U tri ujutru, u petak, 7. juna, šetala sam se ka spomeniku Njuborn (Newborn) u Prištini i u periodu od šest sati, uz pomoć nekoliko prijatelja, prekrila ga portretima i citatima 99 žena sa Kosova.

Instalacija pod nazivom ‘Preuzimanje’ (Reclamation) bila je kulminacija napora da se istaknu osećanja jednog broja žena različitih generacijskih i etničkih pozadina koje ostvaruju promene u svojim zajednicama i sa kojima sam nekoliko meseci provela intervjuišući ih i fotografišući za jedan dokumentaran projekat.

Deljenjem svojih ličnih priča ili priča osoba iz marginalizovanih grupa, postavka je činila prvu fazu projekta koji je istraživao uticaj priča koje pripovedamo i onih koje nam neko ispriča na našu percepciju o sopstvu i mestima u kojima živimo.

U danima nakon postavljanja postavke, ovaj projekat je postao gromobran za pažnju javnosti i javnu raspravu. Privukao je kritike, dobio podršku, stvorio dramski momenat i pokupio pohvale; poruke mržnje i one koje su pune nade, negativnost koja je rezultat zbunjenih i iskrivljenih narativa, kao i jako dobre i opravdane kritike.

I tako, u ime projekta, htela bih da zahvalim svima koji su posetili postavku i dali doprinos javnoj diskusiji, kao i da pružim informacije o nečemu što je, možda, došlo u drugi plan usled brojnih reakcija.

Kako bih to učinila, dozvolite mi da se prvo vratim korak nazad i objasnim kako je projekat uopšte konceptualizovan.

Godine 2016, sa nešto manje od godinu dana staža u novinarskoj profesiji, stigla sam u Prištinu da bih u pet do 12 učestvovala u letnjem programu. Sedam nedelja koje sam provela na Kosovu odredile su moju profesionalnu i ličnu putanju u predstojećim godinama. Bilo je to leto kada sam prvi put iskusila mnoge stvari; prvi put u inostranstvu, bez pratnje porodice, moj prvi objavljeni članak (blog za K2.0 o strahu i nepoznanici) i prvi put da sam uvidela koliko volim i koliku naklonost gajim prema pripovedanju.

To je bilo leto kada je kosovska spisateljica kanadskog porekla Hana Marku, objavila članak pod nazivom “Čudnovati razgovor o strancima na Kosovu”, koji se bavio neravnotežom moći između inostranih novinara sa velikim platformama i priča koje novinari pripovedaju sa nedovoljno detalja i pažnje. Taj članak je ostavio trajan otisak na moj odnos prema ovom poslu.

Kada sam se u septembru 2018. vratila na Kosovo kao Fulbrajtova (Fulbright) stipendistkinja sa zadatkom da istražujem, u okviru obrazovnog programa razmene između Kosova i SAD, ponovo sam se pozabavila pisanjem spisateljice Marku. Prošlo je više od dve godine od mog prethodnog boravka, a kako sam bila pomalo iznenađena time što sam postala dobitnica tih sredstava, sada sam naišla na izazov kao pripovedačica koja radi u okruženju koje nije moje.  

Imala sam odgovornost da vreme i prostor koristim na mudar način, ali štaviše, i odgovornost prema ljudima i mestu o kome je trebalo da pišem priče. U prvih nekoliko meseci boravka na Kosovu, saznala sam da je ovaj sukob u meni učinio da se sledim, toliko da sam na kraju poslala poruku spisateljici Marku na Tviteru (Twitter), a stupila sam u kontakt i sa brojnim drugim piscima na Kosovu*, zahtevajući od njih da mi kažu nešto o eseju pre nego što započnem svoj rad.

Upravo sam prilikom vođenja ovih razgovora imala mogućnost da sasvim shvatim potencijal koji je postojao za projekat pripovedanja koji je privukao pažnju na žene sa Kosova koje su već radile na širenju vidika i narativa o svojoj ulozi u društvu, o ulozi marginalizovanih grupa i o zajednicama u kojima žive.

Sa tim ciljem na umu, da se istaknu glasovi žena koje već rade kao pripovedačice, a umesto da preuzmem ovu priču kao svoju, rodilo se “Preuzimanje”. Ono što se prvobitno usredsredilo na žene u oblasti filma, ubrzo se proširilo na novinarke, umetnice, sportistkinje, akademkinje, političarke, studentkinje, aktivistkinje i druge.

U toku tri i po meseca, povezala sam se sa 99 žena, mladih i starih, različitih nacionalnosti, sela sa njima da napravim intervjue, kao i da ih fotografišem za sliku koja je kasnije dodata u interaktivni serijal portreta predstavljen na urbanoj izložbi i na projektnom veb-sajtu, gde u predstojećim mesecima treba da se pohrane duže priče.

Fotografija: Loren Pis (Lauren Peace).

Izveštavanje o ovom projektu za mene je bilo pravo uživanje, ne samo zato što mi je omogućeno da se sretnem i povežem na više nivoa sa velikim brojem inspirativnih žena, te da se uključim u otvoreni i iskreni dijalog o dobrim i lošim stvarima. Takođe, zato što je tako stvoren prostor za smisleno promišljanje o medijima i pogrešno predstavljanje u mojoj zajednici, gde, umnogome slično kao na Kosovu, autsajderi upadnu s vremena na vreme da bi ispričali priče o nečemu užasnom ili egzotičnom.

Po mom iskustvu, preterano prepričavanje, kako vreme prolazi, često doprinosi građanskoj apatiji koja ima korene u pesimizmu koji proizlazi iz ovih narativa. Priče o ženama često izostaju, dok one koje su prisutne u većini mejnstrim medija teško da su reprezentativne u javnosti.

U svojoj srži, “Preuzimanje” predstavlja napor da se tome suprotstave, dajući doprinos u vidu priča o snazi i otpornosti oličenim u ženama koje koriste svoj glas i svoju poziciju da bi se borile protiv nepravde i proširile naše shvatanje istine.

Kako je postavka postavljena na Njubornu, široki spektar kritika iznet je u javnosti. Među njima jesu i one koje se odnose na upotrebu Njuborna kao mesta za postavljanje instalacije, nepojavljivanje nekih žena (i pojavljivanje drugih), kao i stepen vidljivosti projekta u javnoj sferi.

U petak uveče, nakon postavljanja projekta, zamoljena sam da uklonim portrete pet žena čije su profesionalne i privatne pozicije bile ugrožene usled političke simbolike koju sa sobom nosi spomenik Njuborn.

Dok su one, zajedno sa drugim ženama prikazanim na postavci, obaveštene o tome da će projekat biti predstavljen u junu na “urbanoj izložbi u Prištini” koja će se vezati za veb-sajt, nakon čega su dale usmenu saglasnost u te svrhe u vreme davanja intervjua, specifična upotreba spomenika Njuborn nikada nije bila predmet razgovora u vreme davanja intervjua, jer lokacija održavanja projekta još nije bila određena. Nakon ustanovljavanja lokacije, pet žena je povuklo svoju saglasnost i njihove slike su uklonjene sa postavke i veb-sajta neposredno nakon što su one izrazile negodovanje.

Kada sam odlučila da izaberem Njuborn za podlogu projekta, razmišljala sam samo o kontekstu prostora koji bi privukao najveću pažnju na ono što su ljudi koji su činili “Preuzimanje” hteli da izraze, pa tako nisam sasvim uzela u obzir politička tumačenja koja bi nastala zbog korišćenja ovog spomenika. Ovo je bio ogroman previd s moje strane, ukorenjen u samom neznanju kojem je moj projekat trebalo da se suprotstavi. Uprkos mojim najboljim namerama, ovo neznanje ispoljeno je u vidu greške. Zato priznajem svoju grešku i najiskrenije se izvinjavam svim ženama koje su zbog nje pretrpele štetu.

Ipak, ne žalim zbog sadržine rada i pažnje koju je rad privukao, uprkos velikom ogorčenju koje je stvorio.

“Preuzimanje” nije bilo, niti je trebalo da bude, spisak sa “Top 100”. Takvo razmišljanje jeste pogrešno tumačenje i ishitrena reakcija, a koji su dobili polet na društvenim mrežama, pokazujući opasnost od grupnog razmišljanja.

Kada bismo ovaj projekat tumačili kao rangiranje žena, onda bismo upali u razgovor o tome ko bi trebalo da bude u njemu predstavljen, a ko ne, pa bi to značilo i pripisivanje varirajućih stepena vrednosti u odnosu na iskustva ljudskih bića. Čiji glas zaslužuje da se čuje, a čiji ne?

Zato ne mogu i neću da se izvinim za nešto što nije bila namera ovoga rada: snimak 99 žena nikada nije mogao da obuhvati svaku ženu i devojčicu sa Kosova, bez obzira na uticaj koji su imale u svojim zajednicama.

Žene obuhvaćene projektom bile su učesnice projekta, jer su činile raznovrsnu grupu pripovedačica i donosilaca promena, mladih i starih, na mikro ili makro planu, a moja nada je bila da će se, nakon posete veb-sajtu ili postavci, te posle čitanja raznovrsnih citata, ljudi poistovetiti sa nekima, dok će drugi preispitati svoje stavove. Ove žene predstavljaju mali uzorak, koji je reprezentativan za mnoge, mnoge druge. Opis projekta, u onlajn verziji i na mestu postavke, ukazuje jasno na ovu nameru. Samo treba da izdvojite neko vreme i da ga pročitate.

Štaviše, neću se izviniti zbog toga što je intervencija u kojoj se veličaju žene sa Kosova stvorila nelagodnost; to je reakcija koju smatram dokazom toga zbog čega su nam potrebne žene da bismo povratili javni prostor. Iako je instalacija izazvala talase nadahnuća i ponosa, bilo je i primera ozlojeđenosti, zavisti i revolta. Dosta toga možemo da naučimo o sebi onda kada analiziramo svoje reakcije na neke radove, a zatim uzmemo malo vremena da bismo se zapitali zašto smo odgovorili na ovaj ili onaj način.

Iako osećam razočaranje zbog toga što je namerena svrha projekta izgubljena u salvi reakcija, upravo je salva reakcija ono što je validacija postojanja projekta i ono zbog čega je bilo toliko važno da on bude predstavljen u javnom prostoru.

Da li biste obratili pažnju na “Preuzimanje” da je ono prikazano u tišini neke galerije? Da li bih onda pisala ovaj članak?

Usred tih silnih kontroverzi, jedno je sigurno: “Preuzimanje” je stvorilo prostor za nužnu javnu diskusiju o spomenicima i nacionalizmu, o našoj motivaciji i fiksaciji da dobijemo priznanja za sebe, o medijskoj pismenosti i tome kako odgovaramo na ono zbog čega se osećamo nelagodno, o rastućoj potrebi da se poveća zastupljenost žena i marginalizovanih zajednica u javnoj sferi.

Nije prekasno da od ova diskusija postane konstruktivna.

U nedelju popodne, prvi put otkako je projekat zvanično objavljen, dobila sam priliku da se uputim ka Njubornu i pogledam izložbu, ne kao kustoskinja u panici, koja se očajnički trudi da sanira greške, već kao obična posmatračica koja je izašla u šetnju jednog nedeljnog popodneva. Bilo da ste novinarka, ili umetnica, ili bilo ko drugi čiji je rad dostupan svetu, lako se može iz vida izgubiti značenje projekta i njegov potencijal da učini nešto dobro onda kada se sliju kritike, ali dok sam čitala reči žena koje su se pojavile na izložbi, podsetila sam se i na jedno i na drugo.

Jednom sam pročitala citat neke tinejdžerke: “Ne bi trebalo da rastrgnemo druge žene samo kako bismo se osetile uzvišeno. Kada gasite tuđi plamen, to vaš plamen ne čini svetlijim. Čim sam prevazišla tu ljubomoru, počela sam da na ljude gledam kao na nadahnuće. Vidim šta rade, osećam inspiraciju i ponos. U prsima osećam toplinu.”

Drugi je citat neke spisateljice koja je izjavila: “Mislim da možemo da ostvarimo zdraviji koncept sestrinstva, da se zaista okupimo oko najvažnijih pitanja, ali i da konstruktivno kritikujemo rad drugih i gledišta u porukama koje plasiramo.”

Treći citat je od jedne urednice: “Mislim da zaboravljamo koliko je važno da nadahnjujemo jedne druge.”

I, na kraju, jedan citat od umetnice i aktivistkinje čiji su citati došli u pravo vreme: “Ako napravite neki rad, onda morate da stojite iza njega.”

Dakle, to je ono što ja radim: pozdravljam kritiku i kritizerstvo gde god ih nađem, slušam povratne informacije i učim iz grešaka, stojeći čvrsto uz svoj rad s uverenjem da će, čim oluja popusti i nebo se razvedri, “Preuzimanje” biti ono što je pomoglo da se obznane potrebe za održavanjem sveobuhvatnijeg razgovora.

Naslovna fotografija: Loren Pis (Lauren Peace)

*Napomena urednika: Tekst je prepravljen nakon publikovanja, a kako bi se pojasnilo da je forma projekta nastajala u dužem vremenskom periodu i da predstavlja ishod višestrukih razgovora sa brojnim osobama.