Početkom devedesetih godina, dok su tadašnjom Jugoslavijom besneli ratovi, i kada su stotine hiljada ljudi počele da napuštaju Kosovo, među njima je bio Sisljej Džafa. Ipak, on je imao drugačiji cilj — umetnost.

Dobio je ime po impresionističkom francuskom slikaru Alfredu Sisleyu (Sisleju), jedan od omiljenih umetnika njegovog oca Xhevdeta Xhafe (Dževdeta Džafe), poznatom po svom autobiografskom pristupu slikarstvu. Međutim, fakultet je uskoro napustio i otišao u Italiju, gde je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Firenci. To se desilo 1993. i u tom gradu je živeo naredne četiri godine, izlažući svoj umetnički rad uskom krugu prijatelja.

To se promenilo 1997, kada se Džafa pojavio pred širom javnošću. Tada je počeo svoju transformaciju u jednog od najtraženijih savremenih umetnika; uprkos tome što nije bio pozvan na Bijenale u Veneciji, što se smatra najvećim umetničkim događajem na svetu, uspeo je da predstavi svoj rad na “ilegalan” način.

Jedan od prvih radova koji su Sislej Xhafa učinili poznatim izložen je 1997. godine u “Albanskom tajnom paviljonu” na Venecijanskom Bijenalu na kojem se pojavio bez poziva. Na fotografiji zahvaljujemo GALLERIA CONTINUA, San Gimignano / Beijing / Les Moulins / Habana.

“Albanski tajni paviljon” bio je delo koje se protivilo ekskluzivističkom pristupu Bijenala prema umetnicima koji dolaze iz takozvanih zemalja Trećeg sveta. Ovo delo kritikuje i politiku marginalizovanja migranata u državama na Zapadu. U okviru prostora za Bijenale, obučen u zvanični dres albanske reprezentacije, noseći fudbalsku loptu, Džafa je izazvao goste bijenala da igraju s njim.

Na mnogo načina, ovaj rad je predstavio Džafu i njegov kritički umetnički osvrt. Recenzije njegovog rada navode da ne samo da njegove performativne intervencije “ne podvlače ili predstavljaju nacionalne disparitete, već su uspeli da unaprede institucije koje on kritikuje”.

Dve godine kasnije, Albanija je pozvana na Bijenale prvi put. Džafa je predstavljao državu sa svojim delom “Casa Senza Titolo”. Albaniju je ponovo predstavljao 2005. svojim delom “Ceremonijski sistem plača PV”, a predstavljao je i Italiju, 2014. godine.

Kosovo je predstavio 2017. sa radom pod nazivom “Izgubljeno i nađeno”, u okviru kog je izložio drvenu kolibu u kojoj se nalazi telefon koji nikada ne zvoni. Na ovaj način je simbolizovao očekivanja o nestalima u ratu 1999. i pozive koji se nikada nisu desili. Štaviše, kao deo ovog rada, on je glasno iščitavao imena nestalih osoba na ulicama Venecije, uz pratnju bubnjeva.

Džafa stalno istražuje složenost savremenih društava, identitet društava i pojedinaca i subverziju tradicionalnih percepcija uopšte.

Od 2000. Godine živi u Njujorku. U međuvremenu, pored drugih mesta, svoje radove je izlagao u Palati Tokija (Pariz), Galeriji Continua (Peking) i u mobilnoj Manifesti — Evropskom bijenalu savremene umetnosti.

Dio performansa „Izgubljeno i nađeno“ izvedenog na Venecijanskom bijelanu 2017. godine, a koji je uključivao njegovo udaranje u doboš dok je iščitavao imena nestalih tokom rata na Kosovu. Za fotografiju zahvaljujemo umjetniku i GALLERIA CONTINUA, San Gimignano / Beijing / Les Moulins / Habana. Foto: Oak Taylor-Smith.

Dok Kosovo ove nedelje slavi svoju 10. godišnjicu nezavisnosti, K2.0 je sa Džafom razgovarao o njegovim radovima u retrospektivi, te elaborira kako možemo da ih razumemo u današnjeg svetskom političkom kontekstu, posebno onom lokalnom.

K2.0: Migracije, ekonomija, ‘zakonito i nezakonito’, posledice političkih događaja na društvo — ove su teme stalna komponenta vašeg rada. Imajući ove elemente u vidu, da li je umetnost politička? Šta vama znači umetnost?

Džafa: Umetnost je pitanje. Nemam odgovor. Da sam ga znao, nikada ne bih napravio umetnost. Ova analogija ne važi za političare, jer narod je taj koji bira političare i oni svojevoljno pokušavaju da se žrtvuju za opštu dobrobit. Posao političara ne obuhvata postavljanje pitanja, već više davanje odgovora, pronalaženje rešenja i pružanje vizije za državu. Ako moj rad pobuđuje radoznalost ljudi u pogledu socijalnih i političkih pitanja — onda toga nisam svestan — to znači da sam pokrenuo delikatno i osetljivo pitanje.

Kosovo ove godine proslavlja svoju desetu godišnjicu. Da je kosovska nezavisnost umetničko delo, kako biste ga ocenili?

Prazna čaša. Bez vode.

Prazna čaša bi ipak mogla da se smatra umetničkim delom, zar ne? Izjednačavajući “praznu čašu” sa “nezavisnošću”, da li implicirate da čaša postoji, ali ne ispunjava svoju dužnost baš zato što je prazna?

Čaša je danas prazna, ali može da se ispuni. Voda je metafora za slobodu i radoznalost koja je u proteklo vreme kidnapovana u ime slobode, a kao rezultat odgovornosti i kreativnosti koje fale našim političarima.

Godine 1997. Napravili ste performans na Bijenalu u Veneciji. Nazvali ste ga “Albanskim tajnim paviljonom”. Prema vašem mišljenju, ovo je bila forma protivljenja Bijenalu zbog manjka prostora koji se nudi umetnicima iz zemalja kao što je Albanija, države istočne Evrope ili Azije, i slično. Imajući u vidu da Kosovo ima problema kada je reč o svojim predstavnicima u međunarodnim institucijama, da li mislite da bi Kosovo trebalo da vas kopira i kreira “tajni paviljon” u UN i tamo nastupa?

To delo je predstavljeno 1997. a danas smo u 2018. Danas možemo da predstavimo kosovsko odsustvo u UN-u kao nešto jedinstveno i originalno. To je izazov. Novac nije jedina stvar zbog koje se Zemlja okreće. Stvar je i u idejama i kreativnim umovima. Danas je kraj sveta starih i izraubovanih obrazaca. Kreativnost i inovacije se traže u svakoj oblasti.

U umetničkom delu “Silvio”, demokratski izabran političar koristi sve svoje finansijske i medijske moći da ostane na vlasti. Za ovo delo ste iskoristili ličnosti bivšeg italijanskog premijera Silvija Berlusconija (Berluskonija), ali ste odbili da ga izložite u Italiji. Koji je model kosovskog “Silvija” koji nikada ne biste izložili na Kosovu?

Kosovski političari se pružaju duž horizontalne linije koja obuhvata nadmenost i izostanak vizije i etike. Masovna korupcija u ime slobode jeste najveća tragedija Kosova posle proglašenja nezavisnosti. Kosovske političare ne vidim kao pojedince. Upravo suprotno, vidim ih kao kolektivnu grupu u izopačenom zoo-vrtu. Ovaj zoo-vrt se održava vikom i jedenjem svega što dođe pred njih. Oni to rade u čoporu i kada im ponestane hrane, poješće jedni druge.

Xhafa je odbio izložiti svoje djelo „Silvio“, referenca na bivšeg italijanskog premijera Silvia Berlusconia, u Italiji. Na fotografiji zahvaljujemo GALLERIA CONTINUA, San Gimignano / Beijing / Les Moulins / Habana. Foto: Oak Taylor-Smith.

Čini se da postoji sličnost između triju vaših ranijih radova i nekih dešavanja u zemlji. Želim da ukratko sumiramo ova tri rada: Vaš performans na železničkoj stanici, gde ste rekli da taj nastup ilustruje kretanje ljudi i način na koji se tretiraju kao roba, naglašavajući da akustika sa stanice odražava način na koji Wall Street (Vol strit) funkcioniše; zatim je došla potraga za poslom u planinama, za šta ste rekli da predstavlja “današnju ekonomsku apsurdnost”; i dvostrani zid sa jednim vratima koji ste izgradili u Torinu, iznad koga ste napisali “Služba za zapošljavanje”, gde prikazujete iluziju o promenama. Naime, kada prođete kroz vrata, vidite da se nalazite na istom mestu.

Ovi radovi su napravljeni pre više godina. Nezavisnost je poput vrata koja su ponudila nešto građanima Kosova, ali nakon što su prošli kroz njih, videli su da se nalaze na istom mestu. Posle toga su ušli u ‘voz’ da bi pronašli posao u evropskim državama, ali je to bilo kao da ‘traže posao u planinama’. Vi stalno pričate o tome da vaši radovi samo postavljaju pitanja. Ipak, mogu li umetnički radovi imati dimenziju proročanstva u sebi?

Danas živimo sa traumom postinteligencije. Apsurdnost i idiotizam su prioriteti. Reč je o simbiozi vremena u kom umetnički rad izmišlja sopstveno vreme.

Xhafa poručuje da „ne može biti indiferentan pred licem nepravde“ dok svojim djelom izaziva publiku da razmišlja dublje o osjetljivim pitanjima. Foto: Armend Nimani.

Kosovo ste predstavljali na venecijanskom Bijenalu sa radom ‘Izgubljeno i pronađeno’, koji se fokusirao na osobe nestale u ratu. Institucije su bile predmet kritika zbog nedovoljnog angažovanja u ovom smislu. Šta vas je nateralo da se pozabavite pitanjem nestalih i šta je drugačije u načinu na koji se umetnik bavi temom koja je osetljiva i povezana sa radom institucija?

Ne mogu da budem ravnodušan pred nepravdom. Ovaj problem nas prati kao senka i moramo da se zabrinemo. Moć umetnosti nije lokalna, nacionalna ili geografska. Izazov umetnosti je vreme u globalnoj sferi.

Vi tek treba da izložite svoje radove na Kosovu jer, kao što ste rekli, još niste dobili ozbiljnu ponudu. S druge strane, naglasili ste važnost prostora u kom izlažete svoju umetnost. Kako gledate na Kosovo kao prostor za stvaranje i izlaganje umetnosti?

Izazovno je. Iracionalnost kreira nove tendencije. Kosovo je bilo veliko nadahnuće stvaraocima iz različitih generacija. Nepravda, nasilje, diskriminacija i glad za intelektualnošću jesu najveća nadahnuća za osobu koja nešto stvara. Sveže umetničke forme i iracionalne ideje predstavljaju budućnost. Teško je, izazovno i zahteva hrabre korake pojedinaca.

U jednoj svojoj izjavi rekli ste da je ključno pitanje u našem društvu “institucionalna zaštita”. Kakav je odnos između umetnika i institucija?

Rad Nathana Coleya (Nejtana Kolija) “A place beyond belief” [iz 2012, koji je finansirala Narodna galerija Kosova, postavljena na univerzitetskom kampusu] je dokaz koji pokazuje postojanje prostitucije u kulturi i estetskog postavljenja.

Ne govorim o samom umetničkom radu, već o procesu selekcije. Kosovo zapošljava ljude iz celog sveta bez nadmetanja i transparentnosti, bez lokalnih ili međunarodnih žirija, s ciljem promovisanja države. Kosovo angažuje ljude da pokažu svetu da Kosovo brzo napreduje. Ovo je medijska farsa. Reč je o fasadi, izostanku intelekta koji je proizveo mediokritet.

Da li je moć/vlast korumpirana od umetnika ili je moć/vlast ta koja korumpira umetnike?

Vlast korumpira umetnike dajući im bespovratna sredstva. Konkretni primer je Kinematografski centar Kosova. Umetnici koji ne dobijaju bespovratna sredstva za pisanje scenarija počinju da pišu i govore protiv vlade u svojim intervjuima. Isti ti umetnici začepe svoja usta i nestanu iz javne sfere čim dobiju bespovratna sredstva.

Put umetnika je put samoće, siromaštva, put koji je vrlo dug. Ali predstavlja ohrabrenje i stimulaciju za glad, za nepredavanje pred kompromisom, za intelektualnu i odlučnu samostalnost.

Vaš performans na venecijanskom Bijenalu 1997. jeste ono što vas je dovelo pred veliku publiku, ono što vas je učinilo poznatim. Na ovom performansu ste bili “potajni”, dok ste dve godine kasnije predstavljali Albaniju — i kasnije Kosovo — na identičnom mestu. Znači li to da je Sisljej Džafa posle 1997. ‘legalizovan’ na svojim umetničkim nastupima?

“Albanski tajni paviljon” je legalizovan na Bijenalu. Posledice su nepredvidive. Kritičari su ocenili “Albanski tajni paviljon” kao originalno otkriće priče o zemlji i ljudima kakvi smo sami.

Nakon što je predstavljao Albaniju i Italiju, godine 2017. Xhafa je predstavio Kosovo na Venecijanskom bijelanu. Na fotografiji zahvaljujemo GALLERIA CONTINUA, San Gimignano / Beijing / Les Moulins / Habana. Foto: Oak Taylor-Smith.

Kakvi smo mi to ljudi?

Mi smo narod koji je izgrađen na osećaju viktimizacije. Istorijski gledano, bili smo miroljubivi, nikada nikoga nismo napadali i pomogli smo Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Ali je istina  da nismo imali intelektualnog kapaciteta da izgradimo svoju državu i veće sile su nas koristile za svoje ciljeve.

Viktimizacija je dosegla stepen na kom smo promenili svoj identitet za socijalne i političke ciljeve; prema tome, mi smo poslednji koji su dobili svoju državu na Balkanu.

Nismo nikoga napali zato što nismo imali političkog kapaciteta. Kada se viktimizacija drži na visokom pijedestalu, onda žrtva počne da se viktimizuje.

Umetnost je jedina sila koja može da preobrazi gledište žrtve u čarobno i jedinstveno iskustvo. Ona kreira stav i daje nadu i viziju za budućnost.

Početkom veka, engleski umetnik Martin Creed (Krid) prikazao je rad “Sve će biti u redu”. Godinama kasnije, kao odgovor na to, vi ste izložili rad “Ništa neće biti u redu” u Belgiji. Kosovo ulazi u drugu deceniju kao nezavisna država. Da li “ništa neće biti u redu” ili će “sve biti u redu” u ovoj deceniji?

Nada kao sredstvo propagande je (nešto) savremeno. Kosovo i njegova zemlja predstavljaju viševekovnu žrtvu — u kolektivnom i pojedinačnom smislu — za slobodu i nezavisnost. Sloboda je praksa, a ne ideologija. Kosovski narod ima mnogo istorije i dosta je propatio. Sada i u prošlosti, sa političarima kojima fale vizija i odgovornost, sa političkim i ekonomskim sektorom kome nedostaje kreativnost, sa nepredvidivim posledicama, Kosovo, kao nezavisna i suverena država, postalo je bledo u očima svojih građana — i ove “patriote” treba za to okriviti.

Dakle, kosovska nezavisnost je nada koja se pojavila u obliku propagande?

Dajte mi jedan primer fabrike na Kosovu koja proizvodi jedinstveni, funkcionalni proizvod koji je napravljen tako da se nadmeće u regionu i svetu, a koja zapošljava makar 200 ljudi! U proteklim godinama smo imali nekoliko premijera, stotine ministara i hiljade zamenika ministara koji su predstavljani kao “vrlo, vrlo veliki mudraci”. Milijarde evra su potrošene i danas su naše autobuske stanice prepune mladih ljudi koji čekaju idealni trenutak da se odsele i napuste zemlju. Zar je ovo Kosovo ono za koje smo se žrtvovali? Zar je ovo Kosovo ono koje priželjkujemo? Stvarnost je otužna. K

Naslovna fotografija:  Zahvaljujemo GALLERIA CONTINUA, San Gimignano / Beijing / Les Moulins / Habana.

Natrag na Kosovo X Monografiju