Trenutni rat Izraela protiv Gaze odneo je preko 38.000 života Palestinaca i broj se i dalje povećava. Rat se vodi kao odgovor na napad Hamasa 7. oktobra 2023. godine, u kojem je ubijeno oko 1.200 Izraelaca i stranih državljana, dok je 250 osoba uzeto kao taoci. U trenutku objavljivanja ovog teksta, UN procenjuje da je 1,9 miliona ljudi — 90% populacije Gaze — interno raseljeno.

Intenzivna blokada hrane, vode, goriva, električne energije i medicinskih zaliha Izraela prema Gazi dovela je do akutne prehrambene nesigurnosti za 100% stanovnika Gaze i kolapsa zdravstvenog sistema. Međunarodni komitet za spasavanje upozorio je na skorašnje izbijanje zaraznih bolesti. Dana 15. oktobra 2023. godine, tokom prvih vazdušnih napada Izraela pred punom invazijom, izveštaj Ministarstva zdravlja Palestine navodi da je 47 porodica, sa preko 500 civila, potpuno izbrisano iz civilnog registra, što znači da su svi članovi tih porodica ubijeni.

Južna Afrika je 29. decembra 2023. optužila Izrael za genocid pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ). Dana 29. januara 2024., ICJ je presudio da su “gore navedene činjenice i okolnosti dovoljne da se zaključi da su barem neka od prava koja polaže Južna Afrika i za koja traži zaštitu verodostojna.”

U martu 2024. godine, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ljudska prava na okupiranim palestinskim teritorijama objavio je izveštaj koji navodi da “postoje opravdani razlozi da se veruje da su ispunjeni kriterijumi koji ukazuju na to da Izrael vrši genocid”. Takođe, glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda podnela je zahtev za hapšenje visokih zvaničnika Izraela i Hamasa zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Razmere nasilja, uz bes zbog pristrasnog izveštavanja zapadnih medija u korist Izraela i očiglednu nevoljkost zapadnih sila da zaustave finansiranje i naoružavanje Izraela, globalno su izazvale talas protesta u znak podrške Palestini.

Nakon invazije Gaze, protesti za prekid vatre održani su i širom Zapadnog Balkana.

Dok su neki regionalni lideri bili spori ili bez dovoljno strasti u svojim reakcijama, gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić je izjavila da je “Sarajevo uvijek bilo na pravoj strani historije, uvijek je bilo na strani istine” na protestu 25. oktobra 2023. godine.

U Prištini, Feministički kolektiv za misao i akciju, zajedno sa Društvenim prostorom za dekonstrukciju, bili su pokretačka snaga ovog nedavnog talasa aktivizma. Zajedno su organizovali proteste, prikazivanje filmova, razgovore i izvođenje Monologa iz Gaze u Termokissu, centru kojim upravlja zajednica aktivnih građanki i građana. Istakli su palestinsku zastavu u centru grada u saradnji sa Dylberizmom, koju je Policija Kosova brzo uklonila. U Tirani, kolektiv za promene na lokalnom nivou Palestina e lirë — Slobodna Palestina — organizovao je javne akcije i mitinge u znak solidarnosti sa Palestinom. Kolektiv je uputio otvoreno pismo za otkazivanje Nedelje izraelske kulture u Tirani i proglasio jun Mesecom palestinske kulture.

U toku aktuelnih protesta, improvizovani kampovi pojavili su se na univerzitetskim kampusima širom sveta. Ovi protesti zahtevaju povlačenje finansijskih ulaganja iz veza između obrazovnih institucija i kompanija koje se sumnjiče da profitiraju od rata, te pozivaju na akademske bojkote i druge zahteve.

K2.0 je razgovarala sa čitateljkama/ocima i doprinositeljkama/ocima iz balkanske dijaspore širom sveta — studentkinjama/ima, advokatkinjama/ima, aktivistkinjama/ima — koje/i se zalažu za prava Palestinki i Palestinaca. Želele/i smo da saznamo više o pokretačima njihovog aktivizma, kako su se uključile/i i da li veze koje održavaju sa Kosovom i širim regionom utiču na njihov angažman.

Hana Marku, 36-godišnja advokatkinja za imigraciono pravo, Toronto, Kanada

Ja i još dve advokatkinje za imigraciono pravo i izbeglice u Torontu, Damey Lee i Debbie Rachlis, tužimo kanadsku vladu zbog sporog i nejasnog postupanja po imigracionim predmetima građanki i građana Gaze. Naša pravna grupa obavlja taj posao pro bono za otprilike 40 palestinskih porodica u Gazi.

U decembru 2023. godine, Kanada je objavila poseban imigracioni proces za Kanađane sa neposrednim članovima porodice u Gazi. Kanadski nosilac porodičnog odnosa preko ovog procesa može podneti izjavu o interesu vladi da dovede svoje voljene iz Gaze. Zatim bi kanadska vlada, u teoriji, trebalo da svakom članu porodice u Gazi dodeli jedinstveni referentni kod. Članovi porodice u Gazi mogu zatim aplicirati za turističku vizu koristeći svoj jedinstveni referentni kod. Moraju pružiti sve potrebne obrasce i dokumenta i platiti takse za aplikaciju za vizu. Takođe, moraju biti u Gazi prilikom apliciranja.

Ovaj proces je pokrenut u januaru 2024. godine. Ipak, pokazao se kao fijasko. Samo oko 40 Palestinaca je na ovaj način uspelo da stigne do Kanade. Sa oko 45.000 Palestinaca u Kanadi, možete zamisliti razmere neuspeha ovog procesa. Nekim porodicama su dodeljeni posebni kodovi, dok druge nisu imale tu sreću. Kanadska vlada je najavila da će kodovi biti dodeljivani po principu “ko prvi dođe, prvi će dobiti”, ali naši klijenti nisu imali takvo iskustvo.

Svi podnosioci koji su za vizu aplicirali kroz ovaj procesa obavezni su da dostave sve brojeve telefona koje su ikada imali, sve email adrese koje su ikada koristili, sve svoje društvene medije te opise ožiljaka na svojim telima i kako su ih zadobili. Kanada ne krije da deli informacije o aplikantima sa vladama Izraela i Egipta. Kolege su mi rekle da su medicinski stručnjaci koji su aplicirali ovim putem pitani da li su ikada lečili pripadnike Hamasa. Čula sam i za aplikante od kojih je traženo da pošalju fotografije svojih ožiljaka kanadskim imigracionim službenicima. Specijalno imigraciono rešenje kanadske vlade za stanovnike Gaze je najinvazivniji i najponižavajući proces koji sam ikada videla.

Granice Gaze su zatvorene. Čak i u vreme mira, dobijanje vize sa pasošem koji izdaju palestinske vlasti je izuzetno teško. Pre invazije na Rafah [6. maja 2024], bilo je moguće ogromnim sumama podmititi egipatske turističke kompanije da bi se izašlo iz Gaze i ušlo u Egipat. Taj mito je obično iznosio oko 5.000 dolara po osobi za prelazak iz Gaze u Egipat. Sada kada je Izrael preuzeo kontrolu nad graničnim prelazom Rafah, mislim da je ta praksa završena. Na osnovu informacija koje imam, čak i kada kanadska vlada pošalje imena Gazanaca koji su pozvani da nastave obradu vize u Egiptu, COGAT — izraelska agencija koja upravlja bezbednosnim i civilnim pitanjima u Gazi i na Zapadnoj obali — ne odobrava njihov izlazak. Nema izlaza. Gaza je trenutno zatvor i polje za ubijanje.

U sudskom postupku tražimo od Saveznog suda Kanade da naredi vladi da izda kodove i donese konačne odluke o aplikacijama za vize. Takođe tražimo od suda da poništi nepravilna odbijanja aplikacija. Sudski postupci se odvijaju sporo i strahujem šta će se dogoditi našim klijentima dok se ovo sve razvlači kroz sud.

Gaza je mali komad zemlje sa dva miliona ljudi koji žive na njoj. Kosovo je mala zemlja sa dva miliona ljudi koji žive u njoj. Pokušavam da zamislim kako bi izgledao rat na Kosovu da su granice bile zatvorene. Sve porodice koje zastupamo su obični ljudi. Mnogi od njih imaju veoma malu decu i veoma stare roditelje. Imali su kuće, poslove, išli su u školu i udavali se, na mestu koje nije imalo slobodne izbore skoro dvadeset godina i koje je više puta nazivano otvorenim zatvorom. Naši klijenti su izgubili sve i postali žrtve okrivljene za zločine u koje nisu bili umešani. To je nešto nepodnošljivo.

Njomza Dragusha, 31-godišnja obrazovna radnica i organizatorka zajednice, Cirih, Švajcarska

U Cirihu, reakcije institucija bile su vrlo intenzivne. Mnogi pokreti za Palestinu naišli su na otpor, uz optužbe za antisemitizam. Javne rasprave često su grupe koje podržavaju Palestinu označavale kao antisemitske i “nasilne”. Nedavna mobilizacija studenata/kinja i akademika/kinja unutar obrazovnih institucija je u većoj meri dovela do izražaja način na koji su ove institucije reagovale.

Doživela sam i druga neprijatna iskustva dok sam radila u jednom kolektivnom restoranu u Cirihu, gde smo zauzeli anticionistički stav bojkotiranjem izraelskih proizvoda. Ova odluka dovela je do značajnih sukoba među članovima tima, od kojih su neki tu akciju smatrali antisemitskom. Pridruživši se lancu restorana širom Švajcarske koji su bojkotovali izraelske proizvode, naš restoran je primio mnoge pretnje, a naš prostor je bio vandalizovan.

Ljudi na Zapadu često ne mogu gledati na situaciju u Palestini bez razmatranja sopstvene istorije antisemitizma u Evropi. To znači da im je teško razdvojiti antisemitizam od anticionizma. Čak i kad im je jasna ta razlika, plaše se da otvore tu temu i vode iskrenu diskusiju. U Evropi nikada nije bilo iskrene rasprave o stvaranju Izraela kao kolonijalnog projekta.

Azra Muftić, 31-godišnja diplomirana studentkinja na Univerzitetu Kalifornije, Santa Barbara, Kalifornija, SAD

Ovog proleća, vratila sam se u Sjedinjene Države na nekoliko meseci i tokom tog vremena sam učestvovala na nekoliko velikih protesta i marševa organizovanih u Zalivskoj oblasti, pretežno u San Francisku. Policija je uvek bila prisutna na svakom događaju koji sam posetila, i u nekom trenutku tokom marša i protesta koristila je biber sprejeve, pendreke, a u jednom momentu i suzavac. Takođe, počela sam redovnije da posećujem kamp na Univerzitetu Kalifornije, Berkeley. Videla sam studente i studentkinje kako odlučno eksperimentišu sa horizontalnim strukturama organizacije, trudeći se da sve bude dobro organizovano i funkcionalno, a ciljevi kampa, kao glavni pokretači, jasni i precizni. Gajila sam mnogo nade za studentski pokret jer je delovao kao izrazito vidljiv unutrašnji pokret u SAD-u koji će na kraju otkriti brutalnost policije i države i pokazati nasilne mere do kojih je država spremna da ide protiv sopstvenih građana/ki, a pogotovo studenata/kinja, kako bi zaštitila i promovisala fašističku i genocidnu kampanju Izraela.

Društveni mediji i način na koji internet funkcioniše, uprkos tome što nas nadzire i kontroliše, u realnom vremenu ljudima takođe pokazuju šta zapravo znači genocid — to više nije neka apstraktna teorija o kojoj čitamo u istorijskim knjigama. Nasilje se sada svakodnevno prikazuje telefonima svih nas i brutalnost se više ne može sakriti. Što je već viđeno ne može se izgubiti iz pamćenja, i u tome leži ogromna moć, bez povratka na stari, dosadašnji način funkcionisanja zahvaljujući masovnoj povezanosti i tehnološkim dostignućima dostupnim svima. Ostaje da vidimo šta će američki građani i građanke reći o svemu ovome u narednim godinama i kako će Gaza uticati na unutrašnju i međunarodnu politiku SAD-a.

Ervina Bajrami, 27-godišnja studentkinja, Lund, Švedska

Studenti/kinje Lunda za Palestinu je studentski pokret protiv genocida i za podršku Palestini na Lundskom univerzitetu, koji skoro svake nedelje organizuje proteste, piše peticije i šalje emailove još od oktobra 2023, ali uzalud. Ovaj pokret nema vođu i funkcioniše po demokratskim odlukama studenata i studentkinja koje žele da učestvuju u njegovim aktivnostima i protestima.

Od 2021. godine, saznala sam mnogo o Palesini, ali je porasla i moja zabrinutost zbog bombardovanja koje su pretrpeli u to vreme, posebno zbog zločina u Šeik Džarahu [2021. godine, Vrhovni sud Izraela je naredio palestinskim porodicama da napuste svoje domove u naselju Šeik Džarah u istočnom Jerusalimu kako bi u njih uselio jevrejske doseljenike]. Iako tada nisam protestovala, saznanja koja sam sticala počela su da me menjaju i ovaj oktobar dočekala sam spremnija. Dosta je bilo! Ne želim više da gledam niti da ignorišem ovo krvoproliće.

Srce me boli zbog onoga što se dešava u Palestini, posebno sada u Gazi. Bolno mi je kad vidim koliko zlobni mogu biti ljudi i koliko pate ljudi plemenitog srca zbog ludila koje, u ovom slučaju, prouzrokuje država Izrael. Bolno mi je i kad vidim kako reaguje akademska zajednica, koja je preuzela lažan autoritet nad znanjem. Potpuno je lišena saosećanja i osećaja za ljudske vrednosti. Zato protestujem.

Gresa Rrahmani, 29-godišnja studentkinja, Lund, Švedska

Pokret studenata/kinja Lunda za Palestinu preimenovan je u Lundagård as Palestinagård. Fotografije: Gresa Rrahmani

Od oktobra 2023. godine, aktivno sam uključena u kosovskoj grupi Solidarnost sa Palestinom, koju čine nezavisne osobe i članovi Feminističkog kolektiva i Društvenog prostora za dekonstrukciju. Čim sam se u februaru 2024. vratila u Lund da završim master rad, pridružila sam se protestima u Švedskoj, a kasnije i kampu. Tamo sam upoznala i Ervinu Bajrami te smo, kao dve Albanke sa Kosova, zajedno krenule na ovaj put otpora i solidarnosti. Kamp u Lundu pokrenuli/e su Student/kinje Lunda za Palestinu pridružujući se globalnom pozivu studenata i studentkinja na solidarnost sa Palestinom.

Nakon tog oktobra shvatila sam koliko sam bila neobaveštena i da je to samo vrh ledenog brega sistematske represije, poniženja i nepravde nanete domorodačkom palestinskom narodu. Posle oktobra, slike i video snimci Palestinki i Palestinaca prinuđenih da napuste svoje domove na jugu Gaze preplavili su društvene medije. Gledanje palestinskih žena i muškaraca, mladih i starih kako beže iz svojih domova sa vrlo malo ličnih stvari probudilo je u meni lična sećanja i iskustva iz rata. Moja prva sećanja u životu su ratna. Primorani smo bili od strane srpskih snaga da napustimo naš dom u Prištini i postali smo izbeglice prvo u Blacu, a zatim u Albaniji tokom rata na Kosovu 1998-1999. godine. Kad zatvorim oči, prisetim se oca kako ispred naše kuće stavlja flaše vode za beskrajni tok ljudi koji prolaze ulicom, a koji će uskoro postati izbeglice.

Sada, kao odrasla osoba, gledajući genocid uživo na društvenim medijima, sve mi izgleda drugačije. Ovo iskustvo me je dublje povezalo i sa mojim roditeljima i svim Kosovarima i Kosovarkama, omogućavajući mi da njihova iskustva sagledam iz jedne zrelije perspektive, svesna koliki su strah i užas morali da prođu. Niko ne bi trebalo da prolazi kroz ovo. Palestinci i Palestinke ne bi smele da prolaze kroz ovo. Neopisivo apsurdno deluje to što moramo ubeđivati druge da je genocid pogrešan i da moramo učiniti sve što možemo da ga zaustavimo.

Arber Gashi, 27-godišnji pisac i kustos, London, UK

Nisam učestvovala samo na lokalnim događajima u mom delu Istočnog Londona, već i na većim aktivnostima organizovanim od strane grupa poput Kampanje za solidarnost sa Palestinom. Organizovala sam se na svoj način kako bih izrazila podršku palestinskom narodu. Godine 2023, suosnovala sam kolektiv po imenu Balkanski londonski kolektiv, koji se prvenstveno fokusira na organizovanje događaja sa ciljem promovisanja radosti balkanske dijaspore. Krajem 2023. godine, organizovali/e smo događaj za prikupljanje sredstava za Palestince/ke i uspeli/e smo da prikupimo preko 400 funti za humanitarnu organizaciju Medicinska pomoć za Palestince/ke.

Moja odluka da se uključim bila je pre svega motivisana zajedničkom ljudskošću sa palestinskim narodom. U patnjama Palestinaca i Palestinki vidim i delove svoje međugeneracijske istorije. Potičem iz porodice koja je doživela više slučajeva raseljavanja, oduzimanja imovine i ugnjetavanja. Pominjem ovo ne da bih skrenula pažnju sa palestinskog naroda, već da bih podstakla one koji potiču iz zajednica koje su istorijski bile izložene represivnim ideologijama da više razmišljaju kritički o svom položaju.

Ovaj članak je uređen radi kraćeg sadržaja i jasnijeg čitanja. Razgovori su vođeni na engleskom jeziku.

Slika na naslovnoj strani: Ervina Bajrami.