilo ga je snažnijim. No, glavni izazov mu je 1992. godine postalo obezbeđivanje novca da plati autobusku kartu pošto nastavnici u paralelnom obrazovnom sistemu nisu imali odakle da prime platu.
U novonastaloj situaciji, na Kosovu je osnovan fond poznat kao “fond od tri posto”, gde su svi zaposleni, iseljenici ili ko god je imao finansijske mogućnosti, mogao da doprinese do 3% svojih prihoda, koji bi se koristili za finansiranje paralelnih institucija kao što su obrazovanje i zdravstvo.
Bez redovnih plata, nastavnici su preživljavali sa nekoliko desetina nemačkih maraka. Ipak, postojala je nada.
Vraćam se “Satu s kukavicom”. Nastavljam sa “Kako smo ostali živi”, gde Feri opisuje razgovor iz 1979. u Zagrebu s jednim Hrvatom “gustih obrva kao Miroslav Krleža”.
“Vi Albanci dugo gajite nadu. Trpite i čekate sve dok za sve ne postane kasno”, citira ga Feri i istovremeno mu u eseju na to odgovara: “Ko o nama malo dublje čita, otkriće jednu drugu priču”.
Priču u kojoj kuća nije bila samo ognjište. Bila je i škola, univerzitet, redakcija, uprava. Takva kuća ne gaji uspomene samo članova porodice, već i samih gostiju koji u njoj borave. Čak se i kaže da se veličina čoveka meri time koliko “široko otvara svoja vrata”.
No, kada su nam se vrata školske kapije zatvorila, otvorila su nam se vrata mnogih privatnih kuća pretvorenih u učionice. Albanski alfabet počeo sam da učim u jednoj kući septembra 1991. godine. Stolice i dugačke klupe bile su improvizovane daskama postavljenim na crvene opeke u prostoriji od 16 kvadratnih metara u tzv. “četvorki”, kako su nekada stariji Albanci u Jerli Talinovcu kod Uroševca na srpskom nazivali četvorosobnu kuću. Ta kuća je služila kao škola nakon što su nas isterali iz zgrade koja je nosila ime partizanske junakinje Ganimete Terbeši, gde smo pohađali nastavu mi osnovci iz jednog dela grada i iz sela koje se nalazi odmah do njega.
Vlasnici kuće živeli su u zapadnoj Evropi, odakle je dolazio i novac ne samo za održavanje paralelnog školovanja, već i za očeve autobuske karte za Prizren. Kako je novac pristizao sve ređe, tako je i bakin običaj postajao sve ređi, koja bi roladu donetu iz Prizrena po običaju sekla na šest jednakih delova. Po džepovima očevog sakoa pronalazili smo samo karte plavih autobusa “Kosovatransa”.
Dedina penzija je bila vitalna za celu porodicu. I nakon skoro dve godine mahom neplaćenog rada, otac je bio primoran da napusti porodicu, učenike i kolege. U februaru 1992. uputio se za Nemačku.
U vezi sa ciljanom destinacijom nije imao dilema. Međutim, put do nje je bio prepun neizvesnosti.
“Kako to da nisu aplaudirali?”
Tih nekoliko minuta turbulencije pre sletanja izazvalo je priličnu nelagodu među putnicima. Neki su se rukama držali za naslone sedišta ispred sebe. Točkovi aviona još nisu dotakli tlo, kada je jedan od putnika pored mene pozvao svoju ženu na Kosovu kamerom da podeli s njom trenutak sletanja.
“Kako to da nisu aplaudirali?”, pitao je otac retorički kad je sleteo na nemačko tlo, aludirajući na običaj pljeskanja tokom sletanja.
Dok je izlazak iz aviona bio haotičan, civilna službenica aerodroma i semafor sa crvenim i zelenim svetlom regulišu dugačke redove pre pasoške kontrole. Granični službenici traže od putnika dokaz o adresi boravka, pitaju za razlog posete, a neke ispituju i o finansijskim sredstvima koja imaju kod sebe.
“Kaže [granični službenik]: ‘Kako je moguće da si toliko uštedeo sa platom od 500 evra na Kosovu?’” – prevodi jedan iseljenik mladiću dok ovaj pokazuje iznos novca koji ima kod sebe graničnom službeniku na aerodromu u Diseldorfu, koji je jedno duže vreme stajao i gledao u čuđenju. Pitao je i nas za adresu boravka i razlog posete. Otac je, doduše, bio vrlo smiren. Njegovo prvo putovanje u Nemačku početkom 90-ih bilo je potpuno drugačije.
Tada je sa autobuske stanice u Uroševcu sa pokojnim ujakom Bajramom krenuo put Nemačke putujući preko Severne Makedonije, Bugarske, Rumunije, Ukrajine, Slovačke i Češke.
“Prelazili smo reke zimi, ali i granice pošto su Rumuni i Ukrajinci podmićivali krijumčare sa malo novca”, priča otac mojoj sestri Saniji i nećakinji Eljsi, koje su došle iz Kelhajma u Bavarskoj u Diseldorf pre nego što je došla i porodica moje druge sestre kod brata koji ih je primio u kuću. “Bio je tamo jedan učitelj sa ženom i detetom… ali ono dete što je plakalo, kuku”, priseća se otac gledajući u Eljzu. “Baš kao u onom romanu ‘Train Kids’ od Dirka Reinhardta, koji opisuje priče dece koja ilegalno prelaze iz Meksika u Sjedinjene Američke Države“, dodaje ona.
Otac kaže da su situaciju namerno zaoštrili krijumčari koji su isporučivali i primali ilegalne imigrante, kako bi pojačali pritisak i strah i time od njih izvukli više novca nego što bi se ranije dogovorili. “Tražili su više od 1.000 eura jer su govorili da jedan prijatelj duguje novac za prethodne grupe koje je prebacio u Nemačku. Ujka Bajrama su uhvatili u borovoj šumi i vratili ga u Češku. “Jedan se vratio sam nakon što mu je policija uhapsila ženu sa dvoje dece, a on je sa jednim detetom uspeo da pređe”, priča otac govoreći o iznosu nemačkih maraka u eurima.
No, nemačka policija je kasnije uhapsila i ostatak grupe koji je već bio prešao granicu. “Držali su nas u pritvoru jednu noć. Spavali smo u hodniku jedan do drugog, s glavom naslonjenom na noge drugog. Sutradan su nas vratili u Češku”, kaže on.
Prvobitni sporazum sa krijumčarima više nije važio. “Govorili su nam da platimo još jednom pošto ćemo sada ići sa drugom grupom. Prevozio nas je kombi sa 16 ljudi. Spavali bismo prvo u jednoj pa u drugoj kući, nekad bismo imali šta da jedemo, a nekad ne bismo imali ništa.”
Kada su po drugi put pokušali, uspeli su da izbegnu nemačkim vlastima, skrivajući se satima po snežnim planinama. “Ne sećam se imena mesta, ali nam je krijumčar kupio karte i rekao na koji voz da se ukrcamo za Berlin. Jedan od nas je kupio novine i čitav put se pretvarao da čita, iako nije razumeo ni reč nemačkog”, priča otac uz smeh. “Jedan od trafikanata je držao fotoaparat oko vrata i pravio se da je turista. Stalno je fotografisao.”
Iz Berlina se vozom išlo dalje do Diseldorfa. Tokom godinu i po dana boravka tamo, osim nedelje, nije bilo dana da se nije radilo. “U subotu sam stigao, a već u nedelju mi je Gani Roša našao posao”, kaže otac, misleći na Ganiju Rešanija, koji je bio jedan od albanskih preduzetnika i političkih aktivista u Nemačkoj 90-ih godina.
Otac se na nekoliko meseci vratio kući u leto 1993, da bi ubrzo zatim ponovo otišao u Nemačku.
Sećam se malog smeđeg kofera napunjenog čokoladama. Ni ne sećam se koje je boje bio veliki kofer s odećom. “Drugi put kada sam otišao na crno, bilo mi je malo lakše jer sam imao više novca da dam trafikantima”, kaže on.
Kao i tokom svog prvog boravka na crno, i ovaj put je otac radio na građevini. Vremenom je razvio zidarske veštine pošto se posao zidara više isplatio. Međutim, s radom na skelama dolazili su i određeni bezbednosni rizici. Tako nam je ispričao jedan od slučajeva kada je pao sa skele i udario glavu u ćošak betoniranog temelja “bauštele”. Kada je došao svesti, molio je nadzornika radova da ne zove hitnu pomoć da ne bi nemačke vlasti saznale za njegov ilegalni boravak.
“Napukla mi je bila lobanja”, pokazivao nam je dodirujući mesto na glavi gde se bio povredio.
Drugi put je otac ostao dve godine u Nemačkoj, do kraja 1995. Sećam se da smo odlazili kod ujaka skoro svakog vikenda pošto je majka kod ujka Sadrije satima razgovarala s njim na fiksnom telefonu.
Razgovor opušta izazivajući smeh dok priča kako je mesecima obmanjivao svog pokojnog brata Hasana, s kojim je delio stan, da meso koje kupuje nije svinjsko. I strika Hasan je ilegalno otišao u Nemačku nakon što je 1990. godine proteran sa svog radnog mesta u fabrici drva u Uroševcu. Strika Hasanu se kasnije pridružio i njegov stariji sin Muharem, koji se nije odazvao pozivu jugoslovenskih vlasti na služenje vojnog roka nakon što je izbio rat u Bosni i Hercegovini 1992. godine. Kosovari su u to vreme primali pozive da se jave u srpske kasarne na Kosovu i priključe ratnom frontu u Bosni.
U Nemačkoj, otac i stric su naizmenično kuvali i prali veš.
Hasan je nakon smrti ostavio svom sinu mrežu hostela i radnji, ispunjenih istorijom albanskih imigranata 90-ih. “Albanci su odlazili bez plaćanja prenoćišta, tako da je odlučio da više ne pušta nikog bez da prvo plati noćenje. Bilo je i onih koji su mu psovali majku, ali ga nije interesovalo: ‘Nein majku, bezahlen (plati), bezahlen!’
Drugi put je otac ostao dve godine u Nemačkoj, do kraja 1995. Sećam se da smo odlazili kod ujaka skoro svakog vikenda pošto je majka kod ujka Sadrije satima razgovarala s njim na fiksnom telefonu.
Po povratku, otac više nije napuštao Kosovo, ali se nije vratio ni predavanju nastave.
Nakon 1999. godine, otac je radio nekoliko nedelja u kampu grčkog KFOR-a u selu Grlica kod Uroševca pošto je plata bila dobra, uzimajući u obzir teške životne uslove u posleratnom periodu. Ponovnim otvaranjem škola pokušao je da se vrati poslu kao prosvetni radnik u osnovnu školu “Đon Sereči” u Uroševcu, ali je posle samo mesec dana ostavio taj posao.
“Prošlo je bilo dugo vremena i nisam više bio za rad u prosveti. Razmišljao sam da ako nastavim s tim poslom, samo ću naštetiti deci”, govori otac, koji je nastavio da se bavi raznim građevinskim poslovima. Pomagali smo mu i mi radeći razne poslove koji su se bili otvorili u Uroševcu sa hiljadama stranaca, uglavnom Amerikanaca, koji su živeli u gradu, a radili u američkom kampu u selu Sojevo.
Otac ponovo u Nemačkoj
Ujutro 26. januara 2024, drugi unuk Drin vodi nas do željezničke stanice “Hauptbanhof”. Tokom 25-minutne šetnje od stana u ulici “Šternštrase”, Drin pita svog dedu: “Je l’ se sećaš ovog dela? Ovo je Kineska četvrt”.
“Deda je tu boravio na crno. Šest dana u nedelji samo kuća-pos’o, pos’o-kuća”, odgovara mu otac.
“A nedeljom jeste izlazili negde?”, pitam ga kroz smeh. Samo mi je odmahnuo glavom sleva nadesno. Očekivao sam da će mi uzvratiti svojim uobičajenim uvredljivim izrazom: “Nekad znaš da budeš zaista površan!”
U velikom holu stanice, Drin mu čita raspored i odredišta i zatim odlazi s njim do jedne od platformi iznad. Na kraju stepenica, putnici su dočekani natpisom gde na albanskom piše “dobrodošlica”. “Jesi li nas slikao sa ‘dobrodošlicom’?”, pita otac, čiji telefon nema kameru. “Da pokažemo sliku Hajrizu”, nastavlja on misleći na svog brata od tetke, s kojim inače provodi popodneva u Jezercu, selu kod Uroševca.
Očevu dnevnu rutinu u Uroševcu oblikuje njegov odnos sa Hajrizom. Svaki dan, nakon što završi posao gde po tri sata ujutro i u podne raznosi hleb po trgovinama, odrema malo u salonu pre nego što pozove Hajriza da popiju po makijato ili hladno pivo u restoranima duž klisure ili obronaka Jezerca, nekih 12 kilometara zapadno od Uroševca. Ili nađe sebi nešto da popravlja alatom koji kupuje nedeljom na pijaci, ili koji mu brat Faton donese iz Nemačke.
“Ni ovde ne može bez Hajriza”, kaže Sanija nakon što otac traži od nje da mu ga nazove na telefon.
“Neće se njemu ostajati tu tri nedelje kako je obećao”, kažem im ja čisto da ih upozorim, pošto, kako sam kaže, “smetamo ovim ljudima koji su uzeli slobodno samo kako bi bili s nama”.
“Tebi više smeta to što si se odvojio od svoje rutine na Kosovu”, odgovaram mu.
Faton obećava ocu da će ga sledeće nedelje voditi da poseti prijatelje i rodbinu po drugim nemačkim gradovima. “Čak i u Švajcarsku ćemo ići. Znaš li ono mesto gde si radio na farmi?”, obraća se ocu, koji je sve otvorenije izražavao želju da se vrati sa mnom 29. januara. Vidim da mu smeta tišina koja vlada u dvorištu bratovljeve iznajmljene kuće u Knitkulu. Navikao je na buku našeg naselja u Uroševcu, gde odzvanjaju teške mašine iz nebodera od po 15-16 spratova.
Moja sestra i njen muž vode nas na ručak u restoran sa italijanskom hranom i španskim vlasnicima. Čak i u jednoj od najpopularnijih picerija u starom gradu, Altštadtu, vlasnik je Italijan, ali je kuvar Albanac. Šetnja uz reku Rajnu završava se u podnožju Rajnturma, poznate kule u Diseldorfu, koja je delo arhitekte Heralda Delimana, svečano otvorena 1991. godine. Otac je oduvek želeo da je poseti, ali nije smeo dok je radio na crno, iz straha da bi mogao zapasti za oko policajcima u civilu budući da se i sedište parlamenta nalazi u blizini. Lift brzinom od četiri metra u sekundi vodi nas do restorana koja se nalazi na visini od 168 metara. Pogled je predivan. Kada je vedro, vide se i okolni gradovi, pa čak i katedrala u Kelnu.
Na raskrsnici koja spaja ulice “Duisburger Straßen” i “Stern Straßen” primećujem tezgu sa nemačkim i međunarodnim novinama. Uzimam novine “Süddeutsche Zeitung” jer me format manje-više podseća na nekadašnju štampanu “Koha Ditore” gde sam radio kao novinar od početka juna 2007. do kraja maja 2023. Nedostajao mi je olovni miris štampanog papira. Ali, “Koha Ditore” se ne štampa od 2020. godine kada je izbila pandemija KOVID-19 te je Kosovo i dalje jedna od retkih zemalja u svetu koja nema štampane medije.
“Ovde ljudi čitaju”, komentariše otac, misleći na Nemce.
Primećujem to čak i u gradskom saobraćajnom autobusu. Sedi ispred mene jedan sedi muškarac i jedno desetak minuta pregledava naslove, a onda iz džepa vadi svesku i hemijsku i beleži artikle sa sniženjem oglašene u novinama. Putujemo tramvajem u predgrađe da posetimo jednu “albansku” radnju. Prodavnica sa vlasnikom Albancem, po načinu postavljanja proizvoda na police, podseća na prodavnicu ujaka u Jerli Talinovcu, samo bez onog dugačkog pulta iza kojeg stoji prodavac. U ulici “Rat”, ova radnja je najpopularnija adresa Albanaca.
“Ovde je sve kao na Kosovu”, kaže Seljvija. “Vidi, imaju i kolevku.”
U kafiću u “Herr Straße”, gde se Albanci okupljaju subotom, pričaju se priče koje su slične očevim, pogotovo kada se prisećaju kako su ilegalno prelazili da bi došli do Nemačke.
Kad god albanski konobar Baškim donese narudžbinu za pridošlice, nastaje smeh. “Ne može da zapamti narudžbinu ni za dve osobe pa onda kada pogrešno donese kaže: “‘Ajde, popiću ja’, ali im na kraju i to naplati”, kaže jedan od bratovljevih prijatelja koji nam se pridružuje. “Ne bre, nije tako”, uzvraća mu Baškim sa severnomakedonskim albanskim naglaskom.
U nedelju u podne vraćamo se na aerodrom.
Za razliku od sletanja u Diseldorfu, putnici aplaudiraju nakon što avion poleti. “Ovo je za tebe”, kažem mu kroz smeh. Pljesak nakon poletanja je neka vrsta neshvatljivog običaja o kom su mi rođaci, uključujući i mog oca, sestre i brata, više puta pričali. Bilo je to izraženije 90-ih godina. Možda pored leta, kao novog načina putovanja, postoji i element zahvalnosti u smislu “hvala Bogu da je avion poleteo i sleteo bez problema” kao dva kritična trenutka.
Otac, kako u odlasku, tako i u povratku drema. Vraćam se čitanju Ferijevog “Sata s kukavicom”. Dok pokušavam da uporedim dobro i loše između dve zemlje, na strani 56 čitam “Saučešće otadžbini”, gde Feri, jedan od mojih omiljenih autora, podiže sumnju da nismo možda mi Albanci “neprijatelji i samih sebe”.
Pljeskanje pri sletanju mi odvlači pažnju. Dodirujemo tlo aerodroma “Adem Jašari”. U terminalu jedan od naših kofera prolazi pred našim očima a da ga ni ne prepoznajemo. Sestre i šogorice natrpale su ga poklonima za nas i članove naše porodice.
“Nigde nije kao na Kosovu, samo još da malo podignu plate”, ponavlja otac narednih dana. U međuvremenu, nastavljam da čitam napola dovršenu knjigu omiljenog mi autora. “Saučešće otadžbini” završava se sa “Ono što izbrišem na papiru meni ostaje u glavi. Pre nego što u to i poverujem, prvo ispričam nekome drugom.”
Slika na naslovnoj strani: Redžep Maljoku.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.
Rexhep Maloku je novinar i programski menadžer Inicijative za progres — INPO. Od 2007. do juna 2023. godine radio je pri KOHA-i kao novinar, prevodilac i urednik redakcije za vijesti iz svijeta, a autor je i bivši voditelj emisije “Cosmo”. Završio je osnovne studije novinarstva i engleskog jezika. Trenutno završava master studije novinarstva, javne uprave i diplomatije.