‘Živimo u pravom getu’
Građani Kosova umorni od viznog režima EU koji ih izoluje od sveta.
09/02/2023
Autorka: Aulonë Kadriu
Dodatno izveštavanje i pisanje: Vjosa Musliu
“Zašto ne nabavi megafon?” pita sedamdesettrogodišnja žena koja čeka u redu sa još 50 osoba ispred prištinske kancelarije međunarodnog centra za obradu viznih zahteva, TLScontact. S kraja reda jedva da čuje čuvara kako čita imena sa parčeta papira, pa tako pogled drži uperen u njegove usne, što rade i mnogi drugi koji nervozno čekaju u redu.
Prozivaju još nekoga. “To sam ja”, kaže muškarac, prekidajući šum podnosilaca zahteva koji preturaju po svojim papirima i fasciklama. Svi se pomeraju i prave mu prostora da prođe dok se gega do čela reda.
Ostali čekaju u redu. Zapitkuju se međusobno: “Je l’ ti ovo prvi put?” “Kuda putuješ?” Neki traže savete od onih koji nisu prvi put u ovom redu.
Uprkos iscrpljenosti, vlada solidarnost. Jedni druge savetuju i bolja mesta u redu daju starijima. “Srećno”, poručuju jedni drugima, podjednako uvereni da sve zavisi od sreće.
Čuvar uzvikuje još jedno ime, ali niko se ne javlja. Povisi ton i pokuša ponovo. Hitnost u njegovom glasu uznemiri masu.
Ljudi povremeno izlaze iz zgrade noseći koverte u kojima je sadržana njihova sudbina. Da li je njihova aplikacija za vizu odobrena ili odbijena? Da li će moći da posete porodicu? Da odu na odmor? Da se leče u inostranstvu? Nekima kao da je svejedno pa natenane hodaju sa zapečaćenom kovertom u ruci. Drugi, puni strepnje, cepaju kovertu čim izađu iz zgrade. Neki u ekstazi odmah pozivaju svoje voljene da prenesu dobre vesti. Pojedini deluju utučeno i odšetaju bilo ljutito ili ošamućeno.
Novo lice se pridružuje redu.
Svi sem Kosova
“Narod multietničkog i demokratskog Kosova imaće svoje mesto u Evropi”, stoji u saopštenju Evropske unije (EU) nekoliko dana pre Samita u Solunu 2003. godine. “Balkan će biti sastavni deo ujedinjene Evrope.”
EU je delimično ispunila svoje drugo obećanje iz 2010, jer su građani balkanskih zemalja oslobođeni skupocene i birokratske vizne dokumentacije za potrebe kratkotrajnog boravka u šengenskim zemljama. Svima je to omogućeno, sem Kosovu.
Šengenska zona i Evropska unija
Šengenska zona sastoji se od 27 zemalja koje su ukinule pasošku i graničnu kontrolu na svojim zajedničkim granicama.
Iako većina država-članica šengenske zone istovremeno pripada i Evropskoj uniji, postoji i nekoliko država koje nisu članice EU, ali pripadaju Šengenu (Švajcarska, Norveška, Island), kao i one koje nisu u Šengenu, ali jesu članice Evropske unije (Bugarska, Rumunija, Irska i Kipar).
Iako država-članica EU od 2013, Hrvatska se pridružila šengenskoj zoni 2023. godine.
EU je tek 2012. predočila Kosovu plan za ispunjenje zahteva u pogledu vizne liberalizacije. U pitanju su uslovi koje država mora da ispuni da bi njeni građani mogli bezvizno da putuju kroz šengenski prostor. Iako su susedne zemlje još 2008. dobile planove sa po 40 uslova, Kosovu su nametnuta 93 uslova. Kosovo je do 2016. ispunilo sve zahteve iz plana EU. Ipak, tada je EU nametnula još dva zahteva: ratifikacija sporazuma o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom i borba protiv korupcije.
Marta 2018. godine, uprkos snažnom protivljenju, kosovska skupština je ratifikovala sporazum o graničnoj demarkaciji i, nekoliko meseci kasnije, Evropska komisija je potvrdila da je Kosovo ispunilo uslove. Sada su na potezu bili Savet EU i Parlament EU, koji je trebalo da usvoje predlog za ukidanje viznog režima za Kosovo, što je radnja koju su stalno blokirale članice EU, posebno Francuska i Holandija.
Građani svih balkanskih zemalja oslobođeni su skupocene i birokratske vizne dokumentacije za ulazak u EU.
Svi građani, sem građana Kosova.
I dok građani Kosova moraju da preskaču bezbroj prepreka da dopru do država-članica EU, Kosovo je simbolički i srdačno poželelo dobrodošlicu Evropskoj uniji. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008, de fakto državna himna bila je “Oda radosti”, to jest himna EU i Saveta Evrope. Aktuelna kosovska himna je pesma bez teksta pod nazivom “Evropa”, a državna zastava je kreirana na način da liči na zastavu EU, što je nagoveštaj evropskih integracija zemlje.
Premda EU ohrabruje ovakvo simboličko poistovećivanje sa Evropom i ponavlja mantru da je “budućnost Kosova u EU”, njen vizni režim sugeriše nešto drugo.
Evropski parlament i Evropski savet krajem 2022. objavili su da će Kosovo dobiti viznu liberalizaciju najkasnije 2024. Međutim, reakcije na Kosovu na ove vesti bile su mlake, imajući u vidu višegodišnja neispunjena obećanja EU o ukidanju viza. Građani Kosova već duže od jedne decenije spadaju među poslednje Evropljane koji moraju da se upliću u skup i dugotrajan (a ponekad proizvoljan) proces da bi dobili vize i putovali Evropom. Kako je procedura apliciranja za kratkoročne vize nedavno prepuštena privatnim firmama, javljaju se građani koji su zabrinuti za privatnost podataka, dodatne troškove i kršenje Viznoga kodeksa EU.
Građani Kosova koji često putuju u EU završavaju sa pasošima punim kratkoročnih viza. Ova fotografija prikazuje podatke o vizama za tri osobe sa Kosova. Svaki red predstavlja jednu kratkoročnu vizu.
Zbrkan proces
Enduena Klajiqi je imala 17 godina kada je obaveštena da je primljena na univerzitet u Belgiji. Radost zbog pisma o prihvatanju njene aplikacije uskoro je zasenjena procesom za dodeljivanje dugoročne vize.
Počela je da prikuplja neophodna dokumenta: dokaze o platama roditelja i radne ugovore, sudski dokument u kom se potvrđuje da nije pod krivičnom istragom, rentgen, testove krvi i druge stvari. Kako bi ga ambasada uvažila, njen zdravstveni karton morao je da potpiše direktor Klinike za zarazne bolesti na Univerzitetskoj klinici Kosova. Trebalo joj je tri dana da dođe do njega. “Kada sam ga našla, bio je na sastanku; nisam mogla ništa da uradim pa mi je medicinska sestra rekla da sedim i sačekam ga ispred kancelarije”, rekla je. “Proces je vrlo zbrkan.”
Imajući u vidu da Belgija nema ambasadu na Kosovu i da njena autsorsovana služba za vizne poslove obrađuje samo zahteve za kratkoročne vize, Klajiqi je prvo morala da dobije vizu da otputuje u Bugarsku (koja je članica EU, ali nije članica Šengena) kako bi aplicirala za vizu u Ambasadi Belgije u Sofiji.
“Procedura je neverovatna”, kaže ona, “da morate da aplicirate za vizu da biste aplicirali za vizu.”
Koliko god da je proces mukotrpan ili skup, “oni znaju da ćemo to uraditi”, kaže. “Znaju da, šta god da se desi, mi ćemo naći dokumenta, pronaći ćemo način, sakupićemo novac da završimo procedure”, kaže ona.
K2.0 je razgovaralo sa desetak građana Kosova koji su u više navrata aplicirali za šengenske vize — svi su naglasili dehumanizujuće aspekte procesa. Savremeni umetnik Driton Selmani — koji često mora da putuje na izložbe i da radi — kaže: “Svaki put kada moram da apliciram, zapitam sebe pre ili kasnije: Da li da prosto odustanem?”
Kodeks vizne politike — dokument koji reguliše procedure za apliciranje za vize radi ulaska u države-članice EU — trebalo bi da se postara za “ljudsko dostojanstvo i integritet podnosilaca zahteva”. Niko od građana Kosova s kojima je K2.0 razgovaralo nisu znali da Kodeks vizne politike uopšte postoji, a mnogi su kasnije saznali da pravila iz Kodeksa vizne politike nisu ispoštovani u ranijim slučajevima kada su aplicirali za vizu. Kodeks nije preveden na albanski, ali jeste na 25 drugih jezika.
U periodu od 2013. do 2015. godine, većina država EU prepustila je dvema stranim firmama da obrađuju aplikacije za vize koje podnose građani Kosova: TLScontact i VFS Global.
TLScontact je firma iz EU registrovana sa sedištem u Parizu, a koja godišnje obradi četiri miliona zahteva za vize. Ona je na Kosovu registrovana 2018. i posluje u još 89 zemalja. Švajcarska ambasada — koja na Kosovu predstavlja i Luksemburg, Austriju, Francusku, Belgiju i Holandiju za potrebe apliciranja za vize — prepustila je vizne poslove upravo firmi TLScontact.
Iz Ambasade Švajcarske su za K2.0 izjavili da su to učinili zbog povećanog broja viznih aplikacija, malog broja osoblja i novonastalog tereta koji podrazumeva učitavanje biometrijskih podataka u vizne procedure. Bila je to odluka, kako su kazali, “doneta za dobrobit klijenata” koja će im pomoći da unaprede usluge.
VFS Global, sa sedištem u Dubaiju, posluje u 144 države. Što se Kosova tiče, ambasade Švedske, Norveške, Finske, Slovenije i Hrvatske prepuštaju VFS-u da obrade procedure za apliciranje.
Iz Ambasade Hrvatske na Kosovu su za K2.0 izjavili da su proceduru prepustili VFS-u jer je tako “omogućena bolja obrada viznih aplikacija [i] poboljšani standardi servisa za podnosioce viznih zahteva”.
Šta je Kodeks vizne politike?
Kodeks vizne politike EU ustanovljen je 2009. kao skup propisa koji utvrđuju procedure i uslove za kratkoročne vize za ulazak u države-članice. Kada primenjuju Kodeks vizne politike, države moraju da poštuju zakone EU, u šta spada i Povelja o osnovnim pravima Evropske unije.
Postoje dva dodatna dokumenta koja su pridodata Kodeksu, a to su Vizni priručnici I i II. Vizni priručnik I se bavi obradom aplikacija za vize i izmenama izdatih viza. Vizni priručnik II se bavi administrativnom obradom viza i saradnjom u šengenskom prostoru.
Premda priručnici nisu pravno obavezujući, njihova sadržina polazi od zakonskih akata koji “proizvode pravne posledice i na njih se može pozvati pred državnim sudom”.
Od septembra 2022. godine, obrada viznih zahteva upućenih Nemačkoj prepuštena je firmi VisaMetric, registrovanoj na Kosovu 2021. Prema informacijama na njihovom veb-sajtu, oni nude usluge u više od 100 centara za apliciranje za vize u 11 zemalja.
Iako je ovo autsorsovanje urađeno na ime efikasnosti, mnogi građani Kosova smatraju da je aktuelni proces apliciranja za vize podjednako zbrkan i obeshrabrujuć kao i ranije, pa čak i više od toga. “U proteklim godinama čekanje se odužilo. U prošle dve godine, stanje je katastrofalno”, kaže Fitore Gashi, veb-developerka koja trenutno živi u Nemačkoj.
Jedna od glavnih poteškoća u procesu jeste zakazivanje termina za vizu. Iako se Kodeks vizne politike poziva na to da termini za vizu moraju biti dostupni u roku od dve sedmice, građani Kosova često moraju da čekaju makar mesec dana, a ponekad i pet meseci.
K2.0 je avgusta 2022. stupilo u kontakt sa firmom TLScontact da od njih zatraži zakazivanje prvog slobodnog termina za vizu, ali nijedan nije bio dostupan pre oktobra.
U izjavi poslatoj Kosovu 2.0 iz nemačke ambasade navodi se da je, nakon prepuštanja obrade viznih zahteva firmi VisaMetric, čekanje za zakazivanje termina skraćeno sa šest meseci na dva meseca, što je ipak četiri puta duže od perioda na koji se poziva Kodeks vizne politike.
Odgađanje termina napravilo je probleme i LGBTQ+ aktivisti Blertu Morini, koji je prošle jeseni trebalo da učestvuje na sastanku branilaca ljudskih prava u Švedskoj. Kaže da, iako su organizatori događaja pisali Ambasadi Švedske mesec dana pre dana polaska, jedini dostupni termin bio je pet dana pre početka sastanka, što je ostavilo malo prostora za dobijanje odgovora i planiranje putovanja.
Kodeks vizne politike poziva na to da termini za vizu moraju biti dostupni u roku od dve sedmice, ali građani Kosova često moraju da čekaju makar
mesec dana.
U Kodeksu vizne politike naglašava se da podnosioci zahteva dobijaju odluku o svom zahtevu u roku od 15 dana, iako je ponekad za to potrebno da prođe više vremena.
Morina je na kraju ipak dobio vizu, ali mu je dat dvočasovni rok da vizu pod hitno preuzme u Ambasadi Švedske u Skoplju, Severna Makedonija, što je podrazumevalo da mora da dotle dođe iz Prištine.
Iz švedske ambasade krivicu za kašnjenja u procesu apliciranja svaljuju na kovid, rekavši da “većina podnosilaca zahteva dobije termin za vizu u VFS-u u roku od nekoliko nedelja”. Iz VFS-a nisu odgovorili na upit K2.0.
Eroll Bilibani, producent i direktor DokuLaba, obrazovnog programa na filmskom festivalu Dokufest, susreo se sa problemima kada je trebalo da pomogne učenicima da učestvuju na kulturnim događajima u EU, a sve zbog kašnjenja u zakazivanju termina za vizu. Pohađaoci programa DokuLaba, prema njegovim rečima, “ne mogu da donesu spontane odluke da otputuju negde, da vide nešto. Oni moraju da planiraju učešće na izložbi tri do pet meseci unapred. To je zaista velika diskriminacija”.
Zakazivanje termina za vizu pada lakše onima koji mogu da priušte usluge koje se dodatno naplaćuju. VFS reklamira da za dodatnu naknadu, u visini od 30 evra, podnosioci zahteva mogu da podnesu svoje aplikacije onda kada žele, da dobiju pomoć od člana osoblja i podnesu nedostajuća dokumenta istoga dana. Plaćanjem provizije u iznosu od dodatnih 12 evra aplikantima se omogućuje da svoje vizne zahteve podnesu van redovnog radnog vremena. TLScontact i VisaMetric nude slične “usluge dodatne vrednosti” i “VIP” usluge.
Liri Hashani (23) saznala je da su pojedine usluge dodatne vrednosti, u stvari, neizbežne. Kada je prošle godine aplicirala za nemačku vizu u firmi VisaMetric, iznenadila se da je, pored redovnih 30 evra za uslugu, morala da plati dodatnih 30 evra za “VIP uslugu”, tj. da joj pasoš kod kuće dostavi kurir, iako je izrazila želju da sama preuzme pasoš u kancelariji firme.
U Kodeksu vizne politike se navodi da trošak usluge koju pruža obrađivač viznog zahteva ne sme da premaši 40 evra. Nejasno je, pak, da li se uslovom da podnosioci zahteva plate 60 evra za kombinovanu uslugu i kurirske troškove krši Kodeks vizne politike. Bilo kako bilo, građani Kosova su užasnuti dodatnim troškovima.
U razmeni poruka na društvenoj mreži Twitter na temu troškova koji se plaćaju VisaMetricu, Kaltrina Hoxha je podrugljivo primetila: “Živim u istoj zgradi u kojoj je smešten i VisaMetric. Mogu do njih u papučama da odem. Međutim, platila sam 30 evra [kurirskoj službi].”
U izjavi poslatoj Kosovu 2.0 iz nemačke ambasade naveli su da su odobrili odluku VisaMetrica da plaćanje kurirske usluge proglase obaveznim “kako bi se povećao broj prihvaćenih i obrađenih zahteva, pritom izbegavajući gužve u objektu viznog centra”.
Sem toga, na veb-sajtu VisaMetrica se navodi sledeće: “Za porodične zahteve (supružnici i deca), trošak od 30 evra mora da se plati samo jednom. Prilikom zakazivanja termina, naplaćena taksa od 30 evra po osobi biće nadoknađena za preostale članove porodice na dan podnošenja zahteva.” Radnik VisaMetrica je u razgovoru sa K2.0 rekao da firma podstiče zaposlene da se ne pridržavaju ovog obećanja i da zadrže iznos koji treba da se vrati aplikantima.
K2.0 je o ovoj problematici poslalo opsežan spisak pitanja VisaMetricu, ali nije dobilo odgovor.
600,000 aplikacija za vizu, 99 miliona evra
Zakazivanje termina je tek prvi korak ka apliciranju za vizu, jer proces podrazumeva duge redove i odlazak u nekoliko kancelarija radi prikupljanja dokumenata.
Čim stignu u centar za podnošenje aplikacija, mnogi se žale da moraju dugo da čekaju nakon zakazanog termina da podnesu dokumentaciju. Morina i drugi smatraju da je ponašanje osoblja u centru za podnošenje aplikacija agresivno i neprimereno.
Za osam godina, građani Kosova su potrošili skoro 99 miliona evra u procesu apliciranja za kratkoročne vize.
Neki smatraju da su nepregledni redovi i sveprisutna neučtivost samo signal koji EU šalje građanima Kosova, to jest da ih ne želi blizu sebe. “Nikada nisam razumeo, zašto moraju da viču?” pita Selmani dok govori o zaposlenima u centru za podnošenje zahteva.
Iz firme TLScontact poručuju da se trude da podnosioce zahteva dočekaju u prijatnoj atmosferi i da se dugi redovi formiraju zato što aplikanti “pristižu mnogo pre nego što su im zakazani termini”.
Prema rečima zaposlenog u VisaMetricu, aplikanti su često primorani da čekaju i po tri sata duže nakon zakazanog termina.
Apliciranje za vize ne košta samo vremena, nego i novca. Prema jednom izveštaju, procenjeni troškovi za jednu aplikaciju iznose 165 evra. Prema najnovijim podacima Statističke agencije Kosova, prosečni mesečni dohodak u javnom sektoru na Kosovu iznosi 542 evra. Prosečna zarada u privatnom sektoru iznosi 376 evra.
Između 2014. i 2021. godine, građani Kosova su podneli oko 600,000 aplikacija za šengenske vize. Ako računamo da jedna aplikacija košta 165 evra, za ovih osam godina građani Kosova su potrošili skoro 99 miliona evra u procesu apliciranja za kratkoročne vize. U pomenutom periodu odbijeno je oko 20% zahteva.
Troškovi umeju biti mnogo viši u primerima kao što je onaj Enduene Klajiqi. Nakon plaćanja troškova za vizu da bi ušla u Bugarsku, troškove putovanja do Sofije i troškove za belgijsku vizu, ona je potrošila više od 500 evra.
Iako Kodeks vizne politike sadrži odredbe o oslobađanju od troškova za širok spektar kulturnih i obrazovnih poseta (posebno za mlađe od 25 godina), mnogi građani Kosova koji imaju pravo na ovo oslobađanje od troškova ipak na kraju sve moraju da plate.
Kodeks vizne politike poziva na oslobađanje od troškova za:
– decu mlađu od šest godina;
– učenike, studente postdiplomskih studija i pripadajuće nastavno osoblje koje boravi radi studija ili stručnog usavršavanja;
– istraživače koji putuju s ciljem sprovođenja naučnih istraživanja ili učešća na naučnim seminarima ili konferencijama;
– predstavnike neprofitnih organizacija uzrasta od 25 godina ili mlađih, a koji učestvuju u seminarima, konferencijama, sportskim, kulturnim ili obrazovnim događajima organizovanim u režiji neprofitnih organizacija.
Iz Ambasade Švajcarske su za K2.0 izjavili da je TLScontact nadležan da proverava koji podnosioci zahteva ispunjavaju uslove za oslobađanje od troškova. Na veb-sajtu ove firme nisu navedene informacije o oslobađanju od troškova. Iz švajcarske ambasade naglašavaju da je Kodeks vizne politike dostupan javnosti, iako nije preveden na albanski jezik.
Iz firme TLScontact saopštavaju da nisu objavili informacije o oslobađanju od troškova na svom veb-sajtu zato što se ta tema odnosi “na odluke koje donosi vlada koja je naš klijent, a ne TLScontact. Informacije o tome su dostupne na veb-sajtu vlade”.
Iz Ambasade Švedske, za čije potrebe VFS obrađuje vizne aplikacije, kažu da se “Ambasada stara o tome da se odgovarajuće naknade naplaćuju i da se primenjuju odredbe o oslobađanju od troškova. Ambasada pruža podršku VFS-u ako ima pitanja o nečijoj aplikaciji i stara se o tome da se troškovi nadoknade ako se napravi greška”.
Na veb-sajtu VisaMetrica navodi se samo oslobađanje od troškova na ime broja godina.
Ipak, K2.0 razgovaralo je sa nekoliko osoba koje su imale pravo na oslobađanje od troškova, ali koji su ih na kraju platili. Farmaceutkinja Dafina Fondaj platila je naknadu za svoju vizu da bi otputovala na poljski Univerzitet u Lublinu i tamo sprovela istraživanje za potrebe master rada, to jest naučnog istraživanja za koje na Kosovu ne postoje uslovi. Tada je, između ostalog, imala manje od 25 godina.
Flaka Rrustemi, koja je putovala u Italiju kao dvadesetdvogodišnjakinja radi učešća na festivalu preko nevladine organizacije, morala je da plati vizne troškove — kao što su to morale da učine i ostale kolege mlađe od 25 godina. “Nažalost, naš pristup informacijama je poprilično ograničen i zaposleni u Ambasadi nas ne obaveštavaju o tim stvarima”, kaže ona, misleći na to što ova grupa nije znala da ima pravo na oslobađanje od troškova.
Eroll Bilibani je naglasio i da Dokufest šalje građane Kosova uzrasta od 17 do 20 godina na obrazovne ture i kulturne razmene u EU te da je tom prilikom morao pohađaocima programa da plati vizne troškove.
Četvorodnevne vize
Čak i kada građani Kosova dobiju vizu, ponekad im se izdaju boravišne vize na period kraći od onoga na koji se poziva Kodeks vizne politike.
U Kodeksu vizne politike se navodi da “period važenja viza za jedan ulazak treba da obuhvati ‘grejs period’ od 15 kalendarskih dana” i navodi se primer grejs perioda: “datum dolaska + datum boravka + 15 dana ‘grejs perioda’”.
K2.0 je imalo uvid u vize izdate građanima Kosova od strane država-članica EU, a u kojima je datum važenja sedam dana, a trajanje boravka čak četiri dana.
Kratki rok važenja i trajanja boravka za vize može da dovede do strepnje i straha jer otkazani ili zakasneli let ili pak neka treća nepredviđena okolnost, mogu da rezultiraju probijanjem roka boravka iz šengenske vize, što bi moglo da im onemogući dobijanje vize ubuduće.
Dardan Konjufca, mladić sa Kosova, suočio se sa sličnom situacijom kada je njegov let iz Prištine do Nemačke otkazan samo 10 minuta pre nego što je kapija trebalo da se otvori. Konjufca se nije brinuo zbog neizostavnih glavobolja proisteklih iz otkazanih letova, već je više bio zabrinut zato što je njegova viza trebalo da istekne narednog dana, a aviokompanija mu je ponudila alternativne letove zakazane za dva dana kasnije.
Dok su se drugi pripremali za malo duži boravak u Nemačkoj od planiranog, Konjufca je bio zaokupljen time kako da nađe drugi let istoga dana da ne bi prekršio uslove vize, pogotovu nakon što mu je nemački carinik rekao da mora čim pre da napusti Nemačku.
Iako je Konjufca istoga dana od aviokompanije zatražio da mu zakaže drugi let, rekli su mu da ne mogu ništa da preduzmu po tom pitanju. Bio je primoran da plati drugi let istoga dana kako ne bi probio rok iz vize. Prvobitna aviokompanija je odbila da mu nadoknadi troškove za otkazani let jer su mu bili ponudili alternativu.
Blert Morina je imao slično iskustvo sa zakasnelim letom. “Pohađali smo četvorodnevnu radionicu i naš boravak u vizi je bio ograničen na četiri dana. Let je malo kasnio i bili smo preplavljeni stresom jer nismo znali da li ćemo stići na vreme”, kaže on.
Drugi imaju problem jer dobiju kratkoročne vize iako su tražili dugoročne. Donika Qerimi je aplicirala za vizu 2018. da bi otputovala u Belgiju i odbranila doktorsku disertaciju. Pojedini segmenti odbrane su bili zakazani za decembar i januar, pa je ona tako tražila da joj se izda višenedeljna viza koja bi pokrila celokupni period. Umesto toga, dobila je četvorodnevnu vizu. Morala je da podnese žalbu kako bi dobila vizu koja pokriva celokupni boravak.
Kaskadni sistem, koji služi regulisanju dužine trajanja viza izdatih ponovljenim tražiocima viza, trebalo bi da spreči da se takve situacije dešavaju.
Kada nosioci kratkoročnih viza poseduju evidenciju o izdavanju vize i ispoštovanim uslovima iz prethodno izdatih šengenskih viza, onda imaju pravo na sve duži boravak i na vizu za više ulazaka.
Viza za više ulazaka, koja ima petogodišnje važenje, može da se izda podnosiocima zahteva koji pokažu da imaju potrebu čestog ili redovnog putovanja, pod uslovom da dokažu da su prethodne vize koristili na zakonom propisan način, da imaju dokaz o pristojnoj ekonomskoj situaciji u zemlji porekla i da imaju iskrenu nameru da napuste šengenski prostor pre isteka vize.
K2.0 je imalo uvid u nekoliko kosovskih pasoša sa vizama koje nisu u skladu sa Kaskadnim sistemom. Na primer, iako Selmani, Bilibani, Qerimi i Morina kažu da su redovno putovali u EU u protekloj deceniji, niko od njih nije dobio petogodišnju vizu i nekima je izdavana kratkoročna viza, ponekad u trajanju od samo pet dana, iako su ranije imali dugoročne vize za više ulazaka.
Kaskadni sistem
Prema slovu Kaskadnog sistema, ako je podnosilac zahteva dobio i po zakonu koristio tri vize u prethodne dve godine, onda ima pravo na vizu sa rokom važenja od godinu dana.
Aplikanti koji su u poslednje dve godine imali vizu za više ulazaka, a koja je važila na period od godinu dana, imaju pravo na dvogodišnju vizu. Nakon korišćenja vize za više ulazaka sa rokom trajanja od dve godine, podnosioci zahteva ostvaruju pravo na petogodišnju vizu.
Bilibani kaže da, uprkos tome što nikada nije prekršio nijedno vizno pravilo i uprkos tome što je redovno putovao, nedavno mu je izdata šestomesečna viza iako je ranije dobio trogodišnju vizu, što liči na kršenje odredbi Kaskadnog sistema.
Iz ambasada Švajcarske, Nemačke, Švedske i Hrvatske poručuju da svi strogo poštuju sistem.
Izdavanje čak i kratkoročne vize smatra se pobedom, jer se zahtevi za vizu često odbijaju usled naizgled proizvoljnih razloga.
Morinu su odbili pet puta, pa kaže da ne veruje da će opet pokušati da aplicira za vizu.
I Bilibani je jednom odbijen. Godine 2018. je pozvan da govori na berlinskom Međunarodnom filmskom festivalu – Berlinale, ali je nemačka ambasada odbila da mu izda vizu uz opravdanje da mu je falio jedan dokument.
‘Nedostajuća dokumenta’ posebna su kazna za podnosioce zahteva za vizu jer uslov da se obezbede “dokumenta za potrebe smeštaja ili dokaz o dovoljnim sredstvima za pokrivanje troškova smeštaja” može subjektivno da se tumači.
U Kodeksu vizne politike se navodi da, kada oni koji pregledaju zahteve utvrde da nije priložen dovoljan broj dokumenata, onda se aplikacija smatra nevažećom i organ koji pregleda aplikaciju treba bez odlaganja da “vrati aplikacioni formular i sva dokumenta koja je podneo aplikant, da uništi prikupljene biometrijske podatke, nadoknadi vizne troškove i da ne ispituje validnost aplikacije”.
Bilibani kaže da u njegovom slučaju gorenavedena procedura nije ispoštovana. Umesto toga, on tvrdi da je njegov zahtev za izdavanje vize razmotren, a zatim i odbačen.
Nekoliko osoba je za K2.0 govorilo o svojim iskustvima kada su ih obrađivači viznih zahteva obavestili da njihovim aplikacijama nedostaju izvesna dokumenta, u šta spadaju i ona koja nigde nisu navedena kao obavezna. Zatim im je ponuđena mogućnost da podnesu nedostajući dokument uz plaćanje novčane naknade.
TLScontact i Ambasada Švajcarske negiraju da se moraju platiti naknade za podnošenje nedostajućeg dokumenta. Iz firmi VFS i VisaMetric nisu odgovorili na pitanja o ovoj problematici.
Aplikanti čije se aplikacije odbacuju imaju pravo na žalbu. Posredi je mukotrpan i skupocen proces, ali svaka zemlja ima svoju proceduru. Dok podnošenje žalbe na odbijanje vize iz švajcarske ambasade košta oko 200 evra, žalba upućena švedskoj ili norveškoj može se podneti bez troškova. Podnošenje žalbe hrvatskoj ambasadi košta 43 evra.
Zaštita podataka, transparentnost i privatnost
EU je 2018. donela Opštu uredbu o zaštiti podataka (GDPR), kojom se građanima i rezidentima EU daje veća kontrola nad onim kako se njihovi podaci sa interneta prikupljaju, koriste i čuvaju. Stroga pravila diktiraju da organizacije moraju pomoću zaštitnih mera da čuvaju lične podatke, poput obaveznog šifrovanja. GDPR daje građanima i rezidentima EU pravo da povuku lične podatke iz javnih i privatnih ustanova.
K2.0 je razgovaralo sa stručnjacima i aktivistima upućenim u javnu upravu i GDPR; oni su zabrinuti zbog problema proisteklih iz TLScontact-ovog nagomilavanja i obrade podataka o državljanima van EU. Njihovo pitanje glasi: Ko poseduje medicinske, pravne i finansijske podatke o desetinama hiljada građana Kosova koji svake godine preko TLScontact-a apliciraju za vizu u EU?
Pre prepuštanja viznog procesa spoljnim servisima, konzulati i ambasade su obrađivali svaki segment viznog procesa. Sada privatne firme imaju zadatak da rukovode podacima i čuvaju osetljive podatke i informacije neophodne za dobijanje viza, što — u zavisnosti od zemlje — može da sadrži i detalje o HIV statusu, štednji u banci i brojevima računa, mentalnom zdravlju, seksualnoj orijentaciji, itd.
GDPR propisuje i da građani i rezidenti EU moraju da budu u potpunosti informisani o tome kako će njihovi podaci biti korišćeni.
Švajcarska, koja obrađuje aplikacije za brojne zemlje iz Šengena, nije država-članica EU niti mora da poštuje odredbe GDPR-a. Međutim, TLScontact, koji obrađuje vize za Švajcarsku i firma je osnovana u EU, dužan je da poštuje pravila o privatnosti i čuvanju podataka koja proizlaze iz GDPR-a — čak i kada posluju sa građanima koji nisu u EU, kao što je slučaj sa građanima Kosova. Iz švajcarske ambasade su za K2.0 izjavili da poštuju GDPR u svim segmentima procesa za izdavanje viza, a iz firme TLScontact kažu da su svi podaci koje prikupljaju od podnosilaca zahteva “u potpunosti šifrovani i zatim slani na bezbedne vladine servere, pre nego što se izbrišu sa naših sistema”.
Ključni element zaštitnih mera u GDPR-u jeste onaj da građani i rezidenti EU moraju sasvim da budu upućeni u način na koji se njihovi podaci koriste.
K2.0 je poslalo pitanja ambasadama država-članica EU na Kosovu, a koje predstavljaju TLScontact, VFS ili VisaMetric, o tome kako tačno koriste podatke aplikanata. Nekolicina onih koji su odgovorili na upit izjavila je da bezbednost podataka shvataju ozbiljno i da poštuju GDPR u procesu izdavanja viza.
Međutim, zaposleni u prištinskoj kancelariji VisaMetrica izjavio je za K2.0 da u firmi nemaju mnogo obzira prema zaštiti ličnih dokumenata i podataka aplikanata dok se aplikacije prevoze do Ambasade Nemačke i nazad, a zatim šalju aplikantima preko kurirske službe. Prema rečima ovog zaposlenog, labave procedure dovode do gubljenja dokumenata i pasoša aplikanata. U VisaMetricu nisu odgovorili na zahtev da prokomentarišu ove tvrdnje.
Privatnost i zaštita podataka bili su tema protesta političara i aktivista u Nemačkoj, kada je 2017. godine ta zemlja najavila kako planira da obradu viznih zahteva prepusti privatnim firmama.
K2.0 je porazgovaralo sa Thomasom Tombalom, istraživačem sa belgijskog Univerziteta u Tilburgu, koji se bavi zaštitom podataka i njihovim upravljanjem; pričali smo sa njim o informacijama koje je Kosovu 2.0 na uvid dao TLScontact. Tombal je izrazio zabrinutost da se na osnovu tih informacija ne može ustanoviti koje podatke ili za koju svrhu te podatke koriste vlade u EU.
“U ovim odgovorima [TLScontact-a], mnogo toga je izgubljeno u prevodu: koje su obaveze državnog jemca — tj. ambasade — privatne firme i važećih zakona na mestima u kojima oni posluju”, kaže Tombal.
Iako su u TLScontact-u za K2.0 izjavili da “ne prodaju lične podatke prikupljene od podnosilaca zahteva”, na njihovom veb-sajtu se navodi da prenose “neke lične podatke državama, teritorijama ili organizacijama van Evropskog ekonomskog prostora”. Nije jasno čije podatke oni prenose, po kojim pravnim osnovama i kome.
“Nema razloga da ambasada zaviruje u moju ličnu štednju. U pitanju je narušavanje privatnosti i ponižavajuće je.”
Problematika vezana za privatnost prevazilazi tajanstvenost Zakona o zaštiti podataka, ali napori uloženi u tom pravcu mogu negativno da se odraze na šanse koje podnosioci zahteva imaju da dobiju vize. Kada je Eroll Bilibani odbijen za vizu i tako nije mogao da učestvuje na Berlinalu 2016, njegov zahtev je odbačen jer je odbio da preda bankovne izvode, pa je, umesto toga, priložio finansijske izvode kulturne organizacije koja pokriva troškove puta. “Priložio sam bankovne izvode naše organizacije jer naše troškove pokriva ta organizacija”, kaže on, “pa zato nema razloga da ambasada zaviruje u moju ličnu štednju. U pitanju je narušavanje privatnosti i ponižavajuće je.”
Pojedini građani Kosova se žale na narušavanje privatnosti u segmentu apliciranja koji se tiče ličnih pitanja. Kada je Fitore Gashi aplicirala za vizu za potrebe porodičnog okupljanja u Nemačkoj, morala je da priloži i dokaz o radnom ugovoru svog supruga i dokaz o plati. Zaposleni koji je obrađivao njen zahtev rekao je: “Vau, kako dobru platu ima vaš suprug. Gde radi?”
“To pitanje nikada nisu smeli da mi postave. To ih se ne tiče”, kaže Gashi, koja je, uprkos nelagodi zbog narušene privatnosti, bila svesna da nema slobodu da ne priloži dokumenta sa osetljivim podacima ili da se suprotstavi osobi koja obrađuje zahteve.
Nakon što se prijavio za grčku vizu, Driton Selmani je, takođe, imao neprijatno iskustvo zbog kog su na površinu isplivala pitanja o privatnosti. Poput ostalih aplikanata, on je morao da priloži dokaz o smeštaju; u ovom slučaju je to bila rezervisana hotelska soba za njegov boravak. Međutim, u jednom trenutku, s obzirom na to da je njegova viza važila tri meseca, odlučio je da odloži putovanje za nedelju dana i da rezerviše sobu u drugom hotelu.
Ubrzo nakon toga, šokirao ga je poziv iz grčke Kancelarije za vezu sa Kosovom, čiji ga je službenik pitao zašto je otkazao rezervaciju u hotelu. “Osećao sam se kao da se neko u krevetu isprečio između mene i moje supruge”, kaže on.
K2.0 je stupilo u kontakt sa grčkom Kancelarijom za vezu sa Kosovom u vezi sa ovim incidentom, ali nismo dobili odgovor.
“Privatnost je ljudsko pravo; ono je predviđeno bitnim propisima u EU i u svetu. Ako pojedine vlade EU negiraju to pravo građanima van EU, onda oni time poručuju da građani van EU i nisu ljudska bića, pa tako ne zaslužuju da uživaju to pravo”, kaže Aral Balkan, sajber aktivista iz Irske.
Pogled u budućnost
Četrnaestog decembra 2022. godine, istog dana kada su kosovski lideri potpisali aplikaciju za članstvo države u EU, Evropski parlament i Evropski savet postigli su dogovor da “Kosovu omoguće kratkoročnu viznu slobodu”. U dogovoru se pozivaju na to da se, najkasnije do 2024, omogući ukidanje viza, a nakon uvođenja Evropskog sistema putnih informacija i autorizacije (ETIAS), što je sistem granične kontrole u EU.
Posle višegodišnjeg nemara i nepreglednih odlaganja vizne liberalizacije, posle višegodišnjeg odbacivanja zahteva, kršenja Kodeksa vizne politike i desetina miliona potrošenih na naknade, većina građana Kosova je iscrpljena. Sem čekanja od godinu do dve dana, sada se čini da ništa više ne može da ih spreči da bezvizno putuju kroz EU. Ipak, snovi i nade građana Kosova u više su navrata razbijani u paramparčad, pa je tako većina reagovala ćutnjom na najnovije vesti. Neki misle da je ovo poslednji korak, ali za njih je sada prekasno.
U međuvremenu, građani Kosova će i dalje morati da načule uši da bi čuli čuvara ispred privatnih centara za obradu viza u Prištini. Makar će do kraja ove godine pozivati rodbinu i prijatelje na proslave kada dobiju kratkoročne vize, a gatare sa uskom specijalizacijom u viznim pitanjima — koje bacaju dobroćudne čini na pasoše — i dalje će dobrano poslovati.
“Gde je vaša pozivnica? Kuda putujete? Koliko dugo ćete tamo ostati? Koliko keša imate kod sebe?” Blert Morina se priseća pitanja koja mu policajci postavljaju svaki put pre nego što uđe u EU. Odlučio je da, ako u skorije vreme mora da putuje u EU, to će učiniti samo ako organizacija koja ga poziva završi ceo proces apliciranja za vizu — previše je u njemu frustracije da bi se tom procesu podvrgao ponovo sam, a da bi se neko prema njemu kasnije, na granici, ophodio kao prema kriminalcu.
Sve dok se vizni režim ne ukine, ljudi poput Erolla Bilibanija biće iznureni od puta. Na poslednjem putovanju u Nemačku na aerodromu ga je po sletanju zaustavio policajac i rekao mu da izvadi novac kako bi dokazao da može da pokrije troškove boravka. To se desilo iako je imao vizu i dobio pozivnicu organizacije koja je pokrivala njegove troškove. “Morate da posedujete džak dokumenata da biste ih ubedili da ste dovoljno dobri da vas prime”, kaže on.
Iako se čini da je vizna liberalizacija blizu, EU je građane Kosova ostavila da žive, prema Bilibanijevim rečima, u “getu, pravom getu”.
Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.