Prostori nade, solidarnosti i otpora
Šta su bile devedesete i šta nas mogu naučiti?
Piše Linda Gusia | 18. marta 2025.
Početkom devedesetih, zalazak sunca obično je značio da svi moramo biti zatvoreni u svojim domovima. Lupanje o šerpe i ključeve s prozora i balkona, poput zatvorenika, činilo nas je prisutnima tokom policijskog časa, koji je trajao od 19 sati uveče do 7 sati ujutru u militarizovanom gradu Prištini. Ponekad bismo tačno u 19:30, u vreme glavnih večernjih vesti, gasili sva svetla u kućama u znak protesta protiv propagande srpskih državnih medija, naročito nakon što su gotovo svi albanski mediji, osim jednog, bili zatvoreni. Ovakvi simbolični protesti činili su nas glasnima, jačali osećaj pripadnosti i oslobađali deo nagomilanog besa.
Ono što se jednostavno naziva “devedesetima” na Kosovu bila je decenija dubokih strukturalnih i kulturnih promena, oblikovanih nesigurnošću, državnim nasiljem i teškoćama. Ukidanje autonomije Kosova 1989. godine označilo je početak kraja Jugoslavije, a događaji koji su usledili ogolili su srpsku nacionalističku tvrdnju da su Albanci krajnji “drugi” — neljudi, varvari, čije je učešće u jugoslovenskoj modernosti, pa čak i samo postojanje, bilo prihvatljivo isključivo pod srpskom vlašću.
Ova kolonijalna logika bila je nasleđena iz jugoslovenskih strukturalnih odnosa, gde su Albanci sistematski isključivani iz prava i samouprave. Ustavom SFRJ iz 1974. Kosovo je steklo autonomiju, koja je uključivala neka individualna i kolektivna pravna i politička prava, poput pristupa visokom obrazovanju na albanskom jeziku. Time se do osamdesetih godina formirala srednja klasa, koja je preuzela vođenje ključnih institucija na Kosovu. Ipak, strukturalne nejednakosti su i dalje postojale. Društvena marginalizacija i ekonomska diskriminacija činile su Kosovo najsiromašnijim regionom Jugoslavije, sa najvećom stopom nezaposlenosti i jednom od najranjivijih populacija.
Ova ugnjetavanja i rasna segregacija činili su osnovu za društvenu konstrukciju i reprodukciju diskriminacije, posebno s dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Milošević, bivši bankar koji je postao političar, preuzeo je vođstvo Socijalističke partije Srbije 1987. godine, koristeći nacionalistički sentiment koji je jačao u kontekstu ekonomske krize, obeležene visokom inflacijom, nezaposlenošću i spoljnim dugom.
Beograd pod Miloševićem već je zacrtao svoj pravac.
Njegov govor u aprilu 1987. godine u Kosovu Polju, nedaleko od Prištine, pred oko 15.000 srpskih nacionalista nezadovoljnih lošom ekonomijom i uverenih da im albanska većina oduzima radna mesta, najavio je kraj socijalističke ere. Ključna rečenica iz govora, “Niko ne sme da vas bije”, označila je početak novog perioda, onog u kojem će se balans moći u federaciji, koja je obuhvatala šest republika i dve autonomne pokrajine, preusmeriti ka centralizaciji vlasti u Srbiji. Milošević je time postavljao temelje za svoju kasniju političku dominaciju i nacionalističke politike koje su dovele do ukidanja autonomije Kosova 1989. godine.
Ipak, dok su nove političke restrikcije stupale na snagu, otpor i mobilizacija su jačali, dobijajući na hitnosti pred sve većom represijom. U novembru 1988, dok je Milošević učvršćivao svoju vlast, izbio je prvi masovni protest. Gotovo 3.000 rudara – oličenje socijalističkog ideala jugoslovenskog radništva – krenulo je peške iz rudnika Trepča u Starom Trgu kod Mitrovice ka Prištini, prešavši oko 45 kilometara. Umotani u slojeve odeće da se zaštite od novembarske hladnoće, nosili su transparente, jugoslovenske i albanske zastave i Titovu sliku, marširajući u odbranu nečega što nisu želeli da izgube – autonomije Kosova.
Beograd pod Miloševićem već je zacrtao svoj pravac. Do 23. marta 1989, kada se Skupština Kosova sastala pod vanrednim okolnostima kako bi ratifikovala ustavne amandmane, prištinske ulice bile su ispunjene tenkovima. Unutar skupštinske sale, autonomija Kosova je ukinuta – kulminacija ideološkog projekta koji je Albance nastojao redefinisati kao strance unutar jugoslovenske federacije.
Ukidanjem autonomije Kosova uvedeno je vanredno stanje – stvarajući de facto “stanje opšte opasnosti” koje je učvrstilo sistem aparthejda kroz etničku segregaciju i sistematsko državno nasilje. Ubrzo su usledili novi pravni okviri, a Skupština Srbije je odobrila ustavne amandmane. Cinično nazvane politike, poput “Plana za mir, slobodu, jednakost, demokratiju i prosperitet na Kosovu”, poslužile su kao osnova za sveobuhvatnu kontrolu države nad svim sektorima – od fabrika do policijskih snaga.
Svi oblici javnog i institucionalnog života bili su militarizovani: tenkovi i policija patrolirali su danonoćno, nasumično zaustavljajući Albance; policijske snage preuzele su Radio-televiziju Priština (RTP) i obustavile sve programe na albanskom jeziku; gotovo svi državni službenici bili su uklonjeni iz državnih institucija, uključujući pravosuđe, banke i lokalne policijske snage.
Pod Miloševićevim autoritarnim režimom, okupljanja su takođe bila zabranjena; više od dvoje ljudi nije smelo zajedno da hoda na javnim mestima. Niko nije bio izuzet iz sveprisutne totalnosti segregacije i isključenja. Kosovo je postalo podeljeno mesto: Srbi, kojih je bilo manje od 10% stanovništva, držali su vlast u svim institucijama, dok su Albanci bili potpuno potčinjeni.
Državno nasilje i rasizacija tokom devedesetih, sprovođeni kroz snažno vojno i policijsko prisustvo, nisu ostavljali prostor za Albance u novouspostavljenom autoritarnom režimu. Suočeni sa sistematskim isključenjem i odsustvom pravne ili institucionalne zaštite, Albanci su se okrenuli organizovanom građanskom otporu, ukorenjenom u principima ljudskih prava i nenasilne borbe. Odbacujući autoritet Miloševićevog režima i jugoslovenske države — koja je do 1992. godine bila svedena na Srbiju i Crnu Goru — Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije i Jugoslavije, usvojilo novi ustav, osnovalo brojne političke stranke, uključujući i Zelenu partiju, izabralo književnog kritičara Ibrahima Rugovu za predsednika i uspostavilo poreski sistem. Taj sistem, Fond od 3%, uključio je dijasporu u podršku infrastrukturi mirnog otpora.
Pokret nije svoje zahteve formulisao u uskim nacionalističkim okvirima, već se pozicionirao unutar diskursa demokratije i slobode, kako bi mobilisao međunarodnu solidarnost i ostao dosledan nenasilju. Otpor je bio miran, pre svega iz pragmatičnih razloga — kako bi osporio i razbio preovlađujuće predrasude o Albancima kao “primitivnim” i “nasilnim” — ali i da bi se izbegla dalja eskalacija nasilja.
Ove formalne strukture otpora i političkog delovanja bile su moguće samo kroz solidarnost utkanu u svakodnevne oblike otpora, bilo kroz tajne škole i zdravstvene mreže, ili kolektivno lupanje šerpi i ključeva protiv tišine okupacije. Ženski pokret, u posebnoj meri, bio je upečatljiv primer kako je solidarnost postala deo svakodnevnog otpora, stvarajući prostore subverzije i prkoseći totalnosti segregacije. Istovremeno, međutim, ženski aktivizam i solidarnost tokom devedesetih ostali su marginalizovani u istorijskim narativima otpora. Ovaj tekst stavlja u fokus feministički pokret, ističući snagu konteksta i solidarnosti tokom te decenije.
Ka politici nade
Na početku devedesetih na Kosovu, prvi odgovor na ukidanje autonomije, masovna otpuštanja radnika, zatvaranje Univerziteta u Prištini i srednjih škola na albanskom jeziku, kao i sistematsko policijsko nasilje nad celim društvom, bile su višemesečne masovne demonstracije. Policija je na proteste odgovorila brutalnom silom i masovnim hapšenjima. Izveštaji su navodili da je između januara i februara 1990. godine ubijeno najmanje 30 albanskih demonstranata, dok je preko 1.000 ljudi uhapšeno. Poruka policijske represije bila je jasna: svi smo bili pod sumnjom i već proglašeni krivima samim svojim prisustvom.
Štrajkovi, često organizovani preko sindikata, postali su glavni oblik otpora. Dana 3. septembra 1990. godine, proglašen je generalni štrajk svih albanskih radnika na Kosovu. Među učesnicima je bila i moja majka, zajedno sa svojim koleginicama i kolegama. Nakon toga je otpuštena sa posla, kao i mnogi drugi koji su učestvovali. U međuvremenu, novi direktori su postavljani pod represivnim merama — naročito u obrazovnom sektoru — a radnici su bili primoravani da daju zakletvu lojalnosti novim zakonima. Učešće u štrajkovima i odbijanje pokoravanja često su vodili do otkaza.
Spajajući neposlušnost s nekom vrstom “uradi sam” logike, iznikla je nova infrastruktura mobilizacije i novi sistem otpora.
Masovno otpuštanje radnika sprovedeno je pod izgovorom ekonomske racionalizacije — ozloglašeno nazvane “tehnološki višak” — koja je, nekim čudom, pogodila isključivo albanske radnike. Samo tokom 1990. godine, procenjuje se da je 45% od 164.210 zaposlenih kosovskih Albanaca izgubilo posao usled ovih mera. Na kraju, gotovo 90% kosovskih Albanaca bilo je otpušteno. Pošto Albanci ni u socijalističkom sistemu nikada nisu bili u potpunosti integrisani u tržište rada, masovna otpuštanja ostavila su ih bez ikakve socijalne i zdravstvene zaštite, penzionog osiguranja, naknada ili socijalnih beneficija. Sva državna podrška bila je izgubljena.
Kosovski Albanci našli su se u borbi za opstanak, razvijajući međuzavisnosti koje su ojačale osećaj zajedništva. Spajajući neposlušnost s nekom vrstom “uradi sam” logike, iznikla je nova infrastruktura mobilizacije i novi sistem otpora.
Kada su lekarima zabranili da praktikuju medicinu, nastavili su da rade u improvizovanim klinikama, pružajući usluge u privatnim prostorima ili posećujući domove u ruralnim i marginalizovanim zajednicama. Stvaranje alternativnih prostora za medicinsku praksu i obrazovanje mladih medicinara omogućilo je razvoj još jedne važne infrastrukture. Tokom cele decenije, uzastopne generacije medicinskih radnika obrazovale su se u takvim uslovima, a mnoge privatne klinike su počele s radom.
Kada nam je zabranjen ulazak u škole, naši učitelji su nas pozivali u svoje dnevne sobe na popodnevnu nastavu i domaće kolače, intuitivno postavljajući temelje onoga što će postati novi sistem kućnog školovanja. Do 1992. godine, preko 3.000 privatnih prostora — kuća, garaža, džamija i crkava — pretvoreno je u učionice.
Sa zatvorenim školama i univerzitetima za Albance, tokom devedesetih se razvio samostalno organizovani obrazovni sistem zasnovan na solidarnosti. Privatni domovi i stanovi postali su improvizovane učionice, omogućavajući nastavak obrazovanja uprkos represiji države. Fotografije ljubaznošću Agima Sylejmanija.
Sistem je zavisio od mnogih elemenata. Počivao je na dubokoj solidarnosti nastavnika, koji su prvih godina radili bez plate, a kasnije su dobijali skromne naknade iz Fonda 3%. Oslanjao se na roditelje, koji su donosili drva za grejanje i pravili stolice i stolove. Oslanjao se na učenike, koji su sami čistili učionice, uključujući pranje prozora subotom. Zavisio je od zajednice, jer smo sami pravili školske novine poput “Feniksa”, a kao srednjoškolci posećivali bismo male albanske radnje i preduzeća, tražeći skromne donacije za troškove štampe. Najvažnije, sistem kućnih škola oslanjao se na ljude koji su velikodušno otvarali svoje domove skoro čitavu deceniju.
Kada su Albancima bili zabranjeni pozorište, galerije i koncerti, prostori poput Pozorišta Dodona postali su alternativna mesta otpora. Dodona je prvobitno bilo lutkarsko pozorište, osnovano 1987. godine, u malom prostoru sa jednom scenom i 167 mesta. Delovalo je u specifičnim okolnostima, u jednoj od uskih, malih prištinskih ulica, nekako uspevajući da funkcioniše ispod radara režima, uglavnom zahvaljujući slavi i genijalnosti glumca i reditelja Faruka Begolija.
Begolli, istaknuti glumac jugoslovenske kinematografije, pronašao je način da iznajmi prostor koji se, pod posebnim merama, nije mnogo koristio. Štaviše, zahvaljujući svom statusu zvezde, uspeo je da ubedi srpskog direktora i prisutne policajce da su predstave samo komedije i da se ljudi jednostavno smeju. Koristio je humor kao oblik subverzije i, zajedno sa glumicom i rediteljkom Melihate Qenom i mnogim drugima, vodio lutkarsko pozorište i stvorio pozorište otpora.
Pozorište Dodona tokom dana bilo je dom lutkarskim predstavama za decu, dok je uveče služilo kao koncertna sala za nove bendove. Takođe je postalo utočište za Kosovsko narodno pozorište, koje je bilo zatvoreno, i škola za nove glumce i reditelje. Održavalo se prodajom ulaznica za popularne predstave. Odlazak u pozorište postao je čin političke neposlušnosti – performans individualne i kolektivne slobode, kroz samo prisustvo u publici, bez direktnog sukoba sa policijom.
Galerija Dodona počela je s radom 1997. godine, organizujući izložbe u naselju, posebno za mlade vizuelne umetnike i umetnice, omogućavajući im da izlažu i prodaju svoja dela. Diplomci likovne akademije često su svoje završne izložbe predstavljali upravo u ovoj galeriji.
Drugi prostor otpora bio je poznati restoran Hani i dy Robertëve (Han dvojice Roberta) – kafić i mesto okupljanja za izložbe, solističke nastupe i javna čitanja. U njemu su izlagali umetnici i umetnice poput Sokola Beqirija, Gjelosha Gjokaja i Zake Prelvukaj, čija su dela prkosila represiji i održavala umetnički izraz živim. Takođe je bio dom pesnicima poput Alija Podrimje, čija je poezija o identitetu i raseljenosti govorila o otpornosti na koju su se mnogi oslanjali u tom periodu. Kosovski slikari, filozofi i intelektualci pronalazili su utočište u ovom prostoru, gde su se okupljali i novinari, diplomate i svi oni koji su posećivali Kosovo. U njemu je čak izvedena i predstava Publika Václava Havela, u režiji Fatosa Berishe, čija su se tematska preplitanja pokornosti i otpora savršeno uklapala u tadašnji trenutak prkosa.
Skrivene u uskim ulicama i na periferiji grada, kafići i mali restorani postajali su galerije i koncertne dvorane, prostori za debate i otpor. Sve se odvijalo u poluprivatnim i skučenim prostorima, stvarajući podzemnu kulturu i pojačavajući osećaj klaustrofobije. Video klubovi, koji su nicali po svim kvartovima, iznajmljivali su piratske, ali uglavnom aktuelne holivudske filmove; video-kasete sa pažljivo biranim sadržajem razmenjivale su se od ruke do ruke. Kućni video-snimci i DVD-ovi krijumčareni su autobusima preko sve veće dijaspore, prikazujući svakodnevni život s obe strane i na taj način razbijajući osećaj potpune izolacije.
U međuvremenu, mali privatni garažni prostori i barovi za ljubitelje metal i grunge muzike okupljali su mlade ljude koji su razvijali novu subkulturu. Sviranje i izvođenje muzike uživo bili su među retkim oblicima podzemnih aktivnosti dostupnih omladini devedesetih. Posebno su mladi u Prištini oblikovali subkulturu oponašajući stilove viđene u filmovima i na MTV-u, zauzimajući prostore iz kojih su bili potpuno isključeni.
Deljenje jajeta, šolje brašna, knjige, recepta ili video-kasete postalo je svakodnevni ritual – način da se zajedno nosimo sa teretom represije.
Izolacija, nezaposlenost i zatvorenost u domovima zbog policijskog nasilja i neprekidnih policijskih časova stvorili su potrebu za opsesivnim praćenjem vesti i potragom za bilo kakvim oblikom zabave, zbog čega su satelitske antene postale jedini prozor u svet. Većina nas nije imala pasoš, a putovanja su se uglavnom odvijala samo na jedan način – ilegalno. Satelitske antene, koje su ubrzo postale novi simbol grada, dovodile su svet u naše dnevne sobe, ili preciznije, u naše komšiluke. Kao i sve drugo, i one su se delile sa susedima. To nas je primoralo da učimo engleski i nemački, ali i da trpimo ukuse i izbore komšija koji su bili dovoljno ljubazni da sa nama podele kabl sa satelitske antene.
Komšijska zajednica, povezana oskudicom, postala je izvor podrške i solidarnosti. Deljenje jajeta, šolje brašna, knjige, recepta ili video-kasete postalo je svakodnevni ritual – način da se zajedno nosimo sa teretom represije. U mom komšiluku, u Dardaniji, gotovo svakog dana u 11 ujutru, žene iz moje zgrade, koje su sada mahom bile nezaposlene, okupljale su se na kafi ili čaju. Ova ritualizovana ispijanja kafe bila su način da se praktikuje politika brige, međusobne podrške i solidarnosti, da se podeli teret svakodnevnog života i zajednički osmisle strategije štednje.
Stvaranje ovih zajednica brige i saveza solidarnosti proširilo se izvan stambenih zgrada ka poluformalnim strukturama, poznatim u narodu kao “komiteti solidarnosti”. Ove labavo organizovane grupe funkcionisale su po principu “porodica pomaže porodici”, obezbeđujući hranu, odeću i drugu osnovnu pomoć onima kojima je bila najpotrebnija. Budući da su bile u direktnom kontaktu sa zajednicom, imale su jasniji uvid u potrebe ljudi, što im je omogućavalo da se povežu sa većim humanitarnim organizacijama, poput udruženja “Majka Tereza” i Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda, koji su dokumentovali represiju i nasilje.
Svakodnevni otpor, izražen kroz brigu, deljenje, nadu i održavanje života, bio je svesno subverzivan i ostaje jedan od najmanje prepoznatih aspekata devedesetih.
Svakodnevni otpor, izražen kroz brigu, deljenje, nadu i održavanje života, bio je svesno subverzivan i ostaje jedan od najmanje prepoznatih aspekata devedesetih. Iza kolektivne euforije oko učlanjivanja u političke partije, izgradnje i održavanja infrastrukture kućnog školstva i zdravstvenog sistema, kao i učešća u protestima, stajali su kuhinjski stolovi. Često su upravo ta mesta bila središta gde su se smišljale politike i izražavala politička uverenja.
Ženski aktivizam i solidarnost
Mesto sa kojeg žene govore često je skriveno i i dalje izostavljeno i nepriznato u istorijskim pripovedanjima. Brutalni pad društvenih infrastrukturnih sistema promenio je tkivo društva – žene, naročito one sa sela, bile su gurnute još dublje u privatnost, na milost patrijarhalnim porodičnim strukturama i izolaciji. Ipak, ova decenija je mnoge žene stavila u prvi plan u izgradnji zajednice, osnažujući njihov aktivizam kroz međusobnu pomoć i solidarnost.
Izgurane iz institucija i javnog prostora, žene su se okrenule volonterskom radu i vođenju brige o zajednici, stvarajući čvrste temelje za političko angažovanje i razvoj ženskog pokreta. U tim formacijama, pod uslovima državnog nasilja, žene su zahtevale radikalnu transformaciju društva. Prihvatale su novi identitet oblikovan pojačanim aktivizmom – nešto novo, van kontrole političkih partija, nešto što im je omogućilo da preuzmu kontrolu i dalo im legitimitet i nadu u njihovim zajednicama. Kao što je istaknuta aktivistkinja Sevdije Ahmeti rekla u intervjuu 2015. godine: “Same sebe smo nazivale aktivistkinjama. Bile smo aktivistkinje za ljudska i ženska prava, aktivne u otporu Miloševićevom režimu i u našim zajednicama.”
Internacionalizacija građanskog otpora i patnji građana Kosova bila je jedan od temelja otpora devedesetih, a žene su u tome preuzele vodeću ulogu. Umrežavale su se regionalno i međunarodno, stvarajući saveze među sobom, kao i sa ženama u regionu i šire.
Kao rezultat toga, pojavili su se novi prostori koji su ženama omogućili da postanu politički aktivne kao nikada pre. Kada je grupa ženskih aktivistkinja iz Prištine prisustvovala Svetskoj konferenciji o ljudskim pravima koju je organizovao UN u Beču 1993. godine, susrele su se s međunarodnim okvirom i terminologijom koja opisuje ono što su one već radile kod kuće. To se poklapalo s diskursom mirnog otpora i jezikom prava, sloboda, demokratije i samoopredeljenja, koje je mirni pokret na Kosovu zastupao.
Ova konferencija otvorila je put širenju međunarodnog diskursa o ljudskim pravima, naročito konceptu ženskih prava kao ljudskih prava. Slogan “Ženska prava su ljudska prava” bio je razumljiv i primenjiv u društvenom i političkom kontekstu Kosova. Kosovske žene su već delovale unutar ovog okvira, iako je on postao značajan princip šire feminističke prakse devedesetih. U intervjuu iz 2014. godine, Sevdije Ahmeti se prisetila kako je, dok su Albanke na Kosovu bile lišene osnovnih prava, osnovni zahtev za poštovanjem ljudskih prava odjekivao širom Kosova. Novi prostori su nastajali kroz ovu viziju ženskog aktivizma i solidarnosti, uz podršku globalne feminističke mreže.
Godine 1993, Sevdije Ahmeti i aktivistkinja za ljudska prava Vjosa Dobruna primile su malu donaciju nakon međunarodnog feminističkog okupljanja u Italiji. Izrazile su potrebu za ženskim centrom u Prištini. Organizovan je događaj za prikupljanje sredstava, a skromna donacija omogućila je zakup prostora na nekoliko meseci za Centar za zaštitu žena i dece, koji je postao ključno mesto feminističkog pokreta u Prištini tokom devedesetih. Centar je osnovan kako bi ženama pružio siguran prostor, omogućio ginekološku i pedijatrijsku negu, služio kao mesto za razgovor o svakodnevnim problemima i dokumentovanje kršenja ljudskih prava. Bio je to i prostor za feminističke radionice, organizovanje i delovanje.
Osim toga, feminističke aktivistkinje otvarale su prostore za druge žene i devojke, prevazilazeći vremenske granice i povezujući različite generacije, klase i etničke grupe – kroz deljenje strategija, znanja i, što je najvažnije, kroz podsticanje nade.
Solidarnost je oduvek bila u središtu feminističke prakse, a krajem 20. veka postala je ključna komponenta globalnog feminizma. Iskustva crnačkog feminizma i žena u kolonijalnim kontekstima ukazivala su na višestrukost borbi i potrebu za povezivanjem s drugim pokretima. Kako je feministička spisateljica Audre Lorde rekla u govoru na Univerzitetu Harvard, povodom Meseca crnačke istorije 1982. godine: “Ne postoji borba koja se tiče samo jednog pitanja, jer ne živimo živote u kojima postoji samo jedno pitanje.” Osim toga, posmatranje solidarnosti kao političke prakse podrazumeva da se ona ne shvata samo kao saosećanje. Slično tome, autorka i teoretičarka bell hooks ističe: “Solidarnost nije isto što i podrška… Solidarnost zahteva trajnu, neprekidnu posvećenost.”
Žene na Kosovu su, kroz nove feminističke mreže, gradile prijateljstva, delile iskustva, resurse i znanja, dajući jedna drugoj prostor i legitimitet – kako na lokalnom, tako i na međunarodnom nivou. Ova strategija podrazumevala je zajednički rad na izgradnji zajednice, pružanju pomoći, obrazovanju, podizanju svesti, organizovanju peticija i protesta, dokumentovanju nasilja, prevođenju i stvaranju lokalnih i međunarodnih mreža solidarnosti. Osim toga, feminističke aktivistkinje otvarale su prostore za druge žene i devojke, prevazilazeći vremenske granice i povezujući različite generacije, klase i etničke grupe – kroz deljenje strategija, znanja i, što je najvažnije, kroz podsticanje nade.
Moje prvo lično sećanje na Centar za zaštitu žena i dece seže u 1996. godinu, kada sam kao tinejdžerka prisustvovala svojoj prvoj feminističkoj radionici o mirnom rešavanju sukoba, koju su zajedno organizovale Žene u crnom iz Beograda. Sećam se kako pažljivo pomeram ormar iza kojeg su se nalazila vrata koja su vodila u podrum – prostor gde sam se upoznala i sprijateljila se s nekim od izuzetnih feministkinja koje su bile na čelu ženskog pokreta.
Među njima su bile Sevdije i Vjosa, osnivačice i liderke centra, koje su među prvima putovale širom Kosova kako bi dokumentovale i pružile podršku ženama koje su preživele seksualno nasilje od strane vojske. Igballe i Safete Rogova osnovale su organizaciju “Motrat Qiriazi” (Sestre Qiriazi) i svoje aktivističko delovanje usmerile na ruralne oblasti, što su kasnije prepoznale kao oblik feminističkog aktivizma iz baze. U regionu Has, posebno su radile sa ženama na raznim pitanjima – kreirale su radijske pozorišne emisije, izdavale ženske novine i fokusirale se na obrazovanje devojčica. Uvele su i nagrade za najbolju poeziju i prozu, pružajući ženama platformu i podstičući ih da pronađu svoj glas.
“Motrat Qiriazi” su tokom devedesetih organizovale aktivnosti, uključujući pozorišne predstave i izdavanje novina, u regionu Has na Kosovu. Fotografije ljubaznošću Safete Rogove.
Druge žene u pokretu bile su Shukrije Gashi, feministička aktivistkinja i pesnikinja koja je zbog svog političkog angažmana bila zatvorena osamdesetih, i Nora Ahmetaj, feministkinja i aktivistkinja za ljudska prava, koje su među prvima dokumentovale sistematska kršenja ljudskih prava, pisale i umrežavale se u regionalnim feminističkim krugovima. Obe su bile deo feminističke, antiratne mreže Žena u crnom tokom devedesetih, koja je širom regiona protestovala protiv militarizma, nacionalizma i državnog nasilja kroz stajanja u tišini i druge oblike građanskog otpora.
Tu je bila i Naxhije Buçinca, prosvetna radnica i jedna od osnivačica Ženskog foruma Demokratskog saveza Kosova (LDK), koja je sa suprugom osnovala Grupu stvarateljki i veteranki obrazovanja na Kosovu, posvećenu obrazovanju i iskorenjivanju nepismenosti. U međuvremenu, Sazana Çapriqi, profesorka književnosti, osnovala je “Sfingu”, jednu od prvih feminističkih izdavačkih serija. “Sfinga” nije samo objavljivala originalne radove o rodnim pitanjima, već je i prevodila kultna feministička dela autorki poput Virginije Woolf, Simone de Beauvoir i Audre Lorde na albanski jezik.
Ovo su bile samo neke od mnogih neverovatnih žena koje su bile angažovane u pokretu. Zajedno su se često okupljale u podrumu centra, čak i kasnih 90-ih, kako bi organizovale neke od najistaknutijih ženskih protesta i pisale izveštaje koje bi širile međunarodno. To je bio prostor solidarnosti, umrežavanja i otpora.
Ženski forum LDK bio je blisko povezan sa samom strankom, dok je Liga albanskih žena — koju su predvodile Flora Brovina, Greta Kaçinarin, Sanije Gashi, Afërdita Saraçini Kelmendi, Kimete Agaj i Hanumshahe Iliazi — organizovala većinu ženskih protesta početkom devedesetih. U međuvremenu, feministički pravac se razvijao kroz organizacije kao što su Motrat Qiriazi, Žene u crnom, Elena i Humanitarno udruženje žena; do 1997. godine, značajan broj nevladinih organizacija fokusirao se na žene.
Išla sam u centar kao članica druge ženske organizacije, Media Project, koju su osnovale Xheraldina Buçinca Vula i Afërdita Saraçini Kelmendi. Godine 1995, u ranim danima Media Project-a, okupile su desetine tinejdžerki koje su se sastajale za stolom u kuhinji i u dnevnim sobama Xheraldinine i Afërditine kuće. Stvorile su ključni prostor za mlade devojke koje inače nisu imale mesta za okupljanje i učenje. Mi, grupa od oko desetak devojaka iz srednje škole, redovno smo se sastajale i imale neformalne časove i obuke iz novinarstva, računara, fotografije i mirnog rešavanja konflikata. Povremeno smo čitale feminističku poeziju koju su napisale Shukrije i Xheraldina. To je bio prostor za deljenje veština, osnaživanje i stvaranje zajednice.
Do sredine 90-ih, u promenjivom lokalnom i regionalnom političkom okruženju, aktivistkinje su se suočavale s napetostima i na lokalnom i na međunarodnom nivou. Kako su borbe žena na Kosovu bile duboko povezane s nacionalnim borbama, širenje i primenu solidarnosti ponekad je bilo teško sprovesti u praksu. Bilo je to izazovno balansiranje za aktivistkinje koje su delile svoja iskustva i borbe s publikom koja je često bila skeptična prema povezanosti feminističkog pokreta sa nacionalnim oslobođenjem.
Aktivistkinje devedesetih su se stalno suočavale sa izazovima, kako na lokalnom, tako i na međunarodnom nivou, da svoje borbe smeste u okvir mirnog otpora ili međunarodnog ženskog pokreta. Godine 1995, Centar za zaštitu žena i dece započeo je istraživanje života žena na Kosovu. Istraživanje života žena, zdravlja, ekonomije i planiranja porodice bilo je kritikovano od strane nekih političkih elita kao neblagovremeno i nepotrebno usled nacionalne borbe za oslobođenje koja je bila u toku. Nasuprot tome, nacionalni izveštaj pripremljen za Četvrtu svetsku konferenciju o ženama koju je organizovao UN u Pekingu 1995. godine, koji su potpisali Sevdije, Afërdita, Edita Tahiri i Mustafe Blakaj, naišao je na međunarodnu kritiku zbog previše fokusiranja na represiju protiv kosovskih Albanaca i opšte političke okolnosti na Kosovu, umesto na specifičan položaj žena na Kosovu.
Ovi primeri ilustruju teret “globalne sestrinske solidarnosti” i teškoće povezivanja lokalnog angažovanja u zajednici sa međunarodnim feminističkim mrežama tokom okupacije. Takođe, oni pokazuju heterogenost pokreta, kako globalno, tako i na Kosovu. Feministička solidarnost, naročito, mora prepoznati ukrštanje struktura ugnjetavanja u životima žena i biti zasnovana na poverenju, omogućujući ženama da same definišu svoje borbe.
Balansiranje rada u zajednici i međunarodnog umrežavanja zahtevalo je konstantnu artikulaciju i rast. Kao takvo, razvijanje feminističke svesti išlo je ruku pod ruku sa njihovim ličnim iskustvima — žene koje su se upuštale u aktivizam i političko angažovanje izlazile su iz toga promenjene.
Do 1997. godine, više od deset nevladinih organizacija radilo je na Kosovu. Tu su spadale:
– Motrat Qiriazi (1990) — Sestre Qiriazi
– Kolo srpskih sestara (1992)
– Lidhja e Gruas Shqiptare (1992) — Savez albanskih žena
– Mikja (1992) — Prijateljica
– Krijueset dhe Veteranet e Arsimit të Kosovës (1993) — Stvarateljke i veteranke obrazovanja na Kosovu
– Qendra për Mbrojtjen e Gruas dhe Fëmijës, QMGF (1993) — Centar za zaštitu žena i dece
– Gratë në të zeza, Kosova — Žene u crnom, Kosovo (1994)
– Legjenda (1995) — Legenda
– Media Project (1995)
– Aureola (1996)
– Elena, kasnije Liria (Sloboda) (1997)
– Sfinga (1997)
Ovaj kratki pregled ilustruje jednu stranu aktivizma i ženskog pokreta iz devedesetih, zajedno sa potencijalom različitih oblika solidarnosti za transformaciju. Takođe pokazuje kako pritisak može omogućiti i osloboditi neverovatnu mobilizaciju. Ulice, druga strana aktivizma, takođe su bile prostori pojavljivanja i amplifikacije prisutnosti žena u pokretu. Protesti su podrazumevali pojavljivanje tela koja su imala značaj u borbi.
Žene koje su protestovale bile su definišući element devedesetih, ali su često bile, i još uvek su, neprepoznate. Prvi protest dogodio se još 1990. godine, kada su političke tenzije već počele da se produbljuju i Jugoslavija je bila na ivici raspada. Te godine, žene su se okupile kao majke za mir i protiv nasilja.
Osmog marta 1990. godine, na krovu Omladinskog centra Boro i Ramiz, pročitale su otvoreno pismo jugoslovenskom rukovodstvu i vojnim zvaničnicima, u kojem su zahtevale odgovornost za ubistva 54 mlada Albanca — 18-godišnjih vojnika — koji su poginuli između 1981. i 1990. godine dok su služili obavezni vojni rok u jugoslovenskoj vojsci. Mladići su se vraćali kući u kovčezima nakon što su ubijeni, kao žrtve maltretiranja i rasizma.
Kompilacija izjava pročitanih na protestima 8. marta 1990. godine:
“Mi, albanske majke, podižemo svoj glas i zahtevamo:
Da rat u Hrvatskoj odmah prestane,
Da albanski vojnici budu tretirani jednako kao vojnici drugih nacija i nacionalnosti u zemlji,
Da se prestane sa ubijanjem albanskih vojnika,
Da svi albanski vojnici koji su trenutno zatvoreni zbog napuštanja redova Jugoslovenske narodne armije (JNA) ili odbijanja vojne službe budu oslobođeni, i da im bude dodeljena amnestija, istovremeno obustavljajući progon albanskih vojnika od strane vojne i civilne policije,
Da svi albanski vojnici obavljaju svoju vojnu službu na Kosovu.”
(Tërmkolli, 2009, 97)
Aktivni element svih protesta, uključujući i ovaj, bila je tišina, kako se Afërdita prisetila u intervjuu iz 2016. godine: “Plašeći se provokacija koje bi potencijalni policijski infiltratori mogli izazvati, rekle smo ženama da ćute kako ne bi isprovocirale hapšenja. Tog jutra, pre protesta, policija nas je već ispitivala i znale smo da traže izgovor da nas uhapse. Dovoljan bi bio jedan povik “Kosovo Republika” da svi organizatori završe u zatvoru.”
Dok su protesti bili u zastoju od 1992. do 1996. godine – usled samonametnutih ograničenja pokreta mirnog otpora, koji je nastojao da izbegne sukobe – tišina je ostala ključna, jer su žene bile prve koje su obnovile proteste. Postala je snažan simbol pribranosti i jedinstva, putem kojeg su žene ujedinile građane i građanke protiv nasilja i proširile pokret. Mnogi protesti su započinjali mirnim stajanjima, a tišina je odražavala tugu, sumorna vremena i stoicizam.
Potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, bio je ključni politički događaj koji je naveo mnoge aktivistkinje da preispitaju strategije otpora. Na Kosovu su postojala očekivanja da će sporazum doneti rešenje i za Kosovo. Umesto toga, potpuno je ignorisao godine mirnog otpora i sistematskog nasilja. Kosovo nije bilo ni pomenuto, dok je Milošević proglašen mirotvorcem. Ovo potpuno izostavljanje Kosova od strane međunarodne zajednice dodatno je produbilo frustraciju.
Dana 21. aprila 1996. godine, kada je Armend Daci, student medicine, ubijen snajperskim hicem ispred svoje zgrade, to je probudilo jeziva sećanja na snajperske napade na civile u Sarajevu prethodnih godina. Te večeri, stotine žena okupile su se u prištinskom naselju “Bregu i Diellit” (Sunčani breg) kako bi zapalile sveće na mestu gde je Armend ubijen, a zatim su u tišini krenule ka centru grada, razbijajući pasivni otpor i uvodeći novu dimenziju javnog okupljanja. Nezavisna studentska unija Univerziteta u Prištini pozvala je građane da 26. aprila uveče ugase svetla na pet minuta i u 21 sat upale sveće, kao što su to činili i 1990. godine.
Od tada, praksa vraćanja javnog prostora putem mirnih protesta postala je nova strategija masovne mobilizacije u odgovoru na sve veću represiju. Policija je na proteste odgovorila silom – suzavcem, vodenim topovima i pravim mecima – vraćajući se poslednjem činu drame raspada Jugoslavije. Pojačano nasilje promenilo je konture mirnog otpora. Demonstranti su sve otvorenije izražavali neslaganje, što je označilo prelazak ka oružanom otporu.
Do septembra 1997. godine, Nezavisna studentska unija počela je da organizuje protestne šetnje po gradu, nakon višegodišnje odsutnosti sa ulica. Šetnje su postale deo procesa povratka u javni prostor – kako su okupljanja bila ilegalna, više od dvoje ljudi nije smelo zajedno da hoda u javnosti. Ove šetnje pomagale su studentima i studentkinjama da izgrade hrabrost za proteste i suočavanje sa policijom, kao i sa gnevnim srpskim civilima koji bi ih tukli ili pokušavali da ih pregaze automobilima tokom protesta.
Ubrzo zatim, 1. oktobra 1997. godine, organizovan je masovni studentski protest, sa zahtevom da se albanskim studentima omogući pristup zgradama Univerziteta u Prištini. U novembru iste godine, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) prvi put se javno pojavila na sahrani ubijenog učitelja u selu Lauša u centralnom Kosovu, učinivši svoje prisustvo vidljivim i na lokalnom i na međunarodnom nivou.
Do 1998. godine, ulice su postale mesto otpora protiv brutalnih ubistava. Masakri u Drenici javno su prikazali vrstu nasilja koju je režim Slobodana Miloševića već sprovodio i planirao da nastavi. Protesti su postali sredstvo izražavanja neslaganja, ali i simboličkog komuniciranja sa svetom.
U duhu mirnih protesta, aktivistkinje su bile među prvima koje su reagovale na eskalaciju nasilja nakon masakra porodica Ahmeti i Jashari u februaru i martu 1998. godine. Zaštita porodica, žena i dece, kao i javna mobilizacija u njihovu podršku, pomogle su u prevazilaženju razlika između pristupa žena iz Ženskog foruma LDK-a i onih iz civilnog društva. Žene su se okupile pod nazivom Mreža žena Kosova i započele zajednički javni angažman. Mart 1998. godine postao je mesec kada je ženski pokret postao vidljiviji i aktivniji u javnosti kroz proteste.
Protesti predvođeni ženama u martu 1998.
Ovo zajedništvo suočeno sa stvarnom pretnjom rata pokazalo je njihovu posvećenost miru i ostvarivanju političkog delovanja. Ono što ovde treba istaći jeste heterogenost pokreta i različite pozicije različitih grupa uključenih u ženske proteste i pokret. Ovaj kolektivni trenutak akcije, koji se pojavio usred borbe, doveo je do nove simbolike, vokabulara i novih zahteva. Podizanje dva prsta u znak pobede i demokratije postalo je simbol kolektivnog protesta, a ponekad čak i način na koji su se ljudi međusobno pozdravljali.
Osvrtom na ovaj period, nemoguće je ne primetiti sužen prostor koji je ženama dodeljen u političkoj artikulaciji. Žene su nastavile da protestuju, kao majke, strateški se prilagođavajući patrijarhalnom jeziku i koristeći normativni patrijarhalni poredak policije i društva, koji je ženama pripisivao posebnu ranjivost. Međutim, one nisu slepo sledile patrijarhalni scenario – čin protesta istovremeno je potkopavao te norme, širio pokret i pregovarao o njihovoj poziciji. Širenjem oblika otpora kroz deljenje resursa, legitimiteta i mnoštva glasova, žene su promenile modele aktivizma, redefinisale pripadnost i, na kraju, oblikovale otpor.
Deljenje nade kroz solidarnost
Razmišljajući o pokretu građanskog otpora i ženskom pokretu zajedno, otvaramo prostor za složeniju analizu. Na taj način naglašavamo i međusobnu povezanost pokreta i strategija otpora koje su relevantne i danas.
Pisanje o događajima koje su mnogi od nas, lokalnih istraživača, temeljno proučavali i doživeli, postavlja nas pred dilemu – da li podeliti previše ili premalo u pokušaju da proizvedemo znanje koje takođe nastoji da povrati značaj afektivnih iskustava. Kao generacija koja je svedočila tim događajima i nasilju, trebali bismo insistirati na povratku političkog delovanja i neophodnosti ciljanog obeležavanja više linija otpora, diskursa, prostora i, što je najvažnije, solidarnosti koje čine otpor mogućim.
Kako su mnogi već istakli, postoji nedostatak narativa i institucionalizovane politike sećanja na devedesete. Ako mogu da produžim alegoriju, sadašnjost veoma podseća na devedesete, kada smo bili deca roditelja koji su bili anksiozno opterećeni preživljavanjem i tranzicijom tokom tako teških vremena, ostavljeni da sami oblikujemo svoja tumačenja. Identitet, mogućnost i postojanje Kosova kao zemlje verovatno su u skorijoj istoriji bili češće osporavani nego potvrđivani. Ponovo, na nama je da improvizujemo, popunimo praznine u naraciji, arhiviranju, sećanju i dokumentovanju. Paradoksalno, dozvoljavanje da se ponovo čuju različiti glasovi i iskustva čini ovaj proces demokratskijim i pluralnijim.
Kao generacija koja je prošla kroz bitke, odbijamo da svoja iskustva svodimo na nekoliko događaja i svesni smo da je potrebno da postoje snažne i velike zajednice da bi se suprostavile. Znamo očajanje kada smo bili lišeni prava i živeli u nasilju, dehumanizovani i u vanrednim situacijama, ali uprkos svim preprekama koje su bile protiv nas, imali smo nadu i organizovali mreže solidarnosti. Naša je odgovornost da pokušamo da pronađemo načine da pokažemo najvažniju lekciju koju smo naučili iz devedesetih: da solidarnost može da nam donese nadu u vremenima krize. Deljenje iskustava iz devedesetih zapravo je deljenje strategija i nada da će neke od tih taktika funkcionisati u drugim kontekstima i u različitim vremenima, nudeći mapu puta sa naučenim lekcijama. Preživeli smo devedesete i stvorili priliku za samu mogućnost otpora kroz solidarnosti. Solidarnost nas poziva da povežemo svoje vizije za budućnost. To je ono što je Havel nazvao “moć nemoćnih”.
Naslovna slika: Hazir Reka: Protest belih čaršava, održan 8. marta 1998. godine.