dijaspora, imenica: “Rasejanje ili širenje nekog naroda iz njegove prvobitne domovine.”

Dijaspora. Termin koji me prati u stopu otkako sam rođena.

Termin koji se spominje u mojim prvim sećanjima i u pesmama koje su slušali moji roditelji. Postoji gomila pesama o dijaspori i svi kao da koriste ovaj izraz kao nešto opštepoznato.

Meni to nije bilo očigledno i opštepoznato. Morala sam celog života da učim šta znači biti u dijaspori.

Kako sam rođena i odrasla u Nemačkoj — sada imam dvadeset jednu godinu — suočila sam se sa poprilično nepromenljivom zamišlju o tome šta je to dijaspora. To znači da me neko naziva ponižavajućim imenom “šaci” (nem. dušo, srce) u mojoj drugoj domovini, na Kosovu, dok, s druge strane, kažu da sam “Ausländer” (nem. stranac), baš tamo gde sam domaća.

Domovina

Zabuna upravo ovde nastaje.

Kako da definišem svoju domovinu? Da li je moja domovina ona u kojoj sam rođena i odrasla ili ona iz koje potiču moji preci?

Svakako, to me tera da razmišljam o mogućnosti višestrukih društvenih identiteta. Identitetsko pitanje jeste nešto o čemu se dosta diskutovalo u literaturi, ali na njega nikada nismo dobili potpun odgovor. Ni ja na njega ne mogu da odgovorim. Jedino što mogu da uradim jeste da pokažem šta dijaspora i odrastanje u njoj znače za mene.

To podrazumeva i odrastanje sa pitanjem koje većina albanske dece u dijaspori dobija u ovoj formi: “Gde je bolje, ovde ili tamo?”

To je pitanje na koje ne bih mogla odmah da odgovorim. Narodu na Kosovu je jasno da život “tamo” mora da je bolji, pa, prema tome, zaista i jeste.

Tek sada shvatam zašto nisam mogla tako brzo da odgovorim na pitanje. Mogla bih da kažem da poznajem obe realnosti, ali to nije slučaj, jer na Kosovu nisam nikada morala da živim duže od 10 nedelja.

Međutim, mogu da zamislim realnost odrastanja u državi u kojoj je normalno da vas neko svodi na Ausländer-a i da vas svakodnevno zapitkuje: “Ali odakle si zaista?”

Otuđenje

Dolazak u zemlju, a da pritom nemate organizovanu zajednicu u dijaspori, mora da je jedna od ideja koje najviše mogu da otuđe čoveka. Otuđenje tako postaje svakodnevni pratilac i centar vašeg sveta se onda svede na vašu zajednicu i porodicu koju ste ostavili iza sebe.

Često se pitam kako su moji roditelji mogli da žive tako nesebičnim životom, gde je sve bilo važnije od njih samih. Njihov život se sastojao iz izgradnje kuća u kojima nikada neće živeti i putovanja u svoju voljenu domovinu svake godine.

Ovo ne samo da je negativno uticalo na njihove živote, već je pogodilo i živote naše dece koja su učena da budu što nesebičnija. To je rezultiralo time da albanska deca nisu mogla da ispune velika očekivanja koja su predvideli njihovi nesebični roditelji.

Zajedništvo

Većina Albanaca u Nemačkoj stvara zajednice sa uporištem u svojoj porodici. Stvaraju albansku zajednicu koja im je nedostajala na radnome mestu, u svakodnevici i na nemačkim ulicama, gde im niko nije delovao poznato.

Emocionalni teret dece albanskih migranata sigurno je nezamislivo težak. Ona su morala da budu prijatelji, porodica i deca, i to sve odjednom.

Sećam se da sam posetila doktora sa svojim stricem kada sam imala pet godina, pokušavajući da prevedem ono što je doktor govorio. To je nešto što moji nemački prijatelji u obdaništu nisu morali da rade.

Imam pregršt takvih sećanja.

Drugo sećanje se odnosi na to da smo bili sekretari našim roditeljima, jer smo mi, kao deca, prirodnije usvojili jezik, dok je sram koji su oni osećali bio prevelik, a kada bi progovorili nemački sa akcentom. To što smo bili sekretari našim roditeljima značilo je da ćemo im ponekad popunjavati aplikacije za posao (dok smo još pohađali školu), jer najčešće nisu išli u nemačke škole, gde bi naučili kako da prežive na nemačkom tržištu rada.

Pre svega, ponekad smo mi, deca, bili jedini koji su tešili naše utučene roditelje kada su njihovi članovi porodice na Kosovu bili bolesni ili su preminuli.

Majka mi je jednom rekla: “Bila si mi kao sestra.”

Prvo sam pomislila: Čoveče, kako lep odnos imamo. Kada sad razmislim o tome, shvatam koliko je tužno da imate samo svoju ćerku kao nekoga kome možete da se obratite.

Ovo su uslovi koji reprodukuju otuđenje.

Birokratija, deportacija, otuđenje

Iako ih u Nemačkoj nije čekala nijedna zajednica, realnost ukazuje na to da su ih neke stvari zasigurno čekale, a to su bili birokratija, strah od deportacije i dugotrajna odiseja rasnog otuđenja u svakodnevici.

Deportacija je jedan jako unormaljen termin u našoj porodici, jer skoro svi iz dijaspore imaju rođake ili poznaju nekoga ko je nekada bio deportovan.

Imala sam tu povlasticu da je moja porodica dobila prevremeno vanredno odsustvo, zbog čega nam je omogućeno da tamo ostanemo. Međutim, ni tada nismo odmah dobili nemačko državljanstvo. Moji roditelji su morali da pribave ogromnu birokratsku dokumentaciju i da ulože mnogo novca. Morali su da obave mnoge posete ambasadama, kao što je srpska, a što je sve bilo sastavni deo puta ka dobijanju nemačkog državljanstva.

Ipak, 2016. godine, primila sam pismo osiguravajuće kuće koja me je upitala odakle sam, jer Jugoslavija više nije postojala. Uprkos mojim očekivanjima, ne možete da budete stopostotni nemački građanin, jer ne možete da izbrišete svoju prošlost i sve te godine u kojima niste bili Nemac ili Nemica u službenim papirima.

Da budemo iskreni: Kako da se integrišete u državu u kojoj desničarske stranke ponovo pobeđuju i gde se duga prošlost nacističke ideologije radije zaboravlja, nego što se ljudi zaista suočavaju sa njom?

Integracija?

Kada pričamo o integraciji, škola се često predstavljа kao “način” da se integrišete u društvo. Ono što većina zaboravlja jestе da je škola samo još jedna birokratska prepreka koju moramo da savladamo.

Posebno je nemački školski sistem taj koji se zasniva na konceptu segregacije. Od kraja četvrtog razreda vaša budućnost je već određena, jer nastavnici razdvajaju učenike u jednu od tri srednje škole, a na osnovu njihovih ocena.

Hauptschule (od pete do devete godine) osnovni je nivo obrazovanja, nakon čega su vaše buduće opcije vrlo ograničene, jer stručno se možete usavršavati samo u oblastima trgovine, prehrambene industrije ili za posao čistača u industriji, itd. Sledeći nivo je Realschule (od pete do desete godine) koja vam omogućuje pristup profesijama kao što su policija, asistenti u menadžmentu, laboratorijski pomoćnici, itd. Najviši nivo je Gimnazija (od pete do 12. ili 13. godine) koja vam omogućuje da završite osnovni nivo školovanja pre nego što izaberete u kojoj sferi ćete se stručno usavršavati ili koji ćete fakultet upisati.

Tehnički gledano, nivoe prelazite tako što ih završavate, iako je takva mobilnost retka u realnosti.

Iako postoje varijacije u različitim delovima zemlje, u delu Nemačke u kom sam odrasla bilo je normalno da vidite kako vas i ljude oko vas klasifikuju i odvajaju po oblastima sa ograničenim mogućnostima za budućnost — i to kada imate samo 10 godina.

Rasizam i neravnopravnost u pogledu dostupnih prilika i mogućnosti produbili su segregaciju.

U mom slučaju, osnovna škola koju sam pohađala bila je definicija strukturnog rasizma, jer su skoro svako dete iz imigrantske zajednice slali u Hauptschule, kao u nekoj noćnoj mori.

Moji roditelji tada nisu znali koja su im prava i nisu mogli sasvim da spase mog starijeg brata od toga da ga upišu u tu školu. Na kraju je upao u Realschule, a nakon što je moja majka izvršila pritisak na školu da mu dozvoli da polaže dodatan test.

Shvatili su da je rasizam realna opasnost po našu budućnost. Kada sam upisala treću godinu, novi nastavnik (koji je odlučivao o tome kakva će mi sudbina biti na četvrtoj godini) bio je bivši nastavnik mog brata koji je pokušao da ga pošalje u Hauptschule. Ubrzo nakon toga, sve moje ocene počele su da slabe.

Međutim, majka me je spasila, jer je imala dovoljno hrabrosti da se izbori za promenu škole — što je gotovo nemoguće u Nemačkoj. Moja nova škola bila je manje rasistički usmerena i tamo su jedino bila važna moja postignuća u školi, pa sam tako uspela da upišem Gimnaziju.

Druga deca iz imigrantske zajednice koja su pohađala moju staru školu nikada nisu uspela da ostvare ovaj san. I dalje ih poznajem, gledala sam ih kako pohađaju nižerangirane škole i bilo im je jako teško da ostvare uspeh nakon završetka škole. Školski sistem je albanskoj deci u dijaspori takođe teško pao. 

Razlog zbog kog ovo pominjem jeste taj da na Kosovu postoji uverenje da “šaciji” imaju slabo obrazovanje, dok se pritom ne uviđa kakve smo prepreke morali da savladamo pored toga što treba da normalno pohađamo školu. Ove pretpostavke dele Albance na pola i isključuju albansku dijasporu iz rasprava koje se vode na Kosovu, jer nas često prikazuju kao neobrazovane i staromodne pojedince.

‘Šaci’

Htela bih da prestanem da prizivam sećanja i anegdote o svom životu dok sam bila dete migranata, jer tako mogu da oslikam samo površinu jedne šire realnosti. Međutim, o ovoj karakteristici “šacija” ne govori se dovoljno i ona se često zaboravlja.

To podrazumeva da dođete u domovinu svojih roditelja, u onu koju vam pripišu ljudi iz zemlje u kojoj zapravo živite, a shvatajući da ne pripadate ni tamo, ni ovamo.

Dakle, molim vas, imajući sve ovo u vidu, pozivam vas da porazmislite o drugoj strani “šacija” pre nego što ležerno izgovorite ovu frazu koja seče kao mač.

Ilustracija: Arrita Katona / K2.0.