Kao dete sam u svom rodnom gradu L’Aquilla, u centralnoj Italiji, često prolazila Piazzetta Nove Martiri (Trg devet mučenika). Kao prava katolkinja, zamišljala sam devet mučenika, dok su ih, kao hrišćane, paganski carevi bacali lavovima. Nikada nisam pogledala spomen ploču podignutu u znak sećanja na mlade ljude uzrasta od 17 do 21 godine, koji su se u septmebru 1943. godine priključili otporu, ali su ih nacisti odmah uhvatili i zatim primorali da sami sebi kopaju grobove, da bi ih na kraju streljali. I dalje nisam bila svesna postojanja te spomen ploče, ni nakon toliko časova provedenih na trgu, koji je godinama bio omiljeno sastajalište za đake posle školske nastave.

 Austrijski pisac Robert Musil (Robert Musil) je napisao da spomenici postoje svuda, ali da su nevidljivi. Shvatila sam šta je mislio tek pošto sam uvidela zašto se previđa postojanje spomen-ploče posvećene devetorici mučenika.

U mom konzervativnom gradu, Katolička crkva i predratna elita, koje su se vratile na vlast 1945. godine, minimizirale su istoriju lokalnog otpora – suviše usko identifikovane sa levo-orijentisanom udobnošću – i potisnule sećanje na svoje mrtve; Deca koja su pogubljena dok su bila toliko mala da bi se uopšte branila se lako zaboravljaju, a to je bio njihov uzrok. To me je naučilo da se heroji lakše pamte, da je sećanje na mrtve tokom rata povezano sa načinom na koji se kolektiv identifikuje, kao i da postoji borba oko njihovog sećanja, što je takođe borba za vlast.

Od leta 1999. godine sam dokumentovala mnogo spomenika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK): spomen ploče, nadgrobne spomenike, statue, spomenike, grobna mesta i najmanje jednu destinaciju za hodočašće od nacionalnog značaja. Fotografisala sam te ratne spomenike u različito vreme, sumnjajući da, iako je većina njih napravljena od kamena, oni jednog dana mogu postati nevidljivi poput spomenika nacionalnim mučenicima u Velania-i, koji je nekada predstavljao impozantno sećanje na jugoslovenske partizane, koji su poginuli u Drugom svetskom ratu, a sada služi kao rekvizit za dečje igre. Istorija ovih novijih spomenika OVK pruža jedinstveni uvid u razumevanje kako su mrtvi na Kosovu „sahranjeni“ u konkurentskim identifikacijama za albansku naciju. U stvari, kritika ratnih spomenika se brzo pojavila kao protiv-priča zvaničnim pričama OVK o herojskom otporu.

General Fabio Mini (Fabio Mini), komandant NATO snaga na Kosovu 2002. i 2003. godine, smatra da je cilj izgradnje spomenika OVK veteranima da se zamagli njihova krivična odgovornost i u ratu i u miru, kako je rekao u knjizi „La guerra dopo la guerra“ (Rat posle rata). General Mini smatra da uloga porodica i preživelih, koji odaju počast svojim mrtvima, predstavlja smišljen scenario koji, prema njegovim rečima, treba da skrene pažnju javnosti sa terorističkih i kriminalnih aktivnosti bivših boraca za slobodu. On je rekao ono što mnogi strani vojnici i birokrate koji žive na Kosovu misle, ali nisu mogle javno da kažu: da je nezavisnost od Srbije bila na staklenim nogama.

U mnogo drugačijem kontekstu sam čula kako mnogi Kosovari kritikuju proliferaciju i poentu ratnih spomenika, dovodeći u pitanje heroizam OVK. Ovi kritičari uglavnom pripadaju predratnoj eliti i grupama koje nikada nisu bile za oružanu pobunu protiv Miloševića, već su umesto toga bile za ustavne reforme i pravni kontinuitet; ovaj strateški izbor je simbolično vezan za samo-identifikaciju sa likom evropskog modernizma. Za njih, gerilska grupa OVK nikada nije bila prava vojska, već mreža seoskih porodica, prijatelja i simpatizera, liminalna zajednica koja ignoriše postojeću hijerarhiju – kao pobuna protiv njihovih vlasti i njihovog sveta. Nakon rata na Kosovu, te grupe vređaju političare, koji su došli na vlast uz podršku OVK. Njima je u interesu da umanje sećanje na rat.

Istina je da je, u prvo vreme, komemoracija palih boraca OVK bila stvar porodica i preživelih (nije bilo države), koji su razradili svoju privatnu tugu pretvarajući je u javni diskurs o oslobodilačkom ratu. Ipak, nema ničeg zavereničkog ili jedinstvenog u ovoj praksi, koja je uobičajena u Evropi još od Drugog svetskog rata, kada je čak i najmanje selo podiglo spomenik posvećen svojim stradalim u ratu. Tada, kao i sada, porodice, grupa veterana i lokalne zajednice su bili glavni nosioci sećanja, pre nego što je država preuzela ovaj zadatak na sebe. Jugoslavija posle Drugog svetskog rata je druga priča: tada su spomenici iz rata bili sastavni deo programa izgradnje države odozgo. Primer za to je spomenik tobožnjem „bratstvu i jedinstvu“, koji je nastao u toku partizanskog otpora, koji je krunisan pretvaranjem starog otomanskog centra Prištine u modernistički urbani prostor.

Francuski istoričar Antoine Prost (Antoan Prost) je napisao da svi ratni spomenici oličavaju komplikovan sistem značenja: koncentrisanje na jedan aspekt toga, ili na moguće skrivene motive onih koji ih grade može samo da nas odvede na stranputicu. Simbolika kosovskih spomenika iz doba rata se može naći u pisanim porukama koje nose svoju fizičku strukturu, vreme njihove izgradnje, kao i njihovu lokaciju. Jedna zajednička karakteristika je: oni slave albanski narod, koristeći ceo repertoar patriotske mašte bazirane na etničkoj pripadnosti. Njihova je etno-nacija i zato je borba oko njihovog značaja zapravo borba oko autentičnosti.

Neposredno posle rata, spomen-obeležja koja su počela da niču po Kosovu su uglavnom bile jednostavne nadgrobne ploče sa logotipom OVK, imenom i datumom rođenja i smrti. Neki su sadržali i hiperrealiastično ugravirane naoružane mladiće u uniformi, ali ih je većina bila potpuno gola. Mnogi od ovih pogrebnih spomenika su nastali ličnim naporima, što se da i videti. Njihov glavni cilj je bio da podignu spomenik ocu, sinu, bratu ili mužu. Preko stotinu žena je izgubilo živote, ali se to ne bi reklo sudeći po spomen-obeležjima. Kritičari kažu da su samohvalisavci napravili groblje Kosova za svoju korist.

Kasnije su spomenici postali složeniji, često posvećeni ne samo jednoj osobi. Oni su oblikovani kao stilizovani dvoglavi orlovi ili preuveličani “plis” (nabori), sa nekoliko dodatnih konstrukcija koje imitiraju “kulla” (toranj). Svi su bili posvećeni borcima čije se zajedničke vrline, kao što su hrabrost, čast i požrtvovanost, zasnivaju na tradicionalnoj kulturi „kulla“. Sa pojedinca se pažnja pomerila na alegoričan, tradicionalno predstavljen nacionalni kolektiv. Na spomeniku Gllogjan, koji je izgrađen pod pokroviteljstvom lidera OVK-a, Ramush-a Haradinaj-a (Ramuš Haradinaj), u potpunosti rekonstruisana „kulla“ stoji pored groblja heroja: Tako autentično ogrezla u ruralni svet, sama nacija je tako predstavljena kao predmet slave, isto onoliko koliko i ljudi koji su svoj život dali za nju. Previše folklora, kažu isti domaći lokalni kritičari koji su se žalili na nicanje novih spomenika: Mi smo moderna, evropska nacija. Previše albanska, kako kažu strani kritičari, kao što su međunarodni stručnjaci za tranzicionu pravdu, koji promovišu pomirenje u regionu. To udaljava Srbe koji žive na Kosovu.

Uprkos sporovima, u proteklih nekoliko godina su nicala ratnička groblja. Udruženja veterana smatraju da ta groblja treba da budu posvećena OVK, „deshmoret e kombit“ (mučenici nacije). S obzirom na to da su živote gubili u borbi, oni su mučenici u izvornom smislu „svedoka u stvari“ (u ovom slučaju nacije), kao u hrišćanskoj i islamskoj teologiji. Kad je reč o groblju Landovica, treba pomenuti jedan slučaj kada se udruženje vojnih veterana nije saglasilo sa opštinom Prizren da se ukloni logo OVK i simbolički potoci krvi na dizajnu nadgrobnih spomenika. Bez tih znakova bi mrtvi bili samo „martir“, što je albanska reč za nenaoružane žrtve. Ono što je bilo čudno za OVK jeste da je ova opština smatrala da ima institucionalna ovlašćenja da redefiniše poginule u ratu, pokušavajući da izbriše OVK iz “zapisnika”.

Ono sa čime sam se tokom godina suočila jeste da, koje god da su bile političke nesuglasice oko estetskih ili simboličkih značenja, kosovski spomenici rata su u osnovi mesta žalosti. Iz tog razloga, oni će ostati vidljivi duže vreme. Na putu od Glogovca do Srbice, spomen OVK stoji kao replika spomenika vijetnamskom ratu u Vašingtonu, što je proizvod jedne privatne incijative koja je prikupila sredstva za to u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao i u Vašingtonu, ugravirana imena u tamni granitni zid će omogućiti preživelima da „dodirnu“ svoje mrtve. Istoričar Jay Winter (Džej Vinter) sa Yale univerziteta, kaže da ritual dodirivanja fotografija, imena ili kamena, drži žive povezane s mrtvima i gotovo je jedinstven u svojoj moći da ublaži bol gubitka.

Obećanje pobede nad smrću je od ključnog značaja za elaboraciju žalosti. Mnogi natpisi imaju transcendentalni ton, kao što su sveprisutni – „Slava mučenicima nacije“. Kao kod nasumično odabranih nadgrobnih spomenika, pominje se večni život: „Pali da nikada ne umru“ (Rasim Kiçina (Rasim Kičina) i Ragip Halilaj (Ragip Haljiljaj), Durdica), „Ovde pali da postanu besmrtni“ (Sejdi F. Shala (Sejdi F. Šala), na putu od Skenderaja do Kline). Na spomen-komleksu Prekaz, portret u prirodnoj veličini najistaknutijeg ratnog heroja, Adem-a Jashari-a (Adem Jašari), pojavljuje se s natpisom, „On je živ“. Knjiga koja odaje počast za oko 1.700 palih boraca OVK, „tekst – spomenik“ ratu, naziva mrtve „feniksima“, mitskim ličnostima koje žive zauvek. Njihova poruka je takođe značila da žive večno. Spomenici su vidno postavljeni u centru grada, na trgovima i glavnim putevima, jer im je potrebna vidljivost, kako bi podsećali naciju šta duguje svojim poginulima, kao što se u nekim posvetama kaže: „Krv mučenika leži na temeljima slobode“ (Manush Berisha (Manuš Beriša) na putu iz Prizrena do Đakovice), „Poginuo da bismo mi mogli da živimo u slobodi“ (Shaqir Hoxha (Šaćir Hodža), u Nekovce, Drenica), „Tvoj heroizam i tvoja hrabrost su učinili Kosovo slobodnim“ (Naser Ahmet Kodra (Naser Ahmet Kodra), Polac). To je sećanje koje se projektuje u budućnost.

Spomen Jashari-u (Jašari) u Prekazu je najbolji primer složenosti i promenljivosti kosovskih ratnih memorijala. Glavni podsetnik na nasleđe OVK (amanet) da se bori i umre za narod sada takođe obuhvata i „polje mira“, uzdižući nacionalnu tradiciju pomirenja. Političari često odlaze na hodočašće na ova mesta zbog njihovog značaja, a često ih koriste i kao pozadinu za postizanje nekih ličnih ciljeva. Oni ponekad zaborave da su to takođe mesta žalosti, ali preživeli to pamte. Murat Jashari često mora da podseća različite političke aktere da memorijali ne služe za ostavrivanje specifičnih interesa, ne samo zato što su nacionalna svetinja, već i stoga što stoje na svetoj zemlji, „campo santo“: njegovi baba i deda, majka, braća i sestre, ujak, ujna i rođaci su tamo sahranjeni.