Nekoliko dana pre prošlomesečne odluke EU o budućnosti puta Albanije i Makedonije ka članstvu u Uniji, pojavile su se vesti o tome da bi Albanija mogla da postane ‘regionalna platforma za iskrcavanje’ radi procesuiranja tražilaca azila van EU. U zamenu za preuzimanje velikog broja tražilaca azila, novinski članci navode da bi proces pristupanja Albanije mogao da se ubrza.

U danima pred odluku o ratifikovanju otvaranja formalnih pregovora o pristupanju sa Tiranom i Skopljem, portparol Vlade Austrije Peter Launski-Tifenthal (Launsky-Tieffenthal), izjavio je za Dojče vele da su razgovori o tome da Albanija udomi tražioce azila u EU već u toku sa Albanijom i drugim državama.

Savet EU, međutim, negira da postoje posebni planovi za Albaniju — ili bilo koju drugu državu — da bude dom takvih kampova, dok je Tirana u više navrata negirala da su razgovori na ovu temu uopšte vođeni.

“Izgradnja kampova nije nešto o čemu se razgovara ili pregovara”, bio je zvaničan odgovor ministra unutrašnjih poslova Albanije. “Niko to dosad nije zahtevao i niko ništa slično nije ponudio.”

Ipak, kako se granice EU sve više zatvaraju i kako su se lideri ovog bloka saglasili na briselskom samitu o migracijama od 28. juna, trebalo bi “hitro istražiti koncept regionalnih platformi za iskrcavanje” — u uskoj saradnji sa relevantnim trećim zemljama, kao i Agencijom UN za izbeglice (UNHCR) i Međunarodnom organizacijom za migracije (IOM) — pa tako mogućnost uspostavljanja ovakvih ‘platformi’ u regionu sve više raste.

Drugi spoljni sporazum?

Detalji u vezi sa ovim konceptom i dalje nisu jasni. Zaključci sa nedavno održanog briselskog samita navode da, “kako bi se konačno prekinuo poslovni model krijumčara, sprečavajući tragični gubitak života, potrebno je eliminisati podsticaj da se krene u opasno putovanje”.

Oni dodaju da saradnja sa i podrška partnerima u regionu Zapadnog Balkana “ostaju ključni za razmenu informacija o tokovima migracije, prevenciji nezakonite migracije, povećanju kapaciteta za zaštitu granica i unapređenju procedura za povratak i readmisiju”, zaključujući da su odlučni da “spreče povratak na nekontrolisan priliv iz 2015. i da dodatno zadrže ilegalnu migraciju na svim postojećim i nastajućim rutama”.

Kada je reč o migraciji na Balkan, EU pomaže Srbiju, gde je veliki broj tražilaca azila koncentrisan na određeni vremenski period. Međutim, od početka ove godine, migraciona ruta je promenjena i sve više ljudi prolazi kroz Grčku, zatim Albaniju i Crnu Goru, nakon čega se kreću ka Bosni i Hercegovini, pa ka Hrvatskoj, prvoj državi-članici EU duž ove rute.

Prema podacima IOM-a, od početka 2018, više od 57.000 ljudi je pristiglo u Evropu. Istovremeno, takozvana Balkanska ruta je ponovo postala prometna, gde je u maju 7.900 ljudi pristiglo u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju, pokušavajući da nastave prema EU. Iako je sveukupni broj migranata koji ulaze u Evropu pao u odnosu na isti period pre dve godine, kombinacija različitih faktora — ne samo unutrašnje politike — podstakla je vlade nekih država-članica da povećaju kontrolu granica.

Nemačka je nedavno najavila uspostavljanje ‘centara za utočište’ na granici sa Austrijom u pokušaju da spreči ljude da uđu u ovu zemlju iz drugih država-članica EU, dok je Austrija najavila slične mere; kancelar Sebastijan Kurc (Sebastian Kurz) je rekao da je “austrijska vlada spremna da preduzme mere, posebno da zaštiti svoju južnu granicu”.

Iako ove mere — i ona koju je donela Mađarska, o podizanju granične ograde u visini od četiri metra — preduzimaju pojedinačne države-članice, i dalje nije jasna zamisao o ‘regionalnim platformama za iskrcavanje’, što je najnoviji pokušaj bloka kao celine da pojača kontrolu svojih granica.

Ranije mere, kao što je dogovor postignut sa Turskom u martu 2016, naišle su na žestoke kritike.

Kako već duže vreme teži da postane članica EU, Turska se saglasila sa time da vrati ljude koji su stigli u Evropu posle 20. marta ove godine ako su njihove aplikacije za azil odbijene. Zauzvrat, EU je obećala šest milijardi evra finansijske pomoći za finansiranje projekata za sirijske izbeglice i ubrzanje pregovora o članstvu Turske u ovoj uniji. Turska je trenutno dom najvećeg broja izbeglica u celom svetu, sa oko 3,9 miliona ljudi, od kojih većina dolazi iz Sirije.

Sličan dogovor je postignut u februaru 2017. između EU i Libije, gde se ovaj blok saglasio da ponudi 200 miliona evra libijskoj vladi da bi ova uložila napore u zaustavljanju migrantskih brodova koji pokušavaju da pređu Mediteran. Sporazum je obuhvatio i pružanje podrške za uspostavljanje izbegličkih kampova, pružanje obuke i opreme libijskoj obalskoj straži.

Predsednik odseka za ljudska prava u UN-u nazvao je ovaj sporazum nehumanim, jer su u ovim objektima smeštene “hiljade omršavljenih i traumatizovanih muškaraca, žena i dece nagomilanih jednih na druge, zaključanih u hangarima bez pristupa osnovnim životnim uslovima, lišenih ljudskog dostojanstva”.

Oba sporazuma su bila predmet kritika različitih grupa za ljudska prava koje tvrde da su ovi sporazumi iskorišćeni od strane vlada da bi se zatvorile izbegličke rute. U jednoj izjavi, Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) navodi da je dogovor između EU i Turske postavio opasan presedan kada je “u rizično stanje postavio sam princip prava na izbeglištvo”.

Ako se ispregovara bilo koji budući dogovor o smeštanju tražilaca azila iz EU u Albaniji, taj sporazum bi verovatno bio kontroverzan, ne samo zato što je — kao i druge države širom Zapadnog Balkana — EU i sama priznala da u Albaniji postoje problemi u oblasti vladavine prava.

Fronteks data (Frontex data) postavlja albanske građane na drugo mesto po tome da će pomoći drugima da ilegalno pređu granicu sa EU, dok je albanska policija u proteklim godinama prijavila mnoge slučajeve Albanaca koji su uhapšeni zbog potajne trgovine ljudima na granicama ove države.

Bivši generalni direktor Odeljenja za granice i migracije Albanije, Plumb (Pellumb) Nako, nedavno je primetio u intervjuu da bi svojevoljni porast broja migranata u Albaniji predstavljao opasnost. “Ako bi izbeglice došle, mogle bi nesmetano da se kreću”, rekao je, dodajući da je nezakonita ponuda u Albaniji za trafikingom dobro poznata i da bi mogla da predstavlja pretnju po državu i EU. “Zato vidim kao malo verovatno da će kamp biti uspostavljen po zahtevu EU.”

Nepopularna ideja

Posle prvih medijskih spekulacija o Albaniji kao državi u kojoj će budući centri da se uspostavljaju, premijer Edi Rama je kazao da njegova vlada nikada neće prihvatiti zamisao o tome da bude dom izbegličkih kampova EU.

“Nijedna država nije u mogućnosti da sama upravlja aktuelnom izbegličkom krizom. Pretvaranje Albanije u evropski prekidač talasa za evropske izbeglice bilo bi opasno rešenje”, Rama je izjavio za nemački tabloid BILD.

Ova ideja je naišla i na snažnu reakciju javnosti na društvenim mrežama, gde se javno mnjenje, čini se, uveliko protivi ovoj ideji. Mnogi se boje toga da država neće moći da upije hiljade izbeglica, bilo u kulturnom ili ekonomskom smislu.

“Praktično je nemoguće integrisati hiljadu ljudi u društvo kada žive izolovano u grupama”, kaže dvadesettrogodišnja novinarka Genta Dobra za K2.0.

“Mislim da bi trebalo da prođu godine da se nauči naš jezik, da se utope kulturološki i stope sa radnom snagom. Ako to funkcioniše u drugim, većim zemljama, to je zato što tamo već postoje etablirane grupe strane nacionalnosti koje pomažu novopridošlima da bolje pređu tranziciju u novo društvo. U Albaniji bi morali da počnu otpočetka. Mislim da nemamo resurse koji su potrebni da bismo toliko dugo čekali.”

Altin Hodža (Hoxha), stručnjak za odnose na Srednjem istoku i u islamskoj zajednici u Albaniji, smatra da bi udomljavanje izbeglica koje uglavnom potiču iz država Srednjeg istoka moglo da znači “uvoz njihovih unutrašnjih sukoba”.

“Građanski rat [u Siriji] učinio je da mnogi Sirijci steknu neprijatelje tokom ovog sedmogodišnjeg sukoba”, izjavio je Hodža za K2.0. “Nisu samo porodice koje se bore da prežive u državi one koje sada beže. Svi beže. Sukob je, takođe, složen zbog različitih podela na sekularne i verske borce, i zbog različitih etničkih grupa.”

On smatra da bi rizik od kreiranja nestabilnosti u Albaniji mogao da bude visok ukoliko bi Albanija prihvatila veliki broj migranata. “Ako budu došli ovde, deo sukoba će doneti sa sobom”, sugerisao je on.

Drugi imaju drugačije razloge za skepsu prema bilo kom budućem predlogu o udomljavanju migranata i izbeglica u Albaniji, ističući problem Albanije sa reintegracijom sopstvenih građana, od kojih su se neki takođe uputili ka balkanskoj ruti, pokušavajući da uđu u EU.

Među njima je i Naldi Hiseni, koja je napustila Albaniju i živela dva meseca u kampu u Nemačkoj kao tražilac azila. “Iskusila sam užasne uslove izbegličkih kampova u državama koje su mnogo naprednije od Albanije”, izjavila je Hiseni za K2.0.

“Viđali smo slike iz pretrpanih kampova u Grčkoj i Italiji. Mislim da bi u Albaniji živeli još gore. Ako postoji nešto što bi trebalo da radimo da bismo pomogli izbeglicama, onda je to da pomognemo sopstvenim izbeglicama u inostranstvu da se vrate, tako što ćemo im dati šansu da se zaposle ili obrazuju.”

Ipak, ne bi svi albanski građani bili protiv ideje o udomljavanju ljudi koji pokušavaju da stignu u EU. Majljinda Ćato (Majlinda Qato), tridesetčetvorogodišnjakinja iz Drača, izjavila je za K2.0 da bi Albanija trebalo da bude otvorenija prema tražiocima azila i da ova zemlja ima dosta toga da ponudi.

“Čak i ako oni [izbeglice] dođu, u čemu je problem? Tirana sada ima milion ljudi, dok su ruralne oblasti ispražnjene”, rekla je. “Neka odu na sela i izbegnu smrt. Neka svoj život drže u svojim rukama. Tvrdnje o tome da će ‘naša zemlja da bude uništena’ jesu čista besmislica.”K

Feature image: Nidzara Ahmetasevic / K2.0.