Priroda kosovske energetske ekonomije, koja se gotovo isključivo oslanja na ugalj i koja ima vrlo ograničena finansijska sredstva, ozbiljno guši nadu za zelenom, održivom budućnošću. Stanje kosovske životne sredine je vrlo loše: zagađeni vazduh i voda, degradacija zemljišta, kontaminiranost olovom i zagađeno zemljište, kao i seča šuma – jesu među ozbiljnijim i upornijim pretnjama. Te pretnje imaju svoju cenu; prema proceni Svetske banke, troškove koje Kosovo ima na godišnjem nivou na polju degradacije životne sredine – je 223 miliona evra.

Kao metoda zaštite životne sredine, recikliranje je bilo tema mnogih diskusija u smislu dostignute efikasnosti nasuprot troškova tog procesa. Međutim, sa porastom procena životnog ciklusa – tehnikom koja procenjuje efekte povezane sa recikliranim proizvodima, prema Agenciji UN-a za zaštitu životne sredine (US Environmental Protection Agency) – ekološki senzibilitet recikliranja su, u velikoj meri, priznali i prihvatili kreatori politika. Ekonomska strana diskusije je nejasna, premda je studija koju je sproveo Popular Mechanics naglasila suštinski lokalnu karakteristiku recikliranja; uprkos „značajnim kapitalnim investicijama unapred, za sprovođenje [programa za reciklažu]“, opštine mogu imati koristi od takvih programa na duge staze samo ako se isti efikasno sprovode.

Što se Kosova tiče, postizanje značajnog napretka u obezbeđivanju zdravlja životne sredine je otežano brojnim činiocima, uključujući vrlo mali broj podataka o životnoj sredini. To sprečava obimne ekološke studije; Kosovski institut za stabilnost (IKS) (Kosovar Stability Institute), think-tank sa sedištem u Prištini, opisao je podatke o energiji koji su dostupni – kao „infantilne“.

U istom izveštaju se takođe primećuje da je zastupljenost recikliranja u velikoj razmeri „gotovo nepostojeća“. Ironično je to što Kosovo već ima robusni zakonski okvir u vezi sa životnom sredinom koji se bavi upravljanjem otpada i recikliranjem. Skup zakona i direktiva koji formira pravnu strukturu koja upravlja životnom sredinom je, u stvari, donekle ohrabrujući. Reč je o znaku koji upućuje na to da se preko potrebne politike konačno inkorporiraju u nacionalnu agendu.

Preko međunarodne administracije i van deklaracije o nezavisnosti iz 2008, kosovska vlada je iznela pravnu i administrativnu osnovu za sprovođenje programa upravljanja otpadom. Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o upravljanju otpadom i brojne „administrativne instrukcije“ određuju koliko bi trebalo sprovoditi recikliranje i slične inicijative. „Prerada otpada putem recikliranja, ponovno korišćenje istog ili bilo koji drugi proces koji obuhvata vađenje sekundarnih sirovina“, „korišćenje otpada kao izvora energije“, i „obnova područja zagađena otpadom“ su neke od odredbi koje su sadržane u administrativnim uputstvima.

Zakon o upravljanju otpadom ima za cilj da smanji proizvodnju otpada koliko god je moguće uz korišćenje komponenata otpada. Međutim, izveštaj, iz 2008, koji je napisala kosovska Agencija za zaštitu životne sredine, zaključuje da ti ciljevi nisu dostignuti. „[Kosovu nedostaju] efikasni mehanizmi koji bi ohrabrili separaciju otpada i recikliranje“, zaključuje se u izveštaju; izveštaj je takođe došao do saznanja da podaci o zagađenju i drugim negativnim efektima na životnu sredinu – i te kako nedostaju. Sumorno stanje sposobnosti Kosova da reciklira se takođe ističe u Analizi Svetske banke o zaštiti životne sredine u državi, u kojoj piše da „Kosovo ne upravlja na pravilan način bilo kojom vrstom čvrstog otpada (tu spadaju otpad iz domaćinstva, industrijski otpad, otpad iz zdravstva, i hazardni otpad)“. Ovo dodatno komplikuje činjenica da su „podaci i dostupni sistemi o informisanju o reciklaži – tričavi“.

Nema ni stupanja na snagu tih statuta i direktiva. „Kosovo bukvalno ne reciklira nikakav otpad“, primećuje Svetska banka. Kao rezultat toga, gotovo sav otpad završava na deponijama, ilegalno se odlaže ili se pali, što su prakse koje će se nastaviti ukoliko se dobri mehanizmi pravilnog sprovođenja ne uspostave. Nažalost, malo šta upućuje na to da će Kosovo adekvatno sprovoditi propise po pitanju zaštite životne sredine u dogledno vreme. Preka IKS-u, „dvosmislenost zakona i slabost države“ dozvoljavaju „određenim sektorima društva“ da rade „bez ikakvog uzimanja u obzir ekoloških pitanja“, čineći i najjednostavnije slučajeve – teškim za procesuiranje. Kao takav, pravni okvir ima malo sličnosti sa onim što se dešava u praksi.

Delovanje na lokalnom nivou

Ali čak i u odsustvu robusnog nacionalnog programa recikliranja, postoje aktivnosti na nižem nivou, a koje imaju značajne dugoročne implikacije za eventualno uvođenje sistema koji upravlja otpadom. Recikliranje može da bude najefikasnije ukoliko se radi na lokalnom nivou. Radnici u neformalnom sektoru trenutno preturaju po kontejnerima da bi pronašli materijal koji se može reciklirati a koji kasnije mogu prodati fabrikama na Kosovu koje se bave reciklažom osnovnih materijala, uključujući papir i plastiku.

Upravo se tu – na lokalnom nivou – gde nekoliko inicijativa radi u cilju povećanja zaposlenosti i ohrabrivanja ljudi da recikliraju – popunjavaju rupe koje se mogu uočiti sa makro-nivoa; iako su uspesi i dalje nejasni, postoji impuls koji se može pojačati uz posvećivanje dovoljne pažnje na nacionalnom nivou.

Jedan napor u tom pravcu podrazumeva razvoj održivih usluga za opštinski otpad, projekat koji je finansirala nemačka kompanija GIZ, koja je specijalizovana za međunarodni razvoj. Fokus projekta je osnaživanje lokalnih opština da preuzmu odgovornost za veću kontrolu nad upravljanjem otpadom koja im je dodeljena u prethodnim godinama, i da to čine na kompetentan način i na način koji je „orijentisan ka građanima“. U središtu ovog projekta je sposobnost opština da upravljaju efikasnim javnim preduzećima za skupljanje otpada. Iako je više nadležnosti preneto na opštine od 2008, bezbroj izazova je preostalo, uključujući nedostatak sredstava (stope naplate su oko 50 odsto), pokroviteljstvo i puki nedostatak političke volje.

Generalno govoreći, sistem skupljanja otpada se može videti kroz raskol urbanih i ruralnih sredina: istraživanje IKS-a sugeriše da, iako je 90 odsto stanovništva u urbanim sredinama pokriveno nekom vrstom sistema za prikupljanje otpada, manje od 10 odsto ruralnih područja ima bilo koji oblik usluga te vrste. Prema GIZ-u, bilo je značajnih poboljšanja u prikupljanju otpada u nekim gradovima; Prizren je, na primer, preuzeo kontrolu nad naplatama i povećao konkurentnost među kompanijama koje prikupljaju otpad, kako bi pružili bolje usluge građanima. Menadžer programa GIZ, Kai Hofman (Kai Hoffman), kaže da je to imalo imitatorski efekat na rezultate u drugim gradovima. „Mnogi drugi gradovi, prateći primer proširenja pokrivenosti na područja koja ranije nisu bila obuhvaćena, reorganizuju sistem skupljanja otpada u gradskim centrima, sprovode kampanje podizanja svesti, posebno u školama, sačinjavaju svrsishodne planove za upravljanje čvrstim otpadom, povećavaju opštinske budžete za upravljanje otpadom u uvode separaciju otpada“, rekao je on.

Odnesi u banku otpada

Drugi ogranak GIZ-ovog projekta, pod nazivom EcoFriend, sada želi da napravi „banke otpada“ u Prištini koje će skupljati neorganski otpad koji je moguće reciklirati. Domaćinstva će biti ohrabrena da urade separaciju sopstvenog otpada na otpad koji se može reciklirati i na standardni otpad. Oni onda mogu da te proizvode stave u za to predviđene kontejnere, koji se nalaze pored običnih kontejnera u svojim susedstvima. Neformalni sakupljači, uglavnom oni koji već pretražuju po pojedinačnim kantama za smeće iz svakog domaćinstva, bi onda lako mogli da sakupe otpad i urade separaciju istoga i da ga odnesu u banku otpada u kojoj će od odlaganja tog otpada – zaraditi novac. Sakupljeni materijali će biti izmereni i dobiti novčanu vrednost zasnovanu na tržišnim stopama, dok će se napraviti i nalog za one koji na taj način doprinose, a sa istog se oni mogu i povući. Alternativa bi bila da stanovnici uzmu svoj separiran materijal i odnesu ga direktno u banku otpada i naprave sopstveni nalog. Na taj način bi mogli da odaberu da sami uzmu novac, ili da ga doniraju fondu EcoFriend. Taj novac bi onda mogao da bude korišćen za projekte ekološkog obrazovanja u lokalnim školama.

Projekat EcoFriend se uglavnom oslanja na društvenu savest stanovnika koji će da doprinose tom projektu, dok je Hofman pun optimizma, i kaže da najranija saznanja projekta upućuju na to da postoji visok nivo zahteva za inicijative recikliranja. On to vidi kao win-win situaciju: stanovnici imaju mogućnost da na lak način doprinesu unapređenju svojih susedstava, neformalni sakupljači dobijaju više resursa, dok opštine imaju koristi od umanjenih troškova povezanih sa redovnim sakupljanjem otpada.

Posebni projekat, koji sprovodi Evropski centar za pitanja manjina (European Center for Minority Issues) (ECMI) sa Kosova, a koji finansira Kancelarija Evropske unije na Kosovu (European Union Office in Kosovo), bavi se osnaživanjem zajednica Roma, Aškalija i Egipćana (RAE) koji su u nepovoljnom položaju, i to kroz spektar recikliranja, a kako bi im se pružila ekonomska šansa i proširila opšta ekološka svest. Ova inicijativa ima za cilj uspostavljanje „kolektiva koji će se baviti reciklažom“ a koji će povećati „kapacitete i učinak“ zajednica RAE, iz kojih su mnogi već uključeni u sakupljanje otpada. Ta inicijativa je namerena da to uradi tako što će tim ljudima pružiti neophodnu ekspertizu i resurse a u cilju ujedinjavanja prodaje otpada (drugim rečima, treba uspostaviti jedinstveni mehanizam za vođenje tog procesa) na „bezbedan i kolektivni način“. Na jednoj nedavnoj konferenciji, koju je organizovao ECMI, okupili su se vladini zvaničnici, neformalni sakupljači, kompanije za recikliranje i organizacije kojih se to pitanje takođe tiče, da bi diskutovali o napretku u toj sferi, a uslediće i izveštaj u kom će detaljno biti objašnjene pojedinosti sektora za neformalno sakupljanje na Kosovu.

Ovi projekti su počeli da se bave onime što je potrebno Kosovu da bi se garantovala budućnost recikliranja i sličnih zelenih inicijativa: efikasne usluge na nivou opština i ohrabrivanje lokalnih zajednica – posebno onih koje su u ekonomski nepovoljnom položaju – da demokratizuju proces sakupljanja otpada i uživaju u plodovima istoga. Napori poput ovoga, pored brojnih drugih, mogu biti dopunjeni radom nevladinih organizacija  tako što će se uvesti ekološka svest u škole. Svaki napredak koji se ne desi na nacionalnom nivou – zasigurno će se desiti na lokalnom.

Danas je povod za alarmiranje celokupnog integriteta prirodnog sveta – veći nego ikada ranije, efekti klimatskih promena, uzrokovanih ljudskim delovanjem, pustoše krhku životnu sredinu i pogoršaće se vremenom. Imajući u vidu trenutne okolnosti, šteta pričinjena jedinstvenoj i bogatoj kosovskoj životnoj sredini je neizmenljiva. Bez reformi, inicijative o kojima se ovde diskutovalo, neće ništa značiti.

Na kraju krajeva, Kosovo može imati koristi od svoje bogate životne srdine. Svako ko napusti urbana područja Kosova, može to da potvrdi. S druge strane, prirodne lepote države bi mogle da pokrenu otiskivanje Kosova na put održivosti. Reciklaža je korisna kontramera protiv degradacije životne sredine, imajući u vidu fundamentalnu svrhu uzimanja postojećeg materijala i menjanja njegove namene. Inicijative koje su ovde pomenute imaju opipljive ekonomske efekte koji su uvek primamljivi kreatorima politika. Jasno je da impuls na lokalnom nivou eksponencijalno raste kako sve više inicijativa biva sprovedeno i kako sve više opština usvaja programe održivog sakupljanja otpada.

Međutim, da bi Kosovo usvojilo reciklažu kao prioritet, potrebno je više toga uraditi na nacionalnom nivou. Vlada bi trebalo da odigra svoju ulogu kada je u pitanju nedostatak postrojenja za reciklažu. Uspostavljanje partnerstava na relaciji javno-privatno između, kako domaćih, tako i međunarodnih kompanija, bi pomoglo državi da bolje usmerava sredstva u opremanje takvih postrojenja, a da država istovremeno i dalje ima vlasnički udeo. Prenošenje više nadležnosti na opštine bi takođe moglo da dopuni ono što se već događa u državi; nespobnost (ili nevoljnost) vlade da odlučno deluje u ovoj sferi znači da na lokalnom nivou leži najveći potencijal za inovacije i napredak. U pogledu reciklaže, zelenu budućnost Kosova je i dalje moguće realizovati, ali bi reciklaža mogla da se oslanja i na građane koji će prigrliti odgovornost za upravljanje životnom sredinom kao nešto što je njihovo.