Juče sam negde izgubio svoj tranzistor. Ratni tranzistor. Mali radio ratnih vesti. Već dvadeset godina, čuvao sam ga kao lepu uspomenu na jedno vreme bogato događajima. Bio sam jako uznemiren, jednako koliko i onog dana kada sam čuo vest o završetku rata.
Srpska paravojna jedinica nije štedela ništa. U mom selu više nije postojala nijedna kuća. Nisu oprostili nijednoj duši koja nije govorila njihov jezik. Život jednog Albanca za nije imao nikakvog značaja. Niko se nije usuđivao da ostane kod kuće. I moje, a i druga okolna sela preselila su se u planinu. Dolina između dva brda pretvorila se u utočište za mnogo, mnogo duša. Dolina ispunjena šatorima, koja se za nekoliko meseci pretvorila u kućice od najlona. Izbegličke duše želele su da čuju vesti. Da saznaju šta se dešava iza doline. Da saznaju koliko će rat trajati. Koliko još može trajati?! Nisu imali na čemu niti gde da čuju vesti. U celoj dolini bio sam jedini koji je imao tranzistor, napunio sam ga akumulatorom iz automobila marke “jugo”. Shvatio sam da imam ono što su tražili već dva dana. U blizini mog šatora okupili su se i mladi i stari.
– “Ej dečko, dečko!“ – čika Fetah me je pozvao, ne želeći da ulazi unutra.-
Hajde, upali radio i javi nam vesti! Pozvao me je, znajući da je moj otac paralizovan i da ne može da se kreće.
Slušali smo popodnevne vesti na radio stanici čijeg imena ne mogu da se setim. Prošlo je dvadeset godina i mnoge stvari sam zaboravio. Pored moje kućice od najlona sedeli su i mladi i stari. Na početku je bilo dvadeset ljudi, ali iz trenutka u trenutak taj broj se povećavao. Na kraju se okupilo osamdeset pet ljudi. Svi su ćutali, osim mog tranzistora. On je tu bio zakon. Svi su otvorili četvore uši. Nisu želeli da propuste nijednu reč spikera. Tranzistor je povremeno gubio signal. Gubio bi mu se ton dok bi stigao do slušalaca. Usledili bi uzvici u mom pravcu.
– Dobro drži, momče! Čim se pomene NATO, ti ga pomeriš – govorio bi čika, a posle njega i svi drugi bi me krivili za gubitak zvučnog signala.
– Baš na najvažnije vesti, nisi dobro držao!
– Kako sada da saznamo, a? Mešali su se glasovi tako da nisam znao ko šta govori..
Svi su me pitali za vesti. Postao sam vesnik doline. Prenosio sam drugima sve što bih čuo na tranzistoru. Slušao sam skoro sve emisije. Šetao sam po dolini sa tranzistorom u ruci. Otkrio sam važnost tranzistora. I sam sam postao važan, koliko i komandant naše zone. Često se dešavalo da mene pitaju više o ratu nego njega, a o drugim vojnicima da ne pričamo, niko im ne bi prišao kada bih ja bio tamo.
Voleo sam da me pitaju o vestima. Najviše mi se dopadalo kada su me devojke pitale za vesti.
Sećam se da sam šetao okolo sa tranzistorom u ruci, samo da bi me pitale za njih, a posebno Ljinda. Imala je osamnaest godina, godinu dana mlađa od mene. Njeno vitko telo i njena plava kosa bili su jedini sjaj u toj dolini, gde smo danima starili kao pustinjski beduini. Šator u kome se nalazila bio je dvesta metara dalje od mog. Nije prošao ni sat da nisam prošetao tamo sa tranzistorom, samo da bi razgovarala sa mnom. Da bi me pitala šta su rekli na vestima, kao i svi ostali. Ali ne, nekad je umesto nje izlazio njen otac, nekad brat, a ponekad čak i jedan od njenih rođaka. Međutim, nisam odustajao. Prolazio sam tamo iznova i iznova. Opet i opet su isti ljudi pitali. Iskreno govoreći, svaki put kada bi pomolili glavu iz svojih najlonskih kućica, psovao sam ih kroz zube, iako su bili članovi porodice devojke koja mi se sviđala. Njihove glave su mi bile odbojne.
Čuo sam kako moje dve sestre pričaju kako se Ljindi dopao jedan od oslobodilaca, vojnik B, koji je bio tri godine stariji od mene. Sestre su rekle da će se veriti kada se završi rat. Počeo sam da mrzim vojnika B. Zagledao bih se u njega kada bi mi bio blizu. Bio bih neiskren kada vam ne bih rekao da je on jedini vojnik za koga sam želeo da pogine u borbi sa Srbima. Baš me briga i da pogine. Samo mi je bilo važno da Ljinda postane moja.
Ipak, nisam odustao. Želeo sam da razgovaram sa Ljindom i da je ubedim da sam bolji od vojnika B, da je on ništa u odnosu na mene. Šetao sam tamo istim tempom kao i pre. Došao je dugo očekivani trenutak i Ljinda je izašla iz najlonske kućice. Prišla mi je, i uopšte nije gledala u mene već u moj tranzistor.
– Da li na njemu možemo slušati i muziku? – bila je jedina u dolini koja me nije pitala za vesti.
– Da, možemo. Da ti pustim odmah? Ne gubeći vreme, počeo sam da tražim različite radio stanice koje bi mogle da puštaju muziku.
– Ne, sada nemam vremena, moram da pomognem majci. Sutra uveče, dođi ovde da pustimo muziku. Odavno je nisamslušala. Samo što nisam poleteo od radosti kada sam čuo ove reči.
Prošlo je dvadeset godina i nijedna reč mi nije zvučala slađe od tih njenih onog jutra.
Bio sam presrećan. Slušaću muziku sa Ljindom. Reći ću joj sve. Jedva sam čekao da ovaj dan prođe i da dođe sutra veče. Isprobavao sam kako na tranzistoru da pronađem radio stanicu sa najboljom muzikom. Otac, majka, brat i sestre bili su začuđeni, pogledavali su se između sebe. Bili su iznenađeni što sam dobio ovu želju da slušam muziku satima. Do ovog trenutka, osim vesti, nisam slušao ništa drugo.
Prateći radio stanice, čuo sam vest da je rat završen. Bilo je pitanje sata kada će NATO trupe ući na Kosovo. Ne gubeći vreme, prvo sam obavestio rođake, a zatim skoro sve koje sam sreo u dolini. Došao je kraj. Krenuli smo kućama. Seljani su hteli odmah da siđu u selo, ali komandantov predlog bio je da se sačeka do sutra.
Tokom sledećeg jutra, šetao sam dolinom kao i obično. Niko me nije pitao za vesti. Niko mi više nije prilazio. Čak me nisu ni pozdravljalii. Tri puta sam obrnuo krug po dolini, ali ništa. Moje vesti sa tranzistora više nikome nisu bile potrebne. Nikome više nisam bio potreban. Svi su se spremali da se vrate svojim kućama. Niko nije mislio na mene. Ova činjenica počela je da me muči. Nisam više bio onaj momak sa tranzistorom. Vesnik. Bio sam samo jedan od momaka iz doline koju napuštamo. Nisam smeo to sebi da priznam, ali duboko u sebi kraj rata mi se nije dopao. Moja dosada se povećala kad sam se setio da je večeras trebalo da slušam muziku s Ljindom. Nema više muzićkih večeri, a sutra će se možda i veriti..
Obuzela me je tuga i tri puta sam pokušao da bacim tranzistor na kamen. Nisam mogao to da mu uradim. Poneo sam ga i krenuo prema svom šatoru.
Naslovna fotografija: Miona Racić.
