Prošlog leta, u malom kafiću u Bambergu, Nemačka, jedan Albanac sa 40 i kusur godina mi je rekao kako je video drugog Albanca koga nije dobro poznavao. Onda je kazao: “Nisam započeo razgovor sa njim jer je bio sa svojom suprugom. Pretpostavljam da ne bi bio zadovoljan time što bih dodirnuo ruku njegove supruge”.

Sasvim iznenađen, upitao sam: “Zašto to kažeš?”

On je odgovorio: “Ne biste to razumeli. Mi smo, kao dijaspora, konzervativniji”.

Često primećujem takve scene tradicionalnog konzervativizma kod Albanaca u dijaspori. Ovakvi nastupi su češći tokom letnje sezone na Kosovu, kada preovlađujuća većina posetilaca nije sačinjena od turista, već od članova dijaspore koji dolaze da posećuju rođake u domovini.

Kosovsku dijasporu čini 700.000 ljudi, pa je tako njihovo prisustvo primetno tokom leta. Putevi su prepuni skupocenih automobila sa stranim registarskim tablicama. Na gradskim trgovima se mogu videti mnogi ljudi i čuti razni jezici.

Na leto se jasno vidi razlika između dijaspore i lokalnog stanovništva. Ove distinkcije su primetne zbog toga što boravak u drugoj zemlji na duži vremenski period uobličava i menja čoveka. Međutim, imajući u vidu ove razlike, možda deluje čudno ili kontraintuitivno da su Kosovari koji žive u liberalnijim državama Zapadne Evrope u stvari, generalno gledano, konzervativniji i tradicionalniji od ljudi koji žive na malom i izolovanom Kosovu.

Kako bi se objasnio ovaj fenomen, sociolozi su sproveli brojna istraživanja. U slučaju Kosova, vredi analizirati studiju koju je sprovela Dženet Rajnek, američka antropologinja koja je proučavala “Rod, migracije i ideologije Albanaca na Kosovu” u periodu 1987-88.

Rajnek je svoje istraživanje usredsredila na region Opolje na Kosovu, koji se sastoji iz mnogih sela i ima tendenciju migracija. Ona je ovaj predeo iskoristila kako bi objasnila dominantni društveni konzervativizam u selima i načine na koji se on očuvao kroz ugovorene brakove, ograničavanje kretanja žena van kuće i zabranu srednjoškolskog obrazovanja devojčica.

Iako je kosovsko društvo danas liberalnije nego što je bilo osamdesetih, studija koju je sprovela Rajnek može nam ponudi uvid u to kako je konzervativizam i dalje dominantan kod kosovskih migranata.

Lekcije iz prošlosti

Kada govorim o konzervativizmu u kontekstu ovog rada, onda upućujem na kulturološki konzervativizam koji se manifestuje kroz oblike koji čuvaju nasleđe naroda u okviru tradicija. U slučaju Kosova, ovaj pojam obuhvata očuvanje tradicija i običaja kao strogih pravila, patrijarhalne strukture porodice, očuvanje porodične časti i strogo poštovanje starijih i polne hijerarhije u porodicama — naime, shvatanje muškarca kao “gospodara kuće” (i zoti i shpisë, alb.), glavom porodice i osobom koja donosi odluke u ime porodice.

Kada govorimo o dijaspori, mi razumemo da je reč o heterogenoj grupi koja živi u raznim zemljama i ima raznolika iskustva. Mi ovde mislimo na preovlađujuću većinu članova kosovske dijaspore koja, uglavnom potiče iz ruralnih delova Kosova, jer veći deo kosovskog stanovništva i dalje ima karakteristike ruralnih oblasti. Generalno gledano, neizbežna ekonomska migracija se dešava na mestima u kojima je ekonomsko preživljavanje teže, a nivoi obrazovanja niži — naime, reč je o selima.

Prva distinkcija koju Rajnek pravi je bila ona između migracija van zemlje i migracije sa sela u gradove. Ona je primetila razliku između muškaraca koji su otišli u dijasporu da bi radili i muškaraca koji pronalaze posao u blizini Opolja.

Oni koji su radili u gradovima u blizini Opolja posećivali su svoje domove češće i prilagođavali se novim vrednostima brže u poređenju sa onima koji su radili u inostranstvu. Rajnek u svojoj studiji piše da “muškarac koji je izložen neopoljanskim idejama, ali se istovremeno nalazi u blizini svoje porodice, pa tako može da nadgleda ponašanje svoje porodice, jeste fleksibilniji kada je reč o kulturološkim tumačenjima. On šalje svoje ćerke u srednju školu, jer je dovoljno blizu da bi mogao da nadgleda njihovo ponašanje. Njegova žena može da posećuje svoje rođake u Prizrenu, jer je on blizu i zajednica to zna”.

Međutim, prema rečima Rajnek, oni koji su živeli dalje — doslednije su poštovali norme kako bi “zaštitili” svoju porodicu, posebno u odnosu sa ženom.

Dakle, s jedne strane, imamo “gospodara kuće” na Kosovu koji dozvoljava da se promene dogode, jer se on nalazi dovoljno blizu da bi nadgledao ove promene, a s druge strane — imamo “gospodara kuće” koji se nalazi daleko i postaje stroži zbog odsustva kod kuće.

Muškarac koji putuje sa sela u grad se i dalje nalazi u svojoj društvenoj grupi, u ovom su slučaju to Albanci, pa tako liberalne vrednosti vidi kao nešto što nije strano, već prirodni proces društvenih promena. S druge strane, kada muškarac koji živi u drugoj državi ‘savremenost’ smatra nečim stranim što nije deo njegove kulture, pa tako stvara odbrambeni mehanizam koji je karakterističan za marginalizovane društvene grupe širom sveta.

U kontekstu migracije kasnih osamdesetih, Rajnek objašnjava kako Opoljani pripadaju ovoj društveno marginalizovanoj grupi. Kao Jugosloveni, oni su bili građani države u razvoju koja se graničila sa Zapadom, političkim i kulturološkim hegemonom; kao etnička manjina u Jugoslaviji, oni su ekonomski, politički i kulturološki podređeni u odnosu na dominaciju većih etničkih grupa koje su ih okruživale, posebno zbog činjenice da su govorili neslovenski jezik, imali drugačije običaje i drugu religiju.

U međuvremenu, kao albanske seljane, njih su Albanci iz urbanih centara dodatno ekonomski i kulturno marginalizovali. Kao albanske migrante, njih su stigmatizovali stranci u državama u kojima su živeli i radili.

Kada su u ovakvom položaju, migranti stvaraju odbrambeni konzervativizam. Migranti se bore protiv društvenog i ekonomskog marginalizovanja u državama u kojima rade poistovećujući se sa kulturom iz države svog porekla, što je kultura koja im priređuje dostojanstvo i čast.

Edvard Said se priseća fenomena “pozicione superiornosti”, kada neki pojedinac preteruje u naglašavanju mana jedne kulture i njenog životnog stila etiketirajući istu kao nemoralnu, osionu i dekadentnu. Istovremeno, oni prenaglašavaju tradicije svoje države, jer im one daju određeni identitet, čast, poštovanje i društveni status.

Kada sam razgovarao sa starijim Albancima koji su migrirali u Zapadnu Evropu, rečeno mi je da su postigli finansijski uspeh, ali uprkos činjenici da su živeli u inostranstvu, oni i dalje imaju osećaj poštovanja, časti, zajedništva i društvenog statusa samo u svojim selima ili društvenim krugovima (rreth, alb.) na Kosovu.

Drugi razlog za ovaj konzervativizam jeste “mit o povratku” koji navodi da se, kada se migrant vrati u svoju domovinu, ništa tamo nije promenilo dok je bio odsutan. Pa tako migraciju vidi kao nešto privremeno i očekuje da se vrati u budućnosti i zatekne svoju zajednicu baš onakvom kakva je bila kada je on otišao iz nje.

Ovo se, takođe, dešava migrantima iz drugih zemalja. Na primer, mnoge generacije migranata u Turskoj nisu htele da njihova deca studiraju pravo, jer ne bi mogla da rade u Turskoj ‘po povratku’ u tu zemlju.

Prema mišljenju Rasela Kinga, profesora koji intenzivno proučava migracije, “mit o povratku” služi da bi se opravdala nenaklonost migranata ili njihova nemogućnost da se prilagode kulturi države u kojoj žive, etiketirajući prilagođavanje kao asimilaciju kroz strane vrednosti.

S jedne strane, oni bi mogli da budu zadivljeni brojnim pozitivnim aspektima života u tim državama, kao što su funkcionalni sistemi i privatne usluge, radna etika, poštovanje poslodavaca i zaposlenih, itd. Međutim, kao marginalizovani stranci, oni pojačavaju svoj osećaj za dostojanstvo naglašavajući negativne aspekte ovih kultura, kao što je raspad porodice i nedostatak kontrole koju roditelji imaju nad svojom decom ili koju supruzi imaju nad svojim suprugama.

Dakle, migranti veličaju pozitivne strane svoje kulture — na primer, u slučaju albanske kulture, u prvom planu su porodična disciplina, bliske porodične veze, veća pažnja i briga posvećena starijima — dok migranti ove pozitivne aspekte prenaglašavaju kao superiorne osobine svog identiteta.

Usmeravanje ulaganja

Jedan od načina na koji migranti čuvaju svoje veze sa svojim porodicama jeste slanje doznaka kako bi se pomoglo u podizanju standarda kod kuće, u domovini. Međutim, ovakav doprinos nije nužno produktivan po porodice na Kosovu i za kosovsku ekonomiju. Generalno govoreći, novac koji migranti šalju se koristi za konzumiranje, velika venčanja, kuće, kola, zlato za žene i kućne aparate. To su vidljivi objekti, ali oni nisu nužno korisni na duge staze.

Ako neko izađe u šetnju u jedno kosovsko selo iz kog potiču mnogi migranti, on će primetiti distinkciju u veličini između većih kuća ljudi koji žive na Zapadu ili onih koji imaju rođake u inostranstvu, i onih ljudi koji žive i rade na Kosovu. Kuće i velika venčanja jesu elementi koji izgrađuju njihov društveni status.

S druge strane, oni koji dobijaju doznake razvijaju ponašanje i mentalitet koji ima uljuljkujući efekat. Oni ostaju pasivni, ne stvaraju, nisu ekonomski produktivni, oni samo konzumiraju. Ovako se stvara teška situacija za migrante ili ih čini nezainteresovanima da usmere svoje doznake i svoje investicije ka preduzećima koja bi otvorila nova radna mesta u njihovoj domovini.

Dakle, migranti sa Kosova i iz drugih država u istočnoj Evropi donose u svoje zemlje porekla novac, kola, raznu tehnologiju, ali ne i liberalne ideje. Upravo suprotno, njihov konzervativizam se produbljuje, kao što se proširuje i zavisnost njihovih porodica (rođaka koji žive u zemlji njihovog porekla) od njih.

Kultura i tradicija su stvari koje se ne menjaju preko noći, ali kako bi se ostvarila ekonomska dobrobit, ljudi moraju da se prilagode savremenim ekonomskim realnostima. Kada je Rajnek intervjuisala seljane u Opolju, ona je preispitala mnoge njihove stavove prema preteranom trošenju na kuće, materijalne objekte i svadbe. Oni priznaju da je reč o nerazumnom trošenju, ali onda samo nastavljaju istim putem govoreći “navikli smo na to” (na ka met, na ka met, alb.).

Društvo koje prihvata i daje legitimitet ovim tradicijama mora da ih preispita i obeshrabri. Dijaspora mora da razmotri sopstvenu snažnu ekonomsku poziciju i moć kao odgovornost, a ne samo kao povlasticu. Ona mora da redefiniše svoje zastarele konzervativne vrednosti kako bi se bolje integrisala u zajednice u koje je došla i istovremeno mora da redefiniše način na koji pomaže svojim rođacima i državi svog porekla.

Doznake nisu stabilni oblik ekonomske pomoći. Dakle, dijaspora mora da ulaže ne samo u doznake koje se pretvaraju u puki konzumerizam i pasivizuju kosovsku omladinu, već i u obrazovanje i obuku rođaka, zbog čega bi mladi postali ekonomski nezavisni i time bi ojačali tržište rada.

Takođe, dijaspora bi na Kosovu mogla da pronađe partnere i saradnike, s kojima bi mogla da kreira nezavisne start-apove u ovoj državi, jer bi pružanje pomoći rođacima na Kosovu da postanu finansijski nezavisni priredilo mnogo veće osećanje časti nego što se to dešava kada se šalje novac za kuće i svadbe.

Ilustracija: Driton Selmani.