Dok su talibani hrlili kroz kapije Kabula, preuzimajući vlast iz avganistanske predsedničke palate, otpočela je evakuacija osoblja Ambasade SAD i brojnih građana sa Zapada. To se nije desilo i sa običnim građanima Avganistana, jer su komercijalni letovi za njih otkazani.

Društvenim mrežama prostrujali su snimci na kojima se vidi kako američki vojnici ispaljuju metke upozorenja na Avganistance koji pokušavaju da se ukrcaju na avione. Na drugim snimcima se vidi kako se očajni ljudi rukama hvataju za avione Američkog ratnog vazduhoplovstva i padaju u smrt po njihovom uzletanju.

Premda je otmica američkih komercijalnih aviona od 11. septembra 2001. pokrenula “rat protiv terorizma” u Avganistanu, američki avioni koji su uzleteli iz Kabula 20 godina kasnije označili su početak terora za sve Avganistance koji su tamo ostali, bez vlade i bez ikakve međunarodne podrške.

Neki su već počeli da objavljuju detalje života pod talibanskom vlašću. Jedna novinarka je morala da se obuče od glave do pete u burku da bi se iskrala putevima pod kontrolom talibana, da je ne bi uhapsili ili da bi se hapšenje makar odgodilo. Drugi su izveštavali o javnim pogubljenjima onih koji su pomagali američkoj vojsci. Neudate devojke sada su primorane da se udaju za talibanske borce.

Iako su se talibani zavetovali da će uvesti mir, nema nikakve sumnje da će oni (tačnije, desetine hiljada) koji su sarađivali sa međunarodnim osobljem, kao i šiitski muslimani (oko 3,8 miliona) i žene (oko 14 miliona) — da navedemo samo neke — sada biti podvrgnuti tlačenju pod talibanskom vladavinom. Njihovi metodi mogu se realizovati u obliku lišavanja imovine, hapšenja, seksualnog nasilja i pogubljenja po kratkom postupku. Usled svega toga, mnogi iz pomenutih društvenih grupa osećaju potrebu da napuste zemlju.

Staro nasilje i iseljavanje

Čitanje medijskih natpisa o Avganistanu u čoveku stvara osećaj da prisustvuje starom užasu u udaljenoj zemlji. Međutim, ono što se dešava milionima Avganistanaca nije nikakva novina, niti je ova zemlja toliko udaljena od Evrope.

Već godinama slušam brojne Avganistance kako pričaju o nasilju i pretnjama nasiljem, isto ono što ovih dana kruži medijima. Obično su mi pripovedali svoje priče na kapiji Evropske unije — u Srbiji i Bosni i Hercegovini — ali i u drugim spoljnim oblastima Evropske unije za smeštaj raseljenih avganistanskih migranata i za ograničavanje njihovog kretanja, kao što je tursko-iranska granica.  

Od 2018. do 2019. volontirala sam u improvizovanom kampu na severozapadu Bosne i Hercegovine. Uz pomoć nekoliko bosanskih i međunarodnih volontera, u kamp su se smestile hiljade izbeglica i migranata.

Pojedina improvizovana skloništa imala su putokaze sa natpisom “Specijalne jedinice Avganistana” i “Vojska Avganistana”. Tu su se nalazili bivši borci sa prvih redova fronta, CRU-a (elitne antiterorističke jedinice pod upravom avganistanske policije), prevodioci i ostalo osoblje koje je radilo za međunarodne snage (uglavnom za SAD) i Narodnu avganistansku vojsku.

Iznenadila sam se kada me je Hamid (Hameed), koji je živeo u šatoru sa natpisom Vojska Avganistana, pozdravio na mom jeziku: “Ahoj.” Hamid objašnjava da je sarađivao sa češkim vojnicima u svojstvu člana obezbeđenja u Kabulu.

Njihove priče o odlasku iz Avganistana bile su slične; talibani su im pretili zato što sarađuju sa nekim koga smatraju okupatorom, nazivajući ih izdajnicima, šaljući im pretnje smrću i neretko pokušavajući da ih ubiju.

Među njima je bio i Ali, sportski tip koji se bližio tridesetim godinama i koji je savršeno govorio engleski zbog svakodnevnog posla koji je šest godina obavljao za Vojsku SAD. Kako je Ali objasnio: “Kada su mi talibani pretili, nisam imao posebnu zaštitu, pa sam morao da odem.”

“Američki komandant za koga sam radio rekao mi je da sačekam makar dve godine pre nego što dobijem vizu. Proces je bio prespor i ja nisam mogao da čekam, tako da sam samostalno otišao”, seća se Ali.

Baš kao ni ostali Avganistanci, ni Ali nije imao drugog izbora nego da pobegne iz države bez dozvole, pa su mu tako zalepili etiketu “ilegalnog migranta” koji se oslanja na krijumčare u zamenu za veliki novac. U pitanju je metod koji je star taman toliko koliko i migracije usled ratova u Avganistanu, još od osamdesetih godina. Ipak, zatvaranje granica EU 2015. godine — u pratnji učvršćivanja granica u okolini EU, u državama Balkana i Srednjeg istoka — doprinelo je nastanku politike potiskivanja (eng. push-back) i masovnih deportacija.

Avganistanci su dospeli na hrvatsko-bosansku granicu verujući da će moći da traže azil čim stupe na zemlju Evropske unije, što je u skladu sa Dablinskom konvencijom. Ovim propisom se utvrđuje da je država EU u koju tražilac azila prvi put uđe ujedno odgovorna za obradu aplikacije za azil. Ipak, da bi ušli na zemljište EU, prvo moraju da “odigraju igru”, kako izbeglice nazivaju pokušaj prelaska u Hrvatsku.

Međutim, igre se često okončaju potiskivanjima (push-backs), pa su izbeglice primorane da se vrate preko granice, često uz upotrebu nasilja.

Čovek koji je bio pripadnik avganistanse vojske i kojem sam upoznala pričao mi je  da su ga policijske snage EU (to jest, Hrvatske) primorale da kleknu i položi glavu na tlo. Ponekad su policajci osobama stajali nogom na vrat dok ne počnu da krvariti. Takođe se sećao brutalnih batina pendrekom, da mu je prećeno oružjem i da su im lomili telefone na kojima su skladišteni dokazi o njihovoj izbegličkoj priči. Gotovo bez ikakvog izuzetka, bili su sprečeni da podnesu zahtev za azil i potisnuti su u Bosnu.

Zašto Avganistanci beže u Evropu?

Ali “zašto Avganistanci stižu na Balkan i pokušavaju da uđu u EU, umesto da borave u susednim državama?” Ovo je pitanje koje se često postavlja na javnim raspravama, jer su ljudi zabrinuti da Avganistanci žele samo lično da se obogate u Evropi, a ne da traže samo bezbednost.

Ova zamisao je u skladu sa politikom Evropske komisije da državama koje nisu članice EU delegira nadležnost za upravljanje granicama i migracionim tokovima. Cilj je zaustavljanje migracija prema EU pomoću diplomatskih i finansijskih pogodbi. Dogovor između EU i Turske najbolji je primer za to.

Međutim, većina avganistanskih izbeglica, u stvari, traži sklonište u susednom Iranu (780.000) i Pakistanu (1.400.000). Ipak, Pakistan je poznat po tome što pruža utočište talibanskim borcima, dok je Iran optužen da tajno pruža pomoć talibanima; štaviše, Teheran je pozdravio pobedu ove grupacije kao “šansu za uvođenje mira”.

Naredna zemlja, Turska, daje azile samo evropskim građanima i pruža zaštitu sirijskim izbeglicama. Avganistanci su prepušteni sami sebi u potrazi za zaštitom međunarodne zajednice i u čekanju da se presele u treću zemlju.

Međutim, moje trenutno istraživanje na temu migracija na turskoj istočnoj granici pokazuje da se većina Avganistanaca ipak zaglavi u ovoj zemlji na period od pet do deset godina, dok nijedna evropska država — kao ni SAD — nije spremna da ih primi. U strahu da će Avganistanci ostati duže nego što je predviđeno, Turska je nedavno pooštrila politike u oblasti migracija i granične kontrole, pritom deportujući Avganistance ili ih potiskujući ka Iranu.

Eksternalizacija avganistanskih migracija

Države koje nisu članice EU, a koje se prostiru od Balkana do Turske — kontrolišući spoljne granice EU — već su godinama prepuštene same sebi da se bave posledicama neuspelih politika koje podrazumevaju da niko ne sme da ostane zaboravljen i disfunkcionalnim sistemom međunarodne zaštite. To znači da Avganistanci koji ne dobiju priliku da budu evakuisani iz svoje zemlje nemaju nikakvu drugu opciju sem da se ilegalno presele da bi pobegli od talibana.

Mnogi mesecima ili godinama ostanu nasukani u okolini EU, postaju žrtve nasilja dok igraju “igre” i muče muku sa policijskim potiskivanjima. Neki nikada ne stignu na bezbedno odredište.

Premda zapadnjačka politika često oslikava Balkan kao evropsku periferiju — države sa krhkom privredom i upitnom vladavinom zakona — vlade i građani ovih zemalja ne retko imaju najveću odgovornost i nadležnost nad migracionim tokovima na terenu.

Na primer, Albanija, Kosovo i Severna Makedonija pokazali su spremnost da privremeno ugoste avganistanske izbeglice. Izuzetno gostoljubivi gestovi solidarnosti građana Bosne i Hercegovine takođe su dokaz u prilog ovoj tezi, jer bosanski stanovnici još od 2018. pružaju sklonište, hranu i odeću izbeglicama prispelim u njihovu zemlju.

Reakcija zapadnih i evropskih država nije pretrpela znatne izmene, iako je pretnja od terorizma u Avganistanu uvek prisutna. Pojedine zemlje, između ostalih Nemačka, Kanada, SAD i UK, obećale su da će evakuisati mali broj Avganistanaca koji su u opasnosti usled bliske i dugotrajne saradnje sa međunarodnim snagama. Pored toga, više od 70 zemalja širom sveta, u koje spadaju i države-članice EU, pozvalo je sve strane u Avganistanu da omoguće odlazak Avganistanaca koji žele da odu. 

Ipak, i dalje ostaje pitanje: Gde će zapadnjački lideri omogućiti Avganistancima da pronađu utočište?

Američko delovanje u Avganistanu neki smatraju ogromnom političkom katastrofom, dok evropski lideri sada treba da utvrde da li će uslediti još jedna politička katastrofa. A upravo to će biti jedini ishod ako nastave sa deportacijama (što predlaže Austrija) ili zadržavanjem u improvizovanim kampovima širom Srednjeg istoka i Balkana, što je dosad bio slučaj.

Ubedljiva većina poruka Avganistanaca o njihovim strahovima — koje sam primila ili videla na društvenim mrežama u proteklim danima — ukazuje na to da će nekolicina evakuacionih letova slabo šta da promeni u korist svih onih koji su u opasnosti. Da bi se uspostavili legalni i bezbedni migracioni kanali i, što je još bitnije, da bi se sprečilo kršenje ljudskih prava onih u zbegu, neophodni su dodatni gestovi solidarnosti sa Zapada.

Naslovnu ilustraciju ustupio Safiulah (Saffiulah), avganistanski student zaglavljen u Kabulu.