Rat u Palestini, heteronormativnost pod udarom, opijati koji otupljuju Američki san — jesu to današnji naslovi? Ili filmovi iz 1974. godine? Na ovogodišnjem Dokufestu, organizatori/ke istražuju ponavljajuće cikluse haosa.

Dokufest je godišnji festival u Prizrenu koji predstavlja najbolje iz sveta dokumentarnog filma. Njegovo 23. izdanje, održano od 2. do 10. avgusta 2024, organizovano je pod temom Novi poredak. Više od 100 filmova u osam kategorija takmiči se za nagrade žirija, a svi su prikazani u bioskopima i improvizovanim prostorima širom grada.

Organizatori/ke su pripremili/e 13 posebnih programa kako bi dopunili/e i kontekstualizovali/e filmove. Najznačajniji su “Fokus Ukrajina”, “Nema druge zemlje: Filmovi o Palestini” i “1974: Tada je sada”. Ovi dokumentarci bave se prošlim porecima, prošlim novim porecima i porecima koji neće izumreti, bacajući jezivu svetlost istorije na prenapuhane utopije.

Dokufest je takođe platforma za kosovske reditelje i rediteljke koji se suočavaju sa nedostatkom opreme i finansiranja, te tehničkim izazovima distribucije kako bi svoje priče izneli na ekran. Ovogodišnja Domaća konkurencija okuplja 14 kratkih filmova. Razlikuju se po tehnici i obimu, ali prikazuju univerzalne borbe, od porodične lojalnosti do pitanja održivosti gradova.

K2.0 je razgovarala sa četvoro autora/ki filmova iz Domaće konkurencije kako bi saznala više o njihovim biografijama i estetskim odlukama. Njihovi filmovi istražuju spektar između napuštenosti i pripadnosti — dva pola između kojih su mnogi rastegnuti.

Filmovi donose intimnost i neposrednost temama koje bi, bez toga, izgubile emotivnu rezonancu. Oni se bave društvenim pitanjima kroz prizmu ličnih priča, koristeći jezik filma kako bi istražili prirodu istine i svoje nade za novi poredak.

Irena Aliu

Producentkinja filma “Sign”

Ja sam glumica. Počela sam da glumim 1992. godine, dok sam bila na drugoj godini fakulteta. Bilo je to čudno vreme. Pošto nismo mogli da pohađamo nastavu u školi, morali smo da pronađemo druga rešenja. Imali smo priliku da glavne časove glume održavamo u pozorištu Dodona. To i nije bilo tako loše jer smo od samog početka bili na sceni.

Kada voliš sve, gluma je najbolje mesto za tebe. Jednog dana si advokatica, drugog domaćica. Predivno mi je to menjanje, mogućnost da menjaš sebe. To je jedan od razloga zbog kojih sam se uvek osećala kao da nigde ne pripadam. Možda sam baš zato i izabrala glumu.

Nakon razvoda, osećala sam da ne pripadam ni svojoj porodici ni porodici mog bivšeg muža. Naivno sam mislila da će mi povratak devojačkog prezimena pomoći. Tako sam započela proceduru. Mrzim birokratiju, kao i svi, ali sam rešila da uživam u tom procesu s obzirom da sam to uradila za sebe. Međutim, kad sam otišla da potpišem svoje ime, shvatila sam da sam zaboravila kako sam se nekada potpisivala. Tada sam shvatila da više ne pripadam nijednoj porodici. Zaboravila sam sebe. To je bilo teško prihvatiti i poslužilo je kao inspiracija za film [u kojem glavna junakinja prolazi kroz slično iskustvo].

Ovo je bio prvi film koji sam producirala i prvi scenario koji sam napisala. Nisam imala nameru da od toga napravim film — dala sam ga Erblinu [Nushiju, reditelju] tokom karantina. Dopao mu se i aplicirao je za finansiranje. Radila sam na scenariju još godinu dana posle toga jer to nije trebalo da bude film. Napisala sam ga samo zato što sam osećala da moram.

Neki ljudi imaju tendenciju da izgube sebe u vezi. To nije dobro. Počinješ da gubiš svoj identitet, da gubiš ko si. To je jedan od razloga zašto veza ne funkcioniše — jer ne znaš ko si. Toliko se promeniš da tvoj partner više ne zna ko si. Da bi veza uspela, to mora biti odnos između dvoje. Ne postaješ deo njega. Ja imam sklonost da to radim.

Sada radim na sebi kako ne bi ponovila iste greške. Pokušavam nešto da promenim. Neverovatno je kako možemo iznova i iznova ponavljati isti obrazac. Ne možeš pobeći jer je to udoban prostor. Znaš napamet kako to ide i samo nastavljaš u tom pravcu.

Kosovo ima mnogo obrazaca koje treba menjati. Kao što se ja gubim u vezi, tako se i mi gubimo kad se susretnemo sa stranim agencijama. Imamo kompleks inferiornosti jer smo uvek bili okupirani. Mislim da sada moramo da poradimo na sebi, da pronađemo svoj identitet. Jer nekada smo ga imali.

Ali, ako želimo da izgradimo nešto što će trajati, moramo ići postepeno, korak po korak. Moramo imati čvrste temelje. Ako žurimo, sve postaje nestabilno, neizvesno. Možda zato što smo dugo bili zatvoreni — nismo mogli nigde bez vize, a i nju je bilo teško dobiti — to ti stvara osećaj gušenja. A kad dobiješ malo slobode, želiš da uradiš velike stvari, sve odjednom. Želimo sve preko noći. Nemoguće je to postići — moramo ići korak po korak.

Kada sam živela u svojoj zgradi, ispred mene su bile kuće i polja, bilo je prelepo. Sada vidim samo zgrade, okružena sam njima. Sve se to dogodilo posle 2008. godine, počeli smo da gradimo i obnavljamo sve jer nismo hteli da imamo ikakvo sećanje. Hteli smo da izbrišemo ono što se desilo.

Ali to nije moguće, niti je dobro brisati prošlost. Moramo znati šta se dogodilo, moramo imati neka sećanja koja ćemo pokazati novim generacijama. Oni moraju videti te stvari, jer u suprotnom, istorija će se ponoviti. Ovo je jedan od obrazaca koje imamo. Uvek želimo da uništimo staro i počnemo sve iznova. To nije dobro za bilo koji režim. Potrebna nam je prošlost. Ne smemo je brisati, jer onda se može ponoviti.

Sada sam u srednjim godinama, ali bih volela da vidim našu omladinu sa više entuzijazma. Volela bih da budu ambiciozniji — da znaju kako da uživaju u životu, da pronalaze radost u malim stvarima, da pronađu neki mir u sebi, jer to je važno za svakoga. Ne možeš očekivati da te svet učini srećnim. Sreću moraš pronaći u sebi, i tada će sve početi da se slaže. Nešto novo počinje, nešto novo se dešava. A da bi započela nešto novo, moraš ostaviti staro iza sebe.

Sovran Nrecaj

Reditelj filma “Fran i Verka: ili jedan običan dan u napuštenom selu”

Nekada sam se smatrao fotografom i još uvek se tako osećam. Za mene je sve počelo sa fotografijom. Kao dete sam nosio mali aparat sa sobom — slikao sam porodicu, prijatelje, a kasnije sam pokušavao da kroz te fotografije ispričam neke priče, negde još od srednje škole.

Ali u tom procesu sam shvatio da imam ideje koje se ne uklapaju u fotografiju. Bio sam primoran da pronađem novi format — i tako sam došao do filma. Nisam nikada bio cinefil, jednostavno je došlo prirodno iz fotografije. Bilo je to više kao potreba, ili sredstvo. Studirao sam na Sarajevskoj filmskoj akademiji, a nakon toga sam snimio diplomski film “More uz reku i reka uz more”, koji je učestvovao na nekoliko festivala. A zatim “Fran i Verka”.

Što se tiče ovog filma, šetao sam sa fotoaparatom po Vitini kada sam čuo za stariji par koji živi sam u selu. Otišao sam da ih posetim. U početku sam mislio da se radi o samoći, ali sam kasnije otkrio nešto drugo. Za mene je ovo priča o pripadanju. Ove godine, posebno nakon povratka iz Sarajeva, osećao sam da našem društvu nedostaju mnoge priče. Stvaramo društvo s praznim mozaicima — samo neki delovi su prisutni. Ono što pokušavam da postignem svojim filmovima i umetnošću je da prikažem te nedostajuće delove i stavim ih u centar pažnje. Želim na neki način da proslavim te ljude koji su često nevidljivi, ali koji su doprineli razvoju ovog društva i oblikovali ga kakvo je danas.

Polazeći od sopstvenih iskustava, ne samo na Kosovu, već i u celom Balkanu, primetio sam da je prvi na listi želja kod mnogih — odlazak. O tome sada radim na nekoliko projekata. Postoji osećaj inferiornosti kad je reč o životu na Balkanu. I sam sam to osećao i sada pokušavam da shvatim zašto je tako. Za mene, ovaj film, iako se bavi napuštanjem, takođe istražuje temu pripadanja. Uvek imamo taj generacijski sukob — neki žele da ostanu i dožive osećaj pripadanja, dok drugi žele da odu i da se u nekom momentu eventualno vrate. To je tema koja me duboko zanima i želim da istražim zašto je tako.

Tema Novog poretka je komplikovana. Imamo osećaj da se vrtimo u krug, kao da neprestano ponavljamo iste greške. Dakle, nije to baš novi poredak, već više povratak u stari ciklus. Gledamo kako širom Evrope desnica dobija na značaju i izgleda kao da nikada ne učimo — stalno se vraćamo na isto. Dakle, to nije novi poredak. Za mene, sve to liči na stalno vrtenje u krug.

Ilir Hasanaj

Reditelj filma “Radnička krila”

Rođen sam na Kosovu. Moja porodica je izbegla u Švajcarsku zbog mog oca. Bio je politički aktivan i zatvoren zbog svog aktivizma — morali smo da pobegnemo kako su tenzije rasle devedesetih. A zatim sam u Švajcarskoj vodio klasičan migrantski život.

Dok sam učio IT u Švajcarskoj, shvatio sam da me zapravo privlači dizajn. Volim vizuelne stvari, svetlost. Ali dugo nisam znao da je moguće studirati film. Mislio sam da samo privilegovani ljudi mogu praviti filmove — oni koji imaju mnogo novca. Nisam sebe video u tome, jer sam mislio da to nije moguće — dok nisam saznao da zapravo možeš to da studiraš. I to je postao moj cilj.

Teško mi je s rečima, borim se da objasnim sebe ili pričam o osećanjima. Treba mi puno vremena da napišem jedan email! Ali film ima nešto između — te boje i oblike koje je stvarno teško opisati rečima. Ako je film dobar ili slika snažna, ne treba ti reč za to — ona je već tu. Pogađa te direktno. Kao povetarac, ili kišni dan, kada se ljudi užurbano hvataju za kišobrane — odmah se povežeš. Film je vrlo empatičan medij.

Biti tinejdžer znači prolaziti kroz mnoge nesigurnosti. Odrastajući, nisam bio baš osoba puna samopouzdanja. Takođe, bilo mi je prilično teško da se nosim sa porodičnim obavezama — imam tri mlađa brata i sestre, pa sam morao da brinem o njima. Pored toga, nisam znao jezik, bio sam Albanac — mnogi Albanci su bežali od rata, pa smo se suočavali sa stereotipima i rasizmom u Švajcarskoj. Sve se to zajedno sklopilo. Mislim da sam želeo da pobegnem iz te realnosti, da ne moram da se suočavam sa njom. Mislim da me je to navelo da postanem promišljeniji i da tražim neki sigurniji svet. To što sam bio imigrant učinilo me je mnogo samokritičnijim, ali me je i navelo da dublje razmišljam o svetu, migracijama, Zapadu, rasizmu i svim tim stvarima s kojima se inače ne bih suočavao da nije bilo nužno.

Kada sam otišao u filmsku školu, bio sam veoma iznenađen. Otkrio sam čitav svet koji nikada ranije nisam video — poznavao sam samo holivudske filmove. Ušao sam u filmsku školu s prilično naivnim razmišljanjem — da mogu sve da uradim i da je sve dozvoljeno. U prvoj polovini studija osećao sam se vrlo ograničeno — govorili su mi šta je dozvoljeno, šta nije, kako treba da radim — sva ta pravila. Mrzeo sam to. Trebalo mi je mnogo vremena da se oslobodim tih pravila — svih tih šta ne treba i šta treba.

Nakon filmske škole, pošto sam studirao fikciju, odlučio sam da se udaljim od velikih timova, skupe rasvete i svih tih stvari. Ne samo zato što je to veoma skupo, već i zato što sam osećao da moram da budem više svoj — da mogu da grešim, ako me razumete, da mogu da snimim scenu i da ne osećam kao da sam potrošio nečije vreme. Da jednostavno vidim gde će to da me odvede. Tako sam snimio dokumentarac pod nazivom “To Want, To Need, To Love”. To je bio moj prvi dugometražni dokumentarac.

Premijera filma bila je na Dokufestu 2017. godine, gde je osvojio nagradu. To me je zaista oslobodilo — dalo mi je osećaj da mogu da pokušam bilo šta i doživim neuspeh, i da će opet sve biti u redu. Zato sam i odlučio da snimim dokumentarac. To je bio film u kojem sam prvi put razumeo svoj jezik — stvari koje volim. Shvatio sam šta želim da radim do kraja života — da pravim poetične filmove, intimne filmove u kojima si stvarno blizak sa likovima. Za ovaj film radio sam kameru, zvuk, režiju, sve osim montaže.

Tokom snimanja, jedan stariji čovek radio je na fasadi kuće preko puta ulice. Farbao je zid i pao, teško se povredivši pošto je pao na glavu. Bilo je to vrlo traumatično iskustvo. Oko njega je stajalo desetak ljudi i hitna pomoć je bila na putu, ali se zaglavila u saobraćaju. Svi su morali da čekaju dok je taj čovek trpeo velike bolove. Bilo je začuđujuće vizuelno, jer je njegova krv polako počela da se razliva ispod njega. Ta scena mi je ostala urezana u pamćenju. To je bilo 2017. godine. Od tog dana znao sam da želim da snimim ovaj film. Ali hoću i sebe da izazovem — da se ne ponavljam, već da u svakom filmu naučim što više mogu. Mislim da sam stvaranjem ovog filma testirao sopstvene granice.

Snimanje na filmskoj traci je potpuno drugačiji proces. Ograničen si u količini materijala koji možeš snimiti, jer su trake jako skupe. Takođe, bilo je komplikovano doneti film na Kosovo — imao sam puno posla sa carinom. A kod dokumentarca je još teže, jer, za razliku od fikcije gde se scena pripremi za snimanje i svi su fokusirani na kameru, u dokumentarcu ne možeš jednostavno reći “‘ajmo još jednom iz početka”.

Saradnja sa Viganom Nimanijem bila je izazovna. On nije snimatelj, već slikar sa velikim znanjem o analognim fotografijama. Tako da je to bio dodatni izazov — raditi s nekim ko dolazi iz druge senzibilnosti. Na kraju, film je ispao kao kontrast između ljudi koji prolaze kroz ove nesreće i sistema koji ih tlači.

Snimanje filma je zapravo počelo kao šala. Jedne večeri Vigan mi je rekao: “Ako budeš snimao na filmu, onda ću raditi s tobom”. A ja sam mu odgovorio: “Važi! Onda ćemo snimati na filmu!” Bilo je to napola šala, napola ozbiljno. Oduvek sam mrzeo kada ljudi biraju medij pre nego što imaju priču. Priča mora da bude prva. Ona pokreće sve. Ali, razlog zašto sam bio toliko zaintrigiran je izgled lica ovih radnika. Imaju te duboke bore, neki izgledaju 10 ili 15 godina starije nego što jesu. Zbog toga mi je delovalo pogrešno da koristim materijal koji je tako čist, tako savršen. Hteo sam nešto što ima nesavršenosti, nešto sirovo, kao što su i ti radnici.

Nisam želeo da film stekne onaj sentiment, kao “vidi, oni su žrtve”. Taj pristup mi je delovao loše, kao da gledaš ljude u zoološkom vrtu. Ili kao “vidi, nemaju noge!” Zbog toga sam hteo da koristim što manje reči i da što više ispričam vizuelno. Da se izgovori samo ono što je stvarno potrebno. Ali svaki radnik priča o napuštenosti.

Tokom istraživanja pre snimanja filma, otkrio sam užasne stvari o tome koliko sistem ne funkcioniše i kako se održava ta represija. To su slučajevi gde firme ne daju ugovore, ne plaćaju poreze, skrivaju pravi broj radnika. Kažu im: “Mogu da plaćam poreze za tebe, ali onda će ti plata biti 350 evra. Ili, ako hoćeš 400, onda neću plaćati poreze, a ti o tome nikome nećeš govoriti”. A za te ljude je razlika od 50 evra ogromna, pa naravno da neće ništa reći. I kada se dogodi nesreća, poslodavci tvrde: “Ova osoba nikada nije radila ovde”. Većina radnika je iz istog kraja, istog sela — svi stričevi rade zajedno. Ako se nekom nešto desi, ne mogu tužiti firmu, jer bi to značilo da svi ostali gube posao.

Postoji još mnogo problema — čak i ako dođu do suda, advokati sklapaju dogovore s firmama, ili se slučajevi izgube ili odlažu unedogled. Čak sam imao slučaj gde su tri radnika, uključujući jednog koji je izgubio nogu, pobedili na sudu nakon 10 godina, ali je firma rekla da nema novca. Sud je onda naredio radniku — koji je ostao bez noge — da uzme mašine firme i proda ih da bi dobio novac. To je potpuno apsurdno. Problematično na mnogo nivoa. Takođe, ne postoji nijedan sindikat koji bi pomogao radnicima. Nisam uspeo da pronađem nijedan.

Novi poredak uvek zvuči kao revolucija. Ali kada vidim rat u Gazi — mislim, nazivamo to ratom, ali to je zapravo ugnjetavanje — i kad vidim šta se dešava u Ukrajini… Toliko smo puta imali revolucije, imali te nove poretke, i ovo je najbolje što smo postigli? Da li je ovo najbolje što možemo kao čovečanstvo? To mi ne uliva puno nade u tom smislu. Ali ipak, ne mogu da postojim bez nade. Zato se trudim da radim ono što mogu, i to s puno strasti, u nadi da će ostale stvari doći same od sebe. Ipak, mislim da novi poredak mora uništiti ovaj ugnjetavajući kapitalistički svet koji smo stvorili, a koji je na početku delovao toliko obećavajuće.

Norika Sefa

Rediteljka filma “Like A Sick Yellow”

Ja sam filmska rediteljka, scenaristkinja, producentkinja i, većinu vremena, montažerka. Svoje filmove uglavnom radim sama jer su mešavina dokumentarca i fikcije, pa volim da budem uključena u sve faze procesa. Moj prvi dugometražni film, “Looking For Venera”, doneo mi je mnogo više priznanja nego moji prethodni kratkometražni filmovi. Sada imam ovaj kratki film “Like a Sick Yellow”. Mnogima je bilo čudno što sam radila kratki film nakon dugometražnog, ali smatrala sam da je ta priča važna i da mora biti ispričana. 

Rođena sam na Kosovu. Živela sam u Danskoj, a zatim dugo u Pragu. Snimala sam filmove u mnogim zemljama, ali bih volela da više radim na Kosovu. Volela bih da razumem njegove nijanse. Nema drugog mesta gde bolje razumem ljude nego na Kosovu. To je mesto gde stvarno možeš menjati narative jer je i sama zemlja u konstantnoj tranziciji. Veoma je zanimljivo posmatrati kako ljudi razmišljaju o sebi. Puno pitanja se pojavljuje i to me drži znatiželjnom.

U mojoj porodici uvek smo imali kameru od 60 milimetara. Mnogo materijala iz “Like A Sick Yellow” snimljeno je upravo tom kamerom. Odrasla sam u velikoj porodici i uvek me iznenađivalo kako smo svi živeli u istom svetu, a opet su naše priče i emocije toliko kontradiktorne. Držanje te kamere u rukama omogućilo mi je da shvatim koliko je lako imenovati stvari, jer u porodici nema zakona. U društvu zakon postoji. Sa kamerom u rukama, počela sam da postavljam pitanja. Pomislila sam, pa stvarnost je u stvari konstrukcija, baš kao i snimanje filmova. Ti kreiraš priču o nekome, ali je to ipak konstrukcija. Stoga, umesto da pokušam da razumem likove, više me zanima ono što o njima ne razumemo. Mislim da je to uticalo na moj način posmatranja filmskog stvaranja. Više tragam za raspoloženjem, za osećajem, nego za pričama.

Priče su veoma ograničavajuće. Borim se s njima. Jedan od najvećih uticaja na mene imala je moja baka i njeno usmeno pripovedanje — ono što mi je pričala o sebi. Danas postoji ta ključna potreba da se stvari definišu — sve je to postalo komercijalizovano. A onda idemo na jogu i meditiramo da bismo “pronašli sebe”. Mnogi ljudi žive u ponavljajućem ciklusu, plutajući bez kormila. Pokušavam da to zabeležim u svojim filmovima. 

Svi mi iznova stvaramo svoju stvarnost. Kažemo “ovo je moja stvarnost”, ali u velikoj porodici, stvarnost svakog člana je potpuno drugačija. Umesto da pratim priču, za mene je mnogo važnije razumeti raspoloženje, osećaj nečega. Za moj prvi dugometražni film “Looking for Venera”, tražila sam devojčicu koja odrasta u jednom gradiću na Kosovu. Otkrila sam da je za mnoge od nas odrastanje značilo biti vrlo instinktivan, gotovo animalan. Morali smo da shvatimo svoj teren. Kuća je bila sigurno mesto, ali je napolju bilo zabavnije. Bilo je puno tih kontradiktornosti.

Zaista me fasciniraju tela. Isto je i sa “Like A Sick Yellow”. Imala sam te porodične snimke kod sebe dugo vremena. Htela sam da ih dekomponujem kako bih te likove posmatrala ne kao ljude koje poznajem, već kao tela koja pokušavaju da se snađu međusobno, kao pokrete. Zakon tela i društveni zakon su različiti. Da bi bio društven, moraš da usvojiš određeni stav i prilagodiš način na koji govoriš. Ali kada si sam… niko ne zna. Niko ne želi da prizna svoje najdublje želje! Nismo dovoljno ludi da bismo jedni drugima otkrili svoje najluđe fantazije! Pa kako smo onda ubeđeni da poznajemo druge?

Mislim da “Like A Sick Yellow” dotiče tu temu. Fokusiram se na priču žene — u pitanju je moja rođaka, tako da, naravno, poznajem njenu priču. Ali od samog početka postoji kontradikcija u reči “priča” — ako kažeš “nemoj mi pričati tu priču”, u stvari misliš “nemoj mi prodavati te gluposti”. A onda neko drugi traži da ispričaš “pravu priču”, što znači istinu. To je veoma zanimljivo.

Imala sam te snimke, i mnogi ljudi koji su na njima poginuli su u ratu, a mnogi su i poludeli. Postojala je ta ludost u nekoliko likova koja me toliko fascinirala. Da li ikada možemo znati šta će neka osoba postati? Htela sam da ovaj lik bude viđen od strane drugih i da čujem šta drugi govore o njoj — svi imaju svoju priču. Ali ja znam šta joj se desilo na kraju. Film je o strahu da će se nešto loše dogoditi, što je za mene vrlo lično. U tom liku se ogleda strah — ona je toliko srećna, ali se boji da će nešto poremetiti tu sreću. Jer zna da to nikad ne traje dugo. Sreća nikad ne traje dugo. Uvek nešto dođe i poremeti je.

Mislim da moj film predstavlja napuštanje značenja stvari i oslanjanje na instinkt. To je ono čemu uvek težim u svojim filmovima. Likovi često ne uspevaju da razumeju, da pronađu filozofiju, da uhvate smisao. U tim situacijama vrlo je lako biti emotivno manipulisan, a to vodi ka tome da se vrši moć nad nekim drugim. Mislim da je to veoma prisutno u našem društvu. Moraš da razumeš sebe da bi shvatio granice svoje moći nad drugima. Moć nije uvek opasnost. Ona postoji i u ljubavi, u tome koliko si posvećen drugome. U ovom slučaju, “Like A Sick Yellow” je o napuštanju filozofije, o značenju koje se prebrzo menja. Na jednom filmskom festivalu opisali su moj film kao “devojčica koja se pretvara u ženu, a da nije imala šansu da odraste jer se život dešava prebrzo”. I to je tačno. Mislim da te ponekad i sama sudbina napusti.

Moj proces snimanja filmova dozvoljavam da bude vrlo organski. Radim sa neprofesionalnim glumcima. Moja baka, majka i tetka često su u mojim filmovima jer volim lica koja dobro poznajem. Tačno znam kakav značaj imaju za mene. Mislim da za “Like A Sick Yellow” kažu da je fikcija, ali to je i dokumentarac. Postoji ta naracija, ta priča, ta istorija koju snimci nose u sebi. Toliko dobro je znamo jer dotiče rat, devedesete i slično. Ali ako je dekonstruiraš i napraviš novi oblik — ako je vidiš iz perspektive koja ne mora da opravdava događaje, već ljude, mislim da donosi novi poredak u to kako se bavimo istorijom. Moramo da uradimo mnogo više od pukog pričanja o istoriji. Moramo nekako da je preokrenemo i preispitamo.

Kako to snimanje filmova može da tvrdi šta je stvarno, kada je sve konstrukt? Mi konstruišemo na osnovu onoga što znamo da će ljudi razumeti. Tako da mislim da za mene novi poredak znači da moramo da zastanemo i ponovo razmislimo o ovom mehaničkom načinu razumevanja, jer stalno žurimo iz jedne stvari u drugu. Ako bismo malo zastali i razmislili: “Zašto smo ovo uzeli zdravo za gotovo? Zašto ne posmatramo stvari u drugačijem poretku? I kako to postići?” Mislim da je to razlog zašto sam napravila ovaj kratki film nakon svog prvog igranog filma. Konstruisan je korišćenjem jezika koji svi delimo. Ali to je onda konstrukt. Nije stvarno. Pa šta je taj konstrukt i kako ga možemo još malo pogurati u filmskom jeziku? To je, za mene, novi poredak.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Razgovori su vođeni na engleskom jeziku.

Naslovna slika: K2.0.