“Promišljanje samog procesa opažanja”
Mogu li tehnologija i dizajn pomoći u razumevanju vremena sukoba?
Početkom decembra 2024. godine, Muzej savremene umetnosti u Skoplju otvorio je izložbu “War of the Senses/War on the Senses” (Rat čula/Rat protiv čula), na kojoj su predstavljeni radovi autora kao što su Lawrence Abu Hamdan, Beirut Urban Lab, Center for Spatial Technologies, Forensic Architecture, Kumjana Novakova, YoHa i Matthew Fuller.
Izložba se bavi ratovima u Libanu, Gazi, Ukrajini i bivšoj Jugoslaviji. Umetnice i umetnici koriste digitalne alate — poput open-source tehnologija i digitalnog arhiviranja — kako bi analizirali događaje proistekle iz nasilja. Posebno je značajna za Balkan, gde tehnologija nastavlja da oblikuje kolektivno pamćenje i identitet, ostavljajući dubok trag nasleđa rata i nasilja.
Kroz složenu igru digitalnih tehnologija i stvaranja, tumačenja i upotrebe ratnih slika, izložba istražuje preseke estetike i nasilja. Ujedno otvara prostor za promišljanje otpora i protivmoći, podsećajući nas da rat, ma koliko delovao daleko, duboko utiče na nas i izaziva naše razumevanje stvarnosti.
Prvi put sam čula za Forensic Architecture, multidisciplinarnu istraživačku grupu i učesnika izložbe, kada su objavili revolucionarno istraživanje u saradnji sa Amnesty Internationalom o zatvoru Sajdnaja u Siriji. Forensic Architecture koristi arhitektonske i digitalne metodologije za istraživanje kršenja ljudskih prava i državnog nasilja, otkrivajući istine koje često ostaju skrivene od strane moćničkih struktura. U neverovatnoj koincidenciji, nakon otvaranja izložbe u Skoplju, zatvorenici iz Sajdnaje su oslobođeni usled pada Asadovog režima.
Matthew Fuller, jedan od kustosa izložbe, član je savetodavnog odbora Forensic Architecture i blisko sarađuje sa njima. Zajedno sa Eyalom Weizmanom, osnivačem i direktorom kolektiva, koautor je knjige u kojoj istražuju veze između arhitekture, tehnologije i pravde.
Koristeći tehnologiju i kao istraživački alat i kao sredstvo umetničkog izraza, izložba pokazuje kako digitalne inovacije oblikuju našu percepciju nasilja — utičući na to kako te događaje dokumentujemo, tumačimo i na kraju se s njima suočavamo.
Krajem decembra 2024. godine, K2.0 je razgovarala sa Tihomirom Topuzovskim, direktorom Muzeja savremene umetnosti u Skoplju, Novakovom, filmskom autorkom zasnovanom na istraživanjima, i Fullerom, autorom i profesorom na Goldsmiths univerzitetu u Londonu, o temama izložbe i delu koje ona prikazuje. Razgovor se bavi estetikom, izazovima projekta i njegovim značajem u svetlu događaja kao što su ratovi u Gazi, Ukrajini i Libanu.
K2.0: Kako je nastala izložba “Rat čula/Rat protiv čula”? Šta obuhvata i koje umetnice i umetnici učestvuju u njoj?
Tihomir Topuzovski: Muzej savremene umetnosti u Skoplju je i ranije realizovao projekte koji se bave temama sličnim onima u okviru ove izložbe. Forensic Architecture je još 2018. godine održao prezentaciju u muzeju.
Govorimo o umetnosti koja kreativno razvija vizuelne metodologije i reinterpretira dokaze o slučajevima i posledicama koji su izveštavani u mejnstrim medijima.
Nakon te prezentacije, kao deo interdisciplinarnog programa, organizovali smo 2020. godine razgovor sa Eyalom Weizmanom o njihovom radu. Matthew Fuller je posetio Skoplje 2022. godine i govorio na jednom od naših događaja. Međutim, ovaj projekat je do sada najvažniji i najsloženiji.
Govorimo o umetnosti koja kreativno razvija vizuelne metodologije i reinterpretira dokaze o slučajevima i posledicama koji su izveštavani u mejnstrim medijima. Ova izložba je važna ne samo za Severnu Makedoniju, već i za ceo balkanski region, imajući u vidu sukobe koji su usledili raspadom Jugoslavije.
Projekat ima veliki značaj kao paradigmatski model. Fokus na estetiku, u etimološkom smislu, odnosi se na percepciju, opažanje i upotrebu. Ova izložba predstavlja vizuelnu metodologiju koja ratu, njegovim sukobima i specifičnim slučajevima pridaje novi značaj.
U tom kontekstu, njegov značaj leži u javnoj vidljivosti ovih tema. Eyal Weizman koristi izraz “forumi istine” — galerijski prostor može biti viđen kao forum za razotkrivanje i predstavljanje istine. Rekao bih da je ova izložba upravo o predstavljanju istine.
Ovde govorimo o dokazima iz različitih slučajeva, uključujući Ukrajinu, Liban, Gazu i bivšu Jugoslaviju. U izložbi učestvuju različiti umetnici i kolektivi, kao što su Center for Spatial Technologies iz Ukrajine; Lawrence Abu Hamdan i Beirut Urban Lab, koji se bave slučajevima iz Libana; Forensic Architecture, koji istražuju i u Gazi; Kumjana Novakova, sa radom o ratu u bivšoj Jugoslaviji; kao i apstraktniji rad kolektiva YoHa u saradnji sa Matthewom Fullerom.
Matthew Fuller: Pokušavamo da promislimo različite pristupe informacijama, iskustvima i podacima koji su nam dostupni. Cilj nam je da sistematski sagledamo načine na koje umetnici i druge srodne oblasti reaguju na rat.
To uključuje razne metode organizovanja podataka, iskustava, znanja i refleksije kroz umetničke projekte. Iako svi dele zajedničku temu, svaki projekat istražuje drugačiji fenomen ili događaj, na svojstven način.
Imamo radove koji su refleksivni i zasnovani na ličnim iskustvima, ispitujući kako se ratna dešavanja prepliću sa životima ljudi. Takođe, postoje radovi koji su više dijagramatski, pokušavajući da razviju sistemski, prostorni pristup razumevanju sukoba. Tu su i radovi koji se bave procesima, ispitujući kako digitalne forme funkcionišu unutar savremenih struktura koje proizvode rat.
Svi ovi pristupi predstavljaju pokušaj umetnika da nađu odgovarajući način razumevanja savremenog sveta. To su istraživanja materijalnosti i složenih sistema koji nastaju u sadašnjem vremenu, u kojem se čini da se namere iza konflikata sve više intenziviraju.
K2.0: U tekstu o izložbi pišete da je estetika ključna za odnose moći u današnjem svetu. Možete li da proširite ovo razmišljanje, posebno u vezi sa sukobima poslednjih godina u Ukrajini, Palestini i Libanu?
Matthew Fuller: Pitanje estetike je veoma široko. Možda deo toga može da se razjasni kroz način na koji umetnici razvijaju prošireno shvatanje estetike. Estetika se, kao što je Tihomir spomenuo, odnosi na percepciju, ali i na promišljanje samog procesa opažanja.
Ako estetiku shvatimo kao opažanje, a zatim i kao stvaranje značenja, ona postaje još jasnija. Estetika se odnosi ne samo na način na koji opažamo svet oko sebe, već i na način na koji mu dajemo smisao i razmišljamo o njemu.
Estetika je deo toga, u smislu strukturiranja načina na koji ove emocionalne snage ulaze u igru.
Estetika danas takođe uključuje razvoj novih oblika opažanja. Od proteza ili novih oblika senzorne sposobnosti, novih tehnologija različitih vrsta ili novih oblika društvenih procesa — okupljanje i kolektivizacija opažanja postaju pristupačniji.
Za ove umetnike, opažanje ima značaj, ali estetika je postala sve važnija u sadašnjem trenutku, kada razum često bude nadmašen oblicima osećanja. Mnogo toga je vođeno ili strukturisano i prikriveno od strane snaga koje naglašavaju osećanja ili emocije, kao što su bes, ljutnja, gnev, stid i tako dalje, koje mogu pokrenuti veliki deo savremene geopolitičke dinamike. Estetika je deo toga, u smislu strukturiranja načina na koji ove emocionalne snage ulaze u igru.
Znamo da estetika ne mora nužno biti povezana sa lepotom, a ovo je posebno važno kada su u pitanju ratne slike. Možete li se malo osvrnuti na ovu temu? Možda Kumjana može govoriti o svom radu za dokumentarac “Silence of Reason” koji se bavi ratnim zločinom silovanja žena u Foči, Bosna i Hercegovina.
Kumjana Novakova: Mislim da se ono što su Tihomir i Matthew izložili direktno tiče onoga čime se i sama bavim, posebno iz prostora u kojem radim — sa Balkana i iz feminističke perspektive. U radu “Silence of Reason” (Tišina razuma) bila sam zainteresovana za stvaranje estetskog arhiva koji potkopava hijerarhije postojećih arhiva koji oblikuju žensko iskustvo rata devedesetih, konkretno u Bosni i Hercegovini.
Bez obzira na to kako je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) pravno pristupio seksualnom nasilju, širi javni diskurs se nije promenio. Zapravo, pravna odluka MKSJ-a u slučaju Kunarac i drugi je daleko više emancipatorska u načinu na koji tretira preživele žrtve seksualnog nasilja u odnosu na ono što postoji u javnom prostoru.
Moja ideja bila je da ukažem na nasleđe koje imamo i da ga ponovo arhiviram — iz pozicije preživelih. Cilj je bio da se stvori alternativni arhiv koji može podstaći emancipaciju, čak i dvadeset godina nakon suđenja.
Ponovo sam arhivirala sve dokaze i podatke koje je sud koristio kako bi dokazao da je silovanje korišćeno kao ratna strategija — ali iz ugla preživelih, a ne iz perspektive nasilja ili samog zločina. Tokom tog procesa, shvatila sam da je jedno od osnovnih načela bilo da se ne koristi nijedan element koji dolazi iz odbrane počinilaca.
Priča dolazi isključivo od preživelih — to je samo jedan način kako se može stvoriti ovakav digitalni arhiv. Film i instalacija obuhvataju iskustva samo dela žena koje su svedočile. Nadam se da ćemo u budućnosti — ili ja sa svojim saradnicama — uspeti da stvorimo pun arhiv svih žena koje su preživele i svedočile pred sudom, iz kog bi se mogli izvesti različiti vidovi dokaza.
Kako vidite evoluciju istraživačkih alata poput slika i tehnologije u oblikovanju narativa o odgovornosti i pravdi? Takođe, koja etička razmatranja bi trebalo da vode umetnike/ce i istraživače/ice u primeni ovih tehnologija za dokumentovanje i predstavljanje istorija nasilja?
Topuzovski: Rad Forensic Architecture kao kontrauviđaji ili kontraforenzika to dobro objašnjava. To je praksa koja poziva na odgovornost. Kroz ovaj rad možete konstruisati sliku ili novu naraciju zasnovanu na dokazima, čak nudeći nova tumačenja u nekim slučajevima. Ona može ponuditi novu perspektivu koja nije prisutna u mejnstrim diskusiji ili institucionalnim agencijama.
Izložba, između ostalog, na implicitan način prati neke od pomaka u načinu na koji se digitalna tehnologija posmatra u odnosu na pitanje javnih istina.
Zbog toga, sa ovim novim tumačenjima, mislim da je rad ovih umetnika i kolektiva ključan. On pomera celo polje savremene umetnosti na etički teren. Mi smo odgovorni, suočavamo se sa hitnim situacijama i sukobima, i imamo obavezu da na neki način delujemo i radimo na tome.
Ne postoji smislen način da se radi drugačije; naše odgovornosti i naš etički stav nas teraju da gradimo i artikulišemo na ovaj način. Sa razvojem tehnologije, možemo pružiti dokaze kako bismo rekonstruisali istinu.
Kako ova izložba, odnosno Vaš rad, pristupa ulozi digitalnih tehnologija u oblikovanju istina o ratu kroz slike i dezinformacije?
Fuller: Mislim da izložba, između ostalog, na implicitan način prati neke od pomaka u načinu na koji se digitalna tehnologija posmatra u odnosu na pitanje javnih istina. Tokom devedesetih godina postojala je nova nada da će internet stvoriti prostor koji je nekontrolisan — prostor za slobodu govora, za izgovaranje istine pred moćnicima.
Ali, desilo se nešto drugo s internetom. Ipak, zanimljivo je pratiti genealoški razvoj sposobnosti da se istina o konfliktima iznese kroz digitalne medije. Krajem devedesetih i početkom 21. veka pojavljuje se ideja građanskog novinarstva.
Decentralizovanost interneta omogućila je različitim glasovima da javno nastupaju s vrstom novinarskog autoriteta. Pojavljivale su se nove platforme i nezavisni mediji koji su prepoznali tu priliku, no to se dogodilo u manjoj meri nego što se očekivalo.
Nakon toga, i nakon prvog dot-com kraha početkom 2000-ih, pojavljuju se novi oblici, poput WikiLeaks-a, gde je — u svojevrsnoj radikalnoj aproprijaciji softvera za zaštitu privatnosti — mala grupa ljudi uspela da kreira prostor u kojem su se poverljivi državni dokumenti mogli distribuirati bez dozvole. To je bio zanimljiv prekid u dotadašnjem kontinuitetu razvoja interneta.
Dalji razvoj doneo je pojavu tzv. open-source (otvorene) obaveštajne delatnosti, kakvu sprovode grupe poput Bellingcata, gde se različiti podaci mogu prikupljati i međusobno upoređivati kako bi se došlo do novih oblika informacija, novinarskih uvida i provere istinitosti tvrdnji iznetih u javnosti.
Open-source obaveštajna praksa se tokom više od jedne decenije razvijala na složen način. Postala je ne samo alat entuzijasta i amatera koji su prerasli u profesionalce, već i obaveštajnih agencija, vojski, menadžera rizika i drugih. Sve je više profesionalizovana i danas predstavlja stvarni prostor delovanja u okviru savremenih konflikata.
Grupa Forensic Architecture, zajedno sa mrežom saveznika okupljenih oko njih, razvila je čitav niz pristupa zasnovanih na znanjima iz arhitekture. Korišćenjem geometrijskih modela — u koje se mogu ugraditi video-zapisi, vizuelni podaci, fotografije, satelitski snimci i drugi izvori — omogućava se analiza i upoređivanje različitih tvrdnji o istini.
Tokom ovog perioda, dolazi i do ogromne ekspanzije dostupnih podataka. Model građanskog novinarstva bio je u osnovi zasnovan na upotrebi desktop i laptop računara.
Eksplozija podataka koju su omogućili pametni telefoni, kako su se širili širom sveta, proizvela je ogromne količine novih vrsta informacija. Ljudi koji preživljavaju nasilje, ali i oni koji u njemu učestvuju, na razne načine stvaraju video-snimke i fotografije koje zatim postavljaju na internet.
Ogroman broj slika i video-materijala koji danas kruži iz savremenih sukoba neuporediv je sa onim što je bilo dostupno pre deset godina. Pametni telefon postao je još jedan istorijski akter koji je promenio ne samo prirodu ratnog iskustva, već i načine na koje dolazimo do saznanja o ratu. Sve ove različite tehnike, geopolitički konteksti i konkretne intervencije istraživačkih grupa promenile su ono što posmatramo tokom poslednje dve i po decenije.
U eseju “Regarding the Pain of Others” (O tuđem bolu) Susan Sontag piše da ljudi postaju manje osetljivi na slike užasa jer shvataju da se sam rat ne može zaustaviti. Dalje navodi da saosećanje mora biti pretočeno u akciju – u suprotnom, ono iščezava. Kako vidite ovo tumačenje u odnosu na svoj rad?
Novakova: Mislim da otvarate jedno izuzetno kompleksno pitanje. Susan Sontag je radila i pisala u sasvim drugačijem vremenu, naročito kada je reč o tehnološkim promenama i o tome kako tehnologija oblikuje našu percepciju – o čemu je govorio i Matthew. Ali smatram da je pomak koji još uvek nismo u stanju da u potpunosti sagledamo upravo poslednji talas nasilja širom sveta, posebno u vezi s Ukrajinom i Gazom.
Nemogućnost kreiranja narativa ili zauzimanja stava, u obilju i buci podataka i informacija, naglašava ulogu i značaj istraživačkog umetničkog projekta.
Ovo izlaganje svih različitih vrsta nasilja koje oblikuje naš svakodnevni život potpuno se menja. Ne samo u sposobnostima za empatiju i razumevanje nasilja, već i u našem sopstvenom položaju. Mislim da je veoma teško diskutovati o tome generalno, bez uzimanja preciznog slučaja i registra kroz koji posmatramo ovo pitanje.
Ali za mene, ovo je u samom jezgru problema, ovo je mesto gde vidim važan ulaz za umetnike koji rade sa istraživačkom estetikom. Nemogućnost kreiranja narativa ili zauzimanja stava, u obilju i buci podataka i informacija, naglašava ulogu i značaj istraživačkog umetničkog projekta.
Izložba je, na neki način, prostor u kojem smo pozvani da pokušamo da razumemo izuzetno kompleksne događaje, naročito u slučaju Gaze, pa čak i Ukrajine. Iako je pristup različitim registrima istine znatno olakšan savremenim tehnološkim napretkom, naše mogućnosti da ih razumemo kao obični građani ostaju znatno ograničene. Zbog toga je od ključnog značaja dalje razvijati ovakve projekte u okviru javnih umetničkih institucija.
Fuller: Da, mislim da je Kumjana potpuno u pravu. Smatram da su ova pitanja delimično pokrenuta tehnologijom. Na neki način bih korigovao svoj prethodni narativ, jer verujem da se veliki deo inovacije mora ostvariti na društvenom nivou. Na primer, vratimo se pitanju zatvora Sajdnaja i istraživanjima koja su sprovedena sa preživelima iz tog zatvora. Veliki deo rada koji su uradili Lawrence [Abu Hamdan] i Forensic Architecture sastojao se u pronalaženju novih načina da se obrade uslovi koji su proglašeni kao neizrecivi — uslovi koji su namerno osmišljeni da onemoguće ili blokiraju sposobnost preživelih da o njima govore.
Zloglasni Sajdnaja bio je zatvor koji se temeljio na tišini i nametnutom apsolutnom ćutanju zatvorenicima. Držani su u mraku. Projekat o Sajdnaji imao je cilj da se pomoću satelitskih snimaka i drugih izvora, a pre svega kroz pažljivo strukturisane susrete sa svedocima i preživelima, rekonstruiše model tog prostora.
Svedoci su sa velikom pažnjom i oprezom prepričavali vrste zvukova koje su mogli da čuju, kao i svoja svakodnevna iskustva života u tim uslovima. U saradnji sa umetnicima, detaljno je rekonstruisano stanje zatvora, događaji koji su se tamo odigravali i oblici brutalnosti koji su ljudima sistematski nanošeni.
Pitanje rada na konkretnim slučajevima, empirijski, pažljivo i u saradnji sa preživelima, uz stvaranje oblika zajedništva ili savezništva, postaje način da se odgovori na ono što je strukturno osmišljeno da ostane neizrecivo. To je pokušaj da se, makar delimično, prevaziđe nametnuta moć nad ljudima. Mislim da su ovo zaista važne stvari na koje Kumjana ukazuje.
Videli smo mnogo razvoja u poslednjim godinama u umetničkim i kulturnim institucijama i razne reakcije i stavove prema onome što se dešavalo u Ukrajini, a kasnije i u Gazi i Libanu. Šta mislite o tome kako se te reakcije razlikuju?
Fuller: Mislim da je očigledno da su u toku veoma, veoma kompleksne pojave. Moglo bi se govoriti o različitim načinima na koje međunarodna zajednica tretira konflikte u Gazi i Ukrajini. To bi bio jedan pristup. Takođe, može se reći da su regioni i zemlje različito odgovorili na raspravu o tim konfliktima, sa različitim vrstama represije ili amplifikacije u različitim kontekstima.
Možemo se baviti pitanjem represije palestinskih glasova u Nemačkoj, Austriji i drugim zemljama, što je užasno i izuzetno sramotno. Neophodno je da se s tim suočimo.
Mislim da je složenije razmisliti o vrstama razlika u tome kako se konflikt posreduje, intenzivira i ocenjuje — one pokazuju napetosti i neuspehe preovlađujućih geopolitičkih strategija, i s tim treba da se suočimo.
Kako oblikujemo naš svet u smislu linija konflikta i snaga kojima je dopušteno da budu preovlađujuće? Mislim da je potrebno sprovesti testiranje tih percepcija koje oblikuju stvarnost. Ali, takođe, želim da kažem da postoji opasnost u načinu na koji su ovi konflikti prikazani, kako ih percipiramo i prikazujemo, zanemarujući pritom brutalne činjenice tih konflikata.
Mislim da je važno primijetiti da su prostori solidarnosti, bez obzira koliko mali ili skromni, veoma važni za održavanje zdravog razuma.
Možemo imati beskrajne diskusije o estetskim oblicima koje prikazivanje tih konflikata može da uzme. Međutim, to ne sme da se koristi kao način da sakrijemo ili da nas zaokuplja pitanjima koja, iako su važna, ne bi smela da nas spreče da prepoznamo ove konflikte i da zahtevamo njihov momentalni prestanak.
Novakova: Za mene je važno i da priznamo značaj tih prostora. Dolazeći iz bivše Jugoslavije i odrastajući u sred ratova, mislim da je ključno primetiti da su prostori solidarnosti, ma koliko mali i skromni, od ogromnog značaja za očuvanje zdravog razuma.
Reakcije u različitim zemljama i institucijama veoma se razlikuju, kao što je Matthew pomenuo. Mislim da su ti prostori, ma koliko mali ili skromni bili, izuzetno važni, naročito za one koji su bili izloženi strašnim strategijama kršenja prava i torture. Naglasila bih značaj umetničkih prostora kao javnih prostora kritike i foruma koji nam pomažu da razumemo svet u kojem živimo, kroz ovu vrlo ljudsku dimenziju.
Ovaj članak je skraćen zbog dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.
Naslovna slika: Muzej savremene umetnosti u Skoplju
-
- Ovaj članak je napisan na engleskom.