Dok se užurbano kreće krcatim ulicama Beograda ili Niša, malo koji stanovnik podiže glavu da razgleda njegovom oku dobro poznate okolne zgrade.

Međutim, sve i da poneki radoznali stanovnik i pogleda naviše, verovatno ne bi obratio mnogo pažnje na metalne šipke koje štrče sa krovova zgrada iz vremena socrealizma i fabrika izgrađenih u otprilike u isto vreme.

Ove metalne šipke nisu ništa drugo do gromobrani, na koje se generalno ne obraća pažnja.

Međutim, neki od ovih gromobrana, naširoko ugrađivanih na zgrade širom bivše Jugoslavije, kriju u sebi potencijalno opasno radioaktivno jezgro.

Gromobrani sa radioaktivnim jezgrom postavljani su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, a smatralo se da pružaju najefikasniju zaštitu od groma. Širom sveta i u Jugoslaviji, tokom osamdesetih otpočeto je uklanjanje ovih gromobrana, i to s dobrim razlogom – stručna javnost upozoravala je da je od njih više štete nego koristi, usled mogućnosti izlaganja niskoj radijaciji.

Pre nešto manje od decenije, stručnjaci su ukazali da ovakvi gromobrani prave više štete nego koristi, te je 2012. godine, dopunom Zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj bezbednosti, predviđeno njihovo uklanjanje, i to do maja 2015. godine. Međutim, zbog nedostatka finansija, svi gromobrani nisu još uklonjeni.

Prema evidenciji Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, na 638 stambenih i poslovnih zgrada širom zemlje još uvek se nalaze tzv. radioaktivni gromobrani na stambenim i poslovim zgradama širom zemlje.

“U zavisnosti od lokacije, uklanjanje jednog radioaktivnog gromobrana i postavljanje novog košta između 2.500 i 3.000 evra”, objašnjava za K2.0 direktor Agencije Slađan Velinov.

Kada budu uklonjeni, radioaktivni gromobrani – kao i ostali nuklearni otpad – skladište se  nekih 12 kilometara od centra Beograda, teritoriji Instituta za nuklearne nauke Vinča, multidisciplinarnog istraživačkog instituta pri Univerzitetu u Beogradu.

Betonska staza kroz zeleniš od drveća povezuje desetak zgrada kompleksa u kojem svakodnevno borave zaposleni u „Vinči“. Poviše nje smešteni su hangari sa radioaktivnim i nukelarnim otpadom, kojima zbog (slabog) zračenja nije preporučljivo prilaziti, a koje nadziru radnici obezbeđenja.

Na tom otpadu su već zalihe radijuma koje su 1999. zalivene betonom kao potencijalni izvor opasnosti; burad sa mecima i zemljom sa osiromašenim uranijumom sakupljenim tokom bombardovanja NATO protiv Srbije; radijumske igle i tubusi korišćene za lečenje raka grlića materice dok sedamdesetih nisu označeni kao opasni, otpad iz nuklearnog reaktora (iz vremena kada je Jugoslavija razvijala nuklearni program) ugašenog osamdesetih, kao i sav drugi otpad čija priroda nije utvrđena ili o njemu ne postoji detaljna evidencija.

Hangari unutar Instituta Vinča sadrže nuklearni otpad za koji se ne zna od čega se tačno sastoji. Fotografija: Privatna arhiva dr Ilije Plećaša.

Pomoćnik direktor Instituta Vinča, Bojan Radak, u pisanom odgovoru za K2.0 kaže da se bezbednosne i sigurnosne mere na teritoriji Vinče, gde su smešteni hangari sa radioaktivnim otpadom (Hangari 1, 2, 3 i Nulti hangar), sprovode “u punom kapacitetu”.

Međutim, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), ocenila je još pre nekoliko godina da je jedan od ključnih problema u upravljanju ovim otpadom to što se ne zna od čega se tačno sastoji, te su zaključili da Institut ‘Vinča’ ne sme biti trajno odlagalište radioaktivnog otpada, “već privremena stanica kroz koju će otpad prolaziti”.

Iako bi hangari trebali biti namenjeni samo privremenom čuvanju otpada, on se u ovim uslovima nakuplja već skoro 60 godina. Nadležnost nad upravljanjem je u rukama Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije“ (JP NOS).

Potraga za trajnim rešenjem

Od kraja Drugog svetskog rata, u Institut Vinča dovozio se radioaktivni i nuklearni otpad iz cele Jugoslavije. Dr Ilija Plećaš, član Upravnog odbora Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) i nekadašnji direktor Instituta za nuklearne nauke Vinča, pamti vreme kada su burad sa otpadom bila razbacana po dvorištu Vinče.

“To je tako stajalo do 1982. godine. Tuda se prolazilo, to je bilo strašno”, kaže Plećaš i dodaje da je prvo privremeno rešenje došlo u vidu Hangara 1, gde su burad uskladištena. “Hangar 1 [izgrađen 1967. godine] je u lošem stanju. Ovaj, kao i otpad iz Hangara 2 [izgrađen 1981] bi trebalo što pre prepakovati i uskladištiti na bezbedno mesto”, zaključuje Plećaš.

Burad u kojima je uskladišten nuklearni otpad unutar Vinče. Fotografija iz 1982, ali ovaj prostor i način skladištenja nisu mnogo drugačiji ni danas. Fotografija: Privatna arhiva dr Ilije Plećaša.

Prema dostupnim podacima, otpad koji se nalazi u ova dva hangara prikupljen je još od 1948. godine.

Plećaš smatra da bi trajno rešenje podrazumevalo odabir posebne lokacije, na bezbednoj udaljenosti od naseljenih mesta, gde bi se uskladištio prethodno prerađen radioaktivni i nuklearni otpad. Otpad bi tu bio skladišten na period od 300 do 500 godina, koliko je potrebno da se radioaktivni elementi raspadnu.

Pre trajnog uskladištenja, otpad treba preraditi i prepakovati u namenskom postrojenju za preradu.

U drugoj polovini decembra 2018. godine, po hitnom postupku i bez javne rasprave, u Srbiji je stupio na snagu novi Zakon o radiacionoj i nuklearnoj sigurnosti.

Starim zakonom iz 2009. godine, Srbija je bila obavezna da do februara 2019. trajno reši pitanje odlaganja radioaktivnog otpada. Zakon jeste predviđao izgradnju trajnog odlagališta, no to pitanje nijedna vlast nije prioritetizovala, i pored upozorenja stručnjaka.

Izgradnja trajnog odlagališta za radioaktivni i nuklearni otpad u novom zakonu se ni ne pominje.

Stručnjaci sa kojima je K2.0 razgovaralo ističu da je novim zakonom Srbija stavila ad akta pitanje trajnog rešenja za odlaganje radioaktivnog i nuklearnog otpada. Sada se čini da je potencijalno rešenje danas dalje nego pre 10 godina. Naime, izgradnja trajnog odlagališta za radioaktivni otpad u novom Zakonu se ni ne spominje.

Slađan Velinov podvlači da je isključivi razlog za hitno usvajanje novog zakona leži u rokovima za reforme koje Srbija ima sa EU.

Umesto da omoguće brzo rešenje problema koji brine stručnjake, usvajanjem novog zakona, Srbija je liberalizovala uslove uvoza materijala sa prirodnom radioaktivnošću, kao što su granit, mermer i fosfor.

Novi Zakon sadrži i članove koji regulišu uslove izgradnje nuklearnih postrojenja, čime je formalno ponovo otvorena mogućnost izgradnje nuklearnih elektrana, na koje je 1974. godine SFRJ stavila moratorijum, a koji je Srbija nasledila. Ovakav razvoj događaja značio bi potencijalno više radioaktivnog otpada.

Takođe, novi zakon treba da pomogne proces uklanjanja preostalih radioaktivnih gromobrana. Prema starom zakonu, trošak uklanjanja gromobrana padao je na vlasnike zgrada. U slučaju stambenih zgrada, trošak je trebalo da snosi zajednica stanara. Novim zakonom, predviđeno je da se troškovi uklanjanja gromobrana finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava.

Ovlašćenje za uklanjanje gromobrana imaju ukupno tri agencije u Srbiji – dve pri Institutu za nuklearne nauke Vinča i jedna privatna. U drugoj polovini novembra, Velinov je najavio preusmeravanje 11,5 miliona dinara iz budžeta Agencije za skidanje tzv. radioaktivnih gromobrana.

„Očekujemo da to poveća efikasnost uklanjanja gromobrana, naročito sa stambenih zgrada“, ističe Velinov i podvlači da je cilj Agencije, koja prati stanje na terenu, da pomogne građanima da se ubrza ovaj proces. „Novcem koji je preusmeren iz našeg budžeta može da se ukloni 35-40 gromobrana [od preostalih 638]“, kaže Velinov.

Akcidenti i posledice

U sklopu Instituta Vinča od pedesetih do sredine sedamdesetih radio je i nuklearni reaktor za naučna istraživanja, a svet je šuškao o tome da Jugoslavija razvija nuklearni program.

Rad reaktora izmakao se kontroli 1958. godine, a grupa jugoslovenskih naučnika koja je radila sa reaktorom bila je izložena opasnoj količini radijacije. Prva transplantacija koštane srži u svetu izvedena na ljudima koji nisu bliski srodnici sa donorom, obavljena je upravo na ovim naučnicima.  Reaktor je ugašen 1984. godine, ali je odluka Vlade o gašenju i dekomisiji doneta tek 2002. godine.

Radioaktivno gorivo, koje je bilo korišćeno za rad reaktora, uskladišteno je u četiri bazena, takođe na teritoriji Instituta Vinča. Međutim, gorivo je 2010. godine “procurilo”.

“Desilo se da je omotač koji drži gorivo korodirao”, pojašnjava u razgovoru za K2.0. dr Uranija Kozmidis, profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu i nekadašnja državna sekretarka u Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja (2007-08).

Nakon akcidenta za dalje čuvanje u Srbiji više nije bilo uslova, pa je gorivo iste godine otpremljeno u preduzeće za proizvodnju nuklearnog oružja “Majak”, u blizini Čeljabinska, na Uralu (Rusija). Transport u Rusiju zahtevao je hitnu preradu goriva kako bi bilo odvezeno na trajno uskladištenje. Tada je u jednom od objekata na teritoriji Vinče formirano privremeno postrojenje za preradu otpada.

Kozmidis navodi da voda, zaštitni sloj goriva, na koju je prilikom “curenja” preneta radioaktivnost, nikada nije očišćena iz bazena.

Ona ističe da ustaljena procedura rukovođenja radioaktivnim i nuklearnim otpadom, nakon prerade porazumeva skladištenje u bezbedan hangar na period od 2-3 godine, uz periodičan nadzor stručnjaka. Nakon ovog perioda, otpad je spreman za transport u trajno odlagalište.

Unutrašnjost hangara u kojima se čuva nuklearni otpad. Fotografija: Privatna arhiva dr Ilije Plećaša.

„Postrojenje za preradu je ključna karika u nizu koji bi doveo do trajnog i bezbednog rešenja”, ocenjuje Kozmidis i dodaje da su planovi o izgradnji kako postrojenja za preradu, tako i trajnog odlagališta, postojali, ali nikada nisu realizovani.

Uranija Kozmidis bila je državna sekretarka za vreme druge vlade Vojislava Koštunice (2007/08). Pri tadašnjem Ministarstvu nauke, 2007. godine je formirana komisija koja je trebalo da se bavi rešavanjem pitanja trajnog odlaganja nuklearnog i radioaktivnog otpada. Zbog nezadovoljavajućih uslova u starim hangarima, Komisija je prioritizovala izgradnju novog.

“Za vreme mog mandata, napravljen je Hangar 3, u skladu sa evropskim standardima. Taj hangar je veoma bezbedan”, priča Kozmidis. Komisija, međutim, nije imala priliku da završi projekat izgradnje postrojenja za prepakivanje i kondicioniranje otpada. Tako se u novoizgrađeni Hangar 3, koji je jedini za koji se eksperti slažu da je u dobrom stanju, skladišti burad sa neprerađenim otpadom. Kozmidis dovodi u pitanje svrsishodnost ovakvog skladištenja otpada, ukoliko nema trajnog rešenja. „Jedina prednost Hangara 3 je što je u dobrom stanju, pa je nešto bezbedniji nego preostala dva“, ocenjuje ona.

Nepunih godinu dana od formiranja druge Vlade (maj 2007) Koštunica je podneo ostavku (marta 2008) te zatražio raspuštanje Skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Komisija je, kao kolateralna šteta političkih previranja i prebacivanja oblasti nauke i tehnološkog razvoja pod okrilje Ministarstva prosvete, prestala da postoji. Nova komisija nikada nije formirana.

Tema o kojoj se ne priča

Iako je projekat izgradnje delimično izrađen 2008. godine, postrojenje za preradu nikada nije završeno. Privremeno postrojenje za preradu, u kojem je 2010. godine prepakovano „procurelo“ gorivo, danas se ne koristi. Direktor Agencije Slađan Velinov objašnjava da objekat nije u funkciji jer za njega ne postoje sve potrebne licence, kao ni građevinska dozvola.

Kozmidis podseća da treba raščistiti i nulti hangar, ukopan u zemlju, u kojem se nalazi radijum koji je za vreme bombardovanja NATO 1999. godine zaliven betonom iz bezbednosnih razloga. Ona dodaje da radijum pod betonskim omotačem za sada ne emituje radioaktivnost. “O tome se dalje ništa ne zna”, navodi ona. “O tome niko ne priča, pa ne bih ni ja”, kaže Kozmidis.

Ona dodaje da radioaktivni otpad nije sa stoprocentnom sigurnošću predvidiv. “To što trenutno nema emisije radioaktivnosti, ne znači da jednoga dana neće biti”, ističe Kozmidis. “Zbog toga je neophodno da se sav ovaj otpad prepakuje i trajno uskladišti.”

Dr Ilija Plećaš iz JP NOS čvrsto stoji pri stavu da je izgradnja trajnog odlagališta neophodna kako bi se prevenirali potencijalni akcidenti i “moguće zloupotrebe radioaktivnog otpada”, kao i zbog opšte bezbednosti”. Plećaš je 2018. godine objavio knjigu “Radioaktivni otpad: kako i šta sa njim”, kao još jedan pokušaj da skrene pažnju vlasti na ovo pitanje.

Plećaš podvlači da je vlast za sada mahom nezainteresovana za rešavanje ovog pitanja koje, prema njegovim rečima, “možda nije urgentno, ali jeste veoma važno“.

“Vinča treba da bude ozbiljan naučni institut, a ne da postane groblje”, ističe Plećaš. “Nigde u svetu nauka nije nekoliko stotina metara od groblja.”

Uranija Kozmidis ističe da nema mesta panici, ali da bi što pre trebalo preduzeti akcije koje bi dovele do trajnog uskladištenja radioaktivnog i nuklearnog otpada. “Radioaktivni otpad izmiče kontroli ukoliko nije adekvatno zaštićen i može postati izvor panike”, ističe ona.

Slaže se i Velinov: “Potrebno je odlagalište i nadam se da će biti izgrađeno u narednih dvadesetak godina”.

Stručnjaci upozoravaju da je potrebno što pre naći sigurno rešenje za odlaganje otpada koji je trenutno uskladišten u Vinči. Fotografija: Privatna arhiva dr Ilije Plećaša.

Dr Bojan Radak iz Instituta Vinča ocenjuje da Vinča i JP Nuklearni objekti Srbije imaju sasvim dovoljno stručnih ljudi koji mogu da izvedu posao izgradnje “bilo kakvog odlagališta radioaktivnog materijala, čak i u drugim zemljama, ako je potrebno”.

Međutim, od inicijative za jedan takav poduhvat, za sada ni korova. “Ja to čekam već 20 godina”, kaže dr Ilija Plećaš. “Razgovarao sam sa 13 ministara i svi su mi rekli: ‘To je važno, ali nemoj u mom mandatu’”, tvrdi ovaj stručnjak.  

Kako sada stvari stoje, do daljnjeg će neprerađen radioaktivni i nuklearni otpad biti čuvan u hangarima na teritoriji Vinče, u neposrednoj blizini glavnog grada Srbije. Takođe, otpad će i dalje biti dopreman u Vinču, koja ostaje jedino mesto gde postoje koliko-toliko bezbedni uslovi za njegovo čuvanje.K

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.