Izet Maškuli s ponosom vodi K2.0 u razgledanje kuće, pozivajući nas da uđemo kroz uska vrata i stalno govoreći “pazite glave ili ćete udariti u svetla” koja su postavljena na takav način da vam odaju utisak prolaska kroz tunel.

Izet pokušava da privuče pažnju prisutnih pokazujući plafon ukrašen drvetom koji je vidno primetan zbog metalnog oruđa koje visi. Ova oprema je nekada korišćena za ljuljanje dečjih krevetaca. Smešeći se, Izet predstavlja prozore prekrivene metalnim rešetkama čija je uloga, čini se, da zaštite kuću od spoljne pažnje. Kada je reč o unutrašnjosti, izgleda da svaka soba sadrži svoj hamamđik (kupatilo); svako je tako malo da jedva jedna osoba može da se smesti unutra.

Osamnaestogodišnji Izet zna sve karakteristike ove kuće — za koju se veruje da je izgrađena negde početkom 19. veka i koja ima osmanski arhitektonski stil — skoro po osećaju i često sve odlike ovog doma predstavlja turistima. Porodica Maškuli ima memorandum o razumevanju sa određenim organizacijama koje ovde šalju posetioce. Sem porodičnog doma, posetioci imaju priliku da razgledaju kompleks Prizrenske lige i Džamiju Gazija Mehmed Paše; sva tri kulturna blaga se nalaze jedno pored drugog.

Život Izeta Maškulija se vrti oko njegove kuće i ni ne razmatra ideju da je proda. Foto: Agan Kosumi / K2.0.

Kuća je zakonom zaštićena kao kulturna baština i funkcionalna je čak i danas. Izet tamo živi sa roditeljima i dvojicom braće. Porodica Maškuli dobijala je krupne ponude od ljudi koji su hteli da kupe kuću koju su oni nasledili od predaka, ali su roditelji odlučili da je daju svojoj deci.

Izet je sasvim saglasan sa odlukom svojih roditelja. Prema njegovom mišljenju, ova kuća nije samo važna kao deo istorije njegovih predaka, već i zato što je proveo celi svoj život u njoj. Sve u njoj ga podseća na nezaboravna iskustva iz detinjstva. Iako je Izet nezaposlen i trenutno pohađa intenzivan frizerski kurs, povezanost koju oseća sa kućom prejaka je kako bi razmatrao da je proda, uprkos činjenici što bi prodaja poboljšala ekonomsku situaciju njegove porodice.

Prema rečima Hajrulaha Čekua, člana NVO Ec ma ndriše, koji se zalaže za zaštitu kulturne baštine, sećanja koja ljudi gaje o ovim mestima naginju ih da iste sačuvaju od propadanja:

“Mi smo ono čega se sećamo. Sećanje je deo našeg identiteta. Bez sećanja nemamo identitet, a ako očuvamo naše kulturno nasleđe, onda čuvamo naše sećanje”, kaže Čeku. “Ovde više mislim na lokalne identitete, susedne identitete i njihovo očuvanje. Stara zdanja nisu bitna samo zato što su stara. Njihova vrednost postoji zbog povezanosti koju imaju sa ljudima oko sebe.”

Prema Čekuovom mišljenju, svaka šteta nanesena kulturnoj baštini predstavlja napad na sećanje naroda i ljudi. Kako smatra, nedavna intervencija sprovedena na kupoli prizrenskog Hamama iz 16. veka — što je jedna od najbitnijih zgrada u ovom gradu — pokazuje povezanost između sećanja i kulturnog nasleđa.

Godine 2014, nakon dobijanja bespovratnih sredstava od Uneska i pod supervizijom turskih stručnjaka, intervencije manjeg opsega su urađene na hamamu, uključujući radove na krovu. Na osnovu arhiva koji sežu više od 200 godina u prošlost, stručnjaci za restauraciju su odlučili da promene građevinski materijal kupole hamama. Naime, imali su za cilj da iskoriste građevinski materijal koji je probitno korišćen. Međutim, Čeku kaže da je ovo rezultiralo reakcijom građana, jer su oni smatrali da prvobitne kupole nisu bile deo njihovog sećanja.

Hajrulah Čeku kaže da smo mi ono čega se sećamo. Misli da identitet ne može da postoji bez sećanja, a ako čuvamo kulturnu baštinu, onda čuvamo i naše sećanje. Foto: Agan Kosumi / K2.0.

“Ljudi su reagovali jer su videli nešto strano”, kaže on. “Gen sećanja i identiteta se aktivirao i oni su sebi rekli ‘Šta je ovo? Nismo odrasli uz ovaj hamam.’ Stariji ljudi su najviše reagovali, pokazujući da intervencija koja je trebalo da se sprovede nije bila povezana sa sećanjem koje su ljudi imali o ovom hamamu — čak je to bio slučaj sa starijim ljudima.”

Čeku tvrdi da, u skladu sa stavom građana, nije bitno kako gradimo zgrade, koliko su one stare ili kakvu arhitektonsku vrednost imaju. Ljudima je više stalo do sećanja koje ove zgrade gaje, kao što je slučaj sa kupolom hamama, gde ljudima nije bilo stalo do toga “što je prvobitni građevinski materijal restaurisan”.

Radeći na terenu, Čeku je izmenio svoje predubeđenje da građani nemaju nikakav afinitet prema kulturnoj baštini. On je video kako se ljudi zalažu da ove zgrade budu sačuvane više nego što su to činile same institucije.

Nedavni slučaj Vučitrnske tvrđave je konkretan primer onoga na šta Čeku misli. I tamo su ljudi bili ti koji su se založili za zaštitu kulturnog nasleđa. Institut za zaštitu spomenika u Ministarstvu kulture u julu je izdao dozvolu koja je omogućila transformaciju tvrđave u restoran.

Međutim, ovakva odluka je mobilisala građane i civilno društvo, koji su se okupili radi oštrog protivljenja ovom potezu. Oni tvrde da je to učinjeno kako bi ljudi bliski vlastima mogli da steknu finansijsku korist; u stvari, osoba koja je dobila dozvolu za intervenciju u tvrđavi je blisko povezana sa gradonačelnikom Opštine Vučitrn, Bajramom Muljakuom.

Čeku kaže da, iako se odnos građana sa objektima kulturne baštine vrti oko duhovnih vrednosti poput sećanja i identiteta, što jeste “za poštovanje”, isto to se ne može reći za državne institucije.

“Lokalne institucije nisu preduzele nikakve mere da bi zaštitile kulturno nasleđe”, kaže on. “Oni su samo sastavili liste sa nazivima mesta kulturne baštine i ništa sem toga nisu učinili. Nisu razmišljali ni o čemu drugom.”

Propadanje kulturnog nasleđa posebno je privuklo pažnju na leto 2016, kada su nemar i manjak odgovornosti institucija doveli do tragične smrti Dženete Gaši. Ova trogodišnjakinja je poginula kada se krov njene kuće, koja je deo kulturnog nasleđa pod zaštitom Istorijskog centra Prizrena, pao na nju posle jake kiše. Opštinu Prizren su upozorile nevladine organizacije i Regionalni centar za kulturno nasleđe u Prizrenu (koji radi kao ogranak Ministarstva kulture) na rizik koji predstavljaju kuće u Ulici Marin Barleti, a nakon što se još jedna kuća urušila na istom putu mesec dana ranije. Međutim, oni nisu preduzeli nikakve mere da bi ublažili rizik od opasnosti.

Muzičari Iljaz i Šukrije Morina žive nekoliko metara udaljeno od mesta na kom je Dženeta živela, u Ulici Marin Barleti. Za razliku od porodice Maškuli, oni su odlučili da prodaju svoju kuću — koja je starija od 100 godina — uvidevši da je nenastanjiva. Regionalni centar za kulturno nasleđe iz Prizrena nedavno im je pritekao upomoć i odlučio da restaurira kuću.

Iljaz Morina ne veruje da je pomoć državnih institucija dovoljna da bi kuća postala nastanjiva. Foto: Agan Kosumi / K2.0.

Međutim, Iljaz kaže da je tek mali broj intervencija urađen na kući u proteklim godinama i smatra nedovoljnom pomoć koju su pružile državne institucije. Prema njegovom mišljenju, ova pomoć nije dovoljna da bi se nadoknadila šteta koju je ova kuća pretrpela u svojoj dugoj istoriji, jer su “oni jedino ponudili da okreče zidove”.

Šukrije kaže da nikada ranije nisu pomišljali da prodaju kuću. Nostalgično se priseća veze koju je ovaj par uspostavio sa svojom kućom i sa svojim susedima, što stalno pominje. Međutim, Iljazovo loše zdravstveno stanje nije im ostavilo mnogo izbora. Oni kažu da je nemoguće da se kuća ugreje tokom zime, dok je vrućina leti nepodnošljiva.

Ubeđeni su da će, ako budu prodali kuću, potencijalni kupci da je sruše i izgrade nešto drugo, jer njihova kuća nije na listi zaštićenih zdanja, pa ih ovakva misao uznemiruje.

Državnost i ekonomski razvoj protiv kulturnog nasleđa

Prema mišljenju Fljorine Jerljiu, profesorke Univerziteta u Prištini koja predaje kurs “Zaštita kulturnog nasleđa”, država mora da zaštiti kulturno nasleđe jer je ono u uskoj vezi sa “istorijskim kontinuitetom društva” i ne utiče samo na porodicu ili susedne identitete, već i na identitet same države.

Jerljiu kaže da bi element državnosti morao da podstakne ljude da očuvaju kulturno nasleđe. Ona spominje primere evropskih država, poput Francuske, Velike Britanije i Nemačke, koje kulturno nasleđe posmatraju kao ključni element kreiranja zajedničkog identiteta društva, što onda potpomaže formiranju države.

Fljorina Jerljiu smatra da kulturno nasleđe daje na važnosti ličnim identitetima, pa se tako kreira spona između ljudi i formira zajednički identitet svih njih. Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ona ovo vezuje za ideju o tome da je starost zgrada od primarnog značaja, rekavši da, pored ovoga, kulturno nasleđe ima vrednost i zbog sećanja i identiteta koje baštini.

“Simbolični atributi koje ova kulturna baština ima jesu vrlo bitni”, kaže ona. “Ove zgrade prenose svoje elemente na identitete individua i daju im više na važnosti. S druge strane, one stvaraju sponu između ljudi i formiraju zajednički identitet svih njih.”

Stepen zaštite kulturnog nasleđa ima uticaj na ekonomski razvoj zemlje. Čeku kaže da se ovaj model pokazao uspešnim po svetu. Prednosti su uzajamne: s jedne strane, država je uspela da očuva svoje kulturno nasleđe a da pritom ne ulaže u ove stare zgrade, i s druge strane, biznisi koji poseduju ove stare zgrade imali su finansijsku korist, a da nisu morali da demoliraju ili oštete identitet određenih mesta ili zgrada. Prema Čekuovom mišljenju, kao takvo, kulturno nasleđe podstiče urbani i ekonomski razvoj.

Misleći na uništenje starih zgrada kako bi se napravio prostor za nove poslovne poduhvate, on smatra da kosovska država nije uspela da kreira ili ponudi uslove u kojima bi biznisi na kulturno nasleđe gledali kao na dobra mesta ili dobre šanse za sticanje ekonomskih prednosti.

“Nakon rata, drugi najveći rat na Kosovu se vodio oko kreiranja novih prostora za gradnju. Mesta kulturne baštine su postala ‘plen’ u ovim napadima koje su vodili biznisi uništavajući stare zgrade da bi se napravilo više prostora”, kaže Čeku. “Državne institucije su te koje stimulišu biznise da očuvaju kulturno nasleđe u zamenu za finansijski profit. Država uvodi pravila o tome kako se stare zgrade mogu iskoristiti za biznise i kako se od njih može napraviti profit, ali se tako i ljudi obavezuju da će očuvati ove zgrade — država je ograničena na supervizorsku ulogu u ovom slučaju. Međutim, [na Kosovu] ima slučajeva u kojima je vlasnicima kuća prećeno nakon što su odbili da prodaju svoju kuću.”

Profesorka Jerljiu objašnjava da se i u drugim društvima vodi razgovor o očuvanju kulturnog nasleđa naspram ekonomskog razvoja, a koje su vodile dve stručne grupe: urbani planeri i renovatori (konzervativci). Ovi drugi su bili na prvim linijama odbrane kulturnog nasleđa, a ovi prvi insistiraju na dodatnom razvoju.

Kuća Iljaza i Šukrije Morina, u kojoj žive od 1969. Oni veruju da je starija od 100 godina. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Međutim, Jerljiu objašnjava da restoracija ne znači očuvanje neke zgrade samo zato što je ona stara. Ona kaže da je cilj da se ove zgrade uklope u urbane razvojne planove. Prema rečima Jerljiu, u ovo vreme na svetskom planu, urbani razvoj ne može da isključi mesta kulturne baštine.

Ona je kazala da je jedna od komponenti kulturnog nasleđa upravo razvoj okolnih područja, “pa tako ne možemo reći da su starije zgrade prepreka urbanom razvoju u gradovima”.

Jerljiu uzima primer komšiluka Ćafa u Prištini. Naime, put poznatiji kao ‘Kafet e Vogla’, koji je povezan za sećanje na to područje i urbani identitet istog, povezuje se i sa ekonomskim razvojem. Ona kaže da, iako te zgrade nisu stare i nisu zapažene zbog svoje arhitektonske vrednosti, ako bi urbanista trebalo da sačini urbanistički plan za ovaj kraj, on ne bi mogao da zanemari kafiće i njihov značaj za ovaj deo grada, jer su oni odlika tog komšiluka i postali su deo susedstva i ekonomskog razvoja koji se tu generiše. K

Naslovna fotografija: Agan Kosumi / K2.0.