što si zaradio vlastitim znojem."
Kada prolazite pored Velike Kruše, između udaljenih visokih planina i samog sela, ugledaćete gde na poljima sa obe strane puta rastu kupus, paprika, paradajz, krompir, krastavac, luk i jagode
Na kraju uskog prolaza, između plastenika i polja prepunog mladog luka, smeštena je Muharremova koliba – kako je poznata među narodom u selu. Mala drvena kuća, ispred koje su urezane reči “Jedi što piješ”. Ispred kolibe se muškarac u pedesetim godinama usporeno ljulja na ljuljašci na tremu. Još trojica stoje ispod senke koju pravi koliba.
Nakon što smo ih sve pozdravili, da uđemo nas je pozvao Muharrem Hoti, visoki pedesetosmogodišnji muškarac sa sedom kosom i plavim očima – koji je ostavljao utisak nekog ornog dvadesetogodišnjeg poljoprivrednika. Sagradio ju je pre nekoliko godina, jer poljoprivrednici veći deo vremena od januara do oktobra provode obrađujući zemlju, pa im je zatrebala zaštita od sunca tokom letnjih meseci.
Improvizovane drvene stolice razdvaja široki niski drveni sto, gde su bile poslužene sveže ubrane jagode.
Sem Hotija, preda mnom je sedeo Ymer Duraku, muškarac sa ljuljaške na tremu. Pedesetčetvorogodišnji Duraku imao je grublji izgled i govorio ozbiljnim tonom. Kaže da su navikli na posete političara, gradonačelnika, turista, posetilaca i novinara. U šali kažu da im drugi seljani zameraju da su “oni jedini koji na televiziji govore o poljoprivredi”.
Nisam ni počela da snimam razgovor kada mi je Duraku rekao da posao za koji je nekada trebalo da se angažuje oko 50 ljudi sada mogu da obave dve-tri osobe. Tehnologija je umnogome zamenila neophodnu radnu snagu, makar u nekim fazama poljoprivrednog procesa, posebno u fazi sadnje.
Nekada ste, po njihovim rečima, na poljima mogli da zateknete skoro svih 8.000 meštana kako obrađuju zemlju, zalivaju i žanju useve. U proteklih 10 godina na prstima obe ruke možete da izbrojite poljoprivrednike koji to rade. Ljudi su odustali od obrade zemlje zbog nepostojanja zarade.
Duraku kaže da je situacija i tada bila teška. Na tim usevima je počeo da radi sa 13 godina. Sa muškarcima i momcima iz sela boravio je na poljima od jutra, preko podneva, pa sve do mraka. Tada su čekali da dođe “silla” (doručak) u 10 ujutru, ručak u dva, kada su obroke donosile njihove supruge u tepsijama na glavi.
Hoti mi priča da se poljoprivredom bavi “otkako zna za sebe”. Na polje je počeo da ide sa ocem u sedmoj godini života “da poseje seme” i ni dan-danas nije zapostavio poljoprivredu. Čak je i njegov otac, koji je preminuo dva meseca pre našeg razgovora, radio na ovim poljima do poslednjih dana svoga života.
Hoti i Duraku su prilikom našeg razgovora podsećali na tandem. Čim Hoti počne da priča o njihovom radu, Duraku nastavlja priču uzgredno upadajući u reč, ponekad se suprotstavljajući Hotijevoj verziji priče i moleći ga da “ne menja temu”.
Hoti i Duraku obojica imaju po osam hektara zemlje koju obrađuju, od koje većinu iznajmljuju od drugih seljana. Iako se polja nalaze u različitim predelima sela, oni često provode mnogo vremena zajedno, razmenjujući alatke, razgovarajući o problemima i ponekad se čak i raspravljajući.
Počev od januara, krenuli su da rade od sitnih jutarnjih časova, da bi se, zatim, u ponoć vraćali da zaliju useve. Rad je još intenzivniji kada počne leto.
“Skoro dva meseca zaredom ne znam kada sam budan, a kada spavam”, ispričao mi je Duraku. Sem toga što ima iste useve kao i ostali seljani, on uzgaja i šafran, začin poznat pod imenom ‘crveno zlato’ jer zahteva mnogo posvećenosti i strpljenja za uzgoj, a zauzvrat priređuje visoku prodajnu cenu. Cvet šafrana ima samo tri vlakna, koja uklanjaju ručno i dalje obrađuju da bi proizveli začin. Da dobiju pola kilograma šafrana, radnici moraju ukloniti vlakna sa 75.000 cvetova.
Nakon žetve svojih useva, oni proizvode isporučuju u četiri sabirno-prerađivačka centra, od čega pojedine prodaju na domaćem tržištu, a druge pripremaju za izvoz. Tu se svrstava i lokalna zadružna fabrika pod upravom Fahrije Hoti, koja spada u grupu od 200 žena iz Velike Kruše koje su izgubile svoje supruge u ratu na Kosovu. Po završetku rata, ona je otvorila fabriku i zaposlila 50 žena. Njena priča je nadahnula snimanje filma “Košnica” (Hive) – nominovanog za Oskara.
I Hoti i Duraku su nosili zelene prsluke sa natpisom “Agronom” ispisanim na levoj strani prsa. Pitala sam ih da li je to njihova firma. “Dali su nam prsluke”, rekli su jednoglasno smejući se. Ova dvojica ne rade u bilo kojoj registrovanoj firmi. Nikada nisu nigde drugde radili, niti su imali ugovor napismeno. Uprkos napornom radu koji obavljaju već godinama, na njihovom računu za penzijsku štednju nije uplaćen ni jedan jedini evro.
“Ne znamo ni koliko zarađujemo. Non-stop imamo dug u banci”, kaže Hoti. “Ne možemo da priuštimo sebi da štedimo za penziju.”
Narod je sve nezainteresovaniji da radi u poljoprivredi, a Hoti i Duraku ovaj sentiment osećaju iz prve ruke.
Kažu da ne mogu naći ljude koji bi obrađivali zemlju, iako plaćaju 25 evra za osmočasovno radno vreme. Pošto su nedavno postavljeni sabirni centri za kupovinu proizvoda, sada su osigurani da će moći da prodaju rod po unapred dogovorenim cenama. Uprkos tome, kažu da je manjak radne snage prošle godine doveo do propadanja 10 tona jagoda.
“Mladi ne vide nikakvu perspektivu u poljoprivredi; radite kao nadničar, a kada se taj posao završi, onda ste niko i ništa, pa je zato bolje da se obrazujete za nešto”, kaže Hoti. “Ovo je sezonski posao”, dodaje Duraku. Prema Hotijevim rečima, omladina je u protekle dve godine odustala od poljoprivrede, iako Duraku kaže da se to desilo postepeno, ali da je sada još primetnije jer je tek šačica mladih ostala da radi u ovoj delatnosti.
Obojica govore o posleratnom periodu kao dobu kada je narod iz Kruše napustio poljoprivredu, ali se i sećaju katastrofalne oluje od 28. avgusta 1993. “Pao je grad i poharao celo selo, a 200 mladih je napustilo zemlju za samo nedelju dana”, kaže Hoti.
Sem iseljenja u druge zemlje, radna snaga je bila podvrgnuta i unutrašnjim migracijama u postratnom periodu. Zahvaljujući privrednom razvoju i prilikama za zaposlenje, gradovi su privukli mlade sa sela, a ovakvo stanje stvari najviše je pogodilo ljude koji najviše zavise od poljoprivrede.
Sem manjka radne snage, porast cena u trajanju od dve godine pogoršao je situaciju. Pa čak i bez porasta cena, obojica svako proleće uzimaju bankovne zajmove kako bi pokrili poljoprivredne troškove.
“Onima koji žive u Prištini možda izgleda skupoceno jer kupuju od trgovca, ali mi i dalje prodajemo proizvod za 30 centi”, kaže Hoti i dodaje da im je porast cena otežao rad u većoj meri nego u bilo kom trenutku od završetka rata.
Od onoga što prodaju treba odbiti rentu za zemljište, materijale za uzgoj i troškove radne snage. U poslednjem mesecu, kako nazivaju oktobar, kada prodaju svoje proizvode i svode račune, njihova zarada je nominalna.
“Kada kupite poljoprivredni proizvod u trgovini, pretpostavljate da poljoprivrednik dobro zarađuje”, kaže Duraku. “Ali kada pogledate stvari sa naše strane, onda se zapitate: kako ovi preživljavaju?”
Prema rečima Durakua, vlada se ne bavi razvojom poljoprivredne i domaće proizvodnje već duži niz godina. Kosovo je u januaru uvezlo pet puta više robe nego što ju je izvezlo. Pitam Durakua o tome šta treba da se promeni u poljoprivrednim politikama. Dok nabraja desetine stvari koje mogu da se urade da bi se poboljšao rad na usevima i u selima, on nas uverava da ima ljudi koji žele da rade. “Nekima je novac prioritet, a drugima duhovna satisfakcija.”
Obojica su nam kazali da su oni, makar što se njihovih porodica tiče, možda poslednja generacija koja obrađuje zemlju. Njihova deca su se iselila ili su pak izabrala druge profesije, sem jednog Hotijevog sina, koji se posle fakulteta vratio da mu pomogne, ponekad radi na usevima i donosi stvari u sklonište, kao što je stari radio koji visi u kolibi.
“Može se reći da će ovo biti poslednjih 10 godina da će se ljudi baviti poljoprivrednim radovima. Moja generacija, koja je trajala 50 godina, biće poslednja. Moja deca ne obrađuju zemlju”, navodi Duraku. “Tu smo samo mi koji, kao generacija, nismo imali druge šanse sem da radimo na usevima.”
“Ovde nema budućnosti. Ovo radimo samo kako ne bismo zavisili od nekoga drugog”, kaže Hoti.
Duraku navodi da je Hotijev sin počeo da promoviše poljoprivredu na stranici na Facebook-u “Korr e ha n’katun” (Jedi ono što siješ na selu) kako bi privukli turiste. U najčešće posetioce spadaju mladenci koji se ovde slikaju u blizini poljana. U šali nam prepričava situaciju kada je on – kao neko ko se dosta brine za svoje njive – morao jednom paru, koji se predugo slikao, da kaže da moraju ići jer je trebalo zaliti sadnice kupusa.
Istovremeno, Hoti planira da privuče porodice sa decom da ih posete i nauči o tome kako rastu jagode.
Obojica kažu da smatraju da se njihov poljoprivredni rad ne ceni dovoljno u poređenju sa ostalim poslovima.
“Mladi ne vole da rade na poljoprivrednom zemljištu; poniženjem se smatra kada vam neko kaže da idete na poljanu i obrađujete zemlju”, kaže Hoti.
“Trenutno stanje je takvo da vas u društvu odmah nipodaštavaju čim kažete da radite kao poljoprivrednik. Najpotlačeniji su širom sveta upravo oni koji hrane čovečanstvo”, kaže Duraku. “Reći ću vam nešto o sebi: kada mi sve u bašti lepo poraste, onda mi je duša zadovoljna. Jer tu vidim rezultate svoje proizvodnje i svog rada. Vidim svoje umeće. Umeće je kada napravim dobar proizvod, to je prava vrednost, a ne ona tržišna.”
Međutim, Hoti i Duraku imaju i druge probleme. Ruralni predeli i poljoprivredno zemljište uveliko trpe posledice globalnog zagrevanja. Oluje su opasnije, toplotni talasi jači, toplotne sezone duže, ljudi se iseljavaju u većim brojevima i poljoprivredna zemljišta se upropašćavaju.
Prema rečima dvojice poljoprivrednika, ekstremne temperature smanjuju prinose useva i odgađaju proizvodnju, jer biljke ne mogu da izdrže temperaturu višu od 30 stepeni.
“Povrće je počelo da sazreva tek na jesen”, kaže Hoti i dodaje da je to čudno jer mnogi smatraju da više temperature ubrzavaju sazrevanje povrća. Ipak, umesto da sazre, povrće troši svu svoju energiju da se zaštiti od isušivanja.
Duraku insistira na uverenju da mnoge stvari na Kosovu znaju da krenu po zlu i da će morati da prođe neko vreme da se nepravda ispravi. Priča mi kako su mnoge njive uz korito reke Drine pretvorene u deponije i više se ne mogu obrađivati.
“Kada zatvorim oči, i dalje mogu da pomirišem ‘krishnu’”, kaže on, koristeći arhaičnu reč za ‘biljku’. “Tako smo ih nekada zvali. Sada je ovo užas”, kaže Duraku dok se priseća da je zemlja bila vrlo zdrava dok je bio mlad.
Duraku nije optimista kada je reč o budućnosti poljoprivrede, rekavši da će uskoro i sam napustiti ovaj sektor. Postrani brojni problemi s kojima se danas suočava, o svojim proizvodima govori s ponosom u glasu, pozivajući nas u razgledanje polja jagoda.
Hoti mi pokazuje kako se jagode beru i koja je razlika između jagoda predviđenih za individualnu upotrebu i onih za industrijske potrebe. Dok mi priča o tome da je uzgoj i branje jagoda jedan multifazni proces u ruku uzima jagodu i uklanja joj dršku. Svakoj industrijski proizvedenoj jagodi drška i listovi moraju se ukloniti ručno pre nego što se pošalje u centar za preradu. Dok gledam veliko polje na kom su zasađene jagode, prisećam se njihove zabrinutosti kada su rekli da je prošle godine propalo oko 10 tona jagoda.
Naposletku nas ispratiše do zadružne fabrike u Velikoj Kruši, gde se njihovi proizvodi obrađuju, pakuju i pripremaju za stolove potrošača. Unutra ulaze kao u svoju kuću. Tamo srećemo upravnika zadruge koji nam objašnjava proceduru obrade i pakovanja.
Iako smo im rekli da kao novinari ne možemo da prihvatimo poklone, oni su uporno insistirali da se seoski običaji moraju ispoštovati, pa su se pobrinuli da ne odemo praznih ruku. Dali su nam teglu sa paprikama i jogurtom, džem i teglicu sa 400 vlakana šafrana od 133 cveta.
Nakon skoro petočasovnog razgovora, Durakuu sam se izvinila što sam im okupirala radno vreme. Rekao mi je da za sutra ima da radi, ali da ga je aplikacija za utvrđivanje vremenskih prilika obavestila da će sutra padati kiša. Ranije, pre nastanka aplikacija, orijentisali su se prema nebu.
Sutradan, u Prištini, usred haotično raspoređenih zgrada, pod natmurenim nebom, probala sam sadržaj iz tegle sa jogurtom i paprikom, pritom ih se setivši.
Setila sam se šta mi je Duraku rekao: “Najplemenitije je jesti ono što ste uzgojili znojem sopstvenoga rada.”
Autorica: Gentiana Paçarizi
Fotografija: Ferdi limani/K2.0
Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.
Zašto je navedena ova klauzula?