Mnogi su pokušavali da objasne česte nasilne etničke sukobe na Balkanu kao nešto što potiče iz kulture i posebne etno-kulturne složenosti. Dok se ovaj imidž Balkana može pratiti do 19. veka, najistaknutiji primer ovog pristupa može se pronaći u knjizi Roberta Kaplana, Duhovi Balkana: putovanje kroz istoriju, gde autor predstavlja vrlo sivu sliku Balkana kao područja drevne mržnje i „bure baruta kulturnog i verskog ratovanja 21. veka“.

Ako po strani ostavimo opis Balkana koji je dao gospodin Kaplan, činjenica je da su se etnički sukobi dešavali i da se i dalje dešavaju u zapadnom svetu. Slučaj Severne Irske je, možda, najbolji primer dugotrajnog etničkog konflikta i teritorijalnog spora duboko unutar zapadnog sveta, a koji se vodi između dve zapadnoevropske etničke grupe i dve članice Evropske zajednice (kasnije Evropske unije), Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske.

Primer Severne Irske i poređenja iste sa Kosovom daje nam uvid u izazove s kojima se suočavaju kosovski Albanci i Srbi dok pokušavaju da uspostave dugotrajni mir i suživot.

Severna Irska – Balkan van Balkana

Ne bi bilo preterano ukoliko bismo rekli da je sukob katolika i protestanata u Irskoj trajao vekovima. Engleski vladari su postepeno pokoravali Irsku još od 12. veka. Kako je pitanje religije bilo centralno za unutrašnju politiku Engleske od 16. veka, anglikanski (protestantski) engleski vladari nisu blagonaklono gledali na katoličke Irce. Dovodeći protestantske doseljenike, Englezi su novopridošlima dali značajne ekonomske i političke nadležnosti, čime se vršila velika diskriminacija nad katoličkom većinom. Posle Zakona o Uniji iz 1801, Irska je sasvim inkorporisana u Ujedinjeno Kraljevstvo i njena Skupština je ukinuta.

Irska je konačno dobila autonomiju u UK 1914, ali je sprovođenje u delo ove autonomije odlagano zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Nakon neuspešne irske „Pobune na Uskrs“ 1916, koju su Britanci ubrzo ugušili, nova pobuna se dogodila 1919, što je dovelo do Anglo-irskog dogovora1921. Prema Dogovoru, Irska je proglašena dominionom (suverenom vlašću, prim. prev.) Britanske imperije, „Irskom slobodnom državom“. Severni deo, uglavnom naseljen protestantskim življem, dobio je mogućnost da istupi iz Irske slobodne države i pridruži se Ujedinjenom Kraljevstvu, što je on ubrzo i učinio naredne godine. Irska slobodna država se kasnije proglasila republikom i prekinula sve veze sa Britanskim Komonveltom 1948.

Republika Irska nikada nije u potpunosti prihvatila podelu Irske iz 1922, a u članu 2 irskog ustava iz 1937. stoji da se „Državna teritorija sastoji iz čitavog ostrva Irske, njenih ostrva i teritorijalnih voda“, dok je ovakvog stava i veći deo katoličke manjine u Severnoj Irskoj. U ovakvim je uslovima došlo do izbijanja međuverskog nasilja, što je dovelo do tridesetogodišnjeg perioda poznatog kao „The Troubles“ (Neredi, prim. prev.) (1968-1998), u kom je britanska vlada ukinula autonomiju Severne Irske i stavila ovaj region pod direktnom upravom Londona 1972. Međunacionalno nasilje, smrtonosni napadi Irske republikanske vojske(IRA) i oružanih unionističkih grupa, kao i vojne intervencije UK, kao što je zloglasna „Bloody Sunday“ (Krvava nedelja, prim. prev.) iz januara 1972, kada je 14 nenaoružanih republikanskih demonstranata ubijeno od strane britanskih trupa – obeležili su vreme „Nereda“; procenjuje se da je u ovom periodu oko 3.500 ljudi izgubilo svoje živote, a oko 50.000 ih je bilo povređeno.

Krvava nedelja – 30. januar 1972.

Sporazum na Veliki petak

Ovaj zastoj je bilo vrlo teško rešiti, posebno stoga što su i unionisti i republikanci upotrebljavali nasilje kao sredstvo političke borbe. „Sporazum na Veliki petak“ ili „Sporazum iz Belfasta“, postignut 10. aprila 1998, doneo je mir i otvorio novo poglavlje u istoriji Severne Irske. On je predstavljao sporazum između glavnih političkih partija Severne Irske i između Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske.

Prema Sporazumu, Severna Irska je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva i dobila je autonomiju sa svojom skupštinom u Belfastu. Na ljudima u Severnoj Irskoj je bilo da odlučuju o svojoj budućnosti i mogućoj integraciji sa Republikom Irskom mirnim i demokratskim sredstvima. Republika Irska je trebalo da promeni član 2 i član 3 svoga ustava, promenivši svoj stav prema posedovanju celog ostrva Irske u puki izraz želje za mirnim ujedinjenjem. Budući da većina građana Severne Irske želi da ostane u UK, ove odredbe su samo predstavljale priznanje statusa Severne Irske unutar Ujedinjenog Kraljevstva u doglednoj budućnosti. Takođe, posebne veze su formirane između Severne Irske i Republike Irske, uključujući zajedničko usvajanje politika po određenim pitanjima.

Primenjujući konsocijacijske principe i principe podele moći (power-sharing), dogovoreno je da će se Skupština Severne Irske birati proporcionalnim izbornim sistemom i da će se mesta u vladi (poznatoj kao Izvršna komisija) raspodeliti proporcionalno između parlamentarnih partija, tako primoravajući formiranje koalicija između umerenih i ekstremnih partija na obema stranama.

Bivši protivnici, koji su jedni druge smatrali „teroristima“ i „tlačiteljima“, sada je trebalo da zajedno upravljaju. Slični principi su se primenjivali na policijske snage, gde je trebalo osnovati zajedničku Policijsku službu Severne Irske, dok je republikanske i unionističke milicije trebalo razoružati i raspustiti. Ovo pitanje se pokazalo glavnom preprekom u mirovnom procesu – proces razoružavanja milicija je trajao godinama, dok ima izveštaja o tome da su novostvorene policijske snage sarađivale sa bivšim članovima milicija na obema stranama koje imaju dugu prošlost međusobnog sukobljavanja.

Sporazum je potvrđen putem referenduma u Severnoj Irskoj i Republici Irskoj, stupajući na snagu u decembru 1999.

Paralele sa Kosovom

Postoje određene sličnosti između sukoba u Severnoj Irskoj i na Kosovu, kao i između Sporazuma na Veliki petak i pregovora između Beograda i Prištine. Kao i na Kosovu, sukob u Severnoj Irskoj predstavlja dug, razvučen etnički sukob u kom su društvene podele – etničke, verske i političke, uglavnom međusobno osnažujuće. Ovo je stvorilo veliku društvenu podelu i sukob koji se zasniva na identitetu i emocijama, a čije su glavne crte veliko nasilje i međusobno nepoverenje.

U oba slučaja su korišćena kreativna rešenja koja ozbiljno „razvodnjavaju“ koncepte suvereniteta i teritorijalnog integriteta obeju strana uključenih u pregovore. Određene veze između Republike Irske i Severne Irske su priznate kao legitimne i formalizovane. Suprotstavljena stanovišta po pitanju statusa Severne Irske, koje zastupa značajan deo stanovništva, morala su biti priznata kao legitimna, što je de fakto već slučaj na Kosovu, gde Srbi učestvuju u vladi uprkos tome što Kosovo ne priznaju kao nezavisnu državu.

Takođe, Republika Irska bila je uključena u pregovore uprkos tome što se sukob odigravao u Ujedinjenom Kraljevstvu, suverenoj državi i jednoj od najvećih evropskih sila. Princip „konstruktivne dvosmislenosti“ – rešavanje sporova ostavljajući ono oko čega se ne može dogovoriti po strani i korišćenje nejasnih izraza, upotrebljen je kako u Severnoj Irskoj, tako i na Kosovu. Na primer, Severna Irska nije zvanično određena ni kao zemlja, država, region ili pokrajina, dok različiti akteri koriste različite nazive, a određena mesta imaju dvostruke nazive, poput mesta Deri/Londonderi (Derry/Londonderry).

Kao i na Kosovu, podsticaj za rešavanje ovog konflikta došao je od treće strane, u ovom slučaju Sjedinjenih Američkih Država, koje su pod predsednikom Bilom Klintonom koristile šatl diplomatiju da bi uticale na sve strane da postignu sporazum. Predsednik Klinton posetio je i Belfast i Dablin i čak dao američku vizu Geriju Adamsu, lideru Šin Fejna (Sinn Fein), republikanske političke partije povezane sa Irskom republikanskom vojskom, nakon čega se sastao sa njim u Vašingtonu. Specijalni izaslanik SAD za Severnu Irsku, bivši senator Džordž Mičel, imao je važnu ulogu u mirovnom procesu tako što je predsedavao mirovnim pregovorima između strana koji su rezultirali Sporazumom na Veliki petak.

Koja je cena mira?

Primer Severne Irske bi mogao da pruži određene lekcije i upozorenja onima koji rešavaju sukobe i pokušavaju da postignu održivi mir na mestima kao što je Kosovo.

Prva lekcija je to da je postizanje održivog mira u tako nepovoljnim okolnostima izuzetno teško čak i u razvijenim, demokratskim državama. Da bi postigle mir, različite strane uključene u sukob u Severnoj Irskoj su morale da čine bolne ustupke i onda budu čvrste u stavu protiv ekstremista koji su ove ustupke smatrali izdajom nacionalnih interesa. U Severnoj Irskoj, baš kao i na Kosovu, ekstremisti na obe strane su morali da budu uključeni u mehanizme podele nadležnosti uprkos suprotstavljenim pozicijama po ključnim pitanjima, kao što su status i istorijsko polaganja prava na teritoriju. Sprovođenje Sporazuma na Veliki petak je trajalo dugo, bio je to spor proces koji je potrajao godinama, tokom kojih je rad Skupštine Severne Irske u nekoliko navrata suspendovan.

Druga lekcija je ta da mir i stabilnost ne moraju nužno da podrazumevaju nacionalno jedinstvo i stvaranje zajedničkog, građanskog identiteta. Sporazum na Veliki petak je uspeo da u Severnu Irsku donese mir i stabilnost nakon decenija nasilnih sukoba, ali je takođe produbio podele u društvu i kreirao politički sistem u kome teško da će se pojaviti građanske i nadnacionalne političke partije i identiteti. Katolici i protestanti u Severnoj Irskoj i dalje predstavljaju manje-više razdvojena društva, dok su kvartovi u gradovima poput Belfasta i dalje razdvojeni zidovima.

Zid u Belfastu.

Moglo bi se tvrditi da ovi kompromisi, kako između država, tako i između različitih zajednica, kao i odustajanje od aspiracije da se kreira zajednički, građanski identitet umesto etno-nacionalnih identiteta, predstavljaju cenu koja se mora platiti radi mira i stabilnosti. Priznavanje ili tolerisanje suprotstavljenih stavova po pitanjima poput statusa i suvereniteta moglo bi da bude jedini put napred.

Na Kosovu, koje se suočava sa sličnim izazovima poput Severne Irske, ova cena bi mogla biti podjednako visoka za obe zajednice, ali je, na kraju krajeva, fundamentalna za njihov mirni suživot i svetlu zajedničku budućnost. Vreme će pokazati.