Šta je ostalo od moje levice?
Pošto sam nasledio porodičnu zaostavštinu prožetu istaknutim levičarskim angažmanom, moj ideološki pravac kao da je već unapred utaban. Ipak, kosovska svakodnevica je neumoljiva, pa sam odavno krenuo da samostalno tražim odgovore.
Svaki dan, dok sam silazio niz stepenice svoje sobe u mojoj dvospratnoj kući u starom delu Prištine, nabasao bih na uokvirenu sliku brata moje bake, sliku koja je sa istaknutog mesta visila na zidu hodnika. Na njoj se ovaj čovek radosno osmehivao, a ispod njegovog lica nalazio se natpis albanskog komunističkog vođe Envera Hoxhe koji ga proglašava za ‘narodnog heroja’.
Sadik Stavileci, dvadesetsedmogodišnji kosovski Albanac iz Đakovice, koji se obrazovao u Italiji i učestvovao u najranijim albanskim komunističkim ćelijama, ubijen je, zajedno sa dva druga, 1942. u zasedi koju su organizovali italijanski fašisti u centru Tirane. Njihova žrtva zauzima visoko mesto u komunističkoj mitologiji Albanije. Međutim, ova priča je umnogome prisutna i u porodičnoj mitologiji, gde je, među starijim članovima, Sadik bio oličenje idola.
Prema slovu porodičnog narativa (koji je, verovatno, preteran i načičkan), Sadik nije bio samo mučenik, već i neko ko je imao predosećanje o onome što će se desiti Hoxhi. Pošto je odranije kritikovao Hoxhine postupke u komunističkom pokretu, kasnije je lišen istaknutije pozicije u istoriografiji, i to zahvaljujući totalitarnom lideru poznatom po osvetoljubivosti.
Mnoge porodice poseduju mitologije koje zbližavaju i vezuju njihove članove, a koje se odnose na priče o poreklu ili borbe istaknutih članova — u pitanju je ona vrsta mitologije koja mlađima usađuje osećaj o poreklu, o onome ‘ko smo mi’. Pojedini porodični narativi, kao što su migrantski, naposletku mogu i da utiču na životne odluke ili čak da definišu njihov identitet ili smisao života.
Porodične mitologije su ponekad prepune napetosti: roditelji iz različitih etničkih zajednica ili predela, ili pak suprotstavljenih ideoloških tabora. Etnički i verski raznolika okruženja poput Osmanskog carstva ili Jugoslavije obiluju pričama o multietničkim porodicama koje muče muku zbog političke dezintegracije koja je usledila.
A opet često — kao što je slučaj sa mojom porodicom — porodične storije mogu da budu potpuno monolitne i duboko ukorenjene u određenom pogledu na svet.
Ako se vratimo dve generacije unazad, sem moje bake po majci, koja se zvala Umihana i bila polubošnjakinja, naići ćemo na iste one Albance iz kosovskih multikonfesionalnih i multietničkih osmanskih varošica (‘kasablije’), koji su, poput Sadika Stavilecija, postali komunisti i partizani u Drugom svetskom ratu; a kasnije, pošto su ove kasabe prerasle u socijalističke industrijske gradove i nakon promene političkog konteksta, njihova deca su postala socijaldemokrate ili ljudskopravaški aktivisti. Uprkos brojnim previranjima i raznovrsnim kontekstima koji su gotovo istovetni od generacije do generacije, niko iz moje porodične loze nije napustio spektar ideološke levice.
Na ramenima revolucije
Odrastajući osamdesetih i devedesetih godina u Prištini, dok su jugoslovenski ratovi besneli, ova levičarska porodična zaostavština i borba njenih pristalica pospešili su uspostavljanje gotovog moralnog okvira kroz koji bih posmatrao svet.
Još uverljivije i meni bliže od Sadikove priče bile su storije o tome kako su moje deke po majci i ocu rizikovali, kako su se borili na drugoj strani granice (iako ona tada nije postojala), rame uz rame sa jugoslovenskim partizanima.
Moj deka po ocu, Mehmet, bio je siroče i maloletni radnik iz Prizrena; završio je tek osnovnu školu, što je nadoknadio usvajajući neverovatne ulične veštine i rešenost. Spajao je kraj sa krajem radeći u pekarama svoga rodnoga grada i u Skoplju, pre nego što se pridružio partizanima i izgubio oko u bici sa nacistima. Romantika i ideologija se u ovom porodičnom predanju prepliću, jer Mehmet, član partizanske brigade u Prokletijama, saznaje da žena koja pomaže partizanima, to jest moja baka Remzije, jeste sestra njegovog junaka-mučenika Sadika Stavilecija.
Čak je i krupno pitanje, ono o bogu, razrešeno po ateističkim pravilima moga deke Mehmeta.
Mehmetova ratoborna ličnost snagatora (kasnije je postao visokorangirani bezbednosni službenik na jugoslovenskom Kosovu) upotpunjena je, s druge strane porodice, pričama o žrtvi koju je položio moj deda po majci, Fejzullah, takođe siroče koje su podigli rođaci u Đakovici. I Fejza je bio partizan, ali je učestvovao u ‘mekoj borbi’ posleratne revolucije kao jedan od prvih nastavnika albanskog jezika i borac za obrazovanje, a kasnije je bio angažovan u novinarstvu, uglavnom radeći kao spoljnopolitički urednik u Rilindji i Radio Prištini. Sećam se da su me nadahnule priče o tome kako je, neposredno po završetku rata, Fejza preživeo tri pokušaja atentata koje su izveli razjareni članovi porodice devojčica od kojih je režim zahtevao da pohađaju školu, jer je obrazovanje prvi put postalo obavezno.
Moje bake i deke komunisti učestvovali su u stvaranju novoga sveta koji je trebalo da suštinski raskine sa prošlošću. Čak je i krupno pitanje, ono o bogu, razrešeno po ateističkim pravilima moga deke Mehmeta, što se smatralo radikalnim stavom u verski konzervativnom Prizrenu u to doba, zbog čega se otuđio od nekih članova porodice. Kada su ga radoznala deca priupitala o bogu, porodična legenda navodi da je Mehmetov dijalektički materijalistički odgovor glasio ovako: “Bog je kad ne kradeš i kad ne radiš nešto loše!”
Kada je moj otac rođen 1947. na muslimanski praznik Bajram, Mehmet je bio odsutan, služeći vojni rok. Po njegovom povratku, on nije odobravao porodičnu odluku o poštovanju običaja i davanja imena njegovom sinu kome su nadenuli ime Bajram. Njemu je draže bilo ime Shkëlzen, naziv vrha na obližnjim Prokletijama. “Bože dragi, kakvo li je to seljačko ime?!” bila je reakcija njegovih članova porodice, kasablija, iz Prizrena, grada u kom je turski i dalje bio lingua franca, čiji su govornici važili za visokorangirane članove društva, gde su Albanci trebali da imaju isključivo turska ili verski konotirana imena.
Novi svet u izgradnji ličio je na onaj u kom je društvena emancipacija išla ruku podruku sa nacionalnom emancipacijom i sekularizacijom, što se odražavalo u široko rasprostranjenoj albanizaciji imena u novim generacijama.
Pošto sam rođen u novom svetu, koji su jednim delom izgradili moji bake i deke komunisti, i nakon što sam slušao o novoj borbi generacije mojih roditelja — moj otac je bio predvodnik demokratske opcije i jedan od osnivača Socijaldemokratske stranke, a moja majka Alisa je bila aktivna u tadašnjim feminističkim pokretima — ja sam postao obuzet osećajem suštinskih vrednosti i ubeđenja koje nije bilo preporučljivo preispitivati. Odgovori na pitanja o tome kako se stvara pravedno društvo ležali su u levici, ne samo zato što je levica donosila emancipaciju i napredak, već i zato što smo ‘mi to što jesmo’.
Kognitivna disonanca
Ipak, ako su ideološki odgovori već bili prisutni, spremni da se sprovedu u delo od ljudskih ruku, kada je došlo doba u kom sam već postao samosvesni tinejdžer, mnogi od tih odgovora izgubili su smisao kada sam stvarnost počeo da posmatram sopstvenim očima.
Bilo je to juna 1998, posle jednodecenijskog aparthejda, kada je rat na Kosovu počeo i dok se genocid u Bosni već bio desio. Kosovski Albanci su pokušavali da privuku pažnju svetske javnosti kako bi ostvarili svoj cilj, a moji roditelji su se upravo bili vratili sa konferencije o Balkanu u Stokholmu. “Evropski levičari na konferenciji su bili užasni!” načuo sam kao četrnaestogodišnjak majčine reči. “Kako je moguće da su levičari užasni?” sećam se svojih misli.
Nije to bilo jedina stvar koja je, polako ali sigurno, krunila ideju o tome da levica poseduje nekakvo inherentno pravo na moral. Zašto se onda nekoliko godina ranije desilo da je francuski socijalistički predsednik Mitterrand (ime koga se sećam da su moji proklinjali kod kuće kada su ga čuli na vestima) vidno umirivao Slobodana Miloševića (još jednog takozvanog socijalistu) i omogućavao mu da sprovodi klerikalno-fašistički pokolj u Jugoslaviji? Zašto je Milošević stalno branjen, a njegovi stavovi predstavljani kao antiimperijalistički, i to u režiji svetskih intelektualnih prvaka na levici, poput Noama Chomskog?
Kako je moguće da su Sjedinjene Države, epicentar ‘zlog kapitalizma’, bile predvodnik u borbi za ljudska prava na Balkanu? Veći deo razočaranja na račun levice širom tadašnjeg sveta počivao je na propasti Sovjetskog Saveza, uz argument da komunistički režimi nisu funkcionalni. Pošto sam i dalje bio tinejdžer, uglavnom nisam bio upoznat sa tim diskusijama, ali nakon posmatranja uništenja Bosne i zahvaljujući sopstvenom iskustvu pod represivnim režimom, počeo sam drugačije da razmišljam: Šta je pobogu sa tom zapadnjačkom levicom i zašto nije solidarna sa slabima i obespravljenima?
Što je ova disonanca bivala snažnija i što sam više pokušavao da unapredim sopstvene ideje, to je više u meni rastao prezir prema levičarskoj teoriji i njenim salonskim intelektualcima.
Nekoliko godina kasnije, ideološka zbunjenost kod mene kao šesnaestogodišnjaka intenzivno je rasla. Eto mene, izašao iz nedavno svršenog rata u kom je ‘imperijalistički’ NATO naposletku spasao moj narod od genocida, provodim po ceo dan sa prijateljem umetnikom i sprejem pravimo grafit u mojoj spavaćoj sobi, sa natpisom ‘Bullet in the Head’ — bio je to naslov pesme mog omiljenog benda, ozloglašenog antikapitalističkog i antiimperijalističkog benda Rage Against the Machine. Međutim, kada se sada osvrnem na taj period, možda je metak (eng. bullet) podsvesno nišanio moju kognitivnu disonancu.
Što je ova disonanca bivala snažnija i što sam više pokušavao da unapredim sopstvene ideje, to je više u meni rastao prezir prema levičarskoj teoriji i njenim salonskim intelektualcima. Činilo mi se da ima nečeg užasno nadmenog u tome da neko udaljen hiljadama kilometara, ili neko čija se senka proteže iz perioda od pre nekoliko stotina godina, može da propoveda o moralu i šematskim formulama o tome kako fer i pošteno društvo treba da izgleda, pritom primenjujući te principe na kontekste koje nisu razumeli ili koje nikada nisu videli. Kao da su ljudski život i moral predstavljali stvari čije su varijable i složeni karakter mogli da napuknu poput zakona fizike.
Kao da se bolji način za povezivanje sa središnjom zamisli (da je kapitalizam podrio ceo sistem u korist bogatih i povlašćenih) krio u čitanju levičarske beletristike i levičarskih eseja književnih intelektualaca i ljudskopravaških aktivista — onih koji su isticali borbu i otpor ljudi koje je obespravio kapitalizam , imperijalizma i rasizma. Romani Jacka Londona, poput distopijskog “The Iron Heel”, kao da oživljavaju primere toga kako nesputana oligarhijska vladavina tlači radnike i tako podstiče otpor kod njih. Nikada neću zaboraviti jezu — koju i dan-danas povremeno osetim — od prvog čitanja govora i pisama Martina Luthera Kinga, posebno tekstove poput “Letter From a Birmingham Jail”, u kom izražava duboki žal zbog nepravde, a da nikad ne pribegne mržnji.
Jedino sam čitanjem tih tekstova podgrejavao svoja osećanja koja bi me navela da sebe i dalje smatram levičarem, jer se ovakvo razmišljanje nadovezivalo na ostale ljudske neprilike nastale usled obespravljenosti, a ne na grandiozno apstraktno teoretisanje. Čitanje ovih tekstova pomoglo je da potisnem druge oluje emocija koje su me navodile da preispitam sve levičarsko — a posebno pitanje levičarstva kao porodičnog identiteta. Većina se odnosila na tinejdžersku nesigurnost i nedoumice: Da li je sve ono za šta su se moji bake i deke borili zaista vredelo, imajući u vidu kako se sve svršilo?
Nikada nisam gajio nostalgiju prema Jugoslaviji (koje se jedva i sećam), ali ako po strani ostavimo nesumnjive emancipatorske elemente ovog državnog projekta, sve uverljivije mi je delovala tvrdnja da su njegove ekonomske i političke doktrine bile zasnovane na gomili laži i dubokim unutrašnjim protivurečnostima i nepravdama, koje su, naposletku, implodirale.
Moj deka po majci, Fejzullah, bio je najljubazniji čovek koji se može zamisliti. Iskreni vernik u humanističke principe, ako je takva persona ikada postojala, i neko ko je bio miljama daleko od bilo kakve međunacionalne mržnje. Drugog aprila 1999. srpska policijska jedinica je masakrirala celo naselje u njegovoj rodnoj Đakovici. U masakru su stradali Fejzin jedini brat, Januz Cana, i cela njegova porodica. Fejza je toliko bio shrvan da otada više nikada nije bio isti čovek. Činilo mu se kao da je celi svet, u čijoj je izgradnji pomagao, svršio u tim grobnicama sa članovima njegove porodice. Mentalno i fizički oslabljen, nekoliko godina kasnije i sam je preminuo.
Zatim je tu bila i zaostavština dede Mehmeta, koga smo smatrali snagatorom i junakom, liderom u bezbednosnom sektoru, a koji je, između ostalog, bio predvodnik inicijative za uspostavljanje Teritorijalne odbrane (TO) na Kosovu. Nevoljno je pristao na molbu Fadila Hoxhe (najviše pozicioniranog lidera) da postane sekretar unutrašnjih poslova u najteža vremena, zadužen da predvodi akcije protiv albanskih studentskih protesta 1981. Stotine su pritvorene pod njegovom komandom zbog optužbi za albanski nacionalizam i iredentizam.
Njegova generacija kosovskih albanskih komunista, odana Titu, duboko je u sebi racionalizovala ovo nasilje potrebom da se brani visoki stepen autonomije Kosova (koja je skoro bila nalik republičkoj) i to od novokomponovanih nacionalista u posletitoističkoj Srbiji, koja je težila recentralizaciji vlasti u Beogradu i koristila proteste kao izgovor. Međutim, brojni tadašnji Albanci (a posebno oni današnji) smatraju poteze kosovskih komunista kvislinškim. Kako god da tumačimo pomenuta dešavanja, niko ne osporava da je u pitanju neopravdano političko tlačenje.
Ovaj osećaj krivice zbog nasleđenih povlastica stalno je u zategnutom odnosu sa mojim životnim iskustvom.
Mehmet — čovek čiji su lični integritet, harizma i ljubav prema porodici učinili da ga kod kuće obožavaju — preminuo je 1985. dok sam imao tek godinu dana. Međutim, njegov duh, kao oličenje njegove zaostavštine kao komunističkog snagatora, nastavio je da živi, pronosivši pritisak na javni angažman moga oca, iako se on ideološki bunio protiv autoritarnog karaktera režima (i protiv rođenog oca) još od šezdesetih godina.
Dok sam bio profesionalno i javno angažovan, često sam nailazio na ljude iz moje generacije koji su odrastali bez oca zato što ih je moj deda pritvarao zbog njihovog političkog aktivizma. Poneki me povremeno podsete na to kada se ne slažu sa idejama koje iznosim u tekstovima. Oduvek su mi bili jasni njihov bes i ogorčenost; uvek sam saglasan sa njihovom tvrdnjom da tranziciona pravda neće biti sasvim uspešna ako se ne pozabavimo zločinima komunističkog režima.
Ovaj osećaj krivice zbog nasleđenih povlastica stalno je u zategnutom odnosu sa mojim životnim iskustvom kao žrtve represije države Srbije, između ostalog. A ipak, iako je ova zategnutost bila tegobna, ona me je i oslobodila, jer je ukazala put za kidanje porodičnih lanaca kao izvora ideološkog identiteta.
Ako je generacija mojih roditelja raskinula sa viševekovnom porodičnom tradicijom, zamenivši boga Marksom, a moji roditelji učinili isto uporno izbegavajući komunističku dogmu svojih roditelja u korist demokratije i ljudskih prava, onda je, možda, najvrednija porodična zaostavština koje treba da se držim upravo samoostvarenje i samootkrivanje.
Kradljivac po imenu stvarnost
Bilo je to negde u doba kada je počinjao rat u Iraku, početkom dvehiljaditih, a ja studirao političke nauke i međunarodne odnose na Američkom univerzitetu u Bugarskoj; sećam se da sam gledao dokumentarac o američkim neokonzervativcima koji su orkestrirali rat. Ličnosti poput Irvinga Kristola i ostalih njujorških intelektualaca govorile su o tome kako su svi nekada bili socijalisti i trockisti, ali postali konzervativci nakon što ih je “stvarnost pokrala”. Ja sam svakako već počeo da se osećam kao da mi je nešto ukradeno, premda mi je bilo neshvatljivo kako levičar može da postane konzervativac u bilo kom smislu.
A ipak, sećam se kako su se moji studentski ideali našli pod paljbom mogućnosti da bi kradljivac po imenu stvarnost mogao da ugrozi moja duboko ukorenjena uverenja (stopljena sa mojim identitetom). U stvari, tako su moja uverenja — kao i sve drugo što je opasno i riskantno — postala još primamljivija. “Šta to život skriva od mene?”
Ako sebe smatrate progresivnim aktivistom — kako sam sebe okarakterisao tada — nije korisno da se usredsredite na stvarnost; ona kroti vašu maštu i sposobnost da nešto promenite. Ali ako vas zanimaju intelektualni poduhvati, onda ćete uvideti napetost između uverenja da čovečanstvo može da napreduje i instinkta da ne budete lakoverni kada se suočite sa istinom da je čovečanstvo i te kako sposobno da kreira jad i bedu.
Nakon rata stalno razmišljam o svom deki Fejzi kako sumorno puši za kuhinjskim stolom, ruke mu se blago tresu, glava mu je pomalo pognuta napred, a oči uperene u novine pred sobom; nesposoban je da pojmi surovost koja je njegov svet prevrnula naglavačke, to jest po ubistvu porodice njegovoga brata. Kada čovek doživi rat, onda to ostavlja izvesne posledice po njega, ali je u mom slučaju prepoznatljivo to što me je rat osvestio i učvrstio u uverenju da me nečoveštvo neće zateći nespremnog.
Ovo rano razočaranje, u sprezi sa mojim dvostrukim doživljajem povlašćenosti i žrtvenosti, lišilo me je romantičarskog i shematskog razmišljanja, zbog čega sam postao vrlo nepoverljiv prema ideologiji. Takav sam postao jer sam akutno svestan nepredvidljivosti klasnog statusa i pojedinačnih odluka te kako spoljne strukturne sile oblikuju naše moralne sudove. Čitajući eseje i knjige Edwarda Saida, još kao student, istovremeno sam mogao da se ne složim sa njegovim preteranim kritikama na račun Zapada i da pritom razumem zašto bi neko iz Palestine, poput njega, imao sasvim drugačiji moralni pogled na svet od moga.
Da li je uopšte bilo moguće diskutovati o moralu i vrednostima kao univerzalnim stvarima koje se nalaze van opsega naših ličnih gledišta? Pojedini principi, poput onih predočenih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, delovali su moralno nesporni kao ciljevi, ali kako oni mogu biti instruktivni u praksi, imajući u vidu politička razmatranja i raznorazne kontekste u kojima ljudi svakodnevno obitavaju?
Ova pitanja su od posebnog značaja u kontekstu burne posleratne realnosti na Kosovu, gde je nova srednja klasa bila u nastajanju, a nova elita se uspinjala na vlast. Segmenti (ponajviše ruralnog) albanskog društva, koje je bilo osiromašeno u Jugoslaviji, masovno su se preselili u gradove i javne prostore, potraživajući plen iz narodnooslobodilačkog rata koji su hrabro vodili protiv genocidnog režima, noseći sa sobom viševekovnu ogorčenost prema povlašćenoj srpskoj manjini i kolonijalnoj vladavini, a ne samo asertivni militantni stav.
Etablirani urbani Albanci poput mene smatrani su — a i dalje se, u neku ruku, smatraju — permanentnom kvislinškom klasom (bilo osmanskom ili jugoslovenskom), premda su moji roditelji bili aktivni u mirovnom pokretu za nezavisnost, dok se brat moga oca (moj dragi ujko Gazmend) borio u redovima Oslobodilačke vojske Kosova.
Moja skepsa naspram ideološkom promišljanju eksponencijalno je rasla dok sam gledao kako moj izmešteni urbani i društveni milje, u koji spadaju mnogi njegovi samoproglašeni levičari, proživljava gubitak povlastica uz prateću licemerno-moralnu indignaciju koja je otuđila “varvarske seljake” u toj meri da su oni dehumanizovani. Svakako da je novi javni diskurs u epicentru imao grabežljivi karakter nove vladajuće klase. Ipak, osetio sam da ispod tih pritužbi na karakter vlasti vreba duboka ksenofobična revnost i nerazumevanje istorijskog gledišta ili interesa nižih društvenih klasa koje je nastajuća elita predstavljala i zahvaljujući čijim je glasovima pomenuta elita došla na vlast. Ovakva kratkovida nadmenost dovela je do toga da se oni u nepovoljnom položaju dodatno vežu za svoje prvake, i to sve agresivnije i agresivnije.
Razvio sam nepoverenje prema moralizatorskom izražavanju, jer me iskustvo uči da je ono prečesto ukaljano neiskrenim i dehumanizujućim motivima.
Mnogi od nas ‘građana’ iz urbanih sredina nisu videli (ili nisu hteli da vide) da se ono što se dešavalo upravo dešava u pretdemokratskim društvima koja se ne bave tlačiteljskim političkim režimima: Ogorčenost i dalje traje, a uzlazna društvena mobilnost je moguća samo ako su životi ugroženi. A ipak, umesto da se bave ranama iz prošlosti, da usmere ovaj društveni sukob kroz demokratske kanale ili pak da ispruže ruku ka biračima nove političke klase, većina je odlučila da dodatno antagonizuje ove identitetske razlike.
Sećam se kako sam, sredinom dvehiljaditih, bio impresioniran izrekom Ericha Fromma o tome da “ne postoji fenomen koji sadrži toliko destruktivnih osećanja kao ‘moralna ogorčenost’, koja dozvoljava da se zavist ili mržnja ispoljavaju pod maskom vrline”. Razvio sam nepoverenje prema moralizatorskom izražavanju, jer me iskustvo uči da je ono prečesto ukaljano neiskrenim i dehumanizujućim motivima — koji nisu toliko vođeni osećajem pravednosti i ljubavi, već racionalizovanom mržnjom i ogorčenjem.
Činilo se da moralizatorsko izražavanje u bilo kojoj ideologiji služi kao puki instrument u ljudskoj borbi za dostojanstvo i moć. Upravo zato je Michel Foucault — čiji se rad bavio funkcijama moći — postao jedini levičarski teoretičar koji mi je, dok sam završavao studije, delovao smisleno. Foucault je tvrdio da je moć konstruisana na bazi prihvaćenih oblika saznanja i istine — zbog čega su elite imale prednost u njenom oblikovanju i zašto treba targetirati hegemoniju diskursa ako želite da steknete moć.
Svako je na posleratnom Kosovu mogao da posegne za svime time. Aparthejd, rat i uništena privreda naneli su konačan udarac pojmu bratstva i jedinstva, kao i socijalističkom modelu ekonomije. Ova nova, diskurzivna hegemonija počivala je na narodnom oslobođenju, zapadnjačkom modelu izgradnje države, liberalnim institucijama i tržišnoj ekonomiji. Sa izuzetkom elementa nacionalnog oslobođenja, nova hegemonija je nametnuta sagorevanjem starog poretka i u režiji dominantnih zapadnih sila, pa tako nije imala polaznu tačku u narodu (odozdo-nagore). Tako su nastale najveće političke tenzije na posleratnom Kosovu.
Jedina sila koja je narasla dovoljno da dovede u pitanje novu hegemonističku paradigmu oličena je u Samoopredeljenju (Vetëvendosje), koje je prvobitno imalo marginalni antikolonijalni i levičarsko-nacionalistički diskurs koji sam oduvek smatrao anahronim u odnosu na kontekst, a na kraju i reakcionarnim u pogledu rezultata. Činilo se kao da su sužavali već ograničeni prostor za kritiku levice na posleratnom Kosovu; i ne samo to, nego su koristili revolucionarni diskurs i nasilne akcije radi delegitimizacije izabranih institucija; naposletku se čini da ova stranka nije sasvim posvećena demokratiji, ili makar ne kako je ja razumem.
Mekano liberalno sletanje
Otpor grandioznim ideološkim i moralnim idejama, kao i uvažavanje ironije, učinili su da George Orwell postane moj intelektualni svetionik dvehiljaditih. Jedan od najboljih levičarskih kritičara (u sebi), Orwell je, posredstvom svojih književnih dela i eseja, istraživao ideologiju sa tačke gledišta ljudskog potencijala i ljudske pogrešivosti. Njegov najveći doprinos levici možda se svodi na to što ju je upozorio na opasnost iluzornog, zabludelog razmišljanja.
Činilo se da — ako levica iz perioda nakon Hladnog rata želi da se spasi svojih najgorih impulsa, koji su, između ostalog, doveli do sovjetskih gulaga i privredne bede u Albaniji, i ako nastavi da mediokritete i nasilnike poput venecuelanskog Chaveza predstavlja kao alternative ‘neoliberalnom poretku’ — onda mora da pronađe novi vokabular i odbaci stare šematske svetonazore. U ovom novom vokabularu ‘američki imperijalizam’ više nije bio arhineprijatelj, a reči poput ‘buržoazija’ nisu korišćene u svakoj drugoj rečenici kao pseća zviždaljka koja nadahnjuje klasni sukob.
Orwellovi savremeni naslednici bili su nalik Christophera Hitchensa, koji je postao moj lični heroj jer je bio jedan od retkih levičarskih radikala koji su pravilno shvatili balkanske ratove. On to nije uspeo tako što je sedeo u nekoj fotelji (poput Noama Chomskog), generički kriveći američki imperijalizam, već se potrudio da dođe u Sarajevo dok ga je nemilosrdno bombardovala genocidna vojska. Hitchovo pisanije o Balkanu naposletku me je dovelo do njegovih “Letters to a Young Contrarian”, gde piše o tome kako ljudi treba da razmišljaju, a ne šta da misle; pa je tako upozorio čitaoce da se “čuvaju iracionalnog, ma koliko ono bilo zavodljivo”.
Ako ste dvehiljaditih bili mlada osoba koja pokušava da promišlja o levici — u poslednjim godinama ‘kraja istorije’ — bilo vam je lako da osetite moralni bes ili zadojenost knjigama poput one koje je napisala Naomi Klein, “No Logo” ili “Shock Doctrine”, ili tako što pratite kako je izgradnje države na Kosovu, pod palicom Zapada, krenulo po zlu u mnogočemu. Kapitalistička tržišta i liberalne institucije u velikoj su meri remetili svakodnevicu; njih su slepo u delo sprovodili zapadnjački ‘stručnjaci’ i ‘konsultanti’, bez ikakvog poštovanja kulturnog konteksta, a sve je to izvoženo sa istom revnošću kao što su komunistički režimi pokušali da nametnu socijalističku industrijalizaciju seljačkim društvima, pritom ostvarujući brojne dehumanizujuće rezultate. Kosovo se, na primer, nije osećalo kao svoj na svome jer je dobilo progresivni zakonodavni okvir koji nije odražavao u punoj meri sve vrednosti kosovskog društva, i više se upravljao prema shvatanju prava koje su zapadnjačka društva usvojila posle viševekovne borbe.
Međutim, isto je tako bilo teško zanemariti da ova globalizacija (podstaknuta tržišnim kretanjima) i zapadnjačko širenje normi vadi stotine miliona ljudi iz siromaštva po stopi koja nikada ranije nije zabeležena, gradeći tako svetsku srednju klasu. To mi se učinilo kao nešto što bi levica trebalo da uvaži i nadograđuje tako što bi insistirala na jačanju institucija i socijalne zaštite; kao način da se obračuna sa grabežljivim elitama, a ne da se vraća svojim revolucionarnim zabludama. Reakcija na novo, čarobno razmišljanje o nesputanim tržištima svakako nije oličeno u starom magičnom, lenjem i generičkom antikapitalizmu.
Kada je marksistički profesor na univerzitetu predstavio “Veliku transformaciju” Karla Polanyija kao dokaz da je dominantna kapitalistička kultura tek skorašnja konstrukcija na Zapadu, nešto što bi moglo da se razmontira, a ne nešto što oličava neizbežan “kraj istorije”, sećam se da sam, kao student, osetio olakšanje zbog zamisli da je kapitalizam privremena stvar. Ali sada, pošto sam video sveta i pošto me je on pomalo pokrao, zapitao sam se zašto bi kapitalizam trebalo razmontirati ako bi njegova produktivnost mogla da se preoblikuje u preimućstvo za dostizanje socijalnih ciljeva. Zapadne socijalne države, najveći uspeh levice, svakako su bile dokaz za sve što je moguće ostvariti.
Posebno sam (i čvrsto) počeo da podržavam liberalnu demokratiju kao politički sistem, jer je prilika koju je ona pružala društvima da se samokoriguju i uče iz svojih grešaka doticala moje sumnje spram ljudske racionalnosti i motivacije. Pomenute sumnje dobile su na intenzitetu čim sam saznao za rad psihologa Daniela Kahnemana, čija su shvatanja o kognitivnim predrasudama — najbolje sumiranim u knjizi “Thinking Fast and Slow” — najpoznatija po tome da osporavaju ekonomiste liberalnog tržišta koji tvrde da su ljudi racionalni ekonomski akteri. Međutim, Kahnemanovi nalazi su mi se učinili kao važniji zbog toga što su diskvalifikovali ljude da daju bilo kakve odgovore na krupna pitanja, posebno ona moralna.
Sve sam više stasavao u uverenju da je pojam teoretičara po imenu Isaiah Berlin, “pluralizam vrednosti” — koji je odbacivao i moralni relativizam i moralni apsolutizam, prihvatajući da postoje brojne suprotstavljene vrhovne vrednosti — bio dobra tačka gledišta sa koje treba posmatrati politički poredak. Berlinove preferencije političkih sistema koji negativnoj slobodi (“sloboda od (nečega)”) daju prednost nad pozitivnom slobodom (“sloboda da (nešto)”) stvorile su uslove za društveni napredak i eksperimentisanje, pritom štiteći društva od nasilnih grabljivaca. Pozitivno shvatanje slobode kao “slobode da (nešto)” prečesto je zloupotrebljavano u režiji grupacija koje su proizvoljno nametale svoju kolektivnu volju.
Kao da je čovečanstvo bilo suviše podložno delovanju svojih grabežljivih članova, pa je tako najvažnija stvar bila održati političku sferu otvorenu za takmičenje ideja i jačanje demokratskih institucija. Nije trebalo menjati ljude, makar ne u onoj meri u kojoj je trebalo njihove najgore impulse držati na povocu, a one dobre podsticati. Ako je levica, čijim sam se članom i dalje smatrao, trebalo da ostvari bilo koji od svojih ciljeva, onda će to morati da učini po pravilima liberalne demokratije.
Prolog: istorijske petlje
Optimizam u vezi sa “krajem istorije” svakako je preteran (iako je i Francis Fukuyama, za koga se veruje da je popularizovao ovaj termin, i sam bio neshvaćen). U toku cele protekle decenije, kapitalistički ekscesi su implodirali na Zapadu, a globalizacijski paradoksi (na koje su upozoravali ljudi poput harvardskog profesora Danija Rodrika) materijalizovali su se, produbljujući neravnopravnost (u pojedinačnim zemljama, ali ne svuda po svetu) i prizivajući aktuelnu eru oživljavanja autoritarizma, veliku konkurenciju za moć i devastirajućeg udara na klimu — što nesrazmerno više pogađa periferne regione, poput Balkana.
U tom smislu, ako i dalje razmišljate o sebi kao članu levice, navijanje za liberalne bezlične institucije, sa težištem na ljudskim pravima i vladavini zakona, često izgleda kao da podržavate sudiju na fudbalskoj utakmici. Sve u svemu, slabije ekipe iz reda obespravljenih i dalje bivaju gaženi zbog nerešenih strukturnih nedostataka, zbog čega nisu sposobni da se takmiče u igri. Posle svetske finansijske krize, koja je te nedostatke ogolila, levica je posebno ojačala u potrazi za strategijama koje bi izjednačile uslove za sve ljude.
Danas se na Zapadu odnose važne pobede, posebno u kulturnoj sferi. Na primer, tamo pobeđuju žene koje preispituju diskurzivnu hegemoniju patrijarhata. Ali, generalno gledano, tendencija levice — kako na Kosovu, tako i svuda u svetu — kao da se kreće u pravcu ponavljanja istih grešaka iz prošlosti.
Koja je poenta poštovanja plemenitih ciljeva kada konzervativci i reakcionari bolje razumeju ljudski karakter i mogu da vas poraze u igri zvanoj stvarnost?
Umesto da uloži mnogo više napora radi ublažavanja strukturnih prepreka u nesavršenim konturama liberalne demokratije, današnja levica gubi one koje je globalizacija obespravila i oni odlaze pod okrilje ekstremne desnice; oni se klade na revolucije koje se nikada ne dese ili, ako se pak i dese, brzo razočaraju građane i na vlast dovode vlade koje su nesposobne da vode javnu politiku. Možda najviše zabrinjava to što se tako pothranjuje zapadnjački osećaj samoprezira i manifestuje slaba posvećenost demokratiji.
Ovo se najbolje vidi u slaboj reakciji na opasnost koju predstavljaju autoritarni režimi Kine i Rusije ili u tome što antiimperijalistička ekstremna desnica moralno izjednačava sebe sa njima ili pak navija za ove autoritarne režime. Gde god se okrenete, levičarski orkestar svira varijacije Jeremyja Corbyna.
Mnogi od mene kvalifikovaniji autori pokušavaju da razmontiraju razloge koji se kriju iza ponovljenih neuspeha levice, pa se tako u ovom kratkom eseju neću usuditi da se time bavim. Ipak, imam svog omiljenog krivca — a to je činjenica da, iako je levica, generalno gledano, zaslužna za sekularizaciju, nikada nije istinski napustila verske modele razmišljanja, već se umotala oko njih.
Pobožnost, samopravednost i moralna revnost levičara i dalje predstavljaju koristan izvor nadahnuća za aktiviste i onu vrstu herojstva koja je navela ljude poput Sadika Stavilecija da se žrtvuju u potrazi za boljim svetom. Međutim, obmanama prožeto razmišljanje koje odatle nastaje čini ga nepoželjnim u normalnoj, svakodnevnoj politici — to jest, prilikom delovanja na nivou onoga kakvi su ljudi, a ne kakvi bi trebalo da budu.
Koja je poenta poštovanja plemenitih ciljeva kada konzervativci i reakcionari bolje razumeju ljudski karakter i mogu da vas poraze u igri zvanoj stvarnost?
Skoro svaki dan, dok vodim svoga sina u obdanište u Tirani — gde sada provodim najviše vremena — prolazim pored spomenika koji odaje poštu žrtvi koju su podneli Sadik i njegova dva komunistička druga, Vojo Kushi i Xhorxhi Martini. Spomenik se nalazi na mestu na kom su ubijeni, odmah blizu ‘Barikadnog puta’.
Svakodnevno gledam uklesano Sadikovo ime i to mi liči na istorijsku petlju koja se veže za ona jutra iz detinjstva, kada sam silazio niza stepenice svoje kuće. Često se pitam šta bi intelektualac kakav je bio Sadik, koji je govorio šest jezika, mislio o decenijama koje su usledile nakon što je ubijen zbog svojih uverenja i aktivizma. Što je još bitnije meni lično, pitam se šta bi on mislio o izrazito socijalno-liberalnom stavu svog dalekog nećaka.
Posmatrajući Sadikov širok osmeh i projektujući u njemu onu vrstu smisla za humor i ironiju koji su uobičajeni kod Đakovčana, često volim da poverujem u mitologiju nalik na bajku o tome da je on — baš poput Orwella, koji se družio sa komunističkim fanaticima u Španskom građanskom ratu — bio na nekom tragu dok je kritikovao Hoxhu i da nije bila samo stvar ličnog nesviđanja.
Takođe sam sklon da verujem da postoji zajednička nit, ako ne punopravna odanost idejama, između onoga kako posmatramo socijalnu i političku borbu u sasvim različitim kontekstima. Kao što kaže izreka, istorija se ne ponavlja, ali se rimuje.
Ako mi realnosti kapitalizma nekada dozvole da pišem ono što bih zaista hteo da pišem, a manje ono što moram, možda bih još mogao da se prepustim ovoj porodičnoj mitologiji i da napišem knjigu imaginarnih razgovora pod naslovom “Razgovori sa Sadikom”. Tako se svakako ništa ne bi promenilo u praksi, ali bi se predala municija levičarskoj literaturi samopomoći.
Međutim, u uvodu bih obavezno spomenuo kao upozorenje ono Orwellovo prodorno i melanholično zapažanje puno nade o tome da napredak ipak nije bio iluzija — “Dešava se, ali je spor i neizbežno razočaravajuć.”
Naslovnica: Spomenik ‘Narodni heroji’ u čast Sadiku Stavileciju, Voji Kushiju i Xhorxhiju Martiniju u Tirani.
Arhiva porodice Maliqi ustupila sve originalne slike. Dizajn: Majlinda Hoxha / K2.0.
Ova priča je nastala uz podršku fondacije Rosa-Luxemburg-Stiftung Gesellschaftsanalyse und politische Bildung e.V. – Kancelarija u Bosni i Hercegovini.
Zapadne socijalne države, najveći uspeh levice, svakako su bile dokaz za sve što je moguće ostvariti.