Šta su vrednosti Evropske unije? Prema Lisabonskom ugovoru iz 2007. godine, u kojem su definisane, to su mir, demokratija, poštovanje ljudskih prava, pravda, jednakost, vladavina prava i održivost. Međutim, Lisabonski ugovor ne utvrđuje kako će institucije EU očuvati te vrednosti. Zapravo, kako ističe sociološkinja Caroline Guibet Lafaye, “postojanje vrednosti koje se smatraju isključivo evropskim takođe je dovedeno u pitanje samim praksama i odsustvom politika za njihovu primenu”.

Kada su ove vrednosti osmišljene, zamišljene su kao nešto svojstveno Evropskoj uniji. Umesto da budu aspirativne, one se dovode u vezu sa onim što predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen naziva “evropski način života”.

Ali EU nije apstraktni koncept ili idilični “vrt” kojem se ostatak sveta može diviti, kao što bi to želeo odlazeći visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Josep Borrell. EU je ekonomski i politički projekat koji se hvali svojim vrednostima, dok istovremeno ima privilegiju da te vrednosti ignoriše kada se pokažu politički nepovoljnima.

Iako se Borrell izvinio zbog svoje eurocentrične metafore, kojom je ostatak sveta uporedio sa “džunglom”, ona ipak pokazuje kako EU želi da bude predstavljena. Suprotno toj uzvišenoj slici, EU ostaje ekonomski i politički projekat čije zajedničke politike uključuju kršenje ljudskih prava na svojim granicama. U svojoj knjizi “Free: Growing Up at the End of History”, Lea Ypi piše o “pritvaranju i represiji imigranata… koje je započelo u južnoj Evropi” tokom 1990-ih. Dodaje da “Zapad, u početku nespreman za dolazak hiljada ljudi koji žele drugačiju budućnost, ubrzo je usavršio sistem koji isključuje one najranjivije, a poziva one najsposobnije, sve vreme braneći granice kako bi ‘zaštitio naš način života’.”

Iako propagira vrednosti demokratije i pluralizma, EU nikada nije tretirala svoje članice jednako — što su pokazale ekonomska kriza 2008. godine i pandemija COVID-19. Ona i dalje održava odnose moći između članica na severu i jugu i nastavlja da paternalistički pristupa potencijalnim članicama na Zapadnom Balkanu i šire. Takođe, ne štedi sredstva u nastojanju da zadrži ljude u pokretu — izbeglice, tražioce/teljke azila i migrante/kinje — van svojih granica, ulaganjem novca u libijsku obalsku stražu kako bi sprečila prelazak Sredozemnog mora i raspoređivanjem službenika Fronteksa na granice Srbije sa nečlanicama EU i drugim lokacijama.

Poreklo evropskih vrednosti

Evropska integracija potiče od stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ) 1951. godine. Međutim, EU svoju istoriju vuče od osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) 1957. godine putem Rimskog ugovora, koji je stvorio zajedničko tržište i podstakao ekonomsku integraciju između šest osnivačica — Belgije, Francuske, Italije, Luksemburga, Holandije i Zapadne Nemačke.

EEZ je postala EU 1992. godine putem Mastrihtskog ugovora, koji je ažuriran 2007. godine i postao Ugovor o Evropskoj uniji. Ovaj ugovor uveo je koncept evropskog građanstva i naglasio posvećenost EU demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava, integrišući te vrednosti u institucionalni okvir Unije. Lisabonski ugovor, koji je stupio na snagu 2009. godine, dodatno je učvrstio ove vrednosti, zvanično ih odredivši kao osnovne principe EU.

Ugovor o Evropskoj uniji navodi: “Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Ove vrednosti su zajedničke za države članice u društvu u kome preovlađuju pluralizam, nepostojanje diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i ravnopravnost žena i muškaraca.”

Ugovor se ne bavi kolonijalnom prošlošću Evrope niti pokušava da pomiri činjenicu kako se zemlje koje su prvobitno izgradile bogatstvo kroz kolonijalne projekte mogu predstavljati kao zagovornici ljudskog dostojanstva, slobode i prava manjina. Dok EU ne prihvati tu prošlost i ne prizna da su neke njene članice bile istorijski privilegovane kao korisnice kolonijalizma, neće moći da postane moralni uzor kakvim se predstavlja. Verovanje da je evropski kolonijalizam — ili kolonijalizam uopšte — prevaziđen u prošlom veku je duboka zabluda. Naime, kako Fraser Cameron i Shada Islam iz Evropskog političkog centra tvrde: “Ako Unija želi da ostvari svoju geopolitičku ambiciju da postane globalni igrač, lideri EU će morati da se suoče sa posledicama prošlih kolonijalnih grešaka i osiguraju da su diplomate/kinje EU i mladi/e Evropljani/ke svesni/e kako naša istorija utiče na sadašnjost”.

Neke države EU su učinile površne napore da preispitaju svoju kolonijalnu prošlost — Francuska sa Alžirom, Belgija sa Belgijskim Kongom ili Nemačka sa Namibijom — ali ostale, poput Španije sa Španskom Saharom i Latinskom Amerikom ili Italije sa svojim bivšim kolonijama u Africi, pružaju otpor. Stručnjakinja za međunarodne odnose Anna Khakee napominje da “ovo ćutanje o kolonijalizmu u kombinaciji sa ‘prisvajanjem’ ideala demokratije i ljudskih prava od strane EU ima značajnu posledicu: da hegemonistički diskursi o periodu kolonijalizma ostanu netaknuti”.

Nisu sve članice EU imale kolonijalnu prošlost, ali zbog kolonijalnog i imperijalnog nasleđa nekih svojih članica, EU kao celina uživa privilegovan pristup ekonomskim, političkim i društvenim institucijama mnogih sada nezavisnih država koje su nekada bile kolonizovane od strane evropskih sila.

Sistem ugovora, pravila i regulativa EU sa nezavisnim državama na globalnom jugu nosi nasleđe kolonijalne dominacije. Ovo se uklapa u ono što su francuski filozof Jean-Paul Sartre i lider nezavisnosti Gane Kwame Nkrumah definisali kao “neokolonijalizam”. Tragovi ovog sistema mogu se videti u mnogim državama koje ostaju pod njegovim uticajem.

Afrika poseduje 30% globalnih rezervi minerala, koje eksploatišu strane kompanije, često iz bivših kolonijalnih sila. Na primer, u Nigeru, Areva, nuklearna uslužna kompanija čiji je većinski vlasnik francuska država, održava rudnike uranijuma od proglašenja nezavisnosti Nigera od Francuske 1960. godine, podugovarajući većinu svojih rudarskih aktivnosti stranim kompanijama. Kako je marksistički revolucionar i bivši predsednik Burkine Faso Thomas Sankara rekao: “Oni koji su nam pozajmili novac su isti oni koji su nas kolonizovali. Oni su ti koji su upravljali našim državama i našim ekonomijama. Kolonizatori su ti koji su zadužili Afriku.”

EU ne poseduje univerzalna socijalna prava

EU nema moralno superiorne vrednosti; to je politički projekat sa pravnim okvirom koji teži poštovanju određenih socijalnih prava postignutih kroz istoriju. Ali, kako novinar Mikel Ramos tvrdi, “prava osvojena unutar zemalja Unije nisu ustupci, niti su plod zajedničkog identiteta, niti predstavljaju ‘evropske vrednosti’, kako neki kažu”. Umesto toga, prema Ramosu, “ona su osvojena zahvaljujući društvenim borbama koje su hiljadu puta bile progonjene i gušene unutar same EU”.

Tvrdnja EU o inherentnim “evropskim vrednostima” u Lisabonskom ugovoru implicira da prava postignuta kroz društvene pokrete nikada nisu morala biti izborena kroz neumorno zalaganje i često rizični aktivizam. Takođe, ona drži zemlje koje su geografski u Evropi, ali nisu članice EU, u neizvesnosti: evropske po geografiji i istoriji, ali ne sasvim evropske u smislu vrednosti, kako ih definiše najmoćnija politička institucija na kontinentu.

Primere ove borbe za vrednosti koje EU tvrdi da zastupa možemo videti širom sveta, često u oštrom kontrastu sa onim što se dešava među članicama EU. Na primer, Zeleni talas u Argentini predstavlja odbranu reproduktivnih prava žena u trenutku kada je Italija navodno izbrisala pravo na abortus iz zajedničke deklaracije G-7. Zar ne bismo trebali učiti od otpora Maora/kinja na Novom Zelandu kada EU ima još toliko toga da uradi po pitanju poštovanja prava manjina? Zašto borba domorodačkih žena u Amazoniji ne simbolizuje borbu za očuvanje životne sredine?

EU nije nikakav vrt

EU nije “vrt” u kojem moralno superiorne vrednosti štite njegovu zajednicu; to je grupa zemalja koje uživaju socijalna prava ostvarena kroz borbe građana/ki — radnika/ca, žena, članova/ica LGBTQ+ zajednice, aktivista/kinja za klimatske promene i drugih — koji/e su istorijski bili/e kriminalizovani/e od strane istih institucija koje ih danas promovišu.

Upravo se to dešava sada sa protestima u znak podrške Palestini. Dok mnogi širom kontinenta zahtevaju prekid vatre u Gazi, visoki predstavnik EU, Josep Borrell, izjavljuje: “Moraćemo da biramo između naše podrške međunarodnim institucijama i vladavini prava, ili podrške Izraelu”. Istovremeno, članice EU kontinuirano prodaju oružje Izraelu, što omogućava nastavak razaranja života u Gazi i doprinosi optužbama za genocid.

Evropa je bila kolevka fašizma, a savremena krajnja desnica, direktna naslednica te ideologije, nije spoljna pretnja. Naprotiv, ona je proistekla iznutra. Prema Ramosovom viđenju, “EU nije ništa više od prazne ljušture, kontejnera koji se progresivno puni sastojcima koje istorija u njega deponuje”. Dodaje i da su “kolonijalizam, fašizam, nacizam i Holokaust takođe deo evropske istorije. Tako, Evropa sama po sebi nije ništa, niti postoje ikakve evropske vrednosti koje nas definišu.”

Kako uspon krajnje desnice preti ovim pravima, ključno je prepoznati da vrednosti koje EU tvrdi da zastupa nisu inherentno evropske, već su deo šire, globalne borbe za pravdu i jednakost.

Feature Image:  Atdhe Mulla / K2.0