Nemoguće je govoriti o prvom letu avionom pre 2024. godine, a da se ne spomenu stres i muka koji su dolazili uz proces apliciranja za vizu. Beskrajna dokumentacija, komplikovane procedure, dugi redovi čekanja, anksioznost dok čekaš odgovor, strepnja da li su papiri pravilno popunjeni i da li si možda nešto zaboravio.
Kad god se setim svog prvog leta avionom, misli mi se vraćaju na februar 2020. godine, na petak kada sam bio budan više od 30 sati. Tada sam bio student prve godine arhitekture na Univerzitetu za biznis i tehnologiju (UBT) u Prištini. Iako sam sledećeg dana imao termin u Ambasadi Kraljevine Švedske u Prištini za predaju dokumenata za vizu, morao sam da ostanem budan celu noć kako bih na fakultet predao jedan zadatak u 9:30 ujutru.
Gotovo dva sata nakon predaje zadatka, u pratnji mog oca, predao sam dokumenta u ambasadi, a zatim se vratio u rodni Orahovac da malo odspavam nakon iscrpljujućeg dana. Ali, baš kad sam bio u dubokom snu, probudili su me ukućani s hitnom porukom – ambasada je zvala da nas obavesti kako moramo ponovo da odemo, jer moji otisci prstiju nisu pravilno uzeti.
Dve nedelje pune strepnje i pitanja u glavi završile su se pozitivnim odgovorom na zahtev za vizu. Nekoliko dana kasnije usledilo je putovanje u Švedsku, državu koja me privlačila kao buduće mesto za osnovne studije arhitekture, s ciljem da sve krenem iz početka.
Prvo iskustvo leta avionom bilo je praćeno iznenađenjima i stvarima koje do tada nisam znao. Dolazak na aerodrom bio je najuzbudljiviji deo puta. Sve mi je bilo novo. Isprva sam mislio da ćemo odmah nakon bezbednosne kontrole, gde sam pokazao kartu i putne isprave, otići direktno u avion, ne znajući da nas čeka još niz procedura. Ono što se posebno sećam kao iznenađenje, ali i kao neprijatnost, bila je zabrana unosa tečnosti, uključujući dezodorans u ručnom prtljagu. Nije mi bilo drago dok sam gledao kako agent obezbeđenja baca moj tek kupljeni dezodorans u smeće.
Kada smo se smestili u avion, radoznalo sam posmatrao sve oko sebe. Tata, koji je jednu ili dve godine pre mene prvi put putovao van Balkana, objasnio mi je da moramo da potražimo broj našeg sedišta. Kako to nikada ranije nisam radio, nisam znao gde da ga pronađem. Moja radoznalost privukla je pažnju tate, koji je dobio mesto pored prozora. Ali, znajući da je ovo moj prvi let, ponudio mi je da se zamenimo i dozvolio mi da sednem pored prozora.
Mir koji se prožimao svuda
Nakon više od dva sata leta, stigli smo na aerodrom Vekšea (Växjö), gradića u centralnoj Švedskoj, smeštenog u regionu Småland. Ono što me je odmah impresioniralo bila je veličina tog aerodroma – bio je znatno manji u poređenju s Međunarodnim aerodromom u Prištini, kako po fizičkoj veličini, tako i po kapacitetu za putnike i letove.
Potom smo krenuli u grad. Gde god sam pogledao, pažnju su mi privlačile čiste ulice, gde niko nije pušio na otvorenom, a kamoli bacao opuške na trotoar. Ipak, Vekše nije bio jedini grad koji sam posetio u Švedskoj. Da bih bolje upoznao univerzitete u ovoj zemlji, obišao sam i druge gradove, uključujući Huskvarnu i Neše (Nässjö).
Na univerzitetima koje sam posetio, oduševile su me tople i prijatne prostorije namenjene studentima. Studenti su se mogli videti u svakom kutku fakulteta, a na raspolaganju su imali aparate za kafu, piće i hranu, računare, kao i biblioteke prepune fizičkih i digitalizovanih knjiga.
Najveći utisak na mene ostavio je urbanistički plan grada, koji je bio savršeno organizovan i pažljivo osmišljen do najsitnijih detalja. Po prvi put sam video nešto što nisam doživeo ni u jednom gradu na Kosovu, niti u drugim balkanskim zemljama poput Albanije ili Severne Makedonije, gde sam putovao bez vize: u Vekšeu nije bilo zgrada viših od pet spratova.
