Rođena sam u maju 1998. godine, dva meseca nakon što je počeo rat na Kosovu. Kada pomislim na svoje roditelje, pokušavam da razumem strah koji su u to vreme proživljavali. Venčali su se i zasnovali porodicu neposredno pre početka rata. Zatim je, tokom rata, mama zatrudnela i rodila mog brata Eralda.

Svi u porodici su se budili i išli na spavanje slušajući radio. Tako je deda sa tatine strane saznao da su ubijena mamina braća Ali i Xhavit. Da bi potvrdio tu vest, išao je po komšiluku i raspitivao se da li je neko nešto o tome čuo. Na kraju je potvrdio vest o njihovoj smrti i preneo je mom tati. Dogovorili su se da mami ne govore ništa dok se rat ne završi.

Majka je imala petoro braće, ali je posebno bila bliska sa Alijem i Xhavitom. Ali je bio vrlo tiha i introvertna osoba, dok je Xhavit bio skroz drugačiji. Oni koji su ih poznavali kažu da su majka i Xhavit po karakteru bili veoma slični.

Kada se rat završio u junu 1999. godine, mama je, ne znajući ništa, odlučila da se vrati svojoj porodici kako bi se uverila da su svi živi i bezbedni. Kada se vratila, ostala je u šoku. Uzela je Eralda u naručje i rekla svima da hoće da ide u selo Petrič. Deda i baka su odlučili da idu s njom.

Po dolasku u Petrič, zatekla je porušene kuće, ali bez ljudi.

Čekala je da neko prođe kraj porodičnih kuća dok nije ugledala jedan traktor koji je tuda prolazio. Stala je nasred puta, tražeći od vozača da zaustavi traktor, iako on u početku nije hteo da stane. Vozač je bio iz sela, pa ga je odmah upitala ko je od meštana ubijen.

Vozač nije prepoznao moju mamu. Naveo je imena ljudi koji su ubijeni dok među njima nije spomenuo Alija i Xhavita. Mama mi nedavno ispričala ovu priču i rekla: “Imala sam osećaj kao da mi je srce prestalo da kuca i da ne mogu da dišem”.

Dana 29. marta 1999, oko srušene kuće na ulazu u selo Petrič kod Peći, ubijeno je 11 mladića. Gotovo svi u toj grupi su se pripremali da napuste selo, jer su znali da srpske vojne snage dolaze u to područje. Ali i Xhavit su bili deo te grupe, međutim nisu uspeli da pobegnu.

Otac moje majke je bio na putu da prebegne u Albaniju kada je čuo da su mu sinovi ubijeni. Odlučio je da se vrati u Petrič, ali su ga srpske snage, pre nego što je uspeo da stigne do svoje kuće, ubile. Njegova porodica još godinu dana nakon toga nije znala šta se desilo s njim. Majku i njenu porodicu je u svoj toj tuzi tešio tračak nade da će se jednog dana bezbedno vratiti kući. Ali kako je vreme prolazilo, a od njega nije bilo ni traga, njihova zabrinutost je sve više i više rasla. A onda je, nakon godinu dana, njegovo telo pronađeno i porodica je saznala da je ubijen.

Ipak, usred te tuge, ostao je tračak nade…

Novi počeci nakon rata

I Ali i Xhavit su bili oženjeni. Ali je imao dve ćerke, a Xhavit nije imao dece, ali je bio oženjen i planirao je da ima decu. Kada su braća ubijena, obe su im žene bile u drugom stanju. Dana 30. juna 1999, tri meseca nakon njihovog ubistva, obe žene su se porodile. Na opšte iznenađenje, udovice braće rodile su dečake istog dana, u razmaku od sat vremena.

Bio je to gorko-slatki trenutak obeležen suzama tuge i sreće. Doktor je, znajući porodičnu priču, došao do moje bake sa suzama u očima, zagrlio je i rekao da sada ima dva unuka. Svi ljudi u hodniku su briznuli u plač.

Novorođenčad su dobila imena Ali i Džavit, baš kao i njihovi očevi.

Kada su mali Ali i Xhavit odvedeni kući, još uvek su trajale posete bližnjih za izjavljivanje saučešća, običaj koji se kod Albanaca i Albanki zove e pamja. Dva života su ugašena, a dva nova došla su na svet.

Čuvanje majke od rata na TV-u

Imali smo mali, stari TV u dnevnoj sobi. Kada bi majka ušla u dnevnu sobu dok bismo gledali TV, bili bismo veoma osećajni i pažljivi prema njoj. Kad god bi se pojavio sadržaj vezan za rat, brzo bismo promenili kanal. Ratne teme su bile tabu u našoj porodici.

Shvatili smo da bi određene scene mogle oživeti traumu naše majke. Ni moja braća i sestre ni ja nikada nismo pred njom postavljali pitanja vezana za rat. Bili smo svesni da bi to moglo uticati na majku i po svaku cenu smo hteli da je zaštitimo i ne pokvarimo njenu radost.

Kako smo odrastali, moj najmlađi brat Erblin i ja smo kroz šalu često zadirkivali majku da favorizuje Eralda, rođenog u ratu. Ona bi to poricala, ali je ipak postojao osećaj da mu pruža više ljubavi nego nama. Jednog dana, kada Erald nije kod kuće, mama je otvorila dušu.

Pričala je o tome kako ju je rat iscrpeo dok se borila da vodi brigu o novorođenčetu usred haosa i nesigurnosti. Govorila je kako ju je njeno fizičko i emotivno stanje tokom rata sprečavalo da Eraldu pruži ljubav i negu koja mu je bila potrebna dok je bio beba. Iz tih teških vremena i dalje nosi osećaj krivice, koji u njoj neprestano rađa želju da to nadoknadi preplavljujući ga ljubavlju.

Dok je govorila, u njenim očima se videla bol, ta dugotrajna teška krivica koja joj je ležala na srcu. Njene reči su bile dirljive. Obuzeo nas je dubok osećaj razumevanja. Shvatili smo da ta mamina dodatna ljubav prema Eraldu nije bila stvar favorizovanja deteta. Bila je to njena potreba za iskupljenjem. Bio je to njen način da nadoknadi izgubljeno vreme, da mu pruži ljubav i pažnju koju je osećala da nije bila u stanju da mu pruži tokom tih mračnih dana.

Skrivene fotografije iz rata

U maminoj sobi leži crvena kutija puna slika i albuma. Na gotovo svakoj tužnoj fotografiji mama nosi belu maramu, fizički odraz tuge koja joj se prožima telom. Uvek sam pokušavala izbeći takve slike tako što bih ih stavljala na dno gomile. Videti mamu u stanju tuge je nešto što instinktivno izbegavam.

Ipak, kao dete uvek sam bila spremna i željna da saznam više o tome šta se tokom rata dogodilo sa maminom porodicom. Nikada mi nije tačno ispričala, pa sam morala sama otkriti.

Na polici je stajala prašnjava siva torba na kojoj je belim slovima pisalo “UNICEF”. Bila sam mala, imala sam možda devet godina, i nisam mogla da je dohvatim. Ali jednog dana mama nije bila kod kuće, pa sam zgrabila stolicu i pokušala da dohvatim torbu. Nakon više pokušaja, uspela sam da je oborim sa police na pod. Bila sam uzbuđena što ću je konačno otvoriti nadajući se da ću unutra naći Barbi lutku ili nešto slično. Umesto toga, pronašla sam novine i slike.

Ništa mi nije bilo jasno dok nisam videla ženu sa belom maramom. Bila je to moja majka, a kraj nje njena majka i sestra, na dan kada su moji ujaci i deda sahranjeni. Bilo je još nekih slika koje nisam razumela: slike sivih leševa, za koje sam kasnije shvatila da su to moji ujaci.

Strah me je obuzeo dok sam zurila u te sablasne slike. Drhtala sam, nesigurna da li da ih gledam, plašeći se da se radi o nečemu svetom što ne bih smela da diram.

Čitala sam redom svaki tekst posvećen mojim ujacima i dedi u novinama koje sam našla u torbi. Među člancima i posvetama isticao se jedan paragraf. Bila je to duboko osećajna poruka koju je moja majka napisala svojoj braći.

“Sa e rëndë më duket jeta pa ju oh vëllezërit e motrës,

Nuk dua të shoh diell as dritë, dua të rrij në errësirë,

Dëshira juaj për liri u realizua, por pa ju,

Me mall e lot në sy i kujton motra Hava me bashkëshortin Skenderin, fëmijët Erionën dhe Eraldin”

“Kako je vašoj sestri život postao težak bez vas, oh braćo moja,

Ne želim da vidim ni sunce ni svetlost, želim da boravim u mraku,

Vaša želja za slobodom se ostvarila, ali bez vas,

S čežnjom i suzama u očima, pamti ih sestra Hava sa suprugom Skenderom i decom Erionom i Eraldom.”

Oslobađanje od tereta prošlosti

Mislim da je mama konačno počela da leči svoje rane kada je ponovo morala da stavi belu maramu. Ujakovom sinu Astritu je 2003. godine dijagnostikovan rak. Bio je mamin miljenik.

Dan nakon što je Astrit umro, mama je stavila svoju belu maramu. Primetila sam da su joj oči crvene i natečene. Nisam bila spremna da je čujem kako plače u tišini i gledam kako lije suze. Nisam uopšte bila spremna da je ponovo vidim bez šminke.

U to vreme, ono što mi se najviše motalo po glavi bilo je pitanje koliko dugo će mama izbegavati da se dotera i našminka kao pre. Ali sam zato uvek bila spremna da budem uz nju, da je čvrsto zagrlim i, po običaju, postavim to glupo pitanje “Mam, pse po kan?” — “Mama, zašto plačeš?” Brisala bih joj suze s lica i blago je mazila po kosi. Nikad mi nije dala odgovor. Nikad.

Baka, mamina majka, koju sam zvala Nana Nushe, preminula je 2009. godine. Mnogo toga je pretrpela i njeno srce je bilo potpuno skrhano gubitkom dece i muža. Godinama se molila da je smrt odnese.

Nakon smrti Nane Nushe, mama je još jednom stavila belu maramu na glavu. Kada je videla mamu s maramom, Ernea, moja mlađa sestra, upitala me je: “Pse mami e ka qit shaminë e bardhë”, što na albanskom znači “Zašto je mama stavila belu maramu?”

Objasnila sam joj da je, u znak žaljenja, običaj da je žene iz uže porodice nose nekoliko nedelja nakon što neko umre. U tom trenutku sam već bila navikla da je vidim sa tom prokletom belom maramom. Mrzim bele marame.

Belu maramu je poslednji put stavila 2020. godine, kada joj je od raka preminuo stariji brat. Ovaj put sam je zamolila: “Mam, a mundesh mos me qit shaminë, të lutem?” — “Mama, možeš li da ne nosiš belu maramu, molim te?”

Nije mi bilo lako započeti taj razgovor, svesna njene emotivne vezanosti za te marame. Bile su simbol njenih borbi, svaka od njih snažan podsetnik na njen gubitak.

Međutim, kada sam konačno iznela svoje misli, osetila sam razumevanje i tiho priznanje u njenim očima. Izraz na njenom licu se ublažio, a njeno držanje je u tišini postalo odlučno. Kao da je prepoznala iskrenost moje molbe i prihvatila priliku da se promeni. Kako je odlučila da se reši tih marama, mene je preplavio osećaj olakšanja.

Za mene je to bilo više od običnog uslišenja jedne proste molbe. Videti je kako odlaže te marame predstavljalo je simboliku oslobađanja od tereta prošlosti i korak ka nadi i novom početku. Kao da je odbacivanjem simbola žalosti otvorila vrata budućnosti punoj mogućnosti. U tom trenutku međusobnog razumevanja, shvatila sam da ponekad najveća dela hrabrosti ne leže u suočavanju sa nesrećom, već u spremnosti da se prigrle promena i nada.

Isceljenje iziskuje vreme

Danas, moja majka Hava živi u jednom malom selu na Kosovu, gde se brine o svojim voljenim pčelama i održava dve bujne bašte pune živopisnog cveća. Oseća posebnu povezanost sa prirodom i zemljom; često je zatičem napolju kako sa zujećim pčelama razgovara o osetljivim temama. Izgleda da je u tom miru koji priroda pruža pronašla način isceljenja svojih rana.

Ipak, nisam sigurna da je uistinu uspela isceliti ožiljke iz prošlosti. Nikada ne zalazimo previše u prošlost iz straha da ćemo otkriti dugo zakopane emocije s kojima bi bilo previše bolno suočiti se. To je neka vrsta neizrečenog dogovora između nas.

Ona je osoba koja je uložila svu svoju ljubav i energiju u naše odrastanje, osiguravajući da dobijemo najbolje moguće obrazovanje. Njena predanost našem blagostanju nije poznavala granice. Ona je bila naša zvezda vodilja, neumorno prateći naš napredak i pružajući nam nepokolebljivu podršku ceo život. Njena vera u naš potencijal rasplamsala je našu odlučnost da uspemo i nagnala nas da težimo izvrsnosti u svakom našem poduhvatu.

Ponekad se zapitam da li trenuci radosti i uspeha u mom životu i životu moje braće i sestara nadoknađuju teškoće koje je pretrpela naša majka. Kao da su naša postignuća mali znak zahvalnosti za svaku žrtvu koju je podnela za nas. U dubini moje duše postoji jedna molitva, tiha želja da zacelim sve rane na majčinom srcu. Kako bih volela da imam tu supermoć…

Slika na naslovnoj strani: Fotografija ljubaznošću Erione Hoti.