U Zenici, industrijskom gradu u središtu Bosne i Hercegovine, stanovnici decenijama dišu zagađeni vazduh, okruženi crnim dimom i tišinom institucija pred zagađenjem koje dolazi iz fabrike čelika.

Ova fabrika, ranije poznata kao “Željezara Zenica”, osnovana je 1892. godine tokom Austrougarske, ali je svoj veliki preobražaj doživela u periodu Jugoslavije, nakon Drugog svetskog rata. Pedesetih i šezdesetih godina, uz pomoć sovjetskih stručnjaka, fabrika je znatno proširena i postala je jedan od najvećih industrijskih kompleksa na Balkanu. U svom zenitu, zapošljavala je više od 20.000 radnika i proizvodila milione tona čelika godišnje.

Fabrika je obuhvatala širok kompleks koji je uključivao visoke peći, pogone za preradu koksa i čitav lanac za proizvodnju sirovina za građevinu, tešku industriju i izvoz. Čelik iz Zenice išao je van granica Jugoslavije: u Afriku, na Bliski istok i u Istočnu Evropu. Grad je rastao uporedo s fabrikom i Zenica je postala “grad čelika”, gde je sve, od urbanizacije do izgradnje škola i bolnica, bilo povezano s čeličnom industrijom. Zagađenje koje je pratio ovaj industrijski razvoj bilo je na zabrinjavajućem nivou, ali je fokus bio na razvoju, pa se zagađenju nije pridavao značaj.

Kada je 1992. godine počeo rat u Bosni i Hercegovini, fabrika je prestala s radom.

Tek 2004. godine fabrika je privatizovana od strane grupe “LNM Mittal” sa sedištem u Holandiji, koja je kupila 51% akcija, dok je 41% ostalo u vlasništvu kompanije “Kuwait Consulting and Investment Co”. Prema ugovoru, “Mittal” se obavezao da će proizvoditi najmanje dva miliona tona čelika godišnje, da će zaposliti oko 4.500 radnika i da će ulagati u zaštitu životne sredine, uključujući izgradnju postrojenja za preradu otpadnih voda i fabrike za nusproizvode i uređaje za kontrolu emisija – u skladu sa zakonima BiH. Nakon spajanja kompanija “Mittal” i “Arcelor” 2006. godine, fabrika je prešla u potpuno vlasništvo nove grupe “ArcelorMittal”. Ova kompanija, sa sedištem u Luksemburgu, postala je najveći proizvođač čelika na svetu.

Nakon priprema za ponovno pokretanje rada, fabrika čelika je počela sa radom 2008. godine, a od tada se zagađeni, teški vazduh vratio građanima Zenice.

Dok se vazduh u Zenici ponovo pogoršavao, podigao se akademski i građanski glas protiv ovog moćnog biznisa, koji je ignorisao obavezu da proizvodi u skladu sa ekološkim standardima, pravdajući se time da zapošljava građane – argumentom koji je gušio svaku kritiku. Dok su institucije ćutale, stajući na stranu interesa biznisa, ekolog Samir Lemeš je započeo aktivizam čim je fabrika ponovo počela s radom, i 2009. godine pridružio organizaciju Eko Forum Zenica.

Njegovom aktivizmu protiv zagađenja pridružili su se i drugi aktivisti koji su pokretali proteste, kampanje na internetu, peticije, kao i tužbe i žalbe.

“Očekivali smo globalne standarde, a umesto toga, dobili smo zagađenje – svakog dana, svakog meseca, svake godine”, kaže Lemeš, koji je, kao i mnogi drugi, bio razočaran procesom privatizacije fabrike od strane kompanije koja je obećavala investicije i tehnološka unapređenja.

Otpor i pritisak koji su Lemeš i drugi aktivisti vršili nosili su sa sobom svoje izazove. Veliki broj građana Zenice – njih 2.200 – radio je u toj fabrici. Kompanija je prenosila radnicima da je cilj Lemeša i ostalih aktivista zatvaranje fabrike. Međutim, prema rečima Lemeša, cilj je bio uvođenje filtera, a ne zatvaranje.

Eko Forum Zenica prikupio je podatke o zagađenju koje je ispuštala fabrika, organizovao međunarodne kampanje, sarađivao sa stručnjacima Agencije Sjedinjenih Američkih Država za zaštitu životne sredine i suprotstavio se sistemu u kojem čak ni institucije javnog zdravlja nisu priznavale stvarnost.

“Institucije su jednostavno delovale kao da problem ne postoji, želele su da ga sakriju. Ne znam zašto, možda su bile korumpirane”, kaže Lemeš. Angažovale su dodatne stručnjake za istraživanja iz oblasti javnog zdravlja i dobile ono što su i očekivale – loše rezultate. Merenja su pokazala da je Zenica jedan od najzagađenijih gradova u Evropi po prisustvu PM čestica – sitnih čestica prašine koje se sastoje od čvrstih čestica dima, čađi, kiselina i teških metala. Vrednosti PM10 čestica često su dostizale 200–300 mikrograma po kubnom metru (dok je dozvoljena dnevna granica 50 mikrograma po kubnom metru), a zabeleženo je i visoko prisustvo benzena, arsenika i teških metala. Zagađeni vazduh u Zenici prouzrokovao je drastičan porast respiratornih bolesti, kardiovaskularnih oboljenja i slučajeva raka, direktno utičući na kvalitet života i javno zdravlje građana.

Uprkos ovim podacima, tek 2024. godine kompanija je počela da preduzima mere zatvaranjem jedne proizvodne jedinice, one za koks, koja je, prema rečima Lemeša, bila glavni izvor zagađenja vazduha kancerogenim supstancama. Fabrika je zatvorila ovu jedinicu jer, kako tvrde, dalja ulaganja ne bi bila ekonomski održiva, budući da proizvodnja ne bi mogla da ispunjava visoke ekološke standarde.

“Leto 2024. bilo je najčistije u pamćenju grada posle mnogo godina”, kaže Lemeš. Ali on dodaje da to nije bila pobeda protiv industrije, već protiv nepravde koja je dugo trajala. “Trebalo nam je punih 15 godina.”

Međutim, pored vazduha, zagađenje fabrike kontaminiralo je i zemlju u Zenici.

U martu 2024. godine, novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CIN) uzeli su uzorke zemljišta sa 50 lokacija u Tetovu i Peharu, naseljima u Zenici, koja su analizirana u Federalnom institutu za agropedologiju BiH. Svi uzorci pokazali su zagađenje teškim metalima, uključujući arsen, olovo, cink, kadmijum, nikl i bakar, u koncentracijama dva do tri puta većim od zakonskih granica u BiH. Stručnjaci povezuju zagađenje sa štetnim česticama koje nastaju tokom proizvodnje u fabrici, koje se šire vetrom, talože na zemljištu i apsorbuju u prehrambene biljke. Njihova konzumacija može izazvati ozbiljne zdravstvene posledice, čak i decenijama kasnije.

Institut prati zagađenje zemljišta u ovom području od 2011. godine. Godine 2015, nakon pet godina kontinuiranih merenja, dostavio je izveštaje Opštini Zenica i Vladi BiH, proglašavajući Tetovo, Pehare i Gradišće za opasne zone za uzgoj biljaka za ljudsku i stočnu ishranu. Ipak, zabrana nikada nije sprovedena, a stanovnici i danas nastavljaju da sade voće i povrće u kontaminiranoj zemlji, svakodnevno izloženi zdravstvenim rizicima.

Pored toga, Zenica se suočava i sa još jednom opasnošću — milionima tona industrijskog otpada koji su ilegalno deponovani od strane fabrike na okolnim brdima Zenice, kao i približavanjem 2026. godine, kada će na snagu stupiti Mehanizam za regulaciju ugljenika na granici (C-BAM), što bi moglo uticati na to da fabrika ne nastavi sa radom u BiH i ostavi za sobom industrijski otpad.

C-BAM je mehanizam EU koji uvodi cenu ugljenika emitovanog tokom proizvodnje robe sa visokim nivoom zagađenja. Iako Bosna i Hercegovina nije članica EU, može biti pogođena ovim pravilom jer veliki deo robe koja se izvozi u EU dolazi iz zemalja koje nemaju taksu na ugljenik, poput BiH, Srbije ili Albanije.

Cilj C-BAM-a je da spreči premeštanje proizvodnje u zemlje sa nižim ekološkim standardima i da podstakne čišću proizvodnju i van EU. Zato će kompanije koje posluju u ovim zemljama, poput BiH, morati da plaćaju za zagađenje koje prave prilikom proizvodnje robe koju izvoze u EU, čak i ako zemlja u kojoj posluju nema takvu taksu.

“Ako kompanija sutra ode, ko će snositi odgovornost za ovu ekološku katastrofu?” pita Lemeš.

“Zelene” kolonije Evrope

Dok civilno društvo i građani Zapadnog Balkana godinama dosledno pružaju otpor projektima koji štete životnoj sredini – poput gradnje u zaštićenim područjima, zagađenja od strane teške industrije i eksploatacije retkih prirodnih resursa – u poslednje vreme njihova borba sve češće je usmerena protiv projekata koje podržavaju države članice Evropske unije.

Od Vareša i Ozrena u Bosni i Hercegovini, preko Jadra u Srbiji, do Mojkovca u Crnoj Gori, strane kompanije – često podržane od strane zemalja članica EU – agresivno traže koncesije za rudarske projekte.

S jedne strane, EU sprovodi svoju agendu dekarbonizacije i prelaska na obnovljive izvore energije. S druge strane, često zatvara oči pred kršenjima ekoloških standarda na Zapadnom Balkanu, gde podržava projekte koji služe upravo toj njenoj zelenoj agendi. U tom kontekstu, kako bi odgovorila na sve veću potražnju članica za retkim mineralima poput litijuma – neophodnim za proizvodnju solarnih panela i baterija – u zemljama Zapadnog Balkana pokrenuti su deseci rudarskih projekata.

Jedna analiza objavljena u martu 2025. godine, pod naslovom “Rudnici na Zapadnom Balkanu: Uspon opasnog transakcionizma”, čiji je autor Vedran Džihić, politikolog i predavač iz Beča, podiže ozbiljno upozorenje o ekološkim i političkim troškovima koje nosi nastojanje EU da obezbedi kritične sirovine sa Balkana.

Izveštaj je objavljen tokom Konvencije Inicijative za angažovanu demokratiju (EDI), koju je organizovao Evropski fond za Balkan (EBF), inicijativa više evropskih fondacija posvećenih jačanju demokratije na Balkanu. Konvencija, koja je okupila desetine aktivista iz regiona, održana je u maju 2025. godine u Skoplju, Severna Makedonija, i to u boemskom ambijentu bivšeg magacina i napuštene fabrike. Taj prostor, sada nazvan “Laboratorium”, osmišljen kao mesto za kreiranje novih ideja i oživljavanje zaboravljenih prostora, pokazao se kao savršen domaćin i za ovu konvenciju.

Izveštaj opisuje kontinuirano širenje rudarskih projekata u regionu, istovremeno izražavajući ozbiljnu zabrinutost zbog načina na koji zelene energetske ambicije EU dolaze u sukob s demokratskim principima, ekološkom pravdom i pravima građana. Dok se zemlje Zapadnog Balkana sve više pretvaraju u strateške tačke za istraživanje litijuma, bakra i drugih ključnih minerala, izveštaj tvrdi da se model proširenja EU zasnovan na vrednostima sve češće zamenjuje novim transakcionim pristupom, utemeljenim na kratkoročnim interesima i netransparentnim dogovorima.

Izveštaj upozorava na sve veću spremnost EU da pravi kompromise s regionalnim autokratama u zamenu za pristup prirodnim resursima, pri čemu se žrtvuju demokratija i ekološka pravda.

Azra Berbić, menadžerka programa u fondaciji Atelier for Community Transformation (ACT), svakodnevno se bori za zaštitu životne sredine u Bosni i Hercegovini kroz aktivizam, podizanje svesti i zalaganje za uticaj na javne politike.

“Posebno smo sada fokusirani na [projekte] eksploatacije retkih minerala, što je postala izuzetno aktuelna tema. Vidimo rastuće interesovanje stranih kompanija da istraže i iskoriste svaki kutak Balkana”, kaže Berbić. U gradu Varešu u Bosni i Hercegovini, gde se vrši eksploatacija retkih minerala poput srebra, cinka i olova, ona ističe da se posledice tih aktivnosti već osećaju.

“Ljudi se boje da koriste vodu iz javne mreže zbog blizine koncesione zone u kojoj kompanija vrši iskopavanja. Nema direktnih dokaza, ali strah je široko rasprostranjen”, kaže ona.

Kompanije, prema njenim rečima, koriste narativ ekonomskog razvoja i napretka kroz eksploataciju tih minerala, ali u praksi ostavljaju samo štetu s kojom će se lokalna zajednica nositi celog života. Kada se pomenu stavovi političkih predstavnika Bosne i Hercegovine, Berbić govori otvoreno, bez iluzija.

“Političari tvrde da su na strani građana, ali je jasno da postoje čvrste veze između njihovih interesa i interesa rudarskih kompanija”, kaže ona. Prema njenim rečima, političari i institucije olakšavaju svaku zakonsku proceduru za te kompanije, a na kraju procesa nikada nema dovoljno transparentnosti.

Dok vlade i kompanije ove projekte predstavljaju kao pokretače ekonomskog razvoja i regionalne integracije, Džihić naglašava da je jaz između obećanja vlasti i kompanija i stvarnosti na terenu i te kako vidljiv.

U svom izveštaju, Džihić identifikuje da su rudarski projekti izazvali snažne reakcije javnosti zbog njihovih razarajućih uticaja na životnu sredinu – zagađenja vode i vazduha, degradacije zemljišta i gubitka biodiverziteta. Nijedan slučaj ne ilustruje ovu tenziju jasnije od projekta kompanije Rio Tinto za eksploataciju litijuma u Srbiji. Rio Tinto je jedna od najvećih svetskih rudarskih kompanija, često na meti kritika zbog uticaja svojih projekata na okolinu.

Projekat rudnika litijuma u Jadarskoj dolini u Srbiji, koji predlaže Rio Tinto, bio je jedna od najkontroverznijih tema na Balkanu poslednjih godina. Godine 2004. u Jadarskoj dolini otkriveno je prisustvo minerala jadarita, koji sadrži litijum i bor. Nekoliko godina kasnije, 2017. godine, Rio Tinto je potpisao memorandum o razumevanju s vladom Srbije i planirao izgradnju jednog od najvećih rudnika litijuma u Evropi — poznatog kao “Projekat Jadar”. Međutim, tokom 2021. i 2022. godine, projekat se suočio s masovnim protestima građana i ekoloških organizacija, koje su izražavale zabrinutost zbog potencijalno štetnog uticaja na životnu sredinu i javno zdravlje. Kao rezultat pritiska javnosti, Vlada Srbije je u januaru 2022. godine ukinula sve dozvole Rio Tintu.

Ipak, u julu 2024. godine, Ustavni sud Srbije je poništio prethodnu odluku vlade i vratio dozvole za rudarski projekat. To je izazvalo novi talas protesta širom zemlje – hiljade građana izašlo je na ulice da iskaže protivljenje projektu. Demonstranti su tvrdili da će rudnik izazvati nepovratnu štetu po životnu sredinu i ugroziti egzistenciju lokalnih zajednica.

Uprkos stalnim protivljenjima, Vlada Srbije nastavila je da podržava projekat, predstavljajući ga kao priliku za ekonomski razvoj i dublju integraciju s Evropskom unijom. U julu 2024. godine, Srbija je potpisala sporazum s EU o snabdevanju kritičnim sirovinama, uključujući litijum iz rudnika u Jadru.

Džihić ovu prekretnicu sagledava u širem kontekstu odnosa između EU i Srbije.

“Leto 2024. označilo je početak novog poglavlja u odnosima EU i Srbije — poglavlja pragmatičnog, oportunističkog i vrednosno neutralnog transakcionizma”, navodi on u svom izveštaju. U njemu takođe kritikuje činjenicu da je EU spremna da zažmuri na demokratsko nazadovanje u Srbiji, gušenje medija i bliske veze sa Rusijom i Kinom, samo da bi osigurala pristup strateškim prirodnim resursima.

Džihić pravi paralelu i sa situacijom u Bosni i Hercegovini, gde su međunarodni rudarski projekti pokretani bez stvarnog konsultovanja građana.

“Regionalne vlade u pravilu razvijaju velike projekte bez ikakvog suštinskog konsultovanja, a planove i finansijske aspekte tih projekata drže u tajnosti”, piše on, dodajući da takvi propusti u upravljanju, u kombinaciji sa zarobljenom državom i korupcijom, prete da pretvore region u ono što neki kritičari već nazivaju “budućom rudarskom kolonijom Evrope”.

Za Azru Berbić, pak, situacija na Balkanu nije izolovana, već deo šireg globalnog obrasca eksploatacije.

“Ovo je čista neokolonijalna politika koja se sprovodi na Balkanu”, tvrdi ona. “Kada vidiš šta se dešava u Africi — kako ljudi bivaju ubijeni jer pokušavaju da zaštite svoje prirodne resurse — nije nimalo preterano reći da je svašta moguće… pa i ovde.”

Berbić dodaje da se, na kraju, ne vodi borba samo za jednu planinu ili reku, već za našu kolektivnu budućnost.

Aerodrom usred zaštićenog područja u Valoni

Dok su rudarski projekti otvorili novi front borbe za ekološke aktiviste na Balkanu, drugi, poput aktivista u Albaniji, i dalje se bore protiv velikih infrastrukturnih projekata koji se grade unutar zaštićenih područja bogatih biodiverzitetom.

Centar za očuvanje i zaštitu prirodne sredine u Albaniji, PPNEA, predvodi kampanju protiv izgradnje Međunarodnog aerodroma Valona, koji se gradi unutar zaštićenog pejzaža Vjosa–Narta. Ovo područje je jedno od najvažnijih ekosistema u Albaniji, poznato po svom bogatom biodiverzitetu i kao ključna stanica za ptice selice.

Ideja o izgradnji aerodroma u Valoni prvi put je predstavljena 2017. godine. U januaru 2018, premijer Edi Rama objavio je da je primio zvanični zahtev od konzorcijuma tri turske kompanije za izgradnju aerodroma i da će radovi početi do juna te godine – iako studija izvodljivosti pokrenuta 2017. još nije bila objavljena, niti je bila raspisana bilo kakva tenderska procedura.

Turski konzorcijum se povukao u aprilu 2019. bez detaljnog objašnjenja. Nakon toga je raspisan novi međunarodni tender, koji je dobio konzorcijum sastavljen od kompanija “Mabetex Group” (50%), “YDA Group” (48%) i “2A Group Shpk” (2%). Ugovor je potpisan 20. aprila 2021, a izgradnja je zvanično započela 28. novembra iste godine.

Tokom izborne kampanje u maju 2025. u Albaniji, održan je probni let kako bi se simbolično predstavilo postojanje aerodroma. Dana 8. maja 2025, kada je let obavljen, Sara Skrapalliu, koja radi kao asistentkinja za komunikacije u PPNEA, izjavila je da su posmatrači organizacije zabeležili kako su ptice, koje tu oblast smatraju svojim domom, bile dezorijentisane i uznemirene. Nartska laguna je ključno stanište za migratorne ptice, a probni let je uznemirio kolonije flamingosa, koje su prvi put napravile gnezda u junu ove godine.

“Jedno jato flamingosa tog dana bilo je u blizini aerodroma. Kada se avion približio, reagovali su potpuno dezorijentisano, iako inače uvek lete u jatu”, kaže Skrapalliu.

PPNEA upozorava da će svakodnevni rad aerodroma imati nepovratne posledice po divlje vrste u tom području.

Projekat aerodroma kritikovan je i od strane međunarodnih institucija. Stalni komitet Bernske konvencije zatražio je obustavu izgradnje aerodroma, ističući da gradnja krši međunarodne sporazume i ugrožava biodiverzitet tog područja. Stalni komitet je najviše upravno i odlučujuće telo Bernske konvencije – međunarodnog sporazuma potpisanog 1979. godine u Švajcarskoj, a na snazi od 1982. godine – koji ima za cilj zaštitu prirode i biodiverziteta u Evropi. Albanija je ratifikovala ovu konvenciju 1999. godine.

U projektu aerodroma Valona bila je angažovana i nemačka kompanija Flughafen München GmbH (FMG) preko svoje podružnice Munich Airport International (MAI), u svojstvu tehničkog savetnika. FMG nije bila ni izvođač radova ni direktni investitor, već je imala sporazum o saradnji sa konzorcijumom radi pružanja ekspertize u dizajnu, funkcionisanju i upravljanju aerodromom, zasnovane na višegodišnjem iskustvu sa Minhenskim aerodromom.

Međutim, u aprilu 2025. godine, nemačka strana je objavila povlačenje iz projekta. Razlog je bio negativan uticaj na životnu sredinu. Odluku je doneo Ekonomski odbor Gradskog veća Minhena, nakon kontinuiranog pritiska organizacija za zaštitu životne sredine poput EuroNatur i BUND Naturschutz, koje su ukazale na štetni uticaj projekta na Nartsku lagunu.

Ni to, međutim, nije zaustavilo Vladu Albanije da organizuje prvi probni let. Štaviše, let je obavljen privatnim avionom Behgjeta Pacollija, predsednika građevinske kompanije “Mabetex”, bivšeg predsednika Kosova i javne ličnosti.

PPNEA je pokrenula pravne postupke kako bi zaustavila izgradnju aerodroma, podnoseći tužbe albanskim sudovima. Ipak, prema rečima Skrapalliu, sudski procesi suočavaju se sa odlaganjima.

“Očekujemo da barem pravosudni sistem iznese svoj stav, kako mu i pripada, jer je ovo kršenje zakona potpuno jasno”, kaže Skrapalliu.

Projekat aerodroma u Valoni predstavljen je kao jedno od najvažnijih infrastrukturnih ulaganja u Albaniji. Veliki rast aerodroma u Tirani, zahvaljujući porastu broja jeftinih (“low-cost”) letova, poslužio je kao argument Vladi Albanije za izgradnju novih aerodroma. Jedan takav je izgrađen i u Kukësu, ali je sada zatvoren i smatra se neuspešnim projektom.

U cilju podizanja javne svesti, PPNEA je organizovala proteste i delila vizuelni materijal koji prikazuje uticaj izgradnje aerodroma na okolnu životnu sredinu. U jednom video snimku objavljenom na društvenim mrežama, prikazani su flamingosi koji napuštaju područje zbog buke aviona – jasan dokaz negativnog uticaja projekta.

Širom Zapadnog Balkana realizuju se veliki infrastrukturni projekti, dok istovremeno rastu zabrinutosti lokalnih zajednica zbog ekoloških posledica i nedostatka odgovornosti. Između zagađenja vazduha izazvanog teškom industrijom, degradacije životne sredine usled rudarskih projekata opravdanih zelenom tranzicijom i izgradnje u zaštićenim zonama, sukob između ekonomskih interesa i zaštite prirode postaje sve vidljiviji – i sve teže ga je ignorisati.

Naslovna slika: cc/AAPRODUCTIONS.