Od svog najranijeg detinjstva ja sam okružen poezijom. Ponekad imam utisak  da je čitav moj dosadašnji život jedna velika elegija. Cvrkut ptica, prezrela džanja ispred kuće, nekakvi vojnici, pa onda bombe, zov mujezina, majka mi recituje pred spavanje,  predivan let turskih golubova, ovčarski psi….. miris pečenih paprika u jesen, otac me vodi na pecanje, vojvođanska ravnica u nedogled, pad sa bicikla, starogradska kosovska muzika, nostalgija za rodnim krajem… sve se to skupljalo i mešalo negde duboko u meni i pretilo da me utopi.

Onda sam počeo da čitam, besomučno sam gutao knjigu za knjigom, trudeći se da zaboravim, da jednostavno izbacim to iz sebe tako što ću živeti tuđe priče, sve dok nisam shvatio da trebam da ispišem svoju. Jednog dana sam seo i počeo da pišem. „U početku beše reč“, sve ostalo što je usledilo bila je čista magija. Mislim da sam tada sam postao pesnik.

Prevod na albanski Qerim Ondozi.

Lisje

Jesenja igra
u parku.

Violina i lišće,
to nekako ide.

Mokre su zore
u mraku,
po barama idem.

Lukin san

Prepričao mi je
svoj san.
Čovek,
taj čudni čovek,
možda se otvara?

Ne znam iz kog razloga,
ali moj sluh se
izbistrio.


Linije i oblici
mi postaju
uočljiviji.

Kraj dèla
padam u trans.
Muzika linije
i boja pokreta me
opijaju.

A on
mi je ispričao
svoj san,
levom rukom zapisan.

Ah, beše to
čudan san.
Mom prijatelju slikaru
Luki Pešalju 06/06/2013.

Lefkada

Masilinovo ulje
i portokali
i limun žut

Uske uličice
posute laticama
trnovit prut


Zvuk mandoline
pa iza ćoška
Kalimera!
Ela, filos!
Banjo, banjo...

Lefkada sunčana
sva.

Lebdim ka moru
dok pevušim
„Koroido“ od
Vamvakarisa!

Iranske hurme

Ništa nije ostalo
za nas

Ni onih
par godina

Samo mi urme
još ponešto
znače

Iranske urme
koje liče na šljive

Bar negde
cvetaju šljive
ako ne
kod nas

A uskoro
će proleće
zamislite

Osuđen

Prva izgovorena reč!
Mislim daa...
sam tada osuđen.

Danas u kupatilu
osetio sam se staro,
nekako prosvetljeno.

Kao deo
ovih mirisa i boja
odvajkada!

Mirisi i
boje
su bile reči.

Kodža Mehmed Beg džamija

Ćutiš pored puta
i opominješ
na minulo vreme

Napuštena,
olinjalih zidina,
sa minaretom
do pola srušenim

Putnici namernici
kad pređu granicu
zapišavaju te,

dok kupola tvoja vene.

Nema takve lepotice
na Balkanu...
preko Kosova sve do Preševske doline
zavide ti.

Ja znam
samo jedno.

Kad ulazim u Makedoniju,
spomenem ti ime
i pomolim se.

Pričešće

Tražim pripadnost nečemu,
da li je to religija?
Osećam žedj da verujem jako,
da dokučim svetu tajnu.

Ona mi kaže:
"Najmnogopunije te volim!"

Sutra ću opet lutati po gradu
u potrazi za sakralnim mestom
koje odgovara mojoj žedji.

Ne znam da li sam dovoljno dobar,
grešim iz velikog truda.

"Najmnogopunije te volim!”

Radnički prsti

Pod jednim uglom u sobi,
gde se pretapaju svetlost
i polu tama,
dve krute ruke.

Stoje tako
u čvrstom klinču.
Od rada otekli prsti,
na njima fleke i ožiljci.

Ti prsti,
kada se rasklope
daju do znanja!
Života pesnici.

A kad' ih posmatram
mene sramota
što ih prezirem.
Valjda ih žalim.

Ne znam ni sam.
Samo ih gledam,
razmišljam
i pitam se....