Dina Bušić je odrasla u muzičkoj porodici u Arbanasu, izbočenom priobalnom naselju jugozapadno od venecijanskih zidina starog dela grada Zadra. “Mnogo se pevalo u našoj kući. Moji su neprestano pevali, kod nas je svako pevač”, objašnjava Bušić.

Ovaj kraj naseljavaju Arbanasi, potomci Albanaca koji su se pre više od 300 godina sa područja Skadarskog jezera doselili u ovaj dalmatinski grad. 

Iako su u Bušićevoj široj porodici mnogi stariji članovi govorili arbanaški — albanski dijalekat jedinstven Zadru, koji je godinama bio pod jakim uticajem hrvatskog i italijanskog — ona je odrasla u jednom okruženju gde nikada nije čula da njim govore. “Pevali su na hrvatskom, italijanskom”, priseća se, “ali nikad na arbanaškom”.

Tek kada je imala 20 godina je na času muzikologije na Univerzitetu u Zagrebu počela da otkriva muzičke tajne svoje zajednice. Bušić, koja je s majčine strane Arbanaškinja, vratila se kući sa zadatkom.

“Na fakultetu su mi rekli: “Snimi nešto iz svog okruženja””, priča ona i dodaje: “Pa sam pitala baku da li postoje pesme na arbanaškom, a ona mi je na to uzvratila: “Oh, itekako!””

Nakon što je snimila arbanaške pesme koje je njena baka pamtila decenijama unazad, Bušić je krenula da kontaktira i ostale rođake i komšije kako bi prikupila što je više moguće ovog materijala kojem preti brz nestanak.

Iskustvo je bilo ono što ona sada naziva “muzikom na zahtev”.

“Kad zamoliš Arbanasa”, rekla je Bušić, “pokloniće ti [tu muziku].” Jednostavno joj nije padalo na pamet da zatraži.

Nakon što je položila diplomski, materijal je stajao više od decenije pohranjen na kasetama dok je Bušić izgradila karijeru klasične pevačice i umetničke profesionalke u Zadru.

Gotovo 15 godina nakon što je otkrila arbanašku muziku, zamoljena je da neke od pesama izvede na promociji knjige o Arbanasima, koju je napisala Maksimiljana Barančić, sada penzionisana profesorica engleskog jezika na Sveučilištu u Zadru i stručnjakinja za arbanaški dijalekat.

Bušić je izvodila bossa novu s Melitom Ivković, klasično školovanom gitaristkinjom iz Zadra, a razmišljali su da povežu muzičke tradicije na Mediteranu.

Odlučili su da odaberu neke od tih ideja i primene ih na grubi materijal koji je Bušićka skupljala svih tih godina. Našli su pobedničku formulu sa Ivkovićinim aranžmanima, mekim, ali teksturiranim gitarskim kompozicijama koje su materijal iz melodija za kuhinje i arbanaške dvore pretočile u muzičke komade za koncertnu dvoranu.

“Napravile smo tri pesme za dva dana”, kaže Melita. “A onda je došlo do ključnog trenutka kada smo shvatili reakciju publike.”

“Bilo je mnogo Arbanasa u publici”, dodala je Dina. “I svi su verovatno, posle 20-30 godina, prvi put čuli te pesme.”

“Oči su im bile pune suza, bilo je to zaista dirljivo. I rekla sam Meliti: ‘Imam još’. Onda smo se bacile na posao.”

Rezultat je album “Slavuj: Zaboravljene pesme zadarskih Arbanasa” iz 2020. nastao pod nazivom “Dina e Mel”. Projekat je stigao u pravi trenutak. Do tada su gotovo svi ljudi koje je Dina snimila preminuli, a kulturni i društveni konteksti u kojima su te pesme nastale su nestajali. Prema Barančićevim rečima, ostalo je samo oko 200 govornika arbanaškog jezika.

Umesto očuvanja muzike, sa “Slavujem” Dina e Mel uronila je u projekat oživljavanja arbanaške muzičke kulture, obnavljajući je za nova vremena uz Ivkovićine aranžmane uvodeći savremene zvuke inspirisane ličnom muzičkom istorijom ovog para i muzičkom istorijom područja koji naseljavaju Arbanasi.

Na albumu im se pridružuju muzičari Edin Karamazov, Miroslav Tadić i Ivet Holzvort, od kojih je svaki uneo svoju stručnost kako bi udahnuo novi život “sirovom materijalu” ovih gotovo zaboravljenih pesama.

Novi zvuci, nova publika

“Nije bilo jednostavno biti Arbanas”, kaže Dina.

“Oni su grupa ljudi koja je došla pre 300 godina i živela odmah do gradskih zidina, u naselju poput malog geta”, priča ona. Kroz burnu zadarsku istoriju, kako kaže, “Arbanasi su bili i ostali u tom getu”.

Danas su možda najstariji stalni stanovnici Zadra. Iako su se u velikoj meri asimilirali u šire lokalno stanovništvo, “veoma su ponosni što su Arbanasi”, ističe Dina i dodaje da su “na neki način svoj govor, tradiciju i muziku zadržali za sebe”.

Ipak, poslednjih decenija, mnogo toga je izgubljeno i čini se da nema nade za potpuno oživljavanje. Prema njenim rečima, najmlađa osoba koja govori arbanaški ima 41 godinu.

Bledeći aspekti kulturnog pamćenja bili su jasni u materijalu koji je Bušić snimila kao studentkinja. Veći deo izvornog materijala od kojeg su napravili “Slavuja” bili su isečci napola zapamćenih melodija – nekoliko taktova, nekoliko redova teksta.

“Nismo imale na čemu da baziramo aranžmane, jer su to bili samo fragmenti koje su ljudi pevali a cappella”, objašnjava Melita. Ovaj potencijalno ograničavajući faktor dao im je prostora za kreativnost. “Imale smo slobodu da napravimo ono što želimo.”

Dina e Mel tkaju svoju magiju oko jednog takvog fragmenta u uspavanki “So edua nanën” (“Koliko volim svoju majku”), za koju Dina nagađa da je Arbanasima doneta sa Kosova — to je bila jedina melodija koju je njihova publika na Kosovu prepoznala; u Albaniji je niko nije znao.

Tekst je direktna oda majkama i svemu što rade za svoju decu: “Koliko volim svoju majku / Koliko me majka voli”, stihovi su kojima počinje pesma. “Ona me hrani / I uspavljuje / Ona mi pere i krpi odeću…”

“Otišla sam [do Melite] i rekla joj: ‘Pogledaj ovo. Ovo su tri i po note. Šta ćemo s tim?”, prisetila se Dina. “Mislim, to je tako jednostavno. To je melodija koja se može pevati zaista svuda… To je pesma za decu.”

“Ali vidi, to je sve što je postojalo od Arbanasa osim još dve-tri pesme o Skenderbegu. I morale smo to staviti na CD. Rekla sam Meliti: ‘Napravi nešto!’”

Ostavljajući osnovnu melodiju netaknutom, Dina e Mel je stvorila složen, disonantni aranžman koji ističe napetost u pesmi. Na ovaj način današnje arbanaške majke i deca i dalje mogu da čuvaju i ponavljaju stihove pesme (“Mila majko, ja je volim jako”) dok jedu ili se spremaju za spavanje. Istovremeno, publika sa sofisticiranim sluhom za klasičnu muziku može ceniti njenu umetnost.

To je bio Melitin omaž klasičnom kompozitorskom tretmanu folklora. “Vrlo jednostavnim kompozicijama dali su najviše slojeva”, priča ona.

Kompozitori su tokom vremena uzimali inspiraciju iz onoga što se generalno smatra “folklorom”; melodije snimljene od svakodnevnih muzičara tretirane su zamršenim i kreativnim muzičkim prikazima. Ova istorijska praksa u Poljskoj iz sovjetskog doba živopisno je prikazana u igranom filmu “Hladni rat” Pavela Pavlikovskog iz 2018. nominiranom za Oskara. U njemu vidimo kako etnomuzikolozi snimaju meštane sela i prilagođavaju njihove melodije u višeglasne horske harmonije koje pevaju muzičari svetske klase i koji predstavljaju ono što je autentično poljsko.

Nešto bliže Zadru, istraživanje bosanskog izvođača sevdalinki Damira Imamovića pokazalo je da su jugoslovenski folkloristi koji su u posleratnom periodu sakupljali pesme za ovaj žanr prilagođavali svoje sabrane pesme standardima zvuka nove socijalističke republike — radio-prijateljskim kompozicijama koje su se susrele sa zapadnim muzičkim standardima i izbrisale istočnjačke i orijentalne uticaje žanra.

U rukama različitih izvođača, zadarske arbanaške pesme mogle su poslužiti da se stvori uski ili nacionalistički narativ. Umesto toga, Dina e Mel je radila na tome da naglasi i proslavi prekogranične veze širom Balkana i Jadrana koje su otkrile na Bušićinim kasetama i oblikovale svoje nove aranžmane koristeći muzičke izvore i inspiraciju iz čitavog regiona.

Naslovna pesma albuma “Bërbili” (“Slavuj”) primer je iznenađujućih prekograničnih uticaja koje su otkrile u Bušićinom korpusu. Pesma koju joj je prvo otpevao kum njenog dede Dina je kasnije shvatila da je melodija s pričanom prošlošću. Došavši na Balkan kroz tursku pesmu “Üsküdar’a Gider İken”, pesma je adaptirana na gotovo sve balkanske jezike.

Film bugarske rediteljke Adele Peve “Čija je ovo pesma?” prati istoriju pesme i njeno kulturno prenošenje i otkriva bugarsku, makedonsku, albansku, grčku, srpsku i bosansku verziju pesme. Čini se da je arbanaška verzija ranije bila nepoznata izvan Zadra.

“Ono što je neverovatno je da je to tako lepa melodija da je svakoga privukla. Svaku državu, svaki jezik, svaku kreativnu osobu”, kaže Dina.

Kako je Dinin stari snimak imao samo kratak fragment arbanaške verzije, ona i Melita su odlučile da ga spoje sa još dve jezičke verzije kako bi napravile potpuni komad.

Njihovi izvori inspiracije za pesmu “Bërbili”, kao i za album “Bërbili”, bili su široki, zvučno povezani sa istorijskim poreklom zvukova i ritmova koje su pronašli na Dininim trakama, a da su i dalje utemeljeni na ličnim iskustvima.

“Vraćamo se sebi, onome što bih ja nazvala našim identitetom, onome što predstavlja nas kao ljude, onome što smo čitav život slušali”, rekla je Bušić. 

“Onako kako smo se školovali, u odnosu na obuku klasične muzike, ali naravno i u kontekstu Zadra. Ponosne smo što neke pesme na našem albumu brišu nacionalne granice na ovim prostorima.”

Ali jednako im je važno bilo da urade nešto umetnički ambiciozno s materijalom. Iz izuzetno pozitivnih reakcija koje su dobile od publike, čini se da su u tome uspele.

Svirale su širom regiona, uključujući nekoliko puta u Albaniji i na Kosovu, a takođe su deo panbalkanskog muzičkog projekta pod nazivom MOST, koji povezuje muzičare iz različitih tradicija širom regiona. “Mi smo najprirodnije klasične muzičarke, obe, ali ovde, na ovoj svjetskoj muzičkoj sceni, osećamo se zaista dobrodošle”, priča Dina.

Ovo je inspirisalo njihove buduće projekte, od kojih će jedan povezati zajednicu Arbreša u Italiji sa Arbanasima u Hrvatskoj kako bi razvili pesmaricu iz zajednica širom Jadranskog mora. Drugi projekat, koji je još u fazi istraživanja, jeste novi album koji će se baviti “brisanjem granica” ističući zajedničke pesme, što je ideja koja je proizašla iz tople reakcije njihove publike na pesmu “Bërbili”.

“Pesme koje dele svi – ima ih mnogo, ne samo na Balkanu, već i širom Mediterana”, ističe Dina. Ovim sledećim projektom nadaju se da će kroz muziku nacrtati novu kulturnu mapu.

Ali na kraju krajeva, negovanje arbanaške kulture, muzike i zajednice bio je primarni cilj njihovog nedavnog albuma. Deo toga uključuje održavanje muzičkih radionica u zajednici sa decom koja uče arbanaški i sa lokalnim horom.

“Bilo mi je možda najvažnije da me prvo prihvate moji, da tako kažem, u mom dvorištu”, kaže Bušić, te da se “lokalna zajednica i dalje identifikuje sa pesmama”.

Nadaju se da će za 5-10 godina Arbanasi pevati ove pesme na zabavama i neformalnim okupljanjima.

Iako su Bušić i Ivković dale svoj lični pečat pesmama, zajednica je bila uključena na svakom koraku. “Svi koji su imali šta da podele, nešto materijala, snimaka, poznavanje arbanaškog jezika, prevode, bilo šta, svi su bili uključeni”, navodi Bušić. “A čak i sada nam se neki javljaju s novim informacijama.”

I iako pojedini aspekti stare arbanaške kulture možda polako nestaju, zajednica ima barem jednog novog člana.

“Osamdesetih godina prošlog veka”, priseća se Ivković, “mogli ste da plivate [u ovom delu grada] samo ako ste bili iz Arbanasa. Kad smo krenule sa snimanjem CD-a, Dina me je odvela na Punta Bajlo na kupanje. Morala sam skočiti u more sa stena. Stene visoke tri metra. To je bilo kao moja inicijacija kao Arbanasice […] Ako želiš da sviraš ovu muziku, moraš da skočiš.”

Dina je prekida s osmehom: “Postala je Arbanasica”.

Uz izveštavanje Daniela Petrika.

Feature image: Majlinda Hodža / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.