Godine 2014, Palestinci i Palestinke u Gazi suočili su se sa novim talasom napada izraelske vojske. U to vreme, Vetëvendosje (VV), u prevodu “Samoopredeljenje”, tada politički pokret u opoziciji na Kosovu, bio je na vrhuncu svoje političke mobilizacije. Ta mobilizacija je u velikoj meri bila usmerena protiv endemske korupcije kosovske političke elite i kolonijalnog (kako su ga nazivali) pristupa struktura liberalnog intervencionizma na Kosovu.

Tokom rata u Gazi 2014. godine, VV je izdalo izjavu kojom osuđuje izraelsko nasilje, navodeći između ostalog: “Albanci su itekako svesni šta znači biti okupiran, potčinjen i pod pretnjom da ćeš biti zbrisan sa svoje sopstvene zemlje”. VV i njen lider, sadašnji premijer Kosova Albin Kurti, nisu bili nesvesni sistematskog i kolonijalnog nasilja koje Izrael sprovodi u Gazi, povlačeći paralele između Kosovara/ki i Palestinaca/ki koji su bili izloženi dugotrajnom nasilju od strane Srbije i Izraela. Isto tako, nisu bili nesvesni ni praksi zapadnog intervencionizma na Kosovu, niti britanskog mandata u Palestini — poznatog i kao “tutorstvo naprednih nacija”.

Izjave solidarnosti sada su uklonjene iz digitalnog arhiva Samoopredeljenja, dok je trenutna Kurtijeva vlada na Kosovu, poznata po svojoj antikolonijalnoj i pravedničkoj retorici, potpuno zaćutala o genocidu u Gazi. Ono što je preostalo iz tih arhiva solidarnosti su tek poneki skrinšotovi i sećanje onih koje su te izjave dirnule.

Dok se ostale izjave Samoopredeljenja iz tog vremena još uvek mogu pronaći na njihovom sajtu, očigledno je da je ovakvo uklanjanje selektivno, usmereno na izjave koje se odnose na Palestinu i na prošle konfrontacije Samoopredeljenja sa američkim ambasadorima u Prištini. Arhiv Samoopredeljenja je selektivno i prikladno očišćen sa njihovog sajta, kao i dokazi tih političkih akcija. Ove dve stvari nisu potpuno slučajne ili nepovezane.

Kosovo i Palestina

Više od 38.000 Palestinaca ubijeno je od strane izraelske vojske u poslednjih devet meseci. U (pretežno) zapadnim medijima postalo je uobičajeno — ako ne i obavezno — kontekstualizovati ovaj broj mrtvih upućivanjem na napad Hamasa na izraelske civile u oktobru 2023. godine. Važno je napomenuti da su tekući napadi izraelskog režima na Palestince — koji krše međunarodno pravo i konvencije o ratovanju — samo produžetak najduže okupacije u savremenom dobu i izraelskog kolonijalizma. Ova okupacija je započela i proširila se mnogo pre nego što je Hamas nastao.

Najnoviji genocid izazvao je masovan svetski i balkanski pokret podrške Palestini. Na Kosovu, solidarnost sa Palestinom izražava se kroz marševe, proteste i čitanje poezije, što ljudima nije blisko samo zbog njihove nedavne prošlosti, već i zato što istorija Kosova nije potpuno različita od istorije Palestine. Za mnoge Kosovare i Kosovarke, Palestinci i Palestinke nisu stranci. Oni su naša braća i sestre s kojima delimo istu istorijsku sudbinu postosmanskih čistki, koje poznajemo kroz susrete na Hadžu i čiju patnju i borbu razumemo. Štaviše, prvi premijer kratkotrajne Svepalestinske vlade osnovane u Pojasu Gaze 1948. godine, Ahmed Hilmi Paša, bio je albanskog porekla. Mala albanska zajednica živi i u Jerusalimu i u Akri.

Tokom prve polovine 20. veka, srpske i kasnije jugoslovenske vlasti angažovale su se u kolonijalnim projektima na Kosovu preko takozvanih agrarnih reformi, što je na kraju dovelo do oduzimanja imovine stotinama hiljada Albanaca koji su emigrirali pretežno u Tursku i na teritorije nekadašnjeg Osmanskog carstva. Slično Palestincima, koji su morali biti uklonjeni kako bi se napravilo mesto novopridošlim cionistima za osnivanje obećane države Izrael, i albanska većina na Kosovu — koju su srpske elite tog vremena opisivale kao “užasnu demografsku strukturu” — morala je biti uklonjena kako bi se napravilo mesto za “svetu srpsku zemlju”.

Baš kao što su srpski doseljenici kolonizaciju Kosova videli kao pravedan povratak u zamišljeno srce Srbije, cionistički kolonijalizam se zasniva na povratku u obećanu zemlju — oba su inženjerski i ohrabreno sprovedena u ruševinama Osmanskog carstva. Pored toga, kosovski i palestinski narod dele sličnu postosmansku sudbinu, gde su profilisani kao muslimani i zaostali, te su izloženi nasilnim kolonijalnim projektima rekonkiste podržanim od strane Evrope.

Kada je rat Srbije protiv kosovskih Albanaca eskalirao 1999. godine, palestinski intelektualci poput Ghade Karmi pisali su o sličnostima između izraelskog i srpskog nasilja protiv Palestinaca i kosovskih Albanaca.

Uprkos ovoj solidarnosti, mnogim Kosovarima i Kosovarkama smeta činjenica da Palestina nije priznala Kosovo. U decembru 1999. godine, samo pola godine nakon završetka rata na Kosovu, bivši palestinski lider Yasser Arafat pozvao je Slobodana Miloševića u Betlehem na proslavu pravoslavnog Božića. Takođe, od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, palestinske vlasti se protive članstvu Kosova u organizacijama poput UNESCO-a. Međutim, čini se da su ove stavke postale udobne i strateške mete za mnoge kosovske političare/ke i intelektualce/ke. Narativ koji se pojavio u poslednjih devet meseci u javnom mnjenju na Kosovu tvrdi da se Palestinci — ili Arapi — za razliku od Izraelaca, nisu solidarizovali sa Kosovom tokom rata 1998-99. godine.

Dana 7. oktobra 2023. godine, premijer Kurti osudio je napade Hamasa na izraelske civile, tvitujući:

The Republic of Kosova unequivocally condemns today’s terrorist attacks against the State of Israel. Our thoughts are with the people of Israel during this incredibly challenging time. We condemn all acts of violence and stand in unwavering solidarity with those affected.

— Albin Kurti (@albinkurti) October 7, 2023

Od tada, Kurti i članovi vlade pod vođstvom Samoopredeljenja ostali su tihi u vezi sa brutalnošću izraelske vlade u Gazi. Krajem januara 2024. godine, Kurti je učestvovao u ceremoniji sećanja na žrtve holokausta koju je organizovala izraelska ambasada u Prištini. Teško je, ako ne i moralno problematično, logički i politički razumeti da isti premijer ne reaguje ili ne komentariše trenutno nasilje genocidnih razmera izraelske države nad Palestincima i Palestinkama.

Poslednji put kada smo čuli Kurtija da se izjašnjava o Izraelu bilo je u junu 2024. godine, kada je potpisao sporazum o liberalizaciji viza između Kosova i Izraela sa izraelskim ministrom unutrašnjih poslova Mosheom Arbelom. Ovo ćutanje je neuobičajeno s obzirom na Kurtijev stav o ratu u Ukrajini.

Stav vlade Kosova prema Palestini — ali i prema Izraelu — odražava njen politički status. Kosovo i dalje ostaje nedovršena država, jer nije član Ujedinjenih nacija, jedine institucije koja garantuje učešće u zajednici nezavisnih država. U tom kontekstu, politički i ideološki savezi koje država poput Kosova uspostavlja služe da ojačaju ili dovrše njen neformirani ili nedostajući suverenitet. Međutim, ti savezi ponekad mogu biti otvoreno rasistički.

Na primer, vlada Kosova bila je nedvosmislena u svojoj podršci Ukrajini nakon ruske agresije u februaru 2022. godine. Predsednica Kosova Vjosa Osmani i premijer Kurti sistematski su upoređivali zločine Rusije i Srbije, njihove hibridne ratove na Kosovu i u Ukrajini, kao i žrtve seksualnog nasilja u obe zemlje.

U 2022. godini, kada je bila upitna kandidatura Kosova za članstvo u Savetu Evrope, potpredsednica Skupštine Kosova Saranda Bogujevci završila je govor sa “Slava Ukrajini”, ponovo potvrđujući zvaničan stav Kosova. Dok su većina zapadnih i evropskih zemalja pružale jedinstvenu podršku Ukrajini, Kosovo je pokušalo da se pridruži tom trendu otkrivajući ogromnu ukrajinsku zastavu sa natpisom “Slava Ukrajini” na ikoničkom Hotelu Grand u Prištini.

Sav taj izraz podrške, uprkos činjenici da Ukrajina ne priznaje nezavisnost Kosova, odražava duboku kontradikciju. U stvari, za većinu ukrajinske političke elite, Kosovo je mnogo sličnije Krimu nego Ukrajini. Održavajući ove dvostruke standarde, Kurti — kao i većina političke i intelektualne elite u Kosovu — nastavlja da reprodukuje iste hijerarhije i rasifikacije koje je stvorio i učvrstio Zapad.

U novembru 2023. godine, grupa aktivistkinja i aktivista je, pored ukrajinske, otkrila palestinsku zastavu slične veličine na Hotelu Grand u Prištini. Palestinska zastava je ubrzo uklonjena od strane kosovske policije. Ova akcija je izvedena nekoliko sati pre fudbalske utakmice između Kosova i Izraela, koja je prvobitno bila zakazana za 15. oktobar 2023, ali je odložena nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023.

Uklanjanje palestinske zastave oslikava dva straha trenutne političke vlasti na Kosovu. Prvo, palestinska zastava je komplikovala geopolitičke kalkulacije Kosova jer, prema mišljenju kosovske političke elite, ona šalje pogrešnu poruku Briselu, Berlinu i Vašingtonu i može da ugrozi “evropski put” Kosova. Drugo, palestinska zastava rizikuje da rasifikuje Kosovare kao nebelce i muslimane: što posledično znači da su neevropljani i, konačno, nepoželjni u “porodici evropskih zemalja”.

S jedne strane, bilo da kosovska politička elita otvoreno podržava Ukrajinu — državu koja ne priznaje Kosovo — ili ćuti o bombardovanju civila u Gazi, Kurti se, kao i njegovi prethodnici, ne obraća svojim biračima i biračicama na Kosovu. Umesto toga, njegova publika su političari i tehnokrate u Briselu i Vašingtonu, od čijeg legitimiteta kosovski establišment smatra da zavisi. S druge strane, čini se da ćutanje Samoopredeljenja o Palestini ne predstavlja toliko njegov potez ka jačanju suvereniteta Kosova koliko njegovu nesposobnost da razume dekolonijalnost izvan čitanja Karla Marksa, čije su slabosti u vezi sa pitanjima rase, roda i seksualnosti odavno poznate i često korišćene za očuvanje naizgled levičarskog diskursa, dok u stvari podržavaju rasističke i reakcione politike.

Američka dimenzija

Samoopredeljenje je došlo na vlast sa ubedljivom pobedom u februaru 2021. godine, nakon što je prva vlada pod vođstvom Kurtija smenjena parlamentarim pučem koji je orkestrirala administracija Donalda Trampa usred pandemije COVID-19. Nova vlada Kosova, koju je podržao SAD nakon puča, brzo je upućena u Vašington da potpiše sporazum o “normalizaciji” odnosa sa Srbijom, u kojem su obe zemlje pristale da otvore ambasade u Jerusalimu: za Srbiju je to značilo premestiti svoju postojeću ambasadu iz Tel Aviva, dok bi Kosovo otvorilo svoju ambasadu u Jerusalimu nakon uzajamnog priznanja sa Izraelom. Kosovo je otvorilo svoju ambasadu u Jerusalimu u martu 2021. godine, dok je Srbija brzo odustala od svoje obaveze i u oktobru 2021. godine najavila da neće premestiti svoju ambasadu, iako je od tada otvorila trgovinsku kancelariju u Jerusalimu.

To što je “normalizacija” odnosa između Srba i Kosova morala biti pregovarana kroz uzajamno priznanje izraelske okupacije Jerusalima, pokazuje kako je posvećenost cionističkom projektu još jedan način na koji američka spoljna politika razlikuje prijatelje od neprijatelja. Nakon prvog puča, Kurti je shvatio da će svako protivljenje SAD-u vrlo verovatno dovesti do njegove smene.

U svom drugom mandatu, Kurti je prema SAD razvio nešto što su srpski kolonijalni administratori pokušavali da usade svojim albanskim podanicima: strahopoštovanje. Opozicija, svesna Kurtijeve složene prošlosti s američkim ambasadorima i administracijama, pokušava da ga etiketira kao navodno antiameričkog političara — što je nekada lako moglo da utiče na izbore na Kosovu.

Karakteristična osobina Samoopredeljenja i Kurtija bila je njihova otvorena kritika liberalnog i međunarodnog intervencionizma na Kosovu, tvrdeći da je Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) delovala kao kolonijalna struktura na Kosovu ili da je Misija vladavine prava Evropske unije na Kosovu (EULEX) pretvorila Kosovo u eksperimentalnu laboratoriju za različite modele liberalnog stvaranja države. Iako su dokazi za ove tvrdnje uklonjeni sa sajta Samoopredeljenja, mnogi se sećaju njihovih grafita: UNMIKCOLONIALISM na kancelarijama UNMIK-a u Prištini ili EULEXPERIMENT, grafit prisutan širom Kosova.

Pametna i dobro artikulisana kritika Samoopredeljenja nije prošla nezapaženo od strane struktura liberalnog intervencionizma na Kosovu. Američka ambasada u Prištini bila je posebno zabrinuta zbog retorike Samoopredeljenja i Kurtija kao političke figure u usponu. Na primer, u diplomatskim kablovima iz 2007. godine koje je objavio Wikileaks, tadašnja američka ambasadorka na Kosovu Tina Kaidanow napisala je da je Kurtijevo hapšenje — nakon nasilnih protesta 10. februara 2007. kada su rumunski policajci UN-a ubili dva demonstranta Samoopredeljenja — “dobra vest za Kosovo” i da Kurti predstavlja “opasnost od bekstva za tužioce i pretnju za javnu bezbednost”.

Godine 2011. Samoopredeljenje je postalo politička stranka i učestvovalo na izborima iste godine. Dan pre izbora, tadašnji američki ambasador na Kosovu Christopher Dell obišao je sedišta političkih stranaka da im poželi poštene i demokratske izbore. Kada su novinari pitali da li planira da poseti i Samoopredeljenje, Dell je kratko izjavio: “Nisam se sastao s njima niti ću se sastajati”, šaljući poruku biračima/cama na Kosovu o tome koje političke stranke imaju blagoslov SAD-a, što je predstavljalo implicitan pokušaj uticaja na glasače/ice.

Kada je 2014. godine ušlo u državni parlament, Samoopredeljenje je više puta pitalo o Dellovom učešću u sumnjivom ugovoru za izgradnju autoputa u vrednosti od 800 miliona evra koji je dodeljen američko-turskom konzorcijumu Bechtel-Enka. Iste optužbe objavio je The Guardian te godine. Godine 2013. aktivisti i aktivistkinje Samoopredeljenja pokušali su da spreče drugu američku ambasadorku, Tracy Ann Jacobson, da uđe u Skupštinu Kosova, povredivši joj navodno desnu ruku. Trenutno nema tragova ovih događaja na sajtu Samoopredeljenja, uključujući uverljivo pismo koje su poslali američkom ambasadoru podsećajući ga na značaj protesta u demokratskim zemljama, uključujući Occupy Wall Street u SAD.

Dok je Kurti u svom drugom mandatu pokušavao da umiri američku administraciju, zvaničnici/e SAD su maksimalno dovodili u pitanje njegovu pouzdanost kao “partnera” i dodatno vršili pritisak na njegovu vladu kroz tekući dijalog između Srbije i Kosova. Udvaranje SAD i EU Srbiji u širem geopolitičkom kontekstu rata u Ukrajini nije pomoglo i u velikoj meri je eksponiralo Kosovo kao njihov pregovarački adut za održavanje Srbije u euroatlantskom okviru, uspostavljajući bliže partnerstvo sa autoritarnim režimom predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To se ogleda u njihovoj otvorenoj podršci formiranju Zajednice srpskih opština na severu Kosova, nalik Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini, gde je Policija Kosova sprečila teroristički napad koji su vlasti u Beogradu organizovale u septembru 2023. godine, kao i u protivljenju odluci Centralne banke Kosova da zabrani srpski dinar u pojedinim delovima zemlje — odluka koja je naišla na oštre kritike tadašnjeg američkog izaslanika Gabriela Escobara.

To što je Kosovo sankcionisano od strane EU zbog omogućavanja slobodno izabranim albanskim gradonačelnicima da uđu u opštinske objekte na severu Kosova, u suprotnosti sa predlogom EU da gradonačelnici rade iz alternativnih prostora, dok Srbiji nisu uvedene sankcije za organizovanje napada na Kosovo iz tih istih opština sa srpskom većinom, signalizira vladi Kosova da podrška suspendovanom suverenitetu Kosova nije ni zagarantovana ni održiva. Zabrinuta zbog zapadnog gaslajtinga, vlada Kurtija reagovala je tako što je uložila sve napore da uveri evroameričke diplomate da je Kosovo nesporno na evroatlantskom putu, brišući svaki trag dovođenja u pitanje američke i EU politike na Kosovu i istovremeno nekadašnju politiku palestinske solidarnosti.

Selektivno brisanje izjava o solidarnosti od strane Samoopredeljenja i tišina koja dolazi iz njihovih kancelarija moći su značajni, jer pokazuju da je brisanje Palestine nametnuto svuda, baš kao što je afirmacija dalje kolonizacije Izraela znak prijema u evroatlantski klub. Palestina će biti slobodna, a politički projekti koji su izgrađeni na njenom uništenju, genocidu i brisanju neće moći da prevaziđu svoje saučesništvo — bez obzira koliko se trudili da se prikažu kao posvećeni demokratiji i ljudskim pravima, feminističkim i LGBTQ+ pravima.

Nigde se banalna instrumentalizacija rodnog nasilja u korist cionističkih ciljeva nije očitovala kao u reakciji kosovske vlade neposredno nakon napada 7. oktobra 2023. Vasfije Krasniqi-Goodman, ključna figura u podizanju svesti o preživelim žrtvama silovanja tokom rata na Kosovu, otputovala je u Izrael sa kosovskom delegacijom kako bi izrazila podršku izraelskoj državi. Na njenim društvenim mrežama nema apsolutno nijednog pomena Palestine. Štaviše, sada je postalo normalizovano da se Palestina prećuti i ignoriše kako bi Zapad priznao genocid počinjen u Bosni i na Kosovu. Drugim rečima, cena koju žrtve genocidnog nasilja moraju da plate kako bi njihova trauma bila priznata jeste brisanje Palestine, baš kao što ju je Samoopredeljenje izbrisalo iz svojih arhiva i politike.

O mogućnostima solidarnosti i pluriverzalnosti

Selektivno brisanje digitalnih arhiva nipošto nije trivijalno. Arhive, bilo digitalne ili fizičke, predstavljaju prostor gde se istine i činjenice jasno vide, za razliku od muzeja, gde se istine i činjenice pripovedaju, sekvenciraju i insceniraju. Baš kao u muzejima, selektivno brisanje ili čuvanje određenih delova arhiva služi za kreiranje i učvršćivanje određenih narativa, a na kraju i za brisanje drugih.

Albanski autor Ardian Vehbiu je 2020. godine pisao o siromaštvu hiperlinkova i brisanju digitalnih arhiva albanskih medija, kao i o zaboravu važnosti sećanja. Činilo se da mnogi od tih medija jednostavno nisu mogli da priušte čuvanje starih vesti na serverima. VV, međutim, nije nesvesno ni važnosti očuvanja arhiva, ni selektivnog brisanja, ma koliko to brisanje bilo “pročišćeno”. U stvari, Kurtijevi svakodnevni postovi na Fejsbuku odnose se na događaje, bitke i ličnosti iz ne tako davne prošlosti Kosova. Ako išta, i Kurti i VV imaju (ili su imali) vrlo snažnu vezu s politikom arhiviranja i sećanja. Pitanje koje se ovde postavlja jeste koje vrste solidarnosti i osetljivosti se brišu i s kojim ciljem?

Ako smo išta naučili iz socijalističke politike uklanjanja figura iz fotografija, arhiva i javnog sećanja, to je da što su više ljudi brisali, to su aparatčici postajali sve apsurdniji, otuđeniji i paranoičniji — kako zbog straha da će i sami biti izbrisani, tako i zbog straha od reakcija koje bi ta brisanja mogla izazvati. Brisanje je reakcionarna kolonijalna taktika izbegavanja suočavanja s uzrokom i bavljenja samo posledicama. Ali postoje granice brisanja, naročito u trenutku kada je Zapad bez izvinjenja razotkrio svu svoju imperijalnu nasilnost. Natpis na zidu, poput nedavnog grafita na spomeniku Billa Clintona u Prištini, jasan je: “Sloboda Palestini”.

Kada VV tvrdi da sledi levičarsku politiku, poput gotovo svih evropskih levičara danas koji apstrahuju humanizam, to čini iz teorijske hegelijanske distance kako bi sačuvalo obraz od sopstvenog saučesništva u genocidu. To takođe radi na najkomičniji i oksidentotoksičan način, tražeći evropsku afirmaciju pozivanjem na evropske kanone prosvetiteljstva i univerzalnosti, dok nema šta da kaže o tome kako su ta naizgled “univerzalna”, ali zapravo “evropska” prava, dodeljena Ukrajincima, ali ne i Palestincima.

Politika oksidentoze zahteva brisanje jer, kao što iranski romanopisac Jalal Al-e-Ahmad primećuje u svojoj knjizi “Oksidentoza: kuga sa Zapada”, ona narušava razumno rasuđivanje, prekida veze između sadašnjosti i prošlosti i stoga ne stoji ni za šta i na ničemu — “kao čestica prašine suspendovana u praznini, ili žica koja pluta na vodi… Ono je biće bez veza s prošlošću i bez percepcije budućnosti. Ono nije tačka na liniji, već hipotetička tačka na ravni ili čak u svemiru”. Šta god da je ostalo od levičarstva VV-a ili njihovih hipotetičkih apstrakcija o samoopredeljenju služi kao dobar podsetnik da obezbeđivanje postkolonijalnog suvereniteta uz podršku Zapada nije ni oslobođenje ni samoopredeljenje, već puki nastavak kolonijalnih odnosa moći.

Palestina je postala lakmus test i lupa za bilo koji politički pokret. Solidarnost sa Palestincima/kama od strane kosovskog naroda, kao i širom Balkana, pokazuje pomak koji je danas očigledan širom sveta.

Pojava pluriverzalne politike solidarnosti od strane ljudi koji su izašli na ulice gradova širom sveta usled ćutanja njihovih vlada o genocidu u Gazi predstavlja politiku koja dolazi. Bez solidarnosti sa Palestinom i širim Globalnim jugom, suverenitet Kosova nije ni siguran ni održiv. Kako su mnogi ljudi širom sveta priznali, povratka na normalno nakon Gaze nema.

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0.