Matej i ja smo zaglavili do sledećeg leta koji nas je vodio van šengenske zone; u ovom slučaju je to Istanbul, jedno od retkih mesta na koja, kao nosilac kosovskog pasoša, mogu da otputujem bez vize.

Matej je dobrodušan i zanima se dosta za istoriju. Bio je policajac (igrom slučaja, Matej nije njegovo pravo ime) čiji se posao, uglavnom, sastojao od toga da isprati nemilosrdne kriminalce koji prolaze kroz praški Aerodrom “Vaclav Havel”. Danas je ispratio mene.

Kao da nije bilo dovoljno to što smo zaglavili na aerodromskom terminalu i što smo bili nadgledani, već sam morao i da radoznalom Mateju ispričam o tački gledišta etničkog Albanca o događajima koji su doveli do raspada Jugoslavije. On je bio pomalo iznenađen time koliko sam dobro uspevao da objasnim ono što mislim. Očito je da smo imali svrsishodniju diskusiju od većine razgovora koje on ima u svom poslu.

Naša priča počinje nekoliko sati ranije kada, posle 20 minuta razmatranja, češka policija za imigraciju meni govori da neću moći da otputujem na najranijem letu sa aerodroma “Vaclav Havel” do Dizeldorfa. Ono što je usledilo baš i nije ličilo na razgovor; bila je to puka rutina, jer su mi tražili da potpišem parče papira na kom je pisalo: “Odbijen prelazak granice. Razlog: osoba nema važeću vizu”.

Pokušavao sam poslovno da otputujem u Dominikansku Republiku i moj let je nakratko prolazio kroz Dizeldorf na mom putu ka Puerto Plati. Imao sam važeću vizu za Dominikansku Republiku, ali moja objašnjenja da sam samo nakratko morao da se zadržim u Dizeldorfu, zbog presedanja, i da sam imao dokaz o kompletnom zakazanom letu do mog krajnjeg odredišta (uključujući povratnu kartu) nije napravilo nikakvu razliku. Birokrati zaduženi za evropske granice nisu hteli da me saslušaju, niti ih je bilo briga koje sam dokaze imao, sve dok nisam posedovao šengensku vizu, što je, očigledno, zahtev za dvadesetominutno prekidanje leta u tranzitu Međunarodnog aerodroma u Dizeldorfu.

Oni su odlučili da me puste da tumaram po terminalu aerodroma dok sam čekao na svoj let za Istanbul, a za koji sam morao da kupim kartu. U tom trenutku je Mateju određeno da me otprati. Dok sam bio pod njegovim nadzorom, on mi je saosećajno rekao: “Slušaj, Dite, dobro vam ide na Kosovu, samo nastavite da razvijate svoju ekonomiju”. Ova rečenica me je pogodila u živac i navela me je da napišem ovaj članak.

Kao masterant u oblasti poslovne administracije sa Stuart School of Business u Čikagu i stipendista programa TLP koji finansira USAID, otisnuo sam se da radim baš ono što je cilj ovog programa — “stvaranje transformacije” čim se vratim u svoju rodnu zemlju Kosovo.

Bio sam suosnivač jednog biznisa. Sa partnerima sam uspeo da sa daljine uspostavim taj biznis i održim ga u životu. Ali, biznis se gradi na osnovu odnosa s drugim ljudima, dok se snažni odnosi uglavnom oslanjaju na poverenje; sastajanje s ljudima licem u lice, rukovanje i potpisivanje ugovora. To je bila glavna svrha mog namerenog putovanja u Dominikansku Republiku.

Kada sam čuo da mi je Matej rekao “razvijte ekonomiju”, setio sam se koliko sam samo puta čuo istu frazu tokom svog programa koji je finansirao USAID: “Razvijmo ekonomiju!” Čini se kao da svaki evropski birokrata koji posećuje Kosovo ima i ovu frazu u svom vokabularu.

Jedna stvar koja im je promakla je sledeća: Kako da razvijemo ekonomiju kada smo sasvim izolovani? Biznis ne funkcioniše na ad-hok osnovi; treba vam poverenje, trebaju vam sastanci i fizički pristup ljudima s kojima radite.

Usled kosovske geografske lokacije, ima smisla pridružiti se poslovnom svetu Evrope. Takvih prilika nema u Africi, a s obzirom na lukrativna tržišta Kine i Indije, kosovski biznisi nemaju pristup njima. Na Kosovu ne možemo prosto da izgradimo privredu, da otvorimo radna mesta i zaposlimo ljude a da pritom nemamo pristup Evropi.

Vizni režim, kakav poznajemo, jeste vrlo neefikasan. Bio sam evropski stanovnik četiri godine tokom svojih studija i imao sam brojne vize za kratke poslovne posete i turizam za nekoliko evropskih država; a čija su se pravila u potpunosti poštovala. Međutim, time se ne garantuje blagost pri dobijanju naredne vize.

Imam drugu poslovnu priliku koja od mene zahteva da fizički budem prisutan u Češkoj Republici krajem novembra. Kao što sam govorio našim partnerima — ne mogu da potvrdim svoje učešće, jer to zavisi od procesa i rasporeda u ambasadi. Obično je potrebno da prođe celi mesec kako bi se samo dobio zakazani termin, pa se čak ni tada ništa ne može uzeti zdravo za gotovo. Čak i kada dobijete vizu, u svakom trenutku vašeg putovanja mogu da vam prekinu ukrcavanje.

Poslovni svet, posebno onaj s kojim mi imamo posla — visoka tehnologija, ne funkcioniše u skladu sa napomenom poslatom dva meseca ranije. Sve se brzo kreće i morate brzo da se nađete tamo gde se pojavi neka prilika, ili kada neku krizu softvera treba rešiti.

Sastanci i razmene informacija među kosovskim poslovnim ljudima, preduzetnicima i developerima softvera, otkrili su da moj slučaj nije izolovani incident. Bilo je nekoliko slučajeva kada su međunarodni trgovinski projekti stavljeni na čekanje zbog problema s vizama.

Razumem da nam evropske vlasti kolektivno ne veruju i nemaju interese da grade individualne mehanizme poverenja. Prema tome, umesto slogana koji dolaze od diplomata EU, a koji se ponavljaju i koji nam govore da se “ekonomski razvijamo”, kako bi bilo da vidimo donošenje nekih pravih odluka? Time bi se izjednačilo stanje na terenu i dalo bi nam jednak i konkurentan pristup Evropi. Neizmerno talentovana omladina Kosova na svojim ramenima nosi veliku odgovornost i ogromne prilike, dok mi nemamo nijednog prijatelja u međunarodnoj sferi, ili ih je, pak, malo. Moja najveća briga je: da li nam neko smešta da ne uspemo, neko ko zna bolje od nas?

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.