Da bi se oprostilo, potrebna je samo jedna osoba, a dve za pomirenje. Kembridžski rečnik definiše pomirenje kao situaciju u kojoj dvoje ljudi, ili grupa ljudi, postanu prijateljski raspoloženi jedni prema drugima nakon što su se svađali.
Narodi bivše Jugoslavije se nisu samo svađali. Neki od njih su devedesetih godina zašli u najkrvavije ratove novije evropske istorije. Nekoliko decenija kasnije, rane su i dalje otvorene, privlače mržnju, neprijateljstvo i gorčinu.
Centar za nenasilnu akciju (CNA) je organizacija za izgradnju mira sa kancelarijama u Sarajevu i Beogradu. S ciljem da se ohrabre ljudi kao način odustajanja od mržnje i početka potrage za pravdom, CNA je stvorila umetničku i kreativnu ideju: publikaciju toma pripovetki pod nazivom “Biber”.
Ova knjiga je ishod otvorenog poziva za pripovetke na temu pomirenja, a od autora iz država bivše Jugoslavije. Katarina Milićević, jedan od organizatora ove inicijative, objašnjava da su autori mogli da učestvuju ako su im “hrvatski, makedonski, albanski, bosanski, crnogorski ili srpski maternji jezik”. Ove priče su imale ograničenje od 9.000 reči i morale su da budu originalne; pisane i publikovane prvi put upravo tada.
Posle prvog otvorenog poziva za priče, 316 ih je podneseno. Prvi tom, sada publikovan, sadrži najboljih 25 koje su odabrane od žirija u kom su učestvovali bosanski pesnik i romanopisac Faruk Šehić, kosovska dramaturškinja Doruntina Baša i srpski glumac Bojan Krivokapić. Žiri je nagradio tri omiljene priče, a nagrade su otišle u ruke Vladimiru Tabaševiću, Nadiji Garis i Slađani Ljubičić.
Kolekcija knjiga je dobila naziv “Biber”, jer je ova reč ista u svim jezicima bivše Jugoslavije; to je naziv za crni biber, što je koncept oslobođen svih dubioznih konotacija. Iako ove priče o pomirenju predstavljaju sitan korak, to su uporni koraci. Organizatori su objavili novi poziv za pripovetke za sledeće izdanje “Bibera”. Rok za podnošenje pripovetke ističe 14. juna.
Publikovanje knjiga da bi se Srbi pomirili s Hrvatima, Hrvati s Bošnjacima, Bošnjaci sa Srbima i Srbi sa Albancima, a Albanci sa Makedoncima — možda deluje kao nemoguć zadatak. Neko bi zaista mogao da tvrdi da bi masovni mediji i politika mogli biti efikasniji u postizanju ovog cilja. Na događaju povodom promocije prvog izdanja “Bibera” u Dit’ e Nat’-u u Prištini u sredu uveče, gde su pročitani isečci iz dveju pripovetki pre održavanja kratke diskusije, bilo je mnogo onih koji su tvrdili da će kultura prevazići prepreke koje politika i mediji nisu mogli da prevaziđu.
Na panelu o moći kulture u procesu pomirenja su učestvovali moderator Auljone Kadriu (levo), nagrađena Nadia Geras (treća s leve) i kosovski dramaturg Jeton Neziraj (desno). Fotografija: Kristina Mari / K2.0.
Jedan takav glas je bio onaj Milićevićeve koja je godinama radila u medijima, ali kaže da je aktivizam mnogo bolje ispunjava nego što bi to moglo novinarstvo da uradi i, prema njenom mišljenju, jeste efikasnije.
“Priznali ili ne, mi novinari smo isfrustrirani”, kaže ona za K2.0 nakon diskusije. “Urednici ne odobravaju neke stvari za koje smatramo da su važne za javnost i koje moraju da se istoj kažu. Čak i ako budu odobrene, one prolaze jer nisu bile ‘vrele’ teme ili ‘seksi’ teme tog datog vremena.”
Pomirenje je u poslednje vreme postalo “seksi” tema za neke političare. Predsednik Hašim Tači je najavio formiranje nove Komisije za istinu i pomirenje koja ima za cilj da podstakne međusobno opraštanje među kosovskim Albancima i Srbima. Sličnu komisiju je 2001. godine osnovao bivši predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, ali je ta komisija imala ograničen uspeh.
Milićević tvrdi da politika u tom domenu nije uspešna jer je ona samo monetarne prirode, dok kultura istrajava. Politika reaguje samo na sadašnjost, kaže ona, poduprvši svoj argument sugerišući da ljudi često ne mogu da se sete (ili makar ne bez napora) ko je bio predsednik ili premijer pre pet godina.
Organizatorka inicijative Biber, Katarina Milićević (desno), smatra da kultura može imati istrajnije nasleđe od politike u procesu pomirenja. Fotografija: Kristina Mari / K2.0.
“Kultura će potrajati — te knjige će neko čitati za stotine godina”, Milićević kaže. “Političari se sećaju samo onih koji su ratovali i nadam se da više neće biti takvih lidera na našim prostorima.”
Jeton Neziraj je dramaturg koji u svom radu pokušava da doprinese procesu pomirenja, da otkloni predrasude i stereotipe i promoviše različitost. On je bio član panel diskusije u Dit’ e Nat’-u, gde je naglasio nedostatak poverenja u medije i probleme pristupanja koji su uzrokovani jezičkim preprekama.
“[Albanci na Kosovu] imaju prednost, jer veliki deo ljudi razume srpskohrvatski”, kaže on za K2.0. “Mi možemo da čitamo njihovu literaturu i preciznije pratimo šta se dešava u Srbiji, dok oni odande imaju veće predrasude.”
Neziraj smatra da je javnost u Srbiji do krajnjih granica zavisna od medija kako bi saznala nešto o onome što se dešava na Kosovu. “Nažalost, velikim delom [medija u Srbiji] se manipuliše ili njima [upravlja] vlada sa posebnom političkom agendom”, kaže on.
Ćerim Ondozi je radio na prevodima priča za knjigu i učestvovao je na noćnom panelu u sredu. Ondozi s velikim divljenjem govori o ovoj inicijativi, ističući da je ona podstakla 316 ljudi da pišu o pomirenju i možda još 3.600 ljudi da razmotre ove koncepte. “Pojedinci su ti koji se mire”, kaže on za K2.0. “Mase su, najčešće, vođene kao krda.”
Prevodilac i panelista, Ćerim Ondozi (levo), smatra da je ovaj projekat nadahnuo hiljade ljudi da se uključe u proces pomirenja na Balkanu u svojstvu pojedinaca. Fotografija: Kristina Mari / K2.0.
Neziraj smatra i da je koncept pomirenja, prvo i osnovno, individualni čin. Uloga pisaca, umetnika i stvaralaca, kaže on, jeste da grade mostove komunikacije između naroda: “Kada se stvaraju šanse, kada umetnici mogu da govore o svojim idejama, bez prepreka, tek će se onda stvoriti uslovi da drugi ljudi razmisle o pomirenju”.
To je bila zajednička tema koja je prožimala celi događaj, ideja o tome da pomirenje treba da se desi na individualnom nivou, da bude potpomognuta umetnicima koji mogu da svojim radom utiču na kulturu. Cilj je humanizovanje, da se pokaže da je Albanac, ili Srbin, ili Hrvat samo ljudsko biće kao i svi ostali — neko ko se smeje, neko ko plače, neko ko je srećan ili tužan, neko ko voli ili biva odbačen, neko ko ima trenutke ponosa i momente srama.
Iako Neziraj priznaje da nema legitimitet da od bilo koga zahteva pomirenje, on i dalje veruje da “ovakve inicijative stvaraju klimu dobre vere među ljudima, otvorenih mogućnosti da se ima uvid u stavove druge strane”. On dodaje da ovakvi događaji doprinose tome da se ljudi izbore sa predubeđenjima i predrasudama, a koje se neizbežno pojavljuju u onome nepoznatom.
