Od svog najranijeg detinjstva ja sam okružen poezijom. Ponekad imam utisak da je čitav moj dosadašnji život jedna velika elegija. Cvrkut ptica, prezrela džanja ispred kuće, nekakvi vojnici, pa onda bombe, zov mujezina, majka mi recituje pred spavanje, predivan let turskih golubova, ovčarski psi….. miris pečenih paprika u jesen, otac me vodi na pecanje, vojvođanska ravnica u nedogled, pad sa bicikla, starogradska kosovska muzika, nostalgija za rodnim krajem… sve se to skupljalo i mešalo negde duboko u meni i pretilo da me utopi.
Onda sam počeo da čitam, besomučno sam gutao knjigu za knjigom, trudeći se da zaboravim, da jednostavno izbacim to iz sebe tako što ću živeti tuđe priče, sve dok nisam shvatio da trebam da ispišem svoju. Jednog dana sam seo i počeo da pišem. „U početku beše reč“, sve ostalo što je usledilo bila je čista magija. Mislim da sam tada sam postao pesnik.
Prevod na albanski Qerim Ondozi.
