U avgustu 2024. godine, premijer Kosova Albin Kurti najavio je svoju nameru da otvori glavni most preko reke Ibar u podeljenom gradu Mitrovici na severu Kosova za saobraćaj. Iako su dva druga obližnja mosta otvorena za vozila, ovaj most je postao simbol etničke podele u posleratnom Kosovu, jer je severna Mitrovica uglavnom naseljena kosovskim Srbima, dok južni deo pretežno nastanjuju kosovski Albanci.
Nakon vojne intervencije NATO-a 1999. godine, francuski vojnici stacionirani na mostu počeli su da proveravaju lične karte onih koji prelaze, što je pokrenulo proces pretvaranja mosta u mesto fizičke i simbolične podele između severne i južne Mitrovice. Ta podela je učvršćena 2004. godine, kada je KFOR, međunarodne mirovne snage predvođene NATO-om, postavio barikade na mostu nakon međuetničkih sukoba koji su širom Kosova odneli 19 života i ostavili mnoge ranjene.
Od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, Srbi koji žive u severnoj Mitrovici često su podizali barikade na mostu kako bi sprečili prelazak ka severu. Uprkos stalnoj važnosti ove teme, ponovljeni pokušaji da se most otvori za vozila nisu uspeli.
Rasprava o ponovnom otvaranju glavnog mosta u Mitrovici za saobraćaj podstakla je neke kosovske Srbe na proteste, tvrdeći da je njihova bezbednost “ugrožena” i da su “napadnuti kao narod.” Ovo oslikava prisutne tenzije i duboko nepoverenje između kosovskih Srba i vlade Kosova.
Srbija je bila vrlo zainteresovana za podsticanje i iskorišćavanje strahova kosovskih Srba kako bi raspirivala napetosti na severu Kosova. Povrh toga, Zapad je priznao te strahove, ali nije učinio ništa novo ili kreativno što bi moglo promeniti osnovnu dinamiku. Stoga nije iznenađujuće što su SAD i EU tražile od Kurtija da ne realizuje plan o ponovnom otvaranju, navodeći zabrinutost zbog mogućeg obnavljanja međuetničkog sukoba.
Ipak, Kurti nije odustao, izjavivši da je slobodno kretanje ljudi i vozila preko glavnog mosta u Mitrovici korak ka miru. Njegovo obećanje da će otvoriti most, u suštini, zasniva se na osnovnom pravu države da ostvaruje suverenitet unutar svojih granica.
Teško je polemisati sa stanovištem da li bi trebalo ili ne dozvoliti prelaz vozila preko mosta koji se nalazi u potpunosti na teritoriji Kosova, jer je to pitanje koje bi trebalo da odluči vlada Kosova. Međutim, uprkos uobičajenom shvatanju prava države da sprovodi vladinu odluku na svojoj teritoriji, rasprava o mostu u Mitrovici ilustruje mnogo dublje licemerje u vezi sa praksom državnog suvereniteta u međunarodnoj politici.
Mit o suverenitetu
Kurtijeva vlada je bila odlučnija od prethodnih u ukidanju srpskih paralelnih struktura na severu Kosova. Njegovo odstupanje od prethodnih, postupnijih pristupa, koordinisanih sa SAD i EU u vezi sa severom Kosova, temelji se na njegovom uverenju da suverenitet mora biti u potpunosti i nezavisno sproveden na teritoriji Kosova.
Odluka da se most otvori za saobraćaj odražava ovu uverenost kroz strategiju koja je više usmerena na državu u odnosu na sever, dok zanemaruje zabrinutosti Zapada. Kurti zahteve SAD i EU smatra preteranim i na kraju nepomoćnim u borbi Kosova da učvrsti svoju vlast u područjima koja su uglavnom naseljena kosovskim Srbima.
Kurti s pravom smatra da je proširenje državne vlasti na sever, koji je pod kontrolom Srba, pitanje “vladavine prava i ustavnosti” i naziva srpske paralelne strukture “kriminalnim grupama koje finansijski i politički podržava Beograd”, čiji je cilj da potkopaju suverenitet Kosova. Ipak, on zanemaruje dublju realnost: u savremenoj međunarodnoj politici ne postoji potpuni suverenitet.
Suverenitet države je stalno u promenama i ponovo se pregovara. Posebno u slučaju Kosova, gde je sam čin nezavisnosti zemlje duboko povezan sa međunarodnim angažmanom, a njena sigurnost bar delimično održavana od strane snaga KFOR-a pod NATO komandom, pozivanje na suverenitet u ovom uskom smislu promašuje širu sliku: idealni suverenitet ne odgovara onome što se često vidi u praksi. Ova stvarnost, kao i odbacivanje vlasti Vlade Kosova od strane Srba na severu, čine Kurtijevu retoriku o mostu u Mitrovici nerealnom i problematičnom iz tri razloga.
Suverenitet države u opadanju
Prvo, ideja o državnom suverenitetu je u poslednjim decenijama oslabljena humanitarnim intervencijama, koje zahtevaju da države poštuju ljudska prava i zaštite svoje građane/ke kao uslov za nemešanje u njihove unutrašnje poslove. Takođe, globalizacija i multilateralizam — koji se ogledaju u međuzavisnosti trgovine, lanaca snabdevanja i širenju regionalnih i globalnih organizacija — oslabljuju tradicionalni model državnog suvereniteta.
Međunarodna intervencija na Kosovu delimično je proizvod ove normativne promene u načinu kako se upravlja suverenitetom u međunarodnim odnosima. U tom smislu, kritika Zapada zbog napuštanja normi u korist sigurnosnih interesa je beskorisna pred stalnim preuređivanjem saveza i redefinisanjem suvereniteta države.
Obnovljena velika sila politika dalje izaziva praksu suvereniteta države. Zapad još uvek podržava pravo Ukrajine da odlučuje o svojoj budućnosti u EU i NATO, i brani — bar retorički — teritorijalnu celovitost Ukrajine. Ipak, SAD i najveći evropski igrači oklevaju da potpuno podrže vladu Kosova u njenim naporima da proširi svoju vlast na celoj teritoriji. Dok je suverenitet države često pozivan u slučaju Ukrajine, čini se da postoji mala tolerancija prema malim, još uvek nedovoljno priznatim državama poput Kosova koje prouzrokuju probleme u ime prava suvereniteta.
Ograničeni suverenitet nije izuzetak
Drugo, idealni suverenitet u unutrašnjim poslovima — nešto što su stvorile zapadnoevropske sile u 20. veku — nikada nije postojao u praksi onako kako je zamišljen u teoriji. Većina država ima aspekte ograničenog suvereniteta i ustupaju deo kontrole određenim delovima svog teritorija ili političkog područja. Kosovo nije izuzetak, jer se oslanja na Zapad u oblasti nacionalne bezbednosti, kako u pogledu prisustva stranih trupa, tako i u prodaji oružja dok pokušava da izgradi svoju vojsku. Vazdušni prostor Kosova takođe je pod kontrolom NATO-KFOR snaga zbog nedostatka uzajamnog i konačnog sporazuma sa Srbijom.
Takođe je tačno da su Srbi na Kosovu instrumentalizovani u negativnom uticaju Srbije na kosovsku državnost. Međutim, nije realno insistirati na potpunoj kontroli Vlade Kosova na severu bez daljeg delegiranja samouprave kosovskim Srbima.
Stvaranje Zajednice opština sa srpskom većinom nije čarobno rešenje za integraciju srpskih područja na severu u institucije Kosova. Ali, ako Kosovo nastavi da odgovara nedovoljno na zahteve Zapada za stvaranjem neke vrste zajednice opština sa srpskom većinom, najverovatnije će prolongirati prisustvo misije NATO-KFOR-a na svojoj teritoriji. Srbi na Kosovu mogli bi i dalje da podstiču napetosti na severu i učine ideju o podeli uverljivijom međunarodnoj zajednici umornoj od rešavanja problema Kosova i Srbije.
Na ovaj način, međunarodna zajednica neće uskoro napustiti Kosovo, a insistiranje na većem suverenitetu u srpskim područjima na severu čini Kosovo lakim ciljem za optužbe za nedostatak napretka u dijalogu pod pokroviteljstvom EU i nastavku angažovanja zapadnih aktera u njegovim unutrašnjim poslovima.
Više za manje?
Treće, proširivanje suvereniteta države na teritoriju i stanovništvo nije uvek pitanje principa, već efektivne moći i legitimiteta. Nezavisnost Kosova priznaje više od 100 članica Ujedinjenih nacija, ali priznanje je još daleko od univerzalnog, a Kosovo se bori da sprovede centralne odluke na severu. Što je još važnije, njegova bezbednost i teritorijalni integritet uglavnom su pod patronatom NATO-a. Ovo stavlja Kosovo u paradoksalnu situaciju. Trudi se da obavlja svoju državnost nezavisno od zahteva EU i SAD-a, ali istovremeno, njegov opstanak kao države je u velikoj meri vezan za zapadnu podršku.
U tim okolnostima, ako Kosovo ne postupi na severu u skladu sa savetima SAD-a i EU, rizikuje da ugrozi svoj međunarodni položaj u nastojanju da učvrsti domaći suverenitet. Vlada Kosova možda želi da rizikuje svoju integraciju u međunarodne organizacije kako bi dobila više domaćeg suvereniteta, ali treba da bude iskrena prema svojim građanima/kama u vezi sa prednostima i manama tog postupka.
Stavljanje severnih područja sa srpskom većinom pod čvršću kontrolu vlade Kosova verovatno jača unutrašnji suverenitet Kosova, ali dovodi u opasnost podršku Zapada za integraciju Kosova u NATO i EU, održavajući Kosovo u statusu de fakto države bez punog međunarodnog priznanja. Postavljanje pitanja otvaranja mosta u Mitrovici kao pitanja državnog suvereniteta može biti korisno za Kurtija u njegovoj kampanji za izbore u februaru 2025. godine, ali to neće pomeriti suverenitet Kosova iz zone osporavanja u međunarodnoj politici.
Norme državnog suvereniteta kontinuirano su izazvane i kompromitovane onim što politički analitičar i bivši diplomata Stephen Krasner naziva organizovanim licemerjem međunarodne politike. Polemika o otvaranju glavnog mosta u Mitrovici jasan je primer ove dvostruke moralnosti. Kako će Kosovo navigirati kroz ove izazove u budućnosti biće ključno za njegovu perspektivu.
Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.