Od izraelske invazije na Gazu u oktobru 2023. godine, aktivizam u znak solidarnosti s Palestinom usvojio je čuvenu mantru Nelsona Mandele: “Veoma dobro znamo da naša sloboda nije potpuna bez slobode Palestinaca”. Od Južne Afrike do Kašmira, aktivistkinje i aktivisti su se povezali s palestinskom borbom i povlačili paralele sa sopstvenim naporima za oslobođenje.

U Prištini, Feministički kolektiv za misao i akciju i Društveni prostor za dekonstrukciju organizovali su akcije za Palestinu kroz proteste, projekcije filmova, razgovore i izvođenje “Gaza monologa”. Palestinska zastava podignuta je u centru grada zajedno sa Dylberizm, nevladinom organizacijom koja se bavi pravima LGBTQ+ osoba, ali ju je policija ubrzo uklonila. I članovi dijaspore su se organizovali u znak solidarnosti.

U Tirani, inicijativa sa lokalnog nivoa “Palestina e lirë — Slobodna Palestina” organizovala je skupove i proglasila jun mesecom palestinske kulture.

Društvene mreže postale su važan prostor za povezivanje palestinske istorije sa lokalnim iskustvima, uz sadržaje poput grafičkih objašnjenja solidarnosti sa Palestinom do transparenata s kratkim porukama koje podstiču angažman.

Ova upotreba društvenih mreža nije slučajna. Poziv na globalizaciju palestinske borbe izražava se upravo kroz globalni domet društvenih mreža, koje preskaču fizičke granice. Kako vlasti širom sveta sve više ograničavaju prostor za palestinsku solidarnost unutar svojih granica — gušeći proteste uživo i kažnjavajući učesnike/ce — aktivisti/kinje su se prirodno okrenuli/e manje ograničenom, virtuelnom prostoru interneta.

Neki nalozi aktivista/kinja i aktivističkih kolektiva, poput “Palestina e lirë”, nude interpretacije istorije koje se često protive stavovima vlasti u regionu, koje promovišu integraciju sa Zapadom i osećaj bele evropskosti, nauštrb bilo kakve moguće veze ili solidarnosti s Palestinom. Te interpretacije istorije, poput državnih narativa kojima se suprotstavljaju, takođe su konstrukti i nose sa sobom sopstvene isključenosti, pretpostavke i moguće netačnosti. Međutim, ono što je zanimljivo kod tih objava nije nužno njihova tačnost ili ubedljivost tvrdnji, već sama odluka da se istorija ispriča na određeni način.

Proces osporavanja istorijskih narativa stvara osnovu za politiku identiteta, u kojoj se ljudi pozivaju na solidarnost s Palestinom, barem delimično, zbog svoje etničke ili nacionalne istorije. Društvene mreže, kao neformalna, transnacionalna platforma, postaju efikasan medij za vizije koje često skreću fokus sa države i ulaze u sukob s njom.

Iza fizičkih granica, sadržaj na društvenim mrežama u znak podrške Palestini prelazi i vremenske granice. Dok države često polažu pravo na monopol nad istorijom — nudeći utvrđene interpretacije nacionalne prošlosti kroz mere poput udžbenika, spomenika i muzeja — društvene mreže nude prostor za širenje alternativnih istorijskih narativa.

Stavovi vlada i kontranarativi

Izrael i države u regionu aktivno razvijaju diplomatske veze, posebno kako bi se približile glavnom izraelskom savezniku, SAD-u, ili uspostavile ekonomske odnose. Ovi pragmatični napori često su praćeni istorijskim narativima koji imaju za cilj da sugerišu bliskost sa Izraelom, poput izjave bivšeg kosovskog ambasadora u SAD-u da Kosovo “gleda na Izrael kao na primer kako se može izgraditi država”, ili tvrdnji intelektualaca bliskih Izraelu da Severna Makedonija i Izrael imaju zajedničku istoriju borbe za samoopredeljenje.

Nalozi koji podržavaju Palestinu pokušavaju da preokrenu ovaj narativ, koristeći istoriju kako bi zagovarali solidarnost sa Palestincima/kama i ekonomsko distanciranje od Izraela. Oni teže da oblikuju popularno razumevanje istorije regiona i način na koji ljudi shvataju političku težinu svojih etničkih identiteta. U tom kontekstu nastaje složena mreža preklapajućih argumenata u korist solidarnosti s Palestinom, koji su ponekad zasnovani na međusobno protivrečnim pogledima na istoriju, etnički identitet i religiju.

Zvanične verzije istorije često koriste priče o prošlim ratovima kako bi u prvi plan stavile državu i podržale nacionalizam. Javna sećanja, međutim, oblikovana praksama sećanja iz naroda, mogu te iste događaje koristiti kao pokretačku snagu za aktivizam koji se suprotstavlja prioritetima upravo tih država. Diskurs o Palestini na društvenim mrežama koji sam pratio pokazuje kako se državne istorije često sukobljavaju s javnim sećanjima — tim neformalnim pričama o prošlosti koje kruže i oblikuju nečiji osećaj identiteta.

Jedan aktivistički nalog iz Severne Makedonije pokazuje taj proces pripovedanja i politiku koju nosi sa sobom. Povezujući Palestinu s Jugoslavijom, taj nalog je najavio protest za 30. novembar 2024. — dan nakon od strane Ujedinjenih nacija priznatog Međunarodnog dana solidarnosti s palestinskim narodom i godišnjice UN-ovog Plana podele Palestine iz 1947. godine. U objavi kojom se najavljuje protest piše: “Protest, ne slučajno, zakazan je dan nakon 29. novembra, Dana Republike naše bivše zajedničke domovine. Jugoslavija je, kako i treba, bila veliki podržavalac borbe protiv kolonijalizma i u tom smeru je priznala Palestinu.”

Povezivanje Palestine i jugoslovenske prošlosti u makedonskom kontekstu nudi jedno viđenje istorije koje se oslanja na sećanje na Jugoslaviju kao antikolonijalnu državu, koja je odbacivala velike sile i svrstala se uz novooslobođene države Afrike i Azije. Taj narativ ističe kontrast između jugonostalgičnog narativa o povezanosti s Palestinom i savremenih postupaka država u kojima ti aktivisti i aktivistkinje žive. S druge strane, Severna Makedonija nema diplomatske odnose s Palestinom i uglavnom je uzdržana prilikom glasanja o propalestinskim merama u UN-u.

Naravno, izrazi različitih javnih sećanja nisu ništa manje konstruisani od zvaničnih istorija i sa sobom nose sopstvene propuste i političke pozicije. Neodređeno “naše” u objavi koja se poziva na “našu zajedničku domovinu” prirodno pokreće pitanje ko se sve prepoznaje kao deo tog “našeg”. Kako ističe i mreža Balkanska solidarnost, još jedan propalestinski nalog, Titovo predstavljanje Jugoslavije kao antikolonijalne sile na međunarodnom planu bilo je u neskladu s internim kolonijalizmom prema grupama poput Albanaca na Kosovu.

Prihvatanje jugonostalgije od strane makedonskog naloga dolazi sa sopstvenim isključivanjima, otkrivajući neujednačeno tlo javnog sećanja i identitetskih zahteva za solidarnost s Palestinom: propalestinski narativi formirani u različitim kontekstima mogu biti u sukobu ne samo sa svojim vladama, već i međusobno.

Sukobljeni pogledi na istoriju Kosova

Ova dinamika između zvaničnog i nezvaničnog sećanja posebno je vidljiva u slučaju albanskih naloga. Iako se poređenja između represije nad Albancima/kama na Kosovu pod Jugoslavijom i palestinskog stradanja prave još od 1980-ih, Kosovo i Palestina nemaju zvanične odnose. Palestinski zvaničnici su često gradili odnose sa Srbijom zbog njenog manje prijateljskog odnosa prema SAD-u i tvrdili da Palestina više zaslužuje nezavisnost nego Kosovo. U međuvremenu, vlade Kosova su, od sticanja nezavisnosti, pokušavale da izgrade veze s Izraelom kako bi dodatno učvrstile orijentaciju Kosova prema SAD-u.

Kompleksnost odnosa između Kosova i Palestine postoji još od rata na Kosovu 1998–99. godine, ubrzo nakon kojeg je predsednik Palestinske uprave Jaser Arafat kontroverzno pozvao srpskog predsednika Slobodana Miloševića da prisustvuje proslavi pravoslavnog Božića u Palestini. Dok je Arafat Srbiju posmatrao kao naslednicu solidarnosti sa PLO-om koju je uspostavila Titova Jugoslavija, Izrael je istovremeno negovao bliske odnose sa Srbijom, prodajući joj oružje tokom 1990-ih. U svom sopstvenom aktu izgradnje analogije, Izrael se protivio NATO intervenciji na Kosovu i u početku nije priznao nezavisnost Kosova iz straha da bi uspešna nezavisnost Kosova mogla poslužiti kao inspiracija palestinskoj borbi.

I pored svih ovih istorijskih nijansi, kosovske vlade su uglavnom zauzimale dosledno proizraelski stav. Pokret Samoopredeljenje, koji je bio na vlasti od 2021. do 2025. godine, čak je pokušao da izbriše ranije izjave o vezi između Kosova i Palestine koje je davao pre ulaska u izbornu trku. U tom kontekstu, nalozi na društvenim mrežama na albanskom jeziku oslanjaju se na istoriju kosovskih Albanaca — i Albanaca uopšte — kako bi ukazali na prirodnu bliskost sa palestinskom borbom.

Jedna slika koju je objavio profil Liri Palestines prikazuje demonstrantkinju koja drži transparent na kojem piše: “Izrael = Srbija, Netanjahu = Milošević, Palestina = Kosovo, Palestinski otpor = UÇK”, pozivajući se na albanski naziv Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Čak i ovo — nalog iz Albanije koji u svom građenju šire albanske solidarnosti sa Palestincima/kama priziva specifično iskustvo kosovskih Albanaca/ki — pokazuje kako društvene mreže mogu da prevaziđu granice i kako se istorija, čak i ona koju neko lično nije doživeo, koristi za izgradnju solidarnosti.

Još jedna objava, urađena zajednički od strane naloga Palestina e lirë i Liri Palestines, sadrži navodni prikaz izraelskog vojnika u Gazi iz 2024. godine koji drži četničku zastavu, dok Liri Palestines u komentarima, na engleskom i albanskom, iznosi tvrdnje o istorijskoj vezi između Izraela i Srbije.

Ove objave ne promovišu samo palestinski cilj; one takođe iznose nove argumente o tome koje lekcije treba izvući iz istorije etničkih Albanaca. Ti argumenti prevazilaze narative koje promovišu države u kojima se Albanci nalaze, kao što su Albanija i Kosovo, koje su često otvoreno proizraelske i usmerene ka Zapadu, udaljavajući se od bilo kakvih percipiranih veza sa Palestinom.

Sukob oko verskih nasleđa

Korišćenje religije u albanskim nalozima kao izvora istorije izvan zvaničnih narativa predstavlja upečatljiv primer kako razgovori o Palestini pružaju priliku za grassroots diskusije o ulozi religije u identitetu.

Nalozi poput Liri Palestines nastoje da istaknu veze između muslimanskih Albanaca i zemalja sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Jedan post, na primer, prikazuje sliku “albanskog vojnika u Jerusalimu”, uz komentar Liri Palestines: “ALBANCI SU DALI MNOGE ŠEHIDE U ODBRANI SVETE ZEMLJE PALESTINE… A i danas u Palestini, čak i u Gazi, postoje porodice albanskog porekla.”

Naizgled aludirajući na istoriju albanskih podanika Osmanskog carstva koji su se borili protiv Napoleonove invazije na Osmanski Bliski istok, ovaj nalog oslanja se na osmansku prošlost kako bi predstavio značajno kontrasećanje u odnosu na uobičajenu praksu postosmanskih država na Balkanu da negiraju svoje navodne veze sa muslimanima na Bliskom istoku.

Pokušaji ovih naloga da povežu Albance i Palestince kroz konstrukciju panislamskog identiteta su veoma komplikovani. Taj poduhvat nailazi na izazove na dva nivoa. Prvo, u lokalnom albanskom kontekstu, jer nisu svi Albanci muslimani, posebno u Albaniji, i drugo, u globalnom kontekstu, jer islamofobija — pojačana globalnim ratom protiv terorizma — kriminalizuje prikaze solidarnosti zasnovane na panislamskim narativima. U Albaniji, na Kosovu i među njihovim dijasporama, tvrdnje o identitetu često se izražavaju na otvoreno sekularan način, stavljajući albanski ili kosovski nacionalni identitet nasuprot identifikaciji sa islamom.

Presek sećanja, religije i politike u ratu protiv terorizma vidi se u reakcijama na objavu Liri Palestines sa slikom boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), od kojih jedan nosi zelenu traku na glavi sa arapskim natpisima i islamskim referencama. Natpis glasi: “Ramiz Kiqina, prvi borac OVK koji je ušao u oslobođeni Drenas (Glogovac) na Kosovu 14. juna 1999. / Slava otporu! Slava šehidima! / OVK = PLO.”

Otpor poređenju u komentarima bio je izričito izražen kroz prizmu sekularne nacionalne istorije. Neki su osudili objavu kao „uvredu za OVK“ i optuživali je da „meša talibane sa našim herojima i našom zastavom“, dok su drugi komentari tvrdili da objava podržava Hamas. Ova veza između trake na glavi i islamističkih grupa poput Talibana i Hamasa pravi se, iako objava zapravo samo poredi OVK i PLO, dve organizacije koje su same po sebi bile sekularne i nacionalističke po ideologiji. Ovo pokazuje kako postojeća shvatanja religije utiču na percepciju Palestine i istorije.

Liri Palestines je uzvratio pozivajući se na istoriju OVK kako bi doveli u pitanje samu oznaku terorističke organizacije: “Ne zaboravite da su i Srbija, Rusija i druge zemlje u prošlosti nazivali OVK terorističkom organizacijom, zato pazite na te uvrede jer dobro znamo koliko se lako zloupotrebljavaju”.

Drugi komentatori su još jasnije ukazali na identitetski ulog ove analogije. Optužili su one koji je odbacuju da “zaboravljaju da Evropljani vas ne žele” i da su žrtve “Amerikanaca koji žele da izbrišu ne samo naš mozak, već i našu veru”.

Osporavanje ekskluzivnog prava na kontrolu narativa

Mesto Palestine u diskursu na društvenim mrežama na Balkanu izgleda potvrđuje jednu činjenicu koja je u središtu rada palestinskog pisca Edvarda Saida: govoriti o drugome, u stvarnosti, predstavlja suštinski deo definisanja sopstvenog identiteta. Ako je Saidov “Orijentalizam” govorio o tome koliko je evropski imperijalizam na Bliskom istoku bio važan za oblikovanje evropske modernosti, onda današnji diskurs o Palestini na društvenim mrežama pokazuje koliko su slike “Orijenta” i dalje važne za oblikovanje nacionalnih identiteta u Evropi.

Palestina postaje prizma kroz koju se prelamaju druge rasprave — bilo da se tiču nasleđa trećesvetaštva i izazova proširenja EU, bilo mesta islama u prošlosti i sadašnjosti Albanaca.

Jedan Saidov citat, koji je objavio nalog na albanskom jeziku, sažima šta je zapravo ulog u ovim borbama za sećanje i identitet: “Narativ je ključan… Glavna borba u imperijalizmu jeste, naravno, oko zemlje; ali kada je bilo reči o tome ko polaže pravo na tu zemlju… ta pitanja su se odražavala, osporavala, pa čak i neko vreme rešavala kroz narativ.”

Na prvi pogled, značaj diskursa na društvenim mrežama lako se može potceniti. Ali u prepiskama i komentarima na Instagramu odvija se borba za pravo da se oblikuje narativ — borba koja utiče na to kako ljudi vide sebe i, potencijalno, svet.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0