“Kada rat završava? Kada političari potpišu neki papir?”

Ovo retoričko pitanje, koje mi je preko Zoom-a postavio socijalni radnik i aktivista Diego Saccora, savršeno oslikava način razmišljanja i izražavanja tipičan za Saccoru i njegovu dugogodišnju saradnicu Annu Clementi. Jedno kratko i jednostavno pitanje Clementi ili Saccore može vas naterati da preispitate premise i definicije koje smatrate neupitnim – jer su oni prestali da ih uzimaju zdravo za gotovo još odavno.

Stoga nije iznenađenje što su Clementi i Saccora postavili mnoga pitanja u okviru izložbe posvećene migracijama ka EU duž Balkanske rute. Naziv izložbe — “Panta Rei, Vite Migranti Lungo La Rotta Balcanica” (Panta Rei, životi migranata/tkinja duž Balkanske rute) — referiše na poznatu frazu “Sve teče,” pripisanu starogrčkom filozofu Heraklitu. Ova fraza obuhvata i fokus izložbe na “tokove” migracija, kao i njen duh koji dovodi u pitanje statične koncepte migracije.

“Naziv,” pišu Clementi i Saccora u katalogu izložbe, “naglašava ‘neprestani tok’ života, kao i samog fenomena migracija: rute, zemlje porekla i destinacije, metode putovanja i granične politike neprestano se menjaju.”

Izložbu “Panta Rei” video sam u Centru Ernesto Balducci, hrišćanskom volonterskom prihvatnom centru za migrante u Udinu, gradu blizu italijanske granice sa Slovenijom. Od ogledala do konopaca za veš, većina predmeta na izložbi ima cedulju sa pitanjem u blizini, pružajući vam priliku da preispitate i produbite svoje razmišljanje o migracijama.

Clementi i Saccora postavili su izložbu “Panta Rei” na različitim mestima širom Italije, često u školama, kako bi podstakli dublju diskusiju o migracijama u italijanskoj javnosti. Njihova iskustva rada kao socijalni/e radnici/e, istraživači/ce i humanitarni/e radnici/e u Siriji, Palestini, Italiji, Grčkoj i Bosni i Hercegovini pomogla su im u pronalaženju materijala za izložbu.

Objekti na izložbi, neki ostavljeni, a drugi darovani od strane migranata da bi bili sačuvani, pronađeni su u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Egejskim ostrvima i duž granice Italije i Slovenije. Klementi i Saccora su prikupili prateća svedočenja kroz intervjue sa migrantima/kinjama u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Iranu, Severnoj Makedoniji, Rumuniji, Srbiji i Turskoj.

Iako je fokus na edukaciji lokalnih publika jedan aspekt izložbe, Clementi i Saccora takođe naglašavaju njihov pokušaj da ponude “sećanje na sadašnjost”, arhivu ovog trenutka u istoriji migracija. Heraklitova izjava da se u istu reku nikada ne kroči dva puta je prikladna metafora za izložbu. Izložba ukazuje na to da postoji neprestani tok, postavljajući Balkansku rutu u širi kontekst istorije migracija, dok istovremeno pokazuje da nijedna migracija nije ista.

Preispitivanje linearnih vremenskih okvira

Saccorino pitanje o stvarnom kraju rata postavljeno je dok smo diskutovali o ogromnim preostalim minskim poljima iz ratova 1990-ih u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kroz koja migranti/kinje na Balkanskoj ruti moraju da se probijaju. Jedan zid na izložbi prikazuje plakate sa upozorenjima o minama koje su postavile nevladine organizacije duž rute, a koje je Saccora prikupio tokom svog boravka u Bosni i Hercegovini. Takođe je tu i fotografija Saccorinog prijatelja, migranta iz Afganistana, kojem je mina odsekla deo noge, a koji sada živi u Nemačkoj.

Izložba, postavljajući pitanje linearnih i jasnih vremenskih okvira, ne dopušta posetiocima/teljkama da uzmu datume koji su konvencionalno dodeljeni događajima zdravo za gotovo. Na primer, jednostavan prikaz Balkanske rute može da kaže da je to bio humanitarni koridor otvoren 2015. godine, kroz koji su izbeglice bežale od sukoba i imale slobodan prolaz od Grčke do Zapadne Evrope, sve dok nije zatvoren u martu 2016. godine.

Međutim, priča o migraciji kroz Balkan, kako je prikazana od strane Clementi i Saccore, ne počinje iznenada 2015. godine, niti se završava te godine, kao što bi se moglo pomisliti ako se previše fokusiramo na Balkansku rutu kao na određeni trenutak. Izvan institucionalizovanog koridora, migracija je ostala sastavni deo života na Balkanu, kako pre tako i nakon njegovog postojanja. Da bi se Balkanska ruta danas razumela kao kontinuirani put migracija prema Zapadnoj Evropi, potrebno je uzeti u obzir dinamičnu prošlost i sadašnjost koja nadmašuje period 2015-2016. godine, što Clementi i Saccora prikazuju kroz vremensku liniju koja uvodi posetioca/teljku u izložbu.

Vremenska linija počinje isečkom iz 1991. godine iz jednih od najčitanijih italijanskih novina koje su izveštavale o ratu u Hrvatskoj i proteže se sve do danas. Međutim, u duhu ideje da “sve protiče”, Clementi i Saccora pažljivo ukazuju na razlike između migracije sa Balkana u Zapadnu Evropu tokom 1990-ih i migracija kroz Balkan danas. Kako objašnjavaju, posledice balkanskih sukoba i dalje utiču na današnje migrante/kinje, kao što je slučaj u Bosni i Hercegovini, gde su mnogi stručnjaci isticali nemogućnost zemlje da stvori koherentan odgovor na migrantske tokove zbog podeljene političke strukture.

Međutim, oni takođe kritikuju one koji ova dva perioda smatraju identičnim, što je pogrešna pretpostavka koju često viđaju kod nekih stranih aktivista/kinja koji/e su radili/e sa migrantima/kinjama u oba perioda. Ljudi, politike i moć koja je danas uključena su drugačiji, i tu razliku treba uzeti u obzir kako bi se izbeglo da “migrant” postane ahistorijska apstrakcija kroz različite epohe. Devedesete su samo privremeni početak priče koja u drugom kontekstu može da počne i ranije; migracija je stalna realnost, pa će svaki određeni “početak” za ovu priču uvek biti samo privremen.

S druge strane, ne može se reći da vremenska linija zaista “završava”, jer Clementi i Saccora izložbu stalno postavljaju na nove lokacije, prilagođavajući sadržaj svaki put.

Clementi je rekla da su sve do trenutka kada je izložba postavljena u Udinu štampali novi materijal za vremensku liniju kako bi prikazali nove brojke i događaje u vezi sa granicama evropskih zemalja. Ponekad su ova ažuriranja toliko dinamična da ne mogu biti odštampana na vreme, pa se pišu olovkom, što je materijalna praksa koja oslikava stvarnost života duž Balkanske rute, daleko od statičnosti.

Materijalne stvarnosti migracija

Nakon što je dekonstruisala uobičajene vremenske linije migracija, izložba prelazi izvan “Balkanske rute” i suočava se sa materijalnim realnostima. Napuštajući uvod u vremensku liniju, posetioci/teljke nailaze na izložene pasoše uz pitanje “Koliko vredi vaš pasoš?” Kako objašnjava Clementi, italijanski/e učenici/e koji/e dolaze na izložbu u školskim grupama nikada nisu svesno razmišljali/e o razlikama u “moći pasoša”, a kamoli o tome kako ove razlike dovode do radikalno različitih iskustava sa granicama u životima, na primer, običnog/e italijanskog/e građanina/ke u poređenju sa običnim/om građaninom/kom Avganistana.

Dok posetioci/teljke prolaze kroz izložbu, odmah se susreću sa prikazima različitih života koje granice oblikuju kroz kolekcije predmeta koje su koristili ljudi na ovom putu. Veći deo izložbe čine predmeti — rančevi, prsluci za spasavanje, lekovi i jakne — koje su Clementi i Saccora sakupili sa celokupne Balkanske rute, a koji su praćeni komentarima i pričama ljudi koji su ih koristili o ulozi koju su ti predmeti imali na njihovom putovanju.

Clementi ukazuje na jedan specifičan prsluk za spasavanje, napominjući kako je jedna žena istakla veliku razliku između dva ključna sećanja na korišćenje prsluka: jednom, iz zabave kao dete, a drugi put, tokom opasnog prelaska mora prema Grčkoj, kao odrasla osoba. Ovi predmeti simbolizuju koliko granica može pretvoriti svakodnevne predmete zabave u alatke u očajničkom pokušaju da se dosegne drugačija budućnost.

Ovi fizički predmeti mogu imati veliki uticaj na posetioce/teljke, razbijajući unapred formirana uverenja o migraciji. Clementi mi je ispričala o jednoj mladoj Italijanki koja je rekla da je, iako je odrasla slušajući priče o migraciji svog oca iz Bangladeša, tek sada shvatila koliko su te priče bile intenzivne. Reči jednostavno nisu mogle imati isti uticaj kao što to može imati vidljiv i opipljiv predmet. Sirova materijalnost predmeta nadmašuje bilo koju predstavu o “migrantima” ili “granici” koju ste možda imali pre dolaska na izložbu. Takve ideje se iznenada pokazuju potpuno nedovoljnim da objasne ono što je direktno pred vama.

Podsticanje “epistemološkog trenja”

Izložba namerno kurira ovakav trenutak prekida, u kojem se stvara prostor za preispitivanje unapred stvorenih koncepata kroz trenje između tih koncepata i opipljive stvarnosti sa kojom se suočavate. U jednom delu izložbe, veliki papir poziva učenike/ce da napišu za šta sve koriste svoje telefone, pri čemu se javljaju zanimljivi odgovori poput mobilne igre Clash Royale.

Nakon što izložba podstakne učenike/ce da razmisle o svojoj percepciji telefona, ona je zatim potpuno menja, koristeći upečatljivu metaforu: veliki sto prekriven polomljenim telefonima. Ti telefoni su nekada pripadali ljudima na ruti i služili su za zadatke poput navigacije granicama uz pomoć Google Maps-a.

Saccora je prikupio ove razbijene telefone kao materijalne dokaze koji dokumentuju brutalnost ilegalnih pushback-ova (nasilnih vraćanja) koje sprovode granične patrole duž Balkanske rute. Ironično, ovi predmeti sada, na neki način, predstavljaju svojevrsni pushback protiv samih pushback-ova, osporavajući državne monopole na istinu koje takve prakse simbolizuju. Često su uništavani dokazi o identitetu tražilaca/teljki azila, poput ličnih dokumenata, kao i uređaji poput telefona, koji bi mogli poslužiti za dokumentovanje brutalnosti tih nasilnih vraćanja.

Kao što politički/e geografi/kinje Thom Davies, Arshad Isakjee i Jelena Obradović-Wochnik objašnjavaju u svojoj analizi pushback-ova na granici Hrvatske i Bosne i Hercegovine, režim granica EU ne oslanja se samo na fizičko nasilje, već i na ono što postkolonijalni/e teoretičari/ke nazivaju “epistemološko nasilje.” To se događa, na primer, kada države uništavaju predmete koje migranti/kinje mogu koristiti za potvrđivanje sopstvenih narativa, poput ličnih dokumenata.

Pored fizičkog obezbeđivanja granica, tu je i “kontrola istine, utišavanje nepoželjnih glasova i isključivanje perspektiva koje razotkrivaju nepravdu samog graničnog režima”. “Sprečavanje migranata i izbeglica da svedoče o sopstvenom stradanju i osporavanje njihove istine” postaje “ključna funkcija savremenih granica”, što se posebno ogleda u uništavanju uređaja poput telefona, koji mogu služiti za beleženje dokaza.

U ovim okolnostima, aktivisti/kinje generišu ono što Davies, Isakjee i Obradović-Wochnik nazivaju “epistemološkim trenjem,” odbijajući da utišaju svedočenja osoba koje su preživele pushback. “Panta Rei” postoji upravo u tom prostoru epistemološkog trenja, prostoru u kojem se posetioci/teljke izložbe suočavaju sa narativima izvan onih koje plasiraju državne vlasti, kroz “svedočenja” koja pružaju sami predmeti.

Moć imenovanja

Pored fizičkih objekata, izložba pridaje veliki značaj svedočenjima ljudi koji su prošli rutu. Ta svedočenja vode posetioce/teljke daleko izvan ograničenog javnog diskursa o migrantima/kinjama, prema onome što Saccora naziva “auto-naracijama.”

Na primer, u odeljku o pasošima, Clementi ukazuje na to kako se reklame evropskih turističkih agencija za “egzotične” destinacije na Bliskom istoku suprotstavljaju video zapisima koje na društvenim mrežama objavljuju ljudi iz tih istih zemalja na ruti. U naizgled cvetajućoj internet subkulturi, migranti/kinje objavljuju snimke svojih prelazaka granica, koristeći internet sleng i emotikone karakteristične za stranice sa memeovima na Instagramu. Migranti/kinje dele snimke penjanja preko graničnih ograda, vožnje ispod kamiona i nude Google Maps instrukcije o idealnim mestima za prelazak. To je, na neki način, vid otpora — način da se vlastima poruči: “Jebite se, uspeo sam,” kako ocenjuje Saccora.

“Migrant” se ovde ne pojavljuje samo kao figura koju je lako sažaliti ili fotografisati dok izgleda tužno, za potrebe letaka nekih nevladinih organizacija koje prikupljaju sredstva. Umesto toga, posetilac/teljka je suočen/a sa činjenicom da su ljudi, zapravo, ljudska bića: potpuno oblikovane ličnosti ponosne na svoja iskustva, a ne uplašene karikature, sa motivacijama koje se ne svode samo na uski krug razloga koji se smatraju humanitarnim i stoga legitimnim.

Clementi kaže da je ovo bio jedan od eksplicitnih ciljeva izložbe. Bilo joj je, zajedno sa Saccorom, važno da ne izdvajaju ekonomske migrante kao posebnu kategoriju, da ne ispadne kao da su samo oni koji su dovoljno simpatični da se uklope u javnu sliku “simpatičnog izbeglice” jedini ljudi koji putuju ovom rutom.

U izložbenom tekstu, Clementi i Saccora napominju da je način na koji se migranti/kinje označavaju izrazito politički fenomen, oblikovan odnosima moći. “Hegemonički deo sveta”, pišu oni, “određuje mogućnosti kretanja ljudi i različite nominalne kategorije, a samim tim i tretmane koji iz njih proizilaze: u zavisnosti od toga gde neko stiže i odakle odlazi, postaje izbeglica, iseljenik/ca, ‘odliv mozgova,’ tražilac/teljka azila, student/kinja, radnik/ca.”

Diskurs o migraciji oblikovan moći sudara se sa stvarnošću ljudskog života, u kojem Clementi i Saccora primećuju da “svako može potencijalno da se nazove migrantom”, sa motivacijama koje se kreću od bežanja od rata, traženja posla, do “traganja za ljubavlju” i “jednostavno traženja boljeg života, ili možda samo [drugog] života.”

Ako nas izložba može pomeriti izvan “Balkanske rute” kao diskurzivnog konstrukta, onda nas takođe pomera izvan originalne koncepcije Balkanske rute iz 2015-16. kao “humanitarnog koridora.” Humanitarni koridor bio je pravni put za migrante/kinje kroz Balkan u Centralnu Evropu, proglašen na vrhuncu migracija iz Sirije leta 2015. Međutim, kako je aktivistički kolektiv Moving Europe tvrdio 2016. godine, iako je koridor pružio sigurnost nekim migrantima/kinjama, takođe ih je podvrgao pojačanoj državnoj kontroli i “doveo do toga da su ljudi tretirani kao roba, uz strogu kontrolu ko može da prođe, a ko ne.”

Kroz intenzivno angažovanje sa pričama koje nadmašuju i anti-migrantski bes i patetične humanitarne apele, počinjemo da shvatamo kako, kako to u svom istraživanju o “humanitarnim granicama” identifikuje naučnik William Walters, samo označavanje nekog cilja kao humanitarnog može da ojača logiku granica i epistemološko nasilje.

U slučaju humanitarnog koridora, postojala je intenzivna politička dinamika oko toga ko je smatran dostojnim pomoći i čije su potrebe bile prihvaćene, a sve to bilo je podržano materijalnom infrastrukturom granice. Kako je to izložio aktivistički kolektiv Moving Europe, “države su počele da prave razliku između ‘pravih’ izbeglica – Sirijaca, Iračana i Avganistanaca – i ostalih”, što je “iskorišćeno kao opravdanje za izgradnju ograda i dalju militarizaciju koridora”. Ovaj proces je uključivao “segregaciju na vrlo upitnim osnovama, korišćenjem prevodilaca i rasnog profilisanja”.

U skladu sa željom da se pređe preko površnih humanitarnih fraza, na kraju izložbe, Clementi mi kaže da su ona i Saccora želeli da izbegnu plitke vežbe saosećanja tipa “zamislite da ste izbeglica” koje su prisutne u mnogim pedagoškim pristupima migraciji u zapadnoj Evropi. Umesto da se pravi lažna ekvivalencija između posetilaca/teljki i migranata, izložba izaziva posetioce/teljke da preispitaju sopstveni pojam identiteta: ako sebe smatram “građaninom”, zakonski pripadnikom određenog državnog kolektiva, kakvu vrstu nasilja ta identifikacija može da proizvede prema onima koji se smatraju stranim? Ako sebe bez okolišanja smatram “čovekom”, kako da se nosim sa složenim političkim procesom kroz koji se neki ljudi humanizuju, a drugi dehumanizuju?

Ovo samoproučavanje simbolizovano je u izložbi pomoću dva ogledala, jednog na ulazu i jednog na samom kraju. Prvo ogledalo je praćeno papirom na kojem piše “Ko sam ja?”, dok je drugo slomljeno ispod zastave EU i postavlja pitanje “Ko sam bio?” Saccora kaže da je ovo pitanje koje EU mora da postavi sebi. Međutim, ovo poslednje ogledalo takođe nudi nešto posetiocu/teljki kao pojedincu/ki – trenutak da se osvrne na to kako se njegov ili njen osećaj identiteta možda promenio ili bio izazvan razmišljanjem o migraciji.

Tu izložba ostavlja posetioca/teljku slomljenog/u, ali sa osećajem da postoji mogućnost u toj slomljenosti, mogućnost koja leži izvan ograničene mašte koju nameću granice. U blizini ogledala “Ko sam bio?” nalazi se kolekcija postera i materijala sa antigraničnih kampanja i kampanja za ljudska prava širom Evrope, praktična, međujezička i transnacionalna izložba novih vizija solidarnosti. Iz ovog prostora u kojem se preispituje javni diskurs o evropskom identitetu, Saccora kaže da možemo uočiti jednu ključnu činjenicu, činjenicu koja se potvrđuje kroz samu sposobnost prevazilaženja zvaničnih narativa o životu duž Balkanske rute: “Drugačija Evropa već postoji.”

Naslovna slika: David Chmielewski / K2.0