Slučaj Jablanović

Januara 6.2015. — grupa aktivista Samoopredeljenja, zajedno sa đakovičkom nevladinom organizacijom Thirrjet e Nenave (Majčin poziv) koja se bavi slučajevima nestalih osoba iz vremena rata na Kosovu, izlazi na ulice da bi protestovala protiv dolaska srpskih hodočasnika koji su hteli da posete lokalnu crkvu na pravoslavni Božić. Demonstranti su tvrdili da je među hodočasnicima bilo nekih raseljenih Srba iz Đakovice koji su uključeni u ratne zločine nad Albancima iz Đakovice 1998-99. Dolaskom hodočasnika u Đakovicu, demonstranti su bacali blokove leda u pravcu autobusa, slomivši tako jedan od prozora. Kosovska policija je kasnije uhapsila dva demonstranta.

Aleksandar Jablanović, tadašnji ministar za zajednice i povratak, koji je bio u društvu hodočasnika tokom njihove posete, izjavio je sledeće povodom ove situacije: “Divljaci koji su zaustavili Srbe da dođu u svoje spaljene domove nikome ne mogu da budu od koristi”. Termin “divljaci” su mnogi Albanci shvatili kao uvredu na rasnoj i etničkoj osnovi, što je na kraju dovelo do nereda na Kosovu.

Nije prošlo mnogo vremena, a albansko se stanovništvo iz svih delova Kosova mobilizovalo uz pomoć opozicionih partija. Oni su zahtevali ostavku ili otpuštanje Jablanovića. Protesti su održani u nekoliko gradova, dok se kulminacija desila velikim protestom u Prištini u kom su hiljade učestvovale. Kao rezultat pritiska javnosti, premijer Isa Mustafa je primoran da reaguje i otpusti Jablanovića.

Slučaj Grabovci

Avgust 1.2016. — novinski portal Insajderi.com počinje da objavljuje serijal prisluškivanih razgovora iz 2011, a sa telefona tadašnjeg šefa parlamentarne grupe koalicione partije PDK, Adema Grabovcija. Prisluškivani snimci sadrže razgovore između Grabovcija i visokih zvaničnika njegove partije. Na snimcima se čuje kako je Grabovci zloupotrebio svoj položaj zapošljavajući nekvalifikovane ljude u najvažnijim kosovskim institucijama. Ovi prisluškivani razgovori jasno pokazuju ono za šta su mnogi smatrali da je tačno i pre svega što se desilo — da su stranke na vlasti zauzele sve javne institucije, oni zapošljavaju ljude ne na osnovu njihovih zasluga ili kvalifikacija, već na osnovu političkih veza.

Objavljivanje prisluškivanih razgovora — nazvanih “Dosijei šefa”, s obzirom na to da ljudi povezani sa ovom partijom često Grabovcija nazivaju “šefom” — rezultiralo je visokim nivoom nezadovoljstva. Posle nekog vremena, jedna apolitična grupa građana odlučila je da pozove na proteste — vrlo mala grupa od nekoliko stotina ljudi im se pridružila. Ova grupa je bila dosledna i nastavlja sa protestima svakoga četvrtka, iako broj učesnika nije visok.

Ako uporedimo broj onih koji protestuju i reakcije u slučaju Grabovci i slučaju Jablanović, primećujemo da je slučaj Jablanović izazvao mnogo snažnije reakcije i proteste, što je na kraju dovelo do njegovog uklanjanja sa mesta ministra. Slučaj Grabovci je doveo do protesta i reakcija, iako su oni, po svojoj snazi, bili inferiorniji.

Grabovci je dao nesmotrenu izjavu posle svog skandala; kada je otišao na saslušanje kod tužioca, on se sa novinarima našalio da je došao “da imenuje neke ljude na položaje”. S jedne strane, Grabovci je ovom izjavom pokazao svoju moć koju ima u institucijama koje je dosad sabotirao. S druge, njegova izjava nije shvaćena kao uvredljiva, već je zaboravljena kao neukusna šala koja nije nasmejala nikoga do osobe koja ju je izrekla.

Neki bi rekli da razlika, kada je reč o učesnicima protesta protiv Grabovcija i Jablanovića, leži u mobilizaciji opozicije u ovom drugom slučaju — opozicija je organizovala proteste zajedno sa organizacijama civilnog društva — i pored činjenice da “Dosijei šefa” bivaju ekskluzivno objavljivani na Insajderi.com; ostali mediji mogu samo da prepričavaju ove novosti.

Ipak, moj argument seže van okvira tehnikalija organizovanja protesta i medija. Postoji nešto suštinskije u kosovskoj političkoj kulturi što tera ljude da izađu na ulice, a to je strah od “onog drugog”, što je strah koji se neguje u nacionalnim narativima.

Vratimo se na poređenje Grabovcija i Jablanovića. Oslobodimo Jablanovića simbolične i emotivne prirode izjave koju je dao, pa da isto to uradimo sa Ademom Grabovcijem — hajde da analiziramo ko je Kosovu naneo više štete svojim radnjama.

Bez ikakve sumnje, činjenično govoreći, proizvoljno imenovanje ljudi i širenje partijski povezanih ljudi po javnim institucijama je štetnije za Kosovo kao državu i građane Kosova kao pojedince nego uvreda srpskog ministra. Međutim, za mnoge građane Kosova, nekako je važnije protestovati protiv uvrede, nego protestovati protiv korupcije i klijentelizma koji su gušili svaki meritokratski aspekt ove zemlje. Zašto?

Ako se pozabavimo velikim posleratnim protestima, primećujemo da svi oni imaju nešto zajedničko. Uzmimo za primer protest održan 10. februara 2007. — masovni protest protiv Ahtisarijevog plana i pregovora sa Srbijom; pogledajmo nedavne proteste, poput onog povodom reciprociteta u trgovini sa Srbijom (14. januar 2012.), protiv Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu (9. januar 2016.), ili davanje ostavke/otpuštanje Jablanovića (17. januar 2015.). Ono što karakteriše ove proteste je činjenica da su oni uvek ili protiv najvećeg sporitelja kosovske nezavisnosti, protiv srpske države, ili protiv sporazuma koji se dogovaraju u Briselu, a koje Albanci sa Kosova često smatraju štetnim za nezavisnost i suverenitet Kosova.

Takva istorijska putanja, koju karakterišu mnogi protesti protiv Srbije i, posebno, protiv međunarodne zajednice, bez ikakve sumnje oblikuju kosovsku političku kulturu i utiču na nju; tako se gradi kolektivna javna svest organizovanja, odbrane i pobune protiv “onog drugog” i protiv loših stvari koje bi mogle da se dese Kosovu a koje su podstaknute spolja ili od strane stranaca.

Ovakva politička kultura je razumljiva kada analiziramo istoriju izgradnje države na Kosovu, mentalitet pokazuje i da bi kosovska nezavisnost mogla biti osporena, ali je i dalje nepovratna zbog, između ostalog, upornosti Albanaca da budu slobodni.

To ne znači da ne bi trebalo da kritikujemo našu kulturu. Kolektivna svest čini da se ljudi organizuju i mobilišu protiv pretnji “onog drugog”, ali zanemaruje, suštinski, veliku unutrašnju pretnju građana Kosova sa kravatama. Ovi drugi sebe nazivaju institucionalistima, pa su se čak i borili za Kosovo i dobili unapređenja posle 1999. na osnovu svojih zasluga u vreme rata.

Ovo me vraća poređenju između protesta protiv Jablanovića i onih protiv Grabovcija, kao i na razloge zbog kojih su građani Kosova protestovali protiv njih dvojice. Iako je Jablanovićeva nemarna izjava daleko manje štetna od klijentelizma koji je Grabovci uspostavio u institucijama preko svog položaja, protesti protiv Jablanovića su imali nesrazmerno veći broj učesnika, jer mi nekako oblikujemo političku kulturu u kojoj se živac za pokretanje protesta i pobunu može dotaći samo uz pomoć “onog drugog” — “naši” se odmah vide kao prijatelji zbog svoje nacionalnosti ili doprinosa u vreme rata, pa tako ignorišemo potencijalnu štetu koja se može uzrokovati na internom planu.

Ova vrsta političke kulture i kolektivne svesti posebno pogoduje “našima”, jer oni stalno koriste svoj prostor da bi uveli svoje ljude u svaku javnu instituciju. Dakle, nacionalno osećanje pobune protiv “onog drugog” nas tera da ignorišemo interne aktere ili da ih zaboravimo dajući im neophodni prostor da koriste državne institucije kao alatke za rast svoga blaga, kao i da delegiraju državnu imovinu i državna sredstva, kao neko nasleđe, na osnovu povezanosti sa partijom i tribalnim prilikama. Istovremeno, nacionalna osećanja koja nas teraju da se masovno pobunimo bivaju instrumentalizovana od strane opozicionih pokreta kako bi ove grupacije u prvi plan izgurale svoje partijske ciljeve. Bez ovog osećanja pobune, nije moguće privući isti nivo pažnje javnosti.

Zato smo došli u situaciju u kojoj je nemarna Jablanovićeva uvreda nešto poput grudve snega koja se kotrlja nizbrdo, koja sve više raste skupljajući u sebe sve, dok su Grabovcijeve radnje nekako prihvatljive. Zato mora doći vreme kada ćemo kao društvo da se pobunimo podjednako intenzivno protiv “naših” koji svaki dan, svojim radnjama, pozivima i neiskrenim sporazumima, štete Kosovu više od uvreda bivšeg srpskog ministra.

Ilustracija: Majlinda Hoxha / K2.0