Sa prozora ćelije br. 35 paviljona C u Dubravi
25 godina od masakra u Dubravi.
*Dana 22. i 23. maja 1999. godine srpske snage su u zatvoru Dubrava ubile više od 100 albanskih zatvorenika, što je danas poznato kao masakr u Dubravi. Ovaj masakr je jedan od mnogih počinjenih u toku krvavih ratova u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih godina, gde su etničke i političke tenzije prerasle u stravične sukobe koji su prouzrokovali razaranja i gubitke života širom regiona. Masakr u Dubravi bio je jedan od mnogih činova nasilja koji su odražavali napore srpskog režima da vrši represiju nad kosovskim Albancima i učvrsti svoju moć u tom turbulentnom periodu. Tih dana u tom zatvoru se nalazilo oko 1.000 zatvorenika, koji su prebačeni iz drugih zatvora na Kosovu i u Srbiji. Neki od njih su bili vojnici OVK, a ostali aktivisti borci za slobodu Kosova – optuženi za političke zločine.
Sadik Zeqiri, nekada politički zatvorenik, a danas direktor lista “Epoka e Re”, priseća se tih dana.
22. maja, 2024
Bilo je vreme večere 14. marta 1999. u zatvoru u Peći gde sam proveo više od sedam meseci. Jedan albanski stražar nam je dao hleba i rekao mi da ćemo možda sutra biti prebačeni u zatvor visoke bezbednosti u Dubravi.
Pre skoro godinu dana, 19. aprila 1998, obukao sam uniformu Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), napustivši studije na trećoj godini, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini. Imao sam samo 23 godine. Samo četiri meseca kasnije, 25. avgusta ujutru, prelazeći iz jednog sela u drugo na području Dukađinske ravnice, upao sam u zasedu srpske policije. Tada su me uhapsili.
Vest koju mi je preneo stražar nije me obradovala. S jedne strane, ja i jesam smatrao da je bolje da nas tamo prebace jer su zatvorenici koji su bili prebačeni u druge zatvore pa bi se neki od njih vratili u Peć, govorili bi nam kako su u Dubravi bolji uslovi i da ima više prostora, što im olakšava boravak u zatvoru. S druge strane, nisam želeo da budem prebačen iz zatvora u Peći pošto je mojoj porodici, majci i ostalima bilo lakše i bliže da me posećuju. Posete su bile dozvoljene svakih 15 dana i to je bila jedina interakcija koju smo mogli imati sa ljudima vani. Iako im nismo mogli dodirnuti ni ruke, barem smo mogli razgovarati kroz šipke.
Dobili smo informacije i izvana preko novih zatvorenika koji su stigli. Često smo se molili da nam u ćeliju dovedu nekog zatvorenika Albanca koji bi mogao da nam kaže šta se dešava napolju. Nismo mogli gledati TV. Bio sam pretplaćen na novine “Blic” na srpskom jeziku, pošto albanske novine nisu bile dozvoljene. Ali i “Blic” su nam dovodili polovično – uklonivši stranice koje govore o političkim dešavanjima na Kosovu i ostavivši samo stranice o kulturi i sportu.
Stražari su nas tako često tukli da smo jedva prikupljali snage da učinimo bilo šta osim da ležimo.
Nakon večere, 14. marta oko 9 sati uveče, ugasili su svetla i rekli nam, kao i obično, da idemo na spavanje. U prostoriji broj 4 Trećeg paviljona u Peći bilo je šest zatvorenika. Nas petorica Albanaca i jedan Srbin. U ćelije od po 8 kvadratnih metara stavljali su do devet zatvorenika, u zavisnosti od toga koliko ih je u tom momentu uhapšeno. U jednom od malih kreveta na sprat dešavalo se da spavaju i dve osobe.
Svaki dan smo se budili u 5:00 ujutro i nismo smeli više spavati. Namestili smo krevete, umili se i oprali zube i čekali doručak u ćeliji između 7:00 i 8:00 sati. Nakon ručka, koji nam je stigao u 12:00, mogli smo izaći na 10-15 minuta šetnje u malo zatvorsko dvorište. Do večere smo provodili vreme u ćeliji igrajući šah, domine ili čitajući neku od knjiga koje smo uzimali iz zatvorske biblioteke. Tako je bilo kada smo mogli ustati iz kreveta. Stražari su nas tako često tukli da smo jedva prikupljali snage da učinimo bilo šta osim da ležimo.
Tih dana sam imao dosta problema sa spavanjem. Zora bi me zaticala budnog. Isto kao i ja, neispavan je bio i bivši srpski zatvorenik koji je boravio sa mnom u ćeliji. Pitao sam svog supatnika zašto još ne spava. Rekao mi je: “Sadik, danas će vas sve prebaciti u Dubravu, tamo će dovesti sve zatvorenike Albance iz svih zatvora, a odatle se očekuje da vas, ako se rat završi, puste sve iz zatvora.”
Nakon nekoliko minuta upalila su se svetla. Vrata ćelija počela su da se otvaraju jedna po jedna. Otvorila su se i vrata naše ćelije. Dva stražara su ušla sa spiskom u ruci i prozvala moje ime. “Sadik Zeqiri, imaš pet minuta da se spremiš. Bićeš prebačen u Dubravu”, rekao je jedan. Slično su obavestili i neke druge zatvorenike. Pokupili smo svoje stvari i postrojili se u uskom hodniku. Ukrcali su nas u policijske kombije i odvezli u Dubravu.
Sa prozora ćelije broj 35 paviljona C
U Dubravi su nas rasporedili po različitim paviljonima, ali većina nas je poslata u paviljon C.
Bio sam raspoređen u ćeliju broj 35, na drugom spratu, sa prozorom prema sportskom terenu. Tamo su nas smestili svu četvoricu zatvorenika iz Peći. U ćeliji smo zatekli jednog zatvorenika koji je tu bio duže vreme. On je takođe bio pripadnik OVK. Pravio nam je novo društvo, s njim smo razgovarali o novim temama. Imali smo o čemu da pričamo. Svi smo bili Albanci u ćeliji. Ćelija je imala ogromne prozore. Nedostajalo nam je da vidimo prirodu, planinu, livadu. U paviljonu C, gde su zatvorenici bili najizolovaniji od svih, ti prozori su bili jedini pogled u svet.
Zatvor Dubrava je bio organizovan na način da su paviljoni bili podeljeni prema stepenu izolacije. Paviljon C bio je najizolovaniji. U njemu je većina zatvorenika bila optužena pred sudom i u išćekivanju višegodišnje zatvorske kazne. Paviljon B je bio nešto slobodniji, barem su zatvorenici hranu jeli u kuhinji. Paviljon A je bio potpuno slobodnog tipa. U ova dva paviljona su bili smešteni zatvorenici optuženi za krivična dela i Srbi.
U paviljonu C mnogo toga je bilo drugačije od zatvora u Peći. Nije nam bilo dozvoljeno više da jedemo u kuhinji. Hrana nam je donošena u ćeliju. Više nismo smeli šetati 10-15 minuta dnevno. Od buđenja do spavanja smo boravili u ćeliji. Više nismo mogli čitati, niti igrati šah i domine. Čak ni moja majka više nije mogla da me posećuje.
Dani su prolazili, a mi smo samo čekali da nas puste jer smo tako obavešteni preko ono malo informacija koje smo primali. Izvan zatvorskih zidina su se vodili razgovori o zaustavljanju rata. Rečeno nam je da ako Srbija ne pristane da zaustavi rat do 24. marta 1999. godine, NATO će otpočeti intervenciju da zaustavi etničko čišćenje Albanaca na Kosovu i početi da bombarduje srpske vojne ciljeve na Kosovu i Srbiji.
Pošto nismo dobili nijednu vest da je Srbija donela odluku da zaustavi rat, u noći 24. marta ostali smo budni čekajući početak bombardovanja srpskih ciljeva na Kosovu. Iz zatvora smo mogli da čujemo tutnjavu aviona i bombardovanje srpske mašinerije. Duboko u sebi, osećali smo da dolazi sloboda, ali i smrt.
Bombardovanja su se pojačavala iz dana u dan. Tokom perioda bombardovanja, u paviljone je počelo da pristiže još više zatvorenika. Svakodnevno su stizali novi zatvorenici iz drugih zatvora, uključujući i one u Srbiji u kojima je bilo na stotine albanskih zatvorenika. Sa prozora zatvora smo mogli da vidimo kako dolaze, jer su se iz paviljona C videla i glavna ulazna kapija. Nismo znali ni ko su ni odakle su došli.
Za to smo saznali od nekih albanskih zatvorenika koji su osuđeni za krivična dela i koji su nam donosili hranu u ćelije. Rekli su nam da su 29. i 30. aprila doveli sve zatvorenike Albance iz zatvora u Srbiji – iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, zatvora u Nišu i drugih – i da su ih smestili u paviljon B.
Kada su ovi iz paviljona B izvedeni da jedu u kuhinji, izašli smo na prozor da ih vidimo jer smo znali da se tamo nalaze velike grupe uhapšenih i osuđenih kao vojnici OVK. Poznavao sam većinu njih. Neki su bili moje kolege sa fakulteta, druge sam poznavao po njihovim delima i aktivnostima, a za neke sam čuo i čitao da su ceo život proveli u političkom delovanju, više puta hapšeni i puštani iz srpskih tamnica koje su korištene kao zatvor.
Bilo nam je loše kada smo čuli jauke premlaćenih, ali smo se mnogo bolje osećali kada je došao red na nas, jer je to za nas bilo kao “preležavanje boginja”, kako smo to zvali u zatvorskom žargonu.
Nakon početka bombardovanja, ponašanje stražara prema nama se pogoršalo. Postali su mnogo neprijatniji. Tukli su nas svaki dan. Premlaćivanje i maltretiranje je počelo u prostorijama za izolaciju i nastavilo se sve do poslednje sobe. Bilo nam je loše kada smo čuli jauke premlaćenih, ali smo se mnogo bolje osećali kada je došao red na nas, jer je to za nas bilo kao “preležavanje boginja”, kako smo to zvali u zatvorskom žargonu.
Sa prozora ćelije 35, osim što smo videli pridošlice kako ulaze, videli smo neke i kako izlaze. To nam je onda davalo tračak nade.
U nedelju ujutro 16. maja 1999. godine, nekoliko stražara je ispratilo čoveka do izlaznih vrata zatvora. Zbog udaljenosti nismo mogli da raspoznamo o kome se radi, ali nam je bilo drago što nekoga ili puštaju, ili prebacuju u drugi zatvor. Kasnije smo saznali da je taj visoki čovek bio profesor Ukshin Hoti, poznat po svojoj posvećenosti nacionalnim pitanjima i pravima Albanaca. Hoti je više puta bio hapšen i zatvaran od strane srpskih vlasti. Poslednji put je 1994. godine bio u zatvoru, kada je osuđen na 5 godina zbog političkog delovanja i borbe za prava Albanaca.
Nakon nekoliko minuta iz našeg paviljona je pušten još jedan zatvorenik. Prepoznali smo ga. Bio je iz Junikua, prezivao se Pepshi. I njega su uputili ka glavnom izlazu. Dobro se sećam kada smo čuli kako novooslobođena osoba pita upravnika: “Danas je nedelja. Gde me šaljete?” Stražar mu je rekao da će ga otpratiti do Peći, a onda “idi kuda hoćeš”. Taj razgovor smo čuli s otvorenih prozora. Tako smo shvatili da drugi zatvorenik nije prebačen, već oslobođen. Posmrtni ostaci Pepshija pronađeni su i identifikovani 2005. godine na jednom groblju u okolini Peći. O Hotijevoj sudbini se i dalje ne zna.
Dana 18. maja u prostorije zatvora dovedena je još jedna velika grupa ljudi. Iako smo bili daleko, mogli smo videti da su obučeni u civilnu odeću, neki su imali i dugu kosu. Prema našim pretpostavkama, to su bili taoci. Smestili su ih u objekat koji je bio korišćen i kao škola. Kasnije smo shvatili da je to grupa od 150 zarobljenika iz Đakovice.
U Dubravinim ćelijama sada je spavalo i budilo se skoro 1.000 zatvorenika.
Tokom NATO bombardovanja ostavljali smo prozore otvorenim da bismo mogli da saznamo što više.
Jednog dana došao je jedan od stražara koji je bio na smeni i otvorio vrata naše ćelije. Kada je otvorio vrata, zatekao nas je kako gledamo kroz prozor. Stražar je verovatno bio ili iz okoline Istoka ili iz okoline Peći pošto je razumeo albanski jezik, a ponekad bi i govorio njime. Nakon što nas je digao na noge, rekao nam je: “Priđite bliže prozorima pa ću vam reći koja su ova sela”. Među njima je pomenuo i Šušicu i rekao da osim nekoliko vojnika koji su još ostali visoko na planinama i nas u tom zatvoru nema nijednog Albanca više na Kosovu.
“Sve smo ih pobili, a one koji su ostali živi proterali smo sa Kosova”, rekao je on. Stražar je bio visok, mlad i plave kose. Za razliku od njegovih kolega, ovaj nam se činio nešto blaži i njegove reakcije su imale granicu delovanja.
U veselju smo razbili i otvorili vrata ćelije. Kad smo izašli napolje, videli smo zatvorenike iz drugih paviljona kako odvaljuju vrata ostalih ćelija. Neki od njih su nosili ranjene i izvlačili mrtve iz ruševina prostorije koju je NATO pogodio.
U paviljonu C, bilo nam je nemoguće saznati imena stražara. Pamtili smo im lica, hod, pokrete i postupke. Primerice, u našoj ćeliji smo jednog od njih zvali “Sekira” jer je, čim je preuzeo smenu, krenuo da tuče zatvorenike od prve do poslednje ćelije. Surovi zatvor je u jednom momentu čak pokvario i plavokosog stražara. Terao nas je da se kupamo hladnom vodom.
Jednog dana je bilo veoma hladno. Rekli su nam da idemo na šišanje. Prošla su četiri meseca otkako smo se šišali. Momak kojeg smo zatekli u prostoriji nam je rekao da, pošto nas šalju da se šišamo, po mogućnosti pređemo u red gde je jedan od dvojice frizera Albanac. Postrojili su nas i poslali u drugi deo paviljona, kod ta dva berbera. Malo bih stajao u jednom redu, malo u drugom, da vidim koji od njih je Albanac. I činilo mi se da bi Albanac mogao biti onaj tamnije puti. Ali, nisam bio u pravu.
Tog dana su obojica frizera bili Srbi. Kada je krenuo da me šiša zahvalio sam mu i rekao da me dobro ošiša jer nas, možda, ovih dana oslobode. Čim sam izgovorio tu reč, udario me je mašinicom po glavi i opsovao me. Nakon što su nas ošišali, poslali su nas u ćelije i rekli nam da se skinemo za kupanje. Svi u ćeliji smo se skinuli i prišli mestu gde je bila voda. Stražari, od kojih je jedan bio onaj plavokosi, pustili su na nas hladnu vodu.
Pokušaj bekstva ka slobodi
Ujutro 19. maja otvorili smo prozore da vidimo borbe koje su se vodile u selima na planinama Istoka. U tom trenutku u našoj blizini se začula jaka buka.
NATO avioni su pogodili sistem grejanja u zatvoru, kao i njegovu upravu. Začuo se glasan prasak. Iščekujući nestrpljivo da saznamo šta se dešava, videli smo stražare kako trče prema glavnoj kapiji zatvora. Nakon nekoliko minuta, NATO avion je pogodio i naš paviljon C. Eksplozija je, nažalost, odnela živote trojice albanskih zatvorenika i ranila mnoge druge. Mi koji smo se u tom trenutku nalazili kraj prozora smo prošli nepovređeni pa smo krenuli zvati upomoć ostale da nam otvore vrata. Međutim, naši se pozivi nisu čuli dalje od naše ćelije. Niko nas nije mogao ni čuti, a kamoli nam pomoći.
Krenuli smo razmišljati kako da otvorimo vrata. Odlomili smo krevet u ćeliji i njime udarali po vratima. Zidovi su popucali od detonacije. Išli smo dva po dva jer nismo imali snage ni prostora da svi udaramo odjednom. Svi smo imali po 50 ili 60 kilograma, ne više. Jedan od zatvorenika u ćeliji je sa prozora primetio da su mnogi zatvorenici prišli da nam priskoče u pomoć noseći radne alate u rukama. U veselju smo razbili i otvorili vrata ćelije. Kad smo izašli napolje, videli smo zatvorenike iz drugih paviljona kako odvaljuju vrata ostalih ćelija. Neki od njih su nosili ranjene i izvlačili mrtve iz ruševina prostorije koju je NATO pogodio.
Izašli smo u dvorište gde se skupila većina zatvorenika i krenuli prema izlaznim vratima. Tu su nam stražari preprečili put ne puštajući nas da nastavimo dalje.
Strah nam je u tom momentu prodro u kosti. Nismo znali šta da radimo. Situacija unutar zatvora Dubrava je izmakla kontroli. Čitavog tog dana, za koji ni sam ne znam koliko je trajao, nekako smo uspevali da spasimo živu glavu. Tog dana NATO snage nisu više gađale u zatvorski objekat. I 20. maja je bilo tiho i spavali smo koliko smo mogli u neoštećenim paviljonima. NATO snage su 21. maja ponovo napale paviljone kao i vodovodnu mrežu, a verovatno i bazu telefonske centrale. Oštećeni su gotovo svi objekti.
U noći 21. na 22. maj smo spavali napolju. Većina na sportskom terenu, neki sa ćebadima, a neki nepokriveni. Tako nam je osvanulo jutro 22. maja 1999. godine.
Čim sam stao u red, zatvorenici su pali na zemlju
Sa osmatračnica koje su se nalazile u blizini, naređeno nam je 22. maja ujutro da se postrojimo kako bi nam saopštili važne vesti. Bio sam blizak sa još jednim zatvorenikom, Rasimom Selmanijem. Predložio sam mu da napunimo jednu flašu vodom i umijemo se. Imali smo vode na pretek jer je glavna cev bila pogođena raketama i prostorija je izgledala kao bazen. Rasim me je sačekao, umili smo se i rastali.
Čim sam stao u red, samo sam video zatvorenike kako padaju na zemlju.
Podigao sam glavu da vidim šta se dešava jer smo se svi ukočili ne znajući odakle dolaze meci, kada sam, konačno, sa osmatračnica video kako na nas bacaju bombe i pucaju. Ko god je bio u prvom redu bio je ubijen od strane stražara i drugih srpskih uniformisanih lica koja su bila stacionirana oko zatvora Dubrava.
Srpski vojnici i uniformisana lica razbili su delove zidine oštećene od NATO bombi, što je neke zatvorenike navelo na ideju o bekstvu. Više od 20 zatvorenika imalo je tu sreću kada im je jedan od zatvorenika rekao da ih može izvući iz zatvora. Postupili su po njegovoj ideji i pobegli.
Mi ostali nismo znali gde da se sakrijemo. Na otvorenom sportskom terenu smo bili previše izloženi pucnjevima koji su dolazili odasvud. Otrčali smo do mesta gde smo se mogli privremeno sakriti, a zatim se približili ostalim objektima. Čak i tokom bekstva, mnogi od nas su ranjeni ili ubijeni mecima i bombama kojima su nas gađali srpski stražari i policajci. Nakon nekog vremena pucnjava je prestala i mi smo izašli iz mesta gde smo se sakrili da potražimo svoje članove porodice i ostale. Takođe smo pružali medicinsku pomoć ranjenicima. Tog dana je pucnjava neprekidno trajala, dolazeći sa svih strana zatvora.
Nismo imali gde da se sakrijemo. Grupa nas se skrivala iza gomile ogrevnih drva koja se nalazila u blizini kuhinje. Snajper je jednoga blizu nas pogodio u glavu i razneo mu mozak. Zatvorenik je još bio živ i pomerao je ruke i noge. U tom trenutku mu je prišao Bislim Zogaj, student medicine, i rukama približio raznete delove njegove glave.
Padao je mrak i nismo znali gde da idemo, gde da spavamo niti gde da se sakrijemo. Stariji zarobljenici, koji su imali više iskustva i bili stariji čak i od nas, okupili su ranjenike i pružili im prvu pomoć kako god su mogli i znali.
Grupa zatvorenika je kroz kišu metaka uspela da prodre do ambulante koja se nalazila unutar zatvorskih zidina i uzela sve ono što su tamo zatekli. Kasnije su tim sanitarnim sredstvima spašeni životi mnogih ranjenika. S druge strane, mnogi od njih su i umrli zbog nedostatka neophodnog medicinskog lečenja.
I ja sam tog dana ranjen na sportskom terenu pa su mi prijatelji vezali ranu zavojem dovoljno da stane krvarenje.
Nakon što je pao mrak, jedan komšija iz mog sela me je obavestio da su spremili mesto za spavanje u kotlarnici u podrumu. Tu su stavili i sunđere i, prema njegovim rečima, mesto je bilo bezbedno. Otišao sam do njih, ali nisam mogao da nađem svoja dva sumeštana. Nakon što sam sreo jednog od njih, rekao sam mu da možemo ići tamo spavati jer je mesto bezbedno. Međutim, on mi je rekao da je bolje da idem u kuhinju u paviljon C i pridružim se ostalim 600 zatvorenika koji su tamo otišli. U međuvremenu nailazim i na druga sa fakulteta Demira. Čak mi i Demir kaže da idem u paviljon C.
Za one koji su u podrum kotlarnice otišli da spavaju, jutro nije svanulo. Pripadnici srpskih paravojnih formacija su ih sve ubili na spavanju, osim dvojice-trojice zatvorenika koji su se spasili zato što su se uvukli u široke cevi za grejanje koje ovi nisu kontrolisali.
Jutro 23. maja osvanulo nam je ispaljivanjem bombi i oružja srpskih paravojnih formacija koje su upale u zatvor. Neki su imali crvene trake na rukama, neki zelene, a neki žute. Na nas su pucali i bivši zatvorenici koji su Srbi, a koji su sada bili naoružani i na strani ubica. Mnogi zatvorenici su se skrivali u bunarima u zatvorskom dvorištu. Oni su najgore prošli tog dana 23. maja, jer su vojska, policija i paravojne formacije otvorile poklopce bunara i ubile sve koji su bili unutra, a zatim u bunare bacile bombe.
Nas su potpuno opkolili u kuhinji, pucali u kuhinjske zidove i megafonom nam se obratili tražeći od nas da izađemo. Niko se nije usudio da izađe prvi. Međutim, jedan pedesetogodišnji čovek iz Đakovice, za koga sam kasnije saznao da je Mehdi Ferizi, izašao je sa rukama iza glave. Naredili su čika Mehdiju da nas po poslednji put upozori da izađemo. I mi smo izašli, vezanih ruku iza glava i svi smo se postrojili. Ispred nas je stajao komandant zatvora, neki stražari i neki u uniformi, ali sa crvenim trakama, svi naoružani, sa oružjem uperenim u nas. Svi smo pomislili da je tu gotovo, stigao nam je kraj, i samo smo čekali da nas ubiju. Krenuli smo da se pozdravljamo i halalimo jedni drugima. U blizini nas je bilo i nekoliko buradi napunjenih benzinom.
Rečeno nam je da idemo dva po dva prema sportskoj sali. Okupili su nas sve u sali, nekima je rečeno da odu i pozovu sve one koji se skrivaju, kao i da donesu ranjenike u salu. Dok smo se okupljali, skoro sve vreme je na vratima stajalo jedno uniformirano lice sa zoljom u rukama, uperenom u našem pravcu.
Mene niko nije posećivao sve dok nisam izašao iz niškog zatvora 9. marta 2001. godine. Jedina koja je mogla da me poseti bila je moja majka, ali je od tuge i boli za mnom izgubila vid. Umrla je sa 59 godina u januaru 2008.
Nakon što smo se skoro svi okupili, rečeno nam je da ćemo, s obzirom da nema uslova i obezbeđenja u prostorijama zatvora Dubrava, sutra ujutro, 24. maja, biti prebačeni u druge zatvore.
Sutradan je nas oko 800 zatvorenika, od ukupno oko 960, krenulo ka zatvoru u Lipljanu autobusima i kamionima u koje su smestili ranjenike. Iza nas, u prostorijama Dubrave, ostavili smo preko 130 ubijenih. U blizini glavne kapije videli smo oko 20 ubijenih ljudi nabacanih na jednu gomilu i shvatili da je to ona grupa koja je pokušala pobeći pre nekoliko dana. Pogrešno smo verovali da su se spasili.
Posle nešto više od dve nedelje, u ranim jutarnjim satima 11. juna 1999. godine, poslati smo u zatvore Srbije. Ja sam sa još 600 zatvorenika poslat u Niš, ostali u Požarevac, Sremsku Mitrovicu, Leskovac, Vranje, Beograd i druge gradove. Mnogo nas je bilo ranjeno, ali smo se bojali da kažemo bilo šta da nas ne bi ubili. Okupali smo se bez nadzora. Prošlo je više od mesec dana otkako smo se kupali, od kada su nas poslednji put stražari, pa i onaj plave kose, terali da se kupamo hladnom vodom. Vaške su postale deo naše svakodnevice.
Na putu za Niš iz Lipljana videli smo mnogo civilnih i vojnih vozila koja su sa nama krenula za Srbiju. Pomislili smo da bi rat mogao biti gotov, ali nismo bili sigurni. Kada smo stigli u Niš, čuli smo vesti na srpskom jeziku i saznali da je rat na Kosovu završen. Ali tek nakon mesec dana, nakon što su krenule porodične posete u julu, počeli smo da saznajemo šta se zapravo dešava na Kosovu.
Mene niko nije posećivao sve dok nisam izašao iz niškog zatvora 9. marta 2001. godine. Jedina koja je mogla da me poseti bila je moja majka, ali je od tuge i boli za mnom izgubila vid. Umrla je sa 59 godina u januaru 2008.
I dan-danas u sebi nosim deo srpskog metka koji mi je zariven u telo 22. maja 1999. Kada sam izašao iz zatvora otišao sam kod doktora i nakon snimanja stomaka mi je rekao da nisam baš dobrog zdravlja, ali “kad se malo ugojiš uklonićemo ga, jer se već i sada oko tog delića metka nataložio sloj masti tako da nećeš imati problema”. Nikada više nisam otišao kod doktora za tu stvar. Nosiću taj metak u stomaku dok god sam živ.
Sa tim metkom svakog 22. maja, zajedno sa svojim drugovima iz zatvora, obilazimo zatvor Dubrava, gde smo ostavili mnoge druge saborce. Često se susrećemo sa onima koji su izbegli smrt u zatvoru Dubrava. Već smo postali jedna velika porodica — zajedno idemo na svadbe i na sahrane.
Naslovna slika: Ilustracija profila Sadika Zeqirija u 20-im godinama. Altin Ibrahimi / K2.0
Sadik Zeqiri je glavni urednik lista “Epoka e re”. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini. Sadik je veteran Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i bivši politički zatvorenik.