Nakon što pohvalim rad profesora Antona Ćete (Çetta) i njegovih kolega, prijatelja i stranaca zaduženih za pomirenje, često se dešavalo da dobijam ovakva pitanja: “Zašto toliko veličate rad Pokreta za pomirenje učesnika krvnih osveta?” Dobijali smo i ovakva poređenja: “Dobro je da ste rešili problem sa više od 1.500 krvnih osveta, ali šta je sa svim drugim ubistvima koja su se svejedno desila? Znate li koliko ljudi godišnje pogine u saobraćajnim nezgodama?”

Da budem sasvim iskrena, ova pitanja nikad nisu dobrodošla kod mene. Kada ste nervozni, očigledno je da ni vaš odgovor ne može da bude podesan i racionalan! Bilo je najteže objasniti im da su posledice krvnih osveta bile višedimenzionalne i da nije samo stvar u broju ubijenih.

Povremeno mi je padalo na pamet da su ova pitanja postavljana da bi se opravdala sramota našeg društva koja proizlazi iz toga što i dalje nismo publikovali sabrana dela profesora Ćete. Ko će ga znati?

Jasno je da su krvne osvete neposredna posledica izostanka vladavine prava, zbog čega su ljudi primorani da uzmu pravdu u svoje ruke. Ovo nije osobenost bilo koje pojedinačne religije. U knjizi “Religija Kine”, koju je 1915. objavio nemački sociolog Maks Veber (Max Weber), stoji sledeće: “Krvna osveta je univerzalna pojava. Ona je postojala među svim narodima i u svim kulturama, dok je uvođenje reda preko institucije policije umnogome savremeni i zapadnjački fenomen.”

Početkom 1877. naširoko poznati američki antropolog Luis Henri Morgan (Lewis Henry Morgan) napisao je: “Zločin ubistva je star onoliko koliko i ljudsko društvo, dok je njegovo kažnjavanje posredstvom krvne osvete nad članovima plemena podjednako staro kao i sam zločin.”

I mi smo, kao društvo, propatili od posledica krvnih osveta — pored ubistava, koja predstavljaju očigledne ishode (iako nemamo pouzdane podatke o brojkama), bilo je i mnogih drugih privrednih, kulturnih i političkih implikacija.

Svesna ovih implikacija, nekolicina mladih osnovala je u februaru 1990. Pokret za pomirenje učesnika krvnih osveta, dok je profesor Ćeta stavljen na njegovo čelo. Bila sam te sreće da učestvujem u radu Pokreta od prvog pomirenja koje se desilo u Raušiću 10. februara 1990.

Pokret je bio čudotvorno uspešan — obavljeno je više od 1.500 pomirenja.

Različita iskustva u istoj porodici

Tada su porodice imale više članova nego sada — porodica Bućolis (Buqollis), sa 60 članova ukupno, bila je među prvim familijama koje su bile pomirene u Raušiću. S obzirom na to da nisam upućena u prosečne brojke, izneću pretpostavku da je jedno domaćinstvo, otprilike, imalo oko 30 članova. Kako je porodica od 30 članova živela u karantinu?

Muškarci se nisu usuđivali da izađu napolje, a deca nisu mogla da pohađaju školu. Ženama je bilo dozvoljeno da izlaze, jer je bilo poznato da žene nisu smele da budu mete, ali je i ovakva sloboda proizvela posledice.

Sećam se jednog razgovora koji sam davno vodila sa starijom ženom nakon što je u njenoj porodici oproštena krvna osveta. Dok je razgovor trajao, neko je postavio pitanje koje ću ovde da parafraziram: “Ljoka (Loke), kako biste odgovorili podlacima koji kažu da su žene uzrok brojnim krvnim osvetama, a da to nisu bile međe, voda, polja, uvrede i ostale stvari?”

Pre nego što je odgovorila, Ljoka (naziv za stariju ženu iz milošti, oblik za izražavanje poštovanja) ispustila je dubok izdah: “Mladiću, morate znati da su upravo žene bile najveće žrtve krvnih osveta!”

“Imale smo pravo da napustimo kuću, ali smo morale da platimo cenu takve slobode”, kaže ona. “Dok je trajala zabrana izlaska, mi nismo obavljale samo posao žena, već smo morale da radimo na polju, pa čak i da cepamo drva.”

Štaviše, rekla nam je da su ih muškarci katkad tukli kada bi se žene sa zakašnjenjem vraćale sa obavljanja dužnosti u šumi. “Šta smo mogle? Nismo imale izbora, a i razumele smo muškarce… po ceo dan su bili zaključani u kući, nije im bilo baš lako.”

Kada su muškarci trebali da izađu, cela porodica je bila užasnuta pomišlju da se, možda, neće vratiti kući. “Kada smo gledali decu naših komšija kako idu u školu, dok smo mi bili pod ključem ili kada nam je ponestalo brašna, a muškarci i deca su hteli da jedu hleb…”

Tu je Ljoka prekratila svoj odgovor, kao da joj se nešto zaglavilo u grlu. Oči su joj izgledale kao da se suzdržavala da ne pusti suzu. Nakon kratke pauze, nastavila je još malo: “Samo oni koji su iskusili život pod ključem znaju kako je to teško. Ne bih to poželela ni najgorem neprijatelju.”

Zašto sam se baš ovih dana prisetila Ljoke? Pa zato što sada svi živimo pod ključem — neki u boljim uslovima od drugih. Svi smo u karantinu, kako smo to nazvali.

Čime su se ljudi zanimali tada, a šta rade sada

U porodičnim kućama devedesetih godina, ljudi su imali problem zato što nisu znali kako da popune vreme — a sada imamo isti problem.

Najučestalije pitanje jeste isto ono koje se postavlja i danas: “Koliko ćemo još biti pod ključem? Koliko dugo još moramo da izdržimo?”

Roditelji su se tada najviše brinuli o obrazovanju svoje dece, a brinu se o tome i danas. Sada u ponudi imaju učenje na daljinu, kome pristup ima svako sa televizorom ili internet-konekcijom kod kuće. Možemo samo da zamislimo kako su se tada osećala deca koja se nisu usuđivala da pohađaju školu i na kakvom su gubitku ona bila za vreme boravka u karantinu, dok su se njihovi drugari slobodno kretali!

Dok su bili pod ključem, morali su da se nadaju da se neće razboleti, jer nisu znali kako da se leče. Onaj koji je hteo da sprovede krvnu osvetu u delo nije se mnogo brinuo o razlogu zbog kog bi žrtva napustila kuću. Čak ni današnjem virusu nije stalo do toga zašto ljudi izlaze. On ne izdvaja po godinama ili polu; njega samo zanima kako da se što više proširi.

Kada je reč o porodicama koje su učestvovale u krvnim osvetama, svaki dan je prolazio u iščekivanju novosti o primirju ili o pomirenju učesnika. To je bila najčešća tema razgovora među članovima porodica. Dok smo u karantinu, svaki dan čekamo da pristignu vesti o vakcini ili leku koji će uništiti virus — to je tema o kojoj najčešće razmišljamo.

Poljoprivreda je bila jedan od retkih izvora prihoda. Pošto su bili zaključani kod kuće, muškarci nisu imali priliku da izlaze i rade na polju, pa su često bili primorani da prodaju zemljište; čak i nakon što su se porodice pomirile, tada su imale još manje imanja, pa samim tim i umanjene prihode. U kontekstu aktuelnoga karantina, ovu situaciju možemo da uporedimo sa ljudima koji gube svoja radna mesta ili nisu sigurni u to kako će se izdržavati nakon što se karantin ukine.

Mogli bismo da napravimo i druge paralele, ali bi ove zasad trebalo da budu dovoljne.

Tada nisu imali internet-konekciju, imali su manje knjiga za čitanje, dok je tek nekolicina porodica posedovala televizor. Ako verujete da je današnji karantin težak, zamislite samo kada ne bismo imali internet, knjige i televizor. Nadamo se da će karantin trajati samo nekoliko nedelja, dok je boravak kod kuće uzrokovan krvnom osvetom ponekad trajao godinama!

Zamislite samo koliko ćemo se obradovati kada nas obaveste o ukidanju karantina, da smo slobodni i da je kovid 19 ukroćen. Svi sanjamo te vesti! Takva radost je nastupila i onda kada je Anton Ćeta posetio zabravljene porodice, poručivši im da je karantinu došao kraj: “Bićete slobodni, krvna osveta je ukinuta.”

Mislim da će svi sada shvatiti da je sramota to što i dalje nismo našli mesto za statuu posvećenu Antonu Ćeti, a kamoli za muzej u čast Pokreta za pomirenje učesnika krvnih osveta. Koliko ćemo još morati da čekamo? Daće Bog da nas ova pandemija urazumi, bar malo.

Naslovna ilustracija: Riza Krasnići (Krasniqi).