Ron Haviv: Potrebna je drugačija reakcija na ratne slike
Poznati fotoreporter govori o brizi prema subjektu, odlasku u rat i strahu.
Kada je svetski poznati fotograf i vizuelni novinar Ron Haviv prikazao neke slike iz svoje dokumentacije ratova u bivšoj Jugoslaviji na radionici koju sam pohađala u Varšavi, Poljska, bila sam zapanjena. Potajno sam se nadala da će možda pokazati sliku mene ili nekog člana moje porodice sa Kosova iz 1999. godine — godine kada smo izgubili većinu naših fotografija, ostavljajući iza sebe vizuelnu prazninu i mnogo neodgovorenih pitanja. To je bio period kada su mnogi kosovski Albanci izgubili svoje fotografije i čijoj je domovini rat dao potpuno mračnu sliku.
Kao takve, fotografije koje su snimljene ili spaljene često govore o širim zloupotrebama, nasilnom brisanju identiteta i napadu na potrebu ljudi da pamte. Fotografija nije važna samo za pamćenje, već postaje posebno moćna kada ljudi trebaju biti viđeni kako bi njihova patnja, beda i uništenje bili zaustavljeni, idealno od strane onoga ko ih vidi.
Haviv, suosnivač fotografske agencije VII posvećene dokumentovanju sukoba i društvenih nepravdi širom sveta, fotografisao je mnoge ratove i druge slučajeve ljudskih stradanja tako što je bio, kako sam kaže, “jedno od očiju javnosti”. Njegov rad odveo ga je širom sveta, od Demokratske Republike Kongo do Avganistana, Haitija, Šri Lanke, pa sve do Los Anđelesa.
Prisutan je bio i tokom svega što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. Svedočio je i fotografisao neke od najužasnijih zločina koje je ovaj region video: ubistva stotina civila u opsednutom gradu Vukovaru u Hrvatskoj od strane Jugoslovenske narodne armije (JNA) 1991. godine; prebijanja i ubistva civila u Bijeljini, Bosna i Hercegovina, 1992. godine; sahranu bebe stare pet nedelja u Drenici, na Kosovu, koja nije mogla preživeti vremenske uslove dok je preko milion kosovskih Albanaca bilo primorano da pobegne iz svojih kuća 1999. godine.
“Ti ljudi nisu umirali od raka ili srčanog udara. To su bile političke smrti i ljudi su želeli da se njihova priča ispriča”, rekao je Haviv, prisećajući se tih slika. Te fotografije i mnoge druge iz tih godina nalaze se u Havivovoj knjizi iz 2000. godine “Krv i med: balkanski ratni dnevnik”. Knjiga takođe sadrži još jednu široko poznatu fotografiju koju je Haviv snimio: srpski ratni vođa Željko Ražnatović, poznat pod nadimkom Arkan, ponosno drži tigra dok iza njega stoji paramilitarna formacija zvana “Tigrovi”.
U intervjuu emitovanom 1992. godine, Arkan je nazvao Haviva svojim “dobrim prijateljem”. To se brzo promenilo nakon što su Havivove fotografije iz Bijeljine objavljene. Arkan je navodno izjavio da s nestrpljenjem očekuje dan kada će moći da pije Havivovu krv. Taj dan nikada nije došao. U junu 2024. godine, Haviv je došao u Prištinu povodom 25. godišnjice oslobođenja Kosova kako bi održao predavanje koje je organizovalo Udruženje novinara Kosova. K2.0 je iskoristio priliku da razgovara s njim o ljudskim emocijama, o tome kako je to biti oči drugih, naći se na pravom mestu u pravo vreme i teškoj novinarskoj profesiji.
K2.0: Da li se sećate kada ste odlučili da dođete na Kosovo? Šta je podstaklo taj Vaš korak?
Ron Haviv: Bilo je neizbežno. Počeo sam u Sloveniji, zatim Hrvatskoj, pa onda u Bosni. Svaki korak je bio relativno očekivan osim ako ne bi došlo do neke vrste intervencije — sve intervencije su došle veoma kasno. Ali Kosovo je uvek bilo tema rasprava. Svet se najviše plašio da će rat doći i ovde. Mnogi su mislili da će Kosovo uključiti druge zemlje više nego Hrvatska, pa čak i Bosna, tako da se uvek govorilo: “Jeste, rat je tu ali nadamo se da nikada neće doći na Kosovo”. Onda naravno, sa srpske strane, Kosovo ima simbolički i istorijski značaj i oni ga tretiraju na drugačiji način, pa se o njemu govori sa poštovanjem i njihovom interpretacijom istorije i onoga što se dogodilo. Tako da, s obzirom na uslove u kojima su Kosovari živeli, delovalo je neizbežno da ću završiti ovde. Došao sam, mislim, kratko nakon što je ubijena porodica Jashari. I tokom naredne dve godine bavio sam se izbeglicama u Crnoj Gori, Albaniji uglavnom i nešto manje u Makedoniji.
Bilo je veoma razočaravajuće videti iste stvari koje sam fotografisao u Vukovaru, u Bosni, etničko čišćenje, stradanja civila, sahrane civila.
Postojala je mala grupa međunarodnih novinara koji su radili zajedno sa novinarima s Kosova. Mediji više ne funkcionišu na taj način. Svaka strana je bila potrebna jedna drugoj i radile su ruku pod ruku, što je bilo veoma važno jer Kosovari nisu mogli da iznose svoje priče na međunarodnom nivou, a međunarodni novinari nisu mogli da rade bez Kosovara. Zbog toga smo imali sve te neverovatne odnose. Postojala je mala grupa koja je nastavila da dokumentuje, informiše i stalno se vraćala, i očigledno je ta priča postajala sve intenzivnija. Bilo je veoma razočaravajuće videti iste stvari koje sam fotografisao u Vukovaru, u Bosni, etničko čišćenje, stradanje civila, sahrane civila.
Šta utiče na Vašu odluku da jednostavno otputujete negde sa fotoaparatom? Kako znate gde treba da budete?
Zavisi šta se gde dešava. Često je zajednička tema potreba da se osvetli situacija, znam da je to kliše, ali kliše je iz razloga, da na neki način pojačam glasove koji se ne čuju dovoljno, pokušam da ostvarim neki uticaj u stvarnom vremenu, što mi često u potpunosti ne polazi za rukom. Sada već 35 godina radim ovo i video sam radove koji u početku ništa nisu učinili, a onda odjednom pet godina kasnije, deset godina kasnije postaju dokazni materijal na sudu za ratne zločine ili postaju deo obrazovnog programa. Znam da rad može imati uticaj pa tražim mesta gde mogu to da postignem. Naravno, u svetu ima mnogo mesta koja to zahtevaju i ne mogu stići svuda. Tako da neki od izbora su jednostavno mesta koja me privlače iz nekih razloga. Na primer, u slučaju Kosova, odlučio sam već posle Vukovara da ću pratiti raspad Jugoslavije do samog kraja i Kosovo je očigledno bilo jedno od destinacija pošto je bilo sledeće na redu.
Odlučio sam već posle Vukovara da ću pratiti raspad Jugoslavije do samog kraja i Kosovo je očigledno bilo jedno od destinacija pošto je bilo sledeće na redu.
Vi beležite trenutke straha i očaja, poput fotografije para u Sarajevu koji se krije od srpskog snajperiste ili one žene na Kosovu koja gleda kako joj gori kuća. Kako uspevate da uhvatite emocije ljudi na tako sirov način?
Mislim da ako biste danas pronašli taj par — koji nikada nisam pronašao — i pitali ih da li se sećaju da sam i ja bio tamo, verovatno se ne bi setili mene. U toliko situacija kada sam blizu, kada sam intiman, ja sam najmanje važna osoba tim ljudima koji pokušavaju da prežive. Obično me ne vide, što koristi gledaocu jer svedoči momentu u što prirodnijem izdanju. Često su preplavljeni emocijama, kao na fotografiji ta žena — mislim da je iz Drenice — koja gleda kako joj kuća gori. Mislim, to je verovatno jedno od najgorih iskustava koje je ikada doživela, ako ne i najgore. Opet kažem, ja nisam važan deo njenog iskustva. Ona to doživljava, a ja pokušavam da dokumentujem njen doživljaj kako bismo mi kao publika mogli to da osetimo na što iskreniji način.
Fotografisali ste Arkana koji se naizgled veselo i ponosno smeje držeći tigra sa svojom paravojnom jedinicom koja stoji iza njega. Takođe ste fotografisali Arkanove Tigrove kako tuku i ubijaju civile. Kako ste uspeli da uradite i jedno i drugo?
Pa, možete posmatrati sliku sa tigrom kao veselu, srećnu sliku, ili je možete posmatrati drugačije: da se radi o jednom psihopati koji drži mladunče tigra, što je više način na koji sam ja tumačio tu fotografiju. Veza između ove dve fotografije je veoma važna. Fotografija sa tigrom pokazuje zašto sam bio u mogućnosti da napravim drugu fotografiju, jer je Arkan, koji je bio veoma pametan i govorio više jezika, takođe smatrao da je pametniji od svih ostalih i da može da kontroliše svoj imidž. Bio sam sa Alexandrom Boulat, koja je zajedno sa mnom osnovala agenciju VII i koja je bila neverovatna fotografkinja, ali i prelepa Francuskinja. Arkan je bio ženskaroš i mi smo ga pitali: “Možemo li da napravimo tvoj portret?” Više zbog nje nego zbog mene, odgovorio je: “Naravno”, i odmah postavio sve za fotografisanje i mi taman da ih slikamo, kad neko mu donese tog tigra koji je “oslobođen” iz zoološkog vrta u Hrvatskoj.
Kada sam ponovo sreo Arkana u Bijeljini, bio je uzeo moju fotografiju i od nje napravio poster. Iz nekog razloga je, zbog te fotografije koju sam napravio, mislio da sam na njihovoj strani, a ja nikada nisam rekao ništa što bi mu dalo suprotni utisak, mislio je: “oh, pa ti si na našoj strani, tako da idi sa ovim momcima i dokumentuj, i siguran sam da će sve biti u redu”.
A nakon što ste napravili fotografiju u Bijeljini?
Nije bio zadovoljan mnome. Stavio me je na listu za likvidaciju i uspeo sam nekako da izbegnem da se sretnem sa njim i to nekoliko puta. Navodno, prema kolegama iz Srbije, uvek su mi bili za petama. Zapravo, postojao je fotograf koji je imao slične fizičke karakteristike kao ja koji je uhapšen — mislili su da sam ja taj. Tako da mislim da sam imao sreće. Kasnije su me Srbi ipak zarobili, ali uhvatili su me u Krajini i zatim doveli u Bosnu. Nisu znali da sam ja taj. Prošlo je tri ili četiri dana kada su pregovori SAD i Francuske o mom oslobađanju konačno urodili plodom. Pre nego što su stigli da povežu dva i dva, uspeo sam da pobegnem. Do tada je već, osim što je bio besan, shvatio i to da ću na suđenju u Hagu svedočiti protiv njegovih ljudi.
U “Krv i med” postoje dve fotografije sahrana — jedna je sa sahrane bebe albanske nacionalnosti stare pet nedelja na Kosovu, a druga je deteta koje plače na sahrani svog oca u Hrvatskoj. Kako ste pristupili takvim događajima?
Dete koje plače je fotografisano vrlo rano, na početku rata u Hrvatskoj. Verovatno je to bila jedna od prvih sahrana koje sam dokumentovao. Sećam se da sam stajao ispred kuće, uz puno poštovanje, dok su pripremali telo za sahranu. Jedan od rođaka je izašao iz kuće, zgrabio me i povukao unutra gde su žene plakale nad beživotnim telom, rekavši mi: “Fotografiši ovo, zašto si ovde, reci svetu šta se desilo mom sinu, ubili su ga Srbi samo zato što je bio Hrvat”.
Nažalost, svaki put je bilo tako na desetinama sahrana koje sam dokumentovao tokom raspada Jugoslavije, jer ti ljudi nisu umirali od raka ili srčanog udara. To su bile političke smrti i ljudi su želeli da se njihova priča ispriča, da se prizna žrtva njihovih majki, sestara, braće, očeva.
Što se tiče te fotografije sa detetom koje plače, i tu sam ja bio nebitan. Niko nije glumio za kameru, bila je to čista emocija, niko me nije ni primećivao. Nisam osećao da ih na bilo koji način zloupotrebljavam ili da se neovlašćeno mešam u nešto vrlo privatno, niti da se skrivam iza nekog drveta — sve je odrađeno uz maksimalno poštovanje čitavog događaja.
Ljudi razumeju moć fotografije.
Ljudi razumeju moć fotografije. Fotografija bebe stare pet nedelja koja je umrla od oštrih vremenskih uslova u Drenici bila je neverovatan prikaz brutalnosti situacije na Kosovu. Ljudi su to razumeli. Mislim da je to vrlo nežna fotografija. Na slici su baka i još jedna osoba, ali istovremeno vrlo brutalan prikaz deteta koje bi danas bilo u svojim dvadesetim godinama.
Možete videti statistike, brojeve koje ljudi zapravo ne mogu razumeti, ali kada vidite fotografiju deteta koje je umrlo zbog hladnoće, taj broj, ta statistika postaje stvarnost i gledalac tu sliku posmatra na potpuno drugačiji način.
Pominjete puno poštovanje i to da ne iskorištavate priče ljudi. Do koje mere možete fotografisati nečiju patnju, a da je zapravo ne zloupotrebite?
Mislim da je to u velikoj meri stvar samoopredeljenja, kako vi lično smatrate da trebate postupati s dostojanstvom. To je nešto što svako mora proceniti sam do određene mere, ali mislim da postoje određeni nivoi i granice koje ne bi trebalo preći. Svaka situacija može biti drugačija. Istovremeno, verujem da ljudi u većini slučajeva, ako ne i uvek, shvataju od kakvog značaja može biti njihova fotografija. Ako ste tamo i nešto se dešava, a ne dokumentujete to, zašto ste onda tamo? Ja ozbiljno shvatam svoju odgovornost kao jedno od očiju javnosti, pa se trudim da ne uređujem svoje fotografije na licu mesta. Koristim estetiku fotografije kako bih prikazao slike koje će stvoriti emotivnu vezu između gledaoca i slike. Tu uvek postoji ravnoteža.
Vi postajete oči kroz koje mi ostali vidimo šta se dešava. Čije oči obično želite postati? Šta očekujete da oni urade nakon što vide Vašu fotografiju?
To su odlična pitanja na koja nema jednostavnih odgovora. Ako radim za neku publikaciju, onda postajem oči njihove publike, ali taj moj rad je živ i van te publikacije. Tako da je to često način na koji o tome razmišljam. Uglavnom, fokusiram se na ljude koji donekle dele iste vrednosti kao ja, o životu, o tome šta smatramo svetim i tako dalje. Ponekad nastojim i da im — ako osetim da se dešava nešto što je pogrešno i znam da postoje ljudi koji to podržavaju — pružim priliku da nauče nešto o tome, što bi možda moglo promeniti njihovo mišljenje. Šta radite s informacijama koje vidite, zaista zavisi.
Dakle, danas, sigurno u Sjedinjenim Državama, ali i delimično širom sveta, na protestima koji se odnose na rat između Izraela i Hamasa. Veći deo toga dolazi iz slika koje pružaju palestinski novinari. To po mom mišljenju opet pokazuje kako slike mogu igrati važnu ulogu. Bilo je otpora, razgovora, razumevanja, ali i potpunih nesporazuma, propagande, antisemitizma i islamofobije, tako da su sve te stvari povezane, a slike igraju ulogu u svemu tome.
Da se malo vratim i dam vam jednostavniji odgovor, dakle, želite da vaš rad igra ulogu u komunikaciji. Fotografija neće zaustaviti ratove, ali je vrlo važna u njihovom razumevanju, u mogućnosti ljudi da razumeju, da prenesu znanje. Tu se više radi o medijskoj pismenosti, ali ljudi će gledati taj rad u kombinaciji s drugim radovima, čitaće, postaće bolje informisani građani kako bi mogli da donose svoje sopstvene odluke. To je krajnji cilj, i ti ljudi mogu biti političari, glasači, tinejdžeri ili starije osobe. Generalno, imamo tu sposobnost da utičemo na ljude svojim radom. Ali to nije samostalan rad i nikada neće uspeti samostalno. Fotografija, uključujući neke od fotografija o kojima smo razgovarali, može imati veliku moć, ali istovremeno neće imati nikakav uticaj ako nema nekog ko će to odvesti korak dalje.
Svedočili ste nekim mračnim trenucima čovečanstva i zabeležili najdublje patnje ljudi. Kako to utiče na Vas kao osobu?
Ponovo je to nekako kliše, ali svi smo oblikovani našim ličnim iskustvima i to je ono što i mene i Vas čini danas onim što jesmo. Nemam pojma kakav bih bio da nisam prošao kroz ta različita iskustva. Ona su deo mene. Ne mislim da su me učinila više ciničnim nego što sam bio na početku. Mislim da sam oduvek bio pomalo ciničan.
Razumem da je krhkost života nešto što će čovek spoznati tokom života, kao i jedna od stvari koje sam naučio o ljudima — a to je bilo vrlo važno za mene u mom radu — da je emocija straha primarni pokretač skoro svega što sam video, tako da se vode mišlju: “Mi ćemo te ubiti pre nego što ti dođeš i ubiješ našu porodicu”, “Bojim se da ćeš mi ti ubiti porodicu i bez obzira na to da li je opravdano ili ne, ja ću prvo tebe ubiti”. Ono što su ljudi spremni da učine kada su uplašeni i žele da prežive, kako u negativnom tako i u pozitivnom smislu, zaista je izuzetno. Mislim da sam naučio više o ljudskoj prirodi i o sebi samom zahvaljujući svemu što sam svedočio.
Danas, postoje sve veće mogućnosti za manipulaciju vizuelnim sadržajem. Svi su uzbuđeni oko veštačke inteligencije. Kakav je vaš stav o svemu tome?
Fotografija kao celina će se suočiti sa veštačkom inteligencijom, ali posebno dokumentarna fotožurnalizam je u izuzetno opasnom položaju. Ali, već smo dugo vremena u opasnom položaju. Brojni fotografi su prešli tu granicu, dok je većina njih, ako ne i svi, uhvaćena kako manipuliše fotografijama, vrši izmene i mislim da je to veoma važno.
Bićemo u veoma opasnom položaju gde je sasvim moguće da će se, bilo u vidu snimka ili fotografije, pojaviti neki vizuelni sadržaj koji će gurnuti neku zemlju u rat.
Veza između fotografa, fotografije i gledaoca je svetinja i ona se može prekinuti samo ako gledaoci kažu: “Ne verujem ovoj fotografiji”, što se već dešava. Pored veštačke inteligencije, u poslednjih 8-12 godina ova ideja “lažnih vesti” je vrlo važna. Može se desiti da ništa nije manipulisano, a ljudi i dalje ne veruju jer to nije fotografija ili vest koja se uklapa u njihovo političko mišljenje… Ne smemo izgubiti tu vezu. Zbog ovoga, zbog ovih telefona, računara, svi su sada svesni kako je lako manipulisati fotografijom da bi postigli ono što žele. Bićemo u veoma opasnom položaju gde je sasvim moguće da će se, bilo u vidu snimka ili fotografije, pojaviti neki vizuelni sadržaj koji će gurnuti neku zemlju u rat. A on neće biti stvaran.
Dakle, opet se vraćamo na gledaoca, gledalac je odgovoran za to odakle se informiše, gde pregledava vizuelne sadržaje. Jedna od stvari na koju morate obratiti pažnju je: da li je to New York Times ili BBC, ili je to BBA, koji izgleda kao BBC? Ovo je zaista ključno. Jer jednom kada se veza prekine, mi možemo nastaviti da izlazimo i dokumentujemo i pričamo priče ovih ljudi, ali ako ostali u to ne veruju, onda je to problem.
Sada se godišnje napravi preko bilion fotografija, što je potpuno drugačiji kontekst u odnosu na period od 1991. do 1999. godine, kada ste Vi fotografisali. Šta ovakva masovna produkcija fotografija čini ljudima? Da li vidite rizik od otupljivanja emocija?
Mislim da je uvek postojao rizik od otupljivanja emocija. Nisam siguran da je to potpuno vezano za broj fotografija, iako možda više kanala može doprineti tome nego što je bio slučaj ranije. Ali, opet se moram vratiti na odgovornost gledalaca. Uzmimo Siriju kao primer. Prvih nekoliko godina, Alepo gori, ljudi su šokirani, kao što bi i trebalo da budu, a onda to postaje normalna stvar. Isto važi i za Ukrajinu, posle dve godine kažu: “Okej, rat u Ukrajini, još jedno selo gori, već sam ovo video”, i tako dalje… To ne bi trebalo da bude reakcija ljudi. Trebalo bi da bude: “Zašto se rat u Ukrajini i dalje dešava? Zašto rat u Siriji traje već 12 godina i ako će se Gaza nastaviti još godinu dana, kako to da još nisu našli rešenje? Zašto i dalje vidim ovakve fotografije?” Dakle, potrebna je malo drugačija reakcija.
Neki od radova, verovatno neki bolji radovi, isplivaće na površinu i postati reprezentativni za određenu krizu. Na primer, u slučaju Gaze, fotografija koju je snimio Mohammed Salem žene koja drži telo u belom platnu je snažna slika za koju se nadam da će ljudi pamtiti i poštovati ostale slike. To će biti slika koju će ljudi pamtiti, koja će predstavljati gubitak u Gazi. Nikada ne bih tražio od bilo koga da se svakodnevno uloguje na društvene mreže i kaže: “Gledaj rat ovde, gledaj rat onde…”, to je previše. Ali ljudi ipak moraju malo da obrate pažnju, jer bez obzira da li ste Kosovar, Amerikanac, Egipćanin, mi smo svi povezani. Te međusobne veze postoje.
Bili ste se na veoma rizičnim mestima. Kako balansirate ličnu bezbednost i ono što treba da se pokaže?
Moj odgovor je prilično jednostavan. Nisam spreman niti želim umreti zbog fotografije. Postoji linija koju se nadam da neću preći, jer želim biti tu kako bih mogao da napravim sledeću fotografiju. Drugi ljudi kažu: “Ne, učinio bih sve za fotografiju”. Dakle, to je stvar ličnog opredeljenja svakog pojedinca. Ali mora postojati balans.
Govoreći o strahu, sigurno da osećam strah kada idem u neku konfliktnu zonu. Pokušavam da strah koristim kao vodič kako bih u datoj situaciji bio pametan. Često je pitanje milimetara da li ćete živeti ili umreti; ako se okreneš na ovu stranu, promašiće te, ako se okreneš na onu, pogodiće te. Dakle, postoji neka fatalistička komponenta u tome. Počevši od Sarajeva, jer je toliko novinara bilo ranjeno i ubijeno pošto jednostavno nismo imali pojma šta radimo. Ljudi bi bili u Beču ujutro, pili kafu, a do večeri bi bili na frontu. Sutradan bi bili mrtvi, jer nikada ranije nisu bili u ratu.
Danas postoji stvarni zajednički napori, ne samo za osoblje televizije, štampe i slično, već i za slobodne novinare da budu obučeni od strane bivših vojnika kako da prežive u ratnoj zoni. Na primer, u Ukrajini, New York Times šalje prevodioca, fotografa, pisca i radnika obezbeđenja s njima u svakom trenutku. To je potpuno drugačiji način rada u poređenju sa pre pet godina. Radnik obezbeđenja nije naoružan, ali je tu da kaže: “Ovo deluje opasno, nećemo to raditi”. Ili: “Upravo sam dobio poruku od druge osobe da će ovde krenuti s napadima, pa moramo sačekati” ili šta god. Dakle, stvaranje bezbednosnih uslova čak i unutar aktivne ratne zone je veoma važna stvar.
Jedna od stvari koje je važno prepoznati jeste da mi, međunarodni novinari, za razliku od lokalnih ukrajinskih novinara, posebno muškaraca, možemo napustiti Ukrajinu kad god želimo. Ukrajinci to ne mogu. Gazanci polako uspevaju da izađu van ali je to veoma teško i skupo izvesti. Velika je razlika kada dođete kao puki posmatrač, niste vezani za mesto i imate tu slobodu koju ste uvek imali, ili ste barem finansijski nezavisni. Novac vam pruža sve vrste beneficija koje ljudi nemaju.
Upoznali ste ljude koje ste ranije fotografisali. Da li možete da podelite neku priču o tome šta su Vam rekli?
Kada je Srebrenica pala, Srbi su autobusima prevezli mnoge žene i decu do frontova, odakle su stigli u Tuzlu i otišli do baze UN-a. Mnoge žene su patile od posttraumatskog stresa i nisu znale šta se dogodilo njihovim muškarcima. Snimio sam fotografiju žene [Nedžibe Salihović] kako raširenih ruku moli švedskog vojnika UN-a za pomoć, a on je samo prošao pored nje. Fotografija je postala prilično poznata, ali nju nisam uspeo da pronađem.
Kasnije, kada sam imao izložbu u Sarajevu, uspeli smo da je lociramo i pozvali je da dođe. Tada me je opet dočekala raširenih ruku u znak dobrodošlice. Izgubila je supruga i sina. Kasnije sam je ponovo sreo kada sam se vratio u Srebrenicu povodom presude Mladiću, gde su se okupile majke Srebrenice, uključujući i nju. Držala je fotografiju u ruci, a kada je saopšteno da je Mladić kriv, ponovila je isti gest, što je u neku ruku postalo njen zaštitni znak, ali ovaj put veoma iskreno i emotivno. Prisustvovao sam važnim trenucima u njenom životu, posetio sam je u njenoj kući i upoznao njenu porodicu. Ta priča simbolizuje mnoga iskustva koja smo zajedno prošli.
To je fotografija koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava sve konflikte ovde, jer se radilo o pokušaju brisanja identiteta drugih.
Jedna druga fotografija, takođe iz Bosne, je fotografija fotografije. To je portret jedne porodice koja je živela u predgrađu Sarajeva zvanom Ilidža, a kada je Sarajevo podeljeno i Ilidža pala pod kontrolu Srba, porodica je pobegla. Kada su se vratili u kuću, kuća je bila potpuno prazna, sve je bilo odneto, nije bilo nameštaja, prozora, ničega, osim tog porodičnog portreta ljudi koji su tu živeli, a koji se nalazio na podu u dnevnoj sobi… ali neko je izrezao njihova lica nožem. To je fotografija koja, po mom mišljenju, najbolje oslikava sve konflikte ovde, jer se radilo o pokušaju brisanja identiteta drugih. To se konstantno dešavalo.
Na šta se sada fokusirate sa fondacijom? Na čemu još trenutno radite?
Fondacija ima dvostruki mandat. Jedan je da proizvodi projekte poput “Imagine”, dugoročne projekte o važnim temama koje institucionalni mediji ne mogu obraditi. To radimo na više platformi, uključujući fotografiju, izložbe, filmove, ali još važnije i nastavne planove i programe kako bismo ušli u škole i imali neki obrazovni uticaj, što smo postigli veoma uspešno.
Drugi deo mandata je obuka vizualnog novinarstva u nedovoljno zastupljenim zajednicama širom sveta. Ova ideja, koja nije samo naša, smatra da su demokratija i slobodna štampa nerazdvojne, ali da bi postojala slobodna štampa, posebno u pogledu vizualnog novinarstva, neophodna je obuka o tome kako to raditi pravilno. Danas je svako fotograf, što je sjajno, ali biti dokumentarni fotoreporter, vizualni filmski stvaralac, znači više od same proizvodnje fotografija. To je proces razmišljanja, ideje iza toga i razumevanje kako to pravilno uraditi. Mnogo toga o čemu smo danas razgovarali u vezi sa tretiranjem subjekata, verodostojnošću slike kao i tekstom koji je prati, izuzetno je važno.
Ovo su neke od stvari koje mi učimo u fondaciji. Imamo kampuse u Sarajevu i Francuskoj. Sledeće godine planiramo da uvedemo program na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, koji će nuditi master program za političke nauke i vizuelno novinarstvo. Radimo širom sveta, ali bez sumnje, veliki naglasak stavljamo na Balkan, jer smo se tu Gary (Knight) i ja, kao i mnogi drugi fotografi, upoznali. Zato je za nas veoma važno da se novinarstvo sa ovog područja obavlja kako treba, jer smatramo da su naši kolege, bilo lokalni ili internacionalni, žrtvovali svoje živote da bi se to postiglo. Želim da budem siguran da se to obavlja na način koji će zaista imati pravi uticaj.
Slika na naslovnoj strani: Majlinda Hoxha/K2.0
Ovaj članak je uređen radi kraćeg prikaza i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.